Drzava Srbija je konacno izgubila strpljenje sa nezavisnim novinarima i krenula u frontalni napad na sve medije koji nisu pod njenom kontrolom. Do sada je skupstinskim odlukama, sudskim presudama ili jednostavno policijskom represijom gasila jedno po jedno glasilo, sada je krenula istovremeno na sve. Za samo tri dana zapecacena su tri najuglednija dnevna lista Danas, Dnevni telegraf i Nasa Borba, a pre toga, u roku od mesec dana ucutkani su Radio Siti (Nis), Radio Senta i popularni Radio Indeks. Obracun sa svim ostalim nezavisnim medijima samo je pitanje dana. Sto je propustila drakonska Uredba o merama u uslovima neposredne ratne opasnosti, docekace Zakon o informisanju donet po hitnom postupku. Uostalom, ovom rezimu nikada i nije bilo stalo do neke pravne zasnovanosti odluka, ali i sama cinjenica da tako uzurbano hita sa propisima pokazuje koliko je narasla njena nestrpljiva i opaka zlovolja prema nezavisnima.

Antagonizmi jaci od zajednistva

A mi nezavisni novinari - kako se mi branimo od ove (ne)ocekivane posasti? Naravno, zavladalo je veliko uznemirenje, ali je nas otpor uglavnom ostao na nivou verbalnog, bez nekih zapazenijih inicijativa za udruzivanjem snaga, kao da nije na kocki sudbina svih. Nismo cak bili sposobni ni za one male korake medjusobnog zblizavanja koji bude nadu da cemo sutra-prekosutra preduzeti neke ozbiljnije zajednicke akcije. Propustena je, recimo, prilika da istoga dana kada su zabranjeni, dva lista odrze bar zajednicku konferenciju za stampu. Dnevni telegraf je svoj susret sa novinarima imao u podne, a list Danas dva sata kasnije. A obe konferencije za stampu odrzane su u beogradskom Medija centru. Cak i kada nas zadesi ista sudbina nismo u stanju da nase antagonizme i pizme ostavimo po strani i da zajednicki prihvatimo istu strategiju odbrane profesionalnih interesa. Istini za volju mora se priznati da ova razjedinjenost nije iznenadjujuca. Sa njom smo se susretali i ranije sto je samo jos vise ohrabrivalo represivni rezim da bude sto agresivniji. Kada su jedan po jedan preotimani nezavisni mediji, zajednicki otpori su nam bili mlaki ili jedva primetni. Odnegovan je los obicaj da svako brine svoju brigu, ne bi li nekako odbranio svoje zlehudo i siromasno prezivljavanje. Ako je pri tom dobijao i izvesnu paricu od darezljivog donatora, ponasao se kao neko ko moze samozadovoljno da nakrivi kapu.

Zmurke u mracnoj sobi

Prve reakcije na vesti o zatvaranju medija imale su vise obelezje konfuzije nego smisljenih akcija. Grupe i pojedinci sjatili su se odmah u Medija centar i NUNS, ali su mnogi od njih razgovarali o nekim svojim separatnim inicijativama. Dolazili su ne samo novinari nego i predstavnici nevladinih organizacija, vise spontano nego organizovano, zatim predstavnici demokratskih stranaka. Obrazovana je i neka vrsta kriznog staba, predvidjanja putovanja po gradovima Srbije, ali je sve to jos daleko od nekog snaznog zajednickog foruma koji je u stanju da autoritativno planira dugorocnu strategiju odbrane.
Jedna grupa novinara, univerzitetskih radnika i predstavnika nevladinih organizacija, gotovo na svoju ruku, organizovala je svakodnevne proteste novinara, gledalaca i slusalaca. U nedostatku bolje podrske, ona je sebe nazivala »aktivistima strukovnih i profesionalnih organizacija, sindikata i drugih udruzenja«. Da paradoks bude veci svakodnevne proteste na Trgu Nikole Pasica u Beogradu za odbranu nezavisnih medija, nije predvodilo Nezavisno udruzenje novinara, sto bi u ovakvim prilikama bilo sasvim logicno. Na celu cele ove akcije cak nije bio novinar, nego jedan agilan univerzitetski profesor.
Razlozi za nepristajanje na saradnju su mnogobrojni i groteskni. Jedan glavni urednik trazi oslonac na neke nedefinisane »demokratske snage«, ali ni u kojem slucaju nece sa NUNS-om. Drugi, opet, iz NUNS-a, nece ni u kojem slucaju da prihvataju saradnju sa strankama i odbijaju novcanu pomoc koja im se nudi kao prva potpora za nekoliko stotina novinara koji su ostali bez posla. Najzad je prihvacena, na jedvite jade, i uz neku maglovitu formulaciju u zakljuccima. Naravno, svako ima pravo da se najpre udruzuje sa onima koji su mu i najblizi po shvatanjima i senzibilitetu. Ali je prosto neshvatljivo da - kada trpimo iste posledice i imamo istog protivnika - ne mozemo da nadjemo one minimalne tacke za saradnju u odbrani profesionalnih interesa. Sve je to pomalo licilo na zmurke koje ozbiljni ljudi igraju u mracnoj sobi i to vezanih ociju!

 

Milan Drca

Zloupotreba na Studiju B

Sto je najgore, sve se ovo dogadja u vreme kada se potreba za zbiranjem snaga oseca prosto dramaticno ne samo medju novinarima nego i u razmerama celog drustva. Rezim je pre nekoliko meseci ponistio autonomiju univerziteta i upustio se u zestoki progon nepodobnih profesora. Sada su, sa ovom uredbom Vlade Srbije i sa upravo usvojenim Zakonom o javnom informisanju, na redu novinari i nezavisni mediji. Vec duze vreme pod udarom se nalaze i slobodni gradovi i opstine u kojima je opozicija pobedila u novembru 1996. Raznim protivpravnim smicalicama i lukavstvima espeesovska, radikalska i julovska vlast vec je preotela nekoliko opstina i tako pogazila volju biraca. Nije preterano reci da smo usli u novu, jos razuzdaniju fazu rezimske represije i drzavne samovolje u kojoj je ostrica napada usmerena na sve najvitalnije tacke drustva. Samo je pitanje vremena kada ce se uzurpatori ustremiti i na legalne politicke stranke opozicije i na nevladine organizacije.
Za to vreme nase se snage, umesto da se cvrsce organizuju oko istog cilja, podosta rasipaju na uskogrude akcije. Posle usvajanja Uredbe, a pre izglasavanja novog zakona o javnom informisanju, televizija Studio B organizovala je jedan razgovor u kojem su ucestvovali novinari Dnevnog telegrafa i Radio Indeksa i predstavnici stranaka, uglavnom SPO, a ND tek forme radi. Na stranu ova pristrasna selektivnost Studija B u odbiru sagovornika (nije bilo predstavnika Danasa i Nase Borbe), ali i sam razgovor samo je prividno posluzio za odbranu ugrozenih medija. Predstavnici SPO ovaj su razgovor iskoristili kao tribinu da neumereno i neukusno reklamiraju sopstvenu stranku, sto je iznerviranog Bogdana Tirnanica nateralo da, zbog ove zloupotrebe, demonstrativno napusti studio.

Vucji zakon za novinare

Mozda ova mlaka novinarska reakcija na represiju rezima ima neke veze i sa prvim komentarima o tome sta stoji iza ovih najnovijih mera vlasti. U vremenu izmedju Uredbe i novousvojenog zakona, u mnogim napisima i razgovorima, pa i u ovom na TV Studiju B, provejavala je jedna neosnovana optimisticka teza da su novi, rigorozni propisi delo ekstremnih krila SPS, JUL i SRS, i da se »Slobodan Milosevic (a valjda i Mira Markovic) ne slaze sa tim«. Cak se i podgrevala lazna nada da se moze ocekivati energicna Miloseviceva intervencija da se sve to zaustavi. Dogadjaji su, medjutim, pokazali da su se njihove unutrasnje razlike, ukoliko ih je uopste i bilo, odnosile samo na nijanse, a nikako na osnovna zakonska resenja.
Neke se iluzije, ocigledno, na cudan nacin predugo odrzavaju. Kao da nam nije bilo dovoljno sve ranije iskustvo sa ovim rezimom, a sada i najnovija cinjenica da je Zakon o informisanju donet po hitnom postupku, sto je necuveno i nedopustivo za takav propis sistemskog znacaja i od opsteg interesa. Koliko opasno eskalira arogancija ove vlasti pokazuje jos jedan podatak. Pre godinu-dve, tadasnja ministarka Radmila Milentijevic predala je jedan nacrt zakona o javnom informisanju na javnu diskusiju. Demokratska javnost, a pre svega novinari, odbili su ga zbog njegovih restriktivnih resenja. Ovaj Vucicev je neuporedivo gori, pravi je vucji zakon prema novinarima. On je zadrzao sve one zabrane iz Uredbe, ali i arbitrarnost drzavnih organa kada je rec o njegovoj primeni. Novo u njemu su kazne - one su tako drakonske za medije i glavne urednike da prosto podrivaju svako nacelo savremene kaznene politike. Sada drzavni organi, kad god nadju da je neko kriv, mogu po svom nahodjenju jednostavno da konfiskuju svu imovinu glasila i privatnu imovinu njegovih celnika. Rezim se ponasa kao da je otkrio da samo ovom pretnjom ekonomskim ruiniranjem moze najzad da zaustavi nezavisne medije.
Na novinarima je sada da odaberu kakvim ce svojim organizovanjem i udruzenim akcijama da se odupru smrtnoj opasnosti koja se ponovo nadvija nad njima. Nekih lepih primera solidarnosti vec ima. Podgoricki list Vijesti stampa na svojim stranicama Danas i Nasu Borbu, sto je u javnosti Srbije i Beograda primljeno sa velikim zadovoljstvom. Ali, pitanje se sada postavlja - kako od pasivnih oblika solidarnosti preci na aktivnu i zajednicku odbranu od rezima koji sve agresivnije ugrozava najvitalnije delove drustva. Niko se pri tom lakoverno ne zanosi da je samo to dovoljno da se konacno stane na kraj despotskom rezimu, ali cemo bar svi zajedno i udruzenim snagama uciniti sve sto je u nasoj moci da drustvu pripremimo bolju alternativu za buducnost.