| Broj 201 |
Kultura
Vreme jeremijada i tiradaTri zapisa o jednoj besediNiko nista sigurno ne zna - nijedna politicka partija niti institucija - u cemu se sastoji »resenje« koje je za Kosovo u dogovoru sa svetom postigao Vodja, ali ce »status« koji se nazire biti nesto nakon cega ni na Kosovu ni u strukturi citave drzave nista nece biti kao sto je bilo; ne zna se da li o tome nesto sigurno znaju uglednici SANU koji su punih deset godina gradili »nacionalni program«, ali njihove besede na skupu u Bijeljini - posebno akademika D. Cosica - intonirane su istoriosofski i kulturoloski par excellence, uz ton placa i jeremijada ciji diskurs odaje naboj intelektualnog defetizma kakvog nije bilo kod nas jos od prvih decenija XV veka - nakon izgubljene bitke na polju Kosovu; razoren je »srpski Jerusalim« posle »oktobarske kapitulacije u Belom dvoru trinaestog oktobra ove godine« i srpski narod ulazi u novi milenijum »gubitkom Kosova i Metohije« jer je »istorija delala sumanuto«; narod je »dijasporican« i elementarna semanticka analiza ovog neobicnog atributa upucuje na to da taj narod nije hteo da deli teritorije ni sa kim. Istoriosofija i kulturologija pak zasluzuju poseban zapis sa nekim - uistinu nuznim - poblizim objasnjenjima; nakon katastrofe - to je posebno isticana rec - »odrednica srpske kulture nije vise prostor nego vreme« pa se vrednosti Hilandara ili Gracanice sele u imaginarni prostor za koji ne vaze zakoni realnog prostora i vremena, pri cemu o uzrocima katastrofe nema ni reci; tek tu se i tada jasno ocrtava »vizantijsko-srpska civilizacija« kakva se kod poznatih vizantologa kakvi su Ostrogorski, Obolenski ili Dil ni u aluzijama ne pominje, ali nju akademik vidi kao realni reper nacionalnog identiteta za buducnost koja je i bez medja prostora i bez obrisa vremena jer je to upravo »vizantijsko-pravoslavno srednjovekovlje ciji je vrh svetosavska duhovnost«; taj imaginarni civilizacijsko-kulturni fenomen se iskazuje u »srpskoj seoskoj civilizaciji« koja je jedini naslednik vizantijske civilizacije koja je bila - tu se vizantolozi slazu - urbana visokorafinirana kao model sa ogromnim nasledjem; o drugim narodima - ima ih mnogo - koji u svom civilizacijskom etosu cuvaju znak i pecat te iste vizantijske civilizacije - kao i pravoslavlja - u besedi nema ni reci; nema Vizantije ali se njena mentalna struktura u vidu jedne imperijalne ideologije odrzava i bez prostora i bez vremena i u krilu »seoske srpske civilizacije«; nema istorijskog prostora - nasilno nam je oduzet - a pravoslavlje je prebaceno u mitsko vreme pa se - to je jasno u besedi - pravoslavlje shvata kao neopaganizam za koji se veruje da sadrzi vise duhovnosti nego sto je ima u krilu judeo-hriscanskog monoteizma na kojem stoji vaskolika evropska kultura i civilizacija. Pravoslavlje vise nije ni kao religija ni kao vera - nesumnjivi cinilac ni individualnog ni nacionalnog identiteta vec obicna ideologija - u smislu neonacionalisticke ideologije - imperijalnog tipa prema obrascu Imperije koje vec vekovima nema u granicama svog realnog istorijskog prostora, cije je vreme - istorijsko vreme sa civilizacijskim sadrzajem koji traje - pretvoreno u mitsko vreme, pri cemu se i samo pravoslavlje zapravo negira u ime tipicnog paganizma opet prema poznatom ideoloskom obrascu. Ne znamo da li je akademik svestan pravih dimenzija ovog problema no u nauci postoje vec dovoljno utemeljena objasnjenja, pa se problem ne bi mogao zaobici ni u ovakvom zapisu; od Haushofera do Kajzerlinga i Rozenberga gradjena je jedna slicna ideologizovana kulturologija na paradigmi paganske mitske davnine-pradavnine neke imaginarne germansko-tevtonske i rasno usko definisane paganske »kulture« cijih tragova ni u prostoru ni u istorijski prepoznatljivom vremenu uopste nije ni bilo jer ih je stvarala samo imaginacija ideoloski aktivne i mitologizovane svesti; klasican primer za to je ono mesto u Rozenbergovom delu Mit XX veka u kojem pisac odbacuje judeo-hriscansku kulturu i civilizaciju u ime paganske davnine i njene pretpostavljene duhovnosti - bozanstvo iz skandinavske mitologije Odin ili Wotan se uzima kao univerzalni princip svega i kao civilizacijski temelj za jednu nacional-socijalisticku viziju kulture koja bi bila trajna zamena za dekadentnu kulturu »plutokratskog« Zapada ili »trulog Zapada« kako su to prevodili ruski slovenofili. Sada se - i ne samo kod nas - nesto slicno dogadja i sa pravoslavljem koje se ne uzima kao vera i zaloga individualnog spasenja vec kao ideoloska kopija paradigme koja je jos u imperijalnoj Vizantiji bila dobila ideoloski vid; vera u Hrista i vrednosti hriscanstva se tako zamenjuju necim sto se preporucuje kao izabrani etnicki geto uz »kulturnu« pratnju neke vrste kolektivnog isihazma. Kada su Vavilonjani godine 587. pre Hrista razorili Jerusalim, prorok Jeremija je nad tim tuzio, ali je njegov miserere ostao iskren i kao pevanje i kao misljenje jer ojadjeni prorok nije ucestvovao u razaranju jedne takve svetinje. Plac svedoka i plac saucesnika se razlikuju - po stilu i nacinu razmisljanja. Mirko Djordjevic  |
|