»Iznad zakona«

Milosevicevu vladavinu prate ucestale promene ustava i zakona tesko pripisive tranziciji nekadasnjih socijalistickih rezima. Aktuelni predsednik savezne drzave nasao je gotovo idealan nacin da se odrzi na vlasti - premisu »biti iznad zakona«. U tim okolnostima, cini se, najdeblji kraj izvlaci zakonodavstvo, koje je prinudjeno da proizvodi raznorazne besmislice nepoznate savremenom pravu.
Ustav SRJ, napisan aprila 1992. godine, trebalo je da stvori federaciju dve tada nezavisne drzave, Srbije i Crne Gore. Medjutim, ni danas republicki ustavi nisu uskladjeni sa saveznim. Ako je moguce pretpostaviti da je to posve logicno za srpski (nastao 1989), onda se to nikako ne moze reci za crnogorski (proglasen oktobra 1992). Problem je jos veci jer se Milosevic ponasa kao kada je bio predsednik Srbije, a njegov naslednik na toj funkciji retko podseca javnost na svoje postojanje.
Pri stvaranju SRJ, obe clanice saglasile su se da to bude moderna federacija - institucija dva naroda koja se nece mesati u unutrasnja pitanja republika. Ono sto su zakonopisci, pored ostalog, namerno izostavili da preciziraju jeste ko odlucuje sta su unutrasnja pitanja clanica, a sta problemi federalne drzave. Tada je jos naglaseno da ce republike ubrzo svoje zakonske akte svesti pod savezni ustav, ali je propusteno da se to sprovede u delo jer se »nisu stekle objektivne okolnosti«. Savezna Republika Jugoslavija pod vlascu Dobrice Cosica i Zorana Lilica bila je federacija samo na papiru. Ingerencije sefa drzave, prema zabljackom ustavu, nisu velike. Vise su protokolarnog tipa.

Ostvarivanje zelje

Milosevic je od svog uzdizanja na vlast 1987. godine, a najverovatnije i pre, zeleo da dostigne moc Josipa Broza. U osmoclanom Predsednistvu SFRJ sedeli su predstavnici Srbije, Vojvodine, Kosova i Crne Gore, sto mu je dozvoljavalo da kontrolise sve odluke kolektivnog sefa drzave. Istoricari najnovijeg doba i politicki analiticari iz bivsih jugoslovenskih republika kao glavni uzrok raspada SFRJ navode upravo Milosevicevu zelju za neogranicenom vlascu i rastuci nacionalizam.
Pravo ispunjenje svoje zelje aktuelni predsednik SRJ docekao je pocetkom gradjanskog rata i medjunarodne izolacije zemlje. Nije tajna da su svi savezni funkcioneri, pa i generali, trcali po svoje misljenje na Andricev venac. SFRJ je tada postojala samo u glavama srpskih zvanicnika. Na njenom celu stajali su Milosevicevi namesnici. On je za to vreme smisljao sta ce sa ostacima nekadasnjeg predvodnika Pokreta nesvrstanih. Bez ikakvih konsultacija sa skupstinom odbio je predlog Izetbegovica i Gligorova o stvaranju konfederacije jer je znao da ce tu tesko voditi glavnu rec. Bio mu je potreban neko slab i odan. Izabrao je Crnu Goru.
Secesija Bosne i Hercegovine najteze mu je pala. Ne zato sto je Sarajevo »drugi najveci srpski grad«, vec zbog ostajanja bez zaledjine u pohodu na Hrvatsku. Iako nikada zvanicno nije ucestvovao u Domovinskom ratu, nije sporno da je Beograd odigrao veliku ulogu u naoruzavanju, logistici i politickom usmeravanju krajiskih Srba. Otcepljenjem BiH, Jugoslovenska narodna armija, tj. njeni ostaci, nasli su se bez strateske pozadine. Milosevic je zbog toga morao da pomogne srpsku stranu u Bosni, a ne radi afiniteta prema buntovnoj »paljanskoj cetvorci« (Karadzic, Krajisnik, Koljevic, Plavsic). Oni su mu, uostalom, naneli sramotu pred jedinim licnim prijateljem medju svetskim drzavnicima, bivsim grckim premijerom Micotakisom. Nakon transformacije u »mirotvorca« i »raskrstanja sa ratnohuskacima« septembra 1993, Milosevic je gledao na svaki nacin da »zapusi« bosansku rupu bez dna. Mnogi ga i dalje optuzuju za »prodaju« Republike Srpske Krajine, mada nije jasno sta su Srbi za uzvrat dobili.
Mirovni sporazum predstavljao je za Milosevica istovremeno olaksanje zbog skidanja bosanskog problema sa pleca i resenost da se posveti daljem ucvrscivanju svoje vlasti. Dejton je, medjutim, posve neverovatan primer krsenja ustava: predsednik Srbije potpisao je u americkoj vazduhoplovnoj bazi »Rajt Paterson« mirovni sporazum u ime SRJ, drzave koja nije ucestvovala u bosansko-hercegovackom gradjanskom ratu. Zasto? Zamislite da je Zoran Lilic, u pauzi izmedju otvaranja farme zivine i plantaze gljiva u postrojenjima smederevskog »Sartida«, svratio do Ohaja da potpise multilateralni pravni akt kojim se regulisu odnosi na prostoru bivse SFRJ.

Nevoljni saveznik

Cinjenica da je Milosevic stavio potpis kod imena Savezne Republike Jugoslavije veoma je povredila crnogorski deo federacije, sa izuzetkom malog broja njegovih pristalica. Cast Bokelja, Cetinjana, Podgoricana, Niksicana i Brdjana bila je ozbiljno uzdrmana. Formalno, oni su ucestvovali u sklapanju mira u BiH. Za njih je taj mir potpisao covek kojeg oni nisu izabrali, covek koji pred njima nema odgovornosti. Dejton se stoga moze oznaciti kao pocetak crnogorskog otpora Milosevicu, kulminiralog gubitkom na izborima njegovog favorita Momira Bulatovica.
Nova vlast na Cetinju, medjutim, pokazala se kao mlak protivnik ili, bolje receno, pomalo nevoljni saveznik. Njihova obecanja da ce ostati u federaciji dokle god budu tretirani kao ravnopravan cinilac, odnosno nagovestaji o mogucoj secesiji, zvuce poprilicno smesno. Djukanovic je lako presao preko toga sto mu Milosevic nije ni cestitao na izbornoj pobedi, a kamoli ga konsultovao u nekom od bitnih spoljnopolitickih pitanja, koja su u nadleznosti predsednika Crne Gore, poput Prevlake, i seo za sto (preko puta, doduse) na Vrhovnom savetu odbrane sa Bulatovicem, kojeg zvanicno ne smatra legitimno izabranim saveznim premijerom. Nezavisnom posmatracu cini se da je Djukanovic dao odresene ruke predsedniku SRJ, zarad nekih trgovinskih koncesija. Kabinet Filipa Vujanovica zauzeo je neznatno ostriju poziciju prema centralnoj vlasti u Beogradu, ali se ona mahom zasniva na verbalnim istupima. Jedino sto je crnogorska vlada ucinila od formiranja jeste neuplacivanje carinskih akciza na racun federacije, cime su do sada »ucarili« ne vise od 80 miliona dinara. Za uzvrat, crnogorski penzioneri nisu dobili penzije iz savezne kase.

Bez katarze na pomolu

Pretnje bombardovanjem SRJ zbog prekoracenja sile i humanitarne katastrofe mogu se tumaciti svakojako, iako su pojedini nezavisni analiticari od samog pocetka tvrdili da do udara po srpskim ciljevima nece doci. Izvestan procenat stanovnistva zastupa misljenje da je Kosovo »izgubljeno jos u Dejtonu«, te je Milosevicu bio potreban snazan i ubedljiv pritisak spolja kako bi se opravdao. Na slican zakljucak navodi i ponasanje bivse opozicije. Gotovo svi cinioci politicke scene priklonili su se »principijelnoj« politici predsednika savezne drzave.
Milosevic je vidjen kao »garant mira i sigurnosti«. Jos jednom je, iza zatvorenih vrata, pregovarao sa predstavnicima medjunarodne zajednice, iako se velika vecina stanovnistva na famoznom referendumu usprotivila sedenju bilo koga sa stranim pasosem u prostoriji u kojoj u isto vreme borave visoki srpski zvanicnici. Americki posrednici Holbruk i Hil trpeli su »ucesce« Milana Milutinovica i Zivadina Jovanovica u razgovorima, ali je ono bilo vise dekorativne prirode. O ratu i miru odlucivao je predsednik savezne drzave.
U isto vreme, skupstina SRJ je slusala premijera Bulatovica, koji je »konstatovao kako se zemlja nalazi u stanju pred stanjem neposredne ratne opasnosti«. To drugo, ustavu nepoznato stanje, trebalo bi valjda da obrazlozi gusenje nezavisnih medija.
 

Dorijan Kolundzija