Razlike u ispoljavanju muzevnosti i muskosti1 postoje kako izmedju pojedinih ljudi tako i izmedju pojedinih naroda. Ali, iznoseci taj stav ne mislim pre svega o bioloskim razlikama, iako i one postoje, vec o tome kako se ispoljavanje muzevnosti i muskosti vrednuje u odredjenim sredinama, odn. narodima, zapravo, koliko su politicki i verski sistemi restriktivni u odnosu na spontano ispoljavanje drustvenosti i polnosti. Totalitarni rezimi polnost ili strogo kontrolisu ili, u stilu »hleba i igara«, stimulisu, ne bi li tamo skrenuli drustvenu energiju. Religije takodje zauzimaju vrlo jasan stav prema istom problemu: setimo se samo onih prezbiterijanaca sa visokim crnim sesirima koji su u Skotskoj i Novoj Engleskoj u toku 17. i 18. veka imali »moralne« patrole koje su njuskale po ulicama ne bi li utvrdile da se negde slucajno ne kuvaju ukusna boguneugodna jela, i osluskivali one karakteristicne zvukove koji nastaju u toku obljube i pri zavrsnom sladostrascu, posto je ishrana dozvoljena samo za produzenje zivota jedinke a obljuba samo za produzenje zivota vrste. Cak i danas, krajem 20. veka, »preljubnike i preljubnice« u talibanskom Avganistanu kamenuju, a u Saudijskoj Arabiji im sabljom odsecaju glave dok okupljeni razdragani narod priziva ime bozje. Dok svetom hara AIDS (sida), papa se ogorceno bori protiv kondoma, razne sekte zabranjuju svojim vernicima vakcinacije protiv smrtonosnih bolesti a zvanicni egzorcisti isteruju djavolcice umesto da nesrecno od shizofrenije obolele devojke predaju lekarima na terapiju.
Pravoslavna crkva, za razliku od drugih gore nabrojanih, polnost nije postavila u srediste svog ucenja te su njeni pripadnici u tom pogledu znatno stalozeniji od sledbenika drugih vera i religija. Sudbina pravoslavnih Slovena je da su oni svi donedavno ziveli u totalitarnim komunistickim rezimima raznih intenziteta, sto je umnogome uticalo na ispoljavanje muzevnosti i muskosti. Ti rezimi, vrednujuci pre svega poslusnost kao najvecu vrlinu, a individualnost i muzevnost kao najvecu manu, supresivno su uticali na muzevnost i muskost, posto neslobodan covek, zapravo neslobodan muskarac, muzevan biti ne moze, i upravo su najposebniji i najmuzevniji muskarci bili izlozeni najvecem pritisku, buduci da su oni nemuzevni poslusnici bili vladajuca elita poput onih vladavina evnuha toliko poznatih u istoriji. Dakle, potiskivanje muzevnosti i individualnosti je ono zajednicko za nas i nasu slovensku bracu, ali mitoloska i bioloska priroda Srba je uticala da se stepen muskosti smanji znatno manje od stepena muzevnosti te smo mi, i pored nemuzevne drustvene atmosfere, zadrzali zavidnu muskost koja nije presla u alkoholizam kao kod vecine nase brace.2 Da li je ta preostala muskost uzrok zavisti trebalo bi studioznije obraditi i dokazati, ali bolje je biti muzevan u sirem smislu nego samo ispoljavati svoju muskost, jer to nije nimalo lako breme u ovim teskim vremenima. U nadi da cemo steci izgubljenu muzevnost i poboljsati ocuvanu nam muskost, hrlimo u novi milenijum.

Edward Deutch

Autor je istoricar medicine i seksologije i redovni clan Naucnog drustva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Berlinski zid je srusen, otvorili su se novi vidici saradnje i susreta kulture Istoka i Zapada, ali jos uvek stoji onaj zid koji te kulture deli, zid izmedju katolicko-protestantskog Zapada i pravoslavnog Istoka; ta se namera od prve mogla osetiti u zamisli doktora A. Mossera, profesora univerziteta u Becu koji je - u krilu glasovite fondacije Pro Oriente - organizovao susret poznatih naucnika na temu »izabranih naroda« u okviru temeljno vodjenih istrazivanja istorije, kulture i religije juznoslovenskih naroda, s akcentom na otvorenim problemima upravo u periodu tranzicije kada se teret istorije iskazuje i kao kulturno nasledje na temelju Predanja, ali i kao renesansa novog nacionalizma na istom prostoru; ukupno trinaest referenata - iz razlicitih zemalja pravoslavnog Istoka, te uglednih nemackih profesora - je u svojim saopstenjima ponudilo odgovore koji su i potvrdili naum profesora Mossera; osvetljeni su problemi u kulturnoj i religijskoj sferi koji se ticu veoma sirokog geopolitickog prostora, iz teolosko-eklezioloskog ugla najpre, a potom i iz ugla savremenih mena i promena na pomenutim relacijama - istorija koje je - posebno na Balkanu - previse, i koja se vraca sa recidivima razornog etnonacionalizma, ovde je data pregledno i studiozno, narocito u konkretnim, savremenim prilikama.
U kojoj meri je religija - konkretno pomesne Crkve - bitni elemenat u odredjivanju nacionalnog identiteta, i kako sada stvari stoje, to je na ovom naucnom skupu - od 18. do 21. septembra u Becu - tretirano iz najrazlicitijih uglova.
Ugledna fondacija Pro Oriente - ciji je gost prosle godine bio i patrijarh Pavle - ovakve naucne skupove zaista animira kao mostove koji bi trebalo da potraju duze od obicnih mostova - duh ekumenizma i nuznost otvaranja jednih za druge, kao i upoznavanje kultura i nasledja i Istoka i Zapada su sigurne zaloge da ovakvi skupovi imaju dublji smisao u periodu koji se - nekako neodredjeno - naziva periodom tranzicije koja se ne tice samo Istoka vec i Zapada.

M. Dj.
 

Medjunarodni skup FIDH - Federacije za ljudska prava iz Pariza koja u svetu deluje kao »konsultativni clan« u UN i UNESCO-u - u Sarajevu od 1. do 6. oktobra, koji je zapazeno animirala gdja Desa Raspopovic, nikako nije bio nalik slicnim skupovima; i broj ucesnika i geopoliticki prostor s kojeg su dosli, potvrdjuju sve njegove rezultate - a to je i utisak pisca ovih redaka koji je ucestvovao poslednja dva dana sa saopstenjem o problemima veroispovesti i slobode savesti u istorijskoj projekciji od Nantskog edikta - ciju cetristogodisnjicu citava Evropa upravo obelezava - do sadasnjih zbivanja na Balkanu; ova nevladina organizacija, sa zapazenim ugledom, pruzila je priliku kompetentnim strucnjacima da progovore o slobodi savesti i veroispovesti na nacin koji nije bio samo akademska rasprava vec i autenticno svedocenje vernika i svih koji u tome vide stvarni problem.
Neki akcenti nisu samo obicne novine u interpretaciji vec i pravo otvaranje novih krugova tema.
Dok je Kemais Samari - iz Tunisa, sa svojim robijaskim iskustvom zbog protivljenja verskom fundamentalizmu - govorio, bilo je veoma karakteristicno reagovanje mladih teologa iz Sarajeva kojima nije bio jasan pojam »dzihad« koji u Koranu ne znaci »sveti rat« protiv nekog vec neprestani rat sa sobom i u sebi u cilju koji vodi opstem dobru; slicni su se - i kada je tema bila nesto drugacija - akcenti osecali u izlaganju pariskog sudije - govorio je o radu Haskog suda - kao i u izlaganjima u ime Komisije za mir i pomirenje sa naglaskom da o ljudskim pravima i njihovom krsenju govore ne institucije ili drzava vec pojedinci koji su zbog toga proskribovani u novonastalim drzavama Balkana jer ne pristaju da govore samo o zlocinima »drugih«; ista iskrena nota svedocenja se zapazala i u besedama prote K. Bjelca ili u svedocenju fra Marka Orsolica, koji je naglasavao multireligijski i multikonfesionalni dijalog a ne onaj interreligijski koji je oduvek bio stvar jerarhije koja ga pretvara u neku vrstu veste ali ne i efikasne »crkvene diplomatije«; to svedocenje i delovanje »odozdo« je prihvaceno od svih kao uslov pravog dijaloga u duhu tolerancije koje - na balkanskom ratnom prostoru - nema niti je mnogo bilo tokom duge istorije; neki su autenticni primeri prava mala otkrica - duh nenasilnog otpora i odbijanja uzimanja oruzja koji je vekovima odlikovao Menonite recimo, zivi u primeru mladih Italijana koji svoj vojni rok sluze u srpskom delu Sarajeva bez oruzja, i on bi mogao biti znak i opomena hriscanima, i ne samo njima, kako bi se valjalo ponasati u prilikama kakve su sadasnje balkanske.
Skup je bogat porukama, ali i izrazima spremnosti da se vera i veroispovest ne pretvaraju u oruzje ili u nesto slicno oruzju; te su poruke u Bosni ali i sire vazne jednako danas kao i u proslosti kada ih previse nije ni bilo.
Ljudska prava su - jedna je od poruka - utemeljena na pravu slobode savesti, slobode koja se meri odnosom prema drugom i drugacijem.

M. Dj.