Oni umetnici koji su pred svoj rad stavili imperativ angazovanosti mogu se kretati u dva pravca. Jedan je opsti kada njihovo delo poprima spoljasnje karakteristike vremena, drugi je u stvaralackom smislu konkretniji kada se umetnicko delo usmeri prema vlastitom, uzem problemskom definisanju. Medju takve, u oba pogleda angazovane umetnike spada i Dragoslav Krnajski. Njegova samostalna izlozba u Galeriji ULUS-a neposredno pokrece utisak dvostrukog kvaliteta o kojem je bilo reci. Kada se Krnajski pojavio na beogradskoj likovnoj sceni pocetkom osamdesetih godina bila je registrovana epohalna obnova materijalnog i fizickog svojstva umetnickog objekta na nekim novim formalnim i semantickim karakteristikama.
Ono sto je njega ponesto izdvajalo iz tog najupadljivijeg pravca u umetnosti devete decenije bilo je izrazeno interesovanje da objekti koje je on stvarao ostanu sto dosledniji ideji skulpture kao umetnickog predmeta. Ukratko to bi bili: konstrukcija objekta zatvorenog, punog oblika, temeljenje rada na iskustvima nove formalisticke skulpture prethodnog perioda, pre svega one koja je zadrzala fizicke karakteristike ali za koju je i boja bila bitan likovni sadrzaj, prostorna ekspanzija i aktivnost koji su joj doneli jedan do tada nepoznati vizuelni dinamizan, itd. No, kako je nova umetnost devete decenije vrlo brzo iscrpla svoje kreativne potencijale, usled izuzetno velike ulozene energije na mnogim nivoima, od samog cina inovirane kreacije do realizacije koja je zahtevala vanredne produkcione napore, vec pocetkom devedesetih dolazi do »hladjenja« njenog potencijala po svim linijama. Uvidevsi taj momenat, Krnajski se tada okrenuo i drugoj angazovanosti u stvaralastvu - onoj koju smo naveli kao opstu ili koja ce odrazavati svest autora o spoljasnjoj realnosti. Tako se on uz Nikolu Dzafu, Dragana Zivancevica, Gorana Denica, Vesnu Grgincevic i dr. nasao medju pokretacima i clanovima grupe »Led-art«. Niz njihovih radova, akcija, izlozbi »zamrznute umetnosti« kako su je nazvali, koje su od 1993. godine ucinili, skrenuli su paznju ne samo umetnicke javnosti zbog eksplicitne kriticnosti prema dominantnim tendencijama jugoslovenskog drustva u raspadanju po svim pokazateljima - od drzavnog i etnickog od etickog i estetickog.
Iako je svoju sadasnju izlozbu komponovao pre svega sa uobicajenim galerijskim radovima - prostornim objektima i instalacijama, te zidnim glaziranim dvodimenzionalnim formama, Krnajski je kao njen ravnopravni deo uneo i »dokumentaciju« jedne svoje individualne akcije pod nazivom »Art aid« i grupne »Led-arta« koju su nazvali »Predsednikov S.O.S.« cime je zapravo naglaseno da njegova kreativna interesovanja teku paralelno u oba angazovana pravca. A centralni rad ima naziv »Oklop za Stenvej« nastao 1994. godine i zapravo predstavlja repliku u razmeri 1:1 forme drvene konstrukcije jednog koncertnog klavira dimenzija 120 x 200 x 145 cm nacinjenu od celicnog lima. Rad nije samo replika ovog instrumenta vec i jednog ranijeg dela Dzozefa Bojsa, klavira oblozenog mekim materijalom - filcom. Promena upotrebljenog materijala, odnosno njegovih svojstava za oblaganje klavira u primeru Dragoslava Krnajskog unosi sve neophodne elemente za razumevanje njegovog smisla koji je dakako azurno aktuelizovan prema parametrima vremena u kojem je nastao. Teski celicni lim povezan masivnim zavrtnjima stvara utisak da se klavir nalazi u njegovoj unutrasnjosti, da je on time zasticen, ali i izolovan od spoljasnjeg delovanja.
Ovo »blindiranje« jednog muzickog instrumenta, dakle sredstva za proizvodnju umetnosti, direktna je reakcija na domacu aktuelnu epohu koja je takodje »blindirala« do neupotrebljivosti vlastitog serioznog stvaralastva koje je marginalizovano, a da bi uopste opstalo, mora gotovo pod prisilom da napusti svoj prirodni ambijent (galerije, muzeje) te da potrazi adekvatnije prostore za delovanje, one koji ce biti dostupniji najsiroj publici. Mesto Dragoslava Krnajskog u tom sistemu dvostruko angazovanog delovanja u aktuelnoj umetnosti nalazi se medju najistaknutijim i najubedljivijim.

Jovan Despotovic

»Vencali smo se 1993. godine. Prvih godina braka nije pio i nije me tukao... Posle par godina poceo je da pije...« To je najcesca ispovest zena koje su nasle skloniste u sigurnim zenskim kucama, o cijem nastanku, problemima i perspektivama pise Nadezda Cetkovic.
Osim nasilnika-muza, rat je u zivot nase zene takodje uneo nasilje, kako neposredno, tako i posredno. O njegovoj prvoj strani znamo vise, ali o onoj skrivenoj, porodicnoj, manje. Iskazi zena svedoce o tome kako je rat sa svoje strane porusio brane seksualnim zloupotrebama.
Knjiga Nadezde Cetkovic ne docira i ne moralise. Ona samo sadrzi optuzujuce ispovesti zena i dece, zrtava muskog nasilja. Ona je slozena prica o patrijarhalnom obrascu vaspitanja i zivota, o zapustenosti porodicnih odnosa, nerazvijenosti institucija koje bi trebalo da brinu o porodici, ona je dokument o ratnoj politici cije su zrtve pripadnici drustva kojima nije data sansa da odbrane pravo na dostojan zivot.
Knjiga je pored autenticnih ispovesti zena snabdevena analitickim materijalom o zenama u sigurnim zenskim kucama i dokumentima. Posebno poglavlje posveceno je nasilju nad decom koja su uz majke boravila u sigurnim zenskim kucama. Ako Nadezda Cetkovic ne docira i ne moralise, ona i ne lamentira, sto je kod nas najcesci slucaj. Ona se bori pokusavajuci da pomogne i organizuje zenske institucije koje ce zeni pruziti utociste i nauciti je da se odbrani od nasilja.

O. R.