U jednom delikatnom, lepom i izazovnom zadatku stvaranja prepoznatljive beogradske arhitekture, trazenje i uspostavljanje prihvatljive ravnoteze izmedju tradicionalnih vrednih tragova i savremenih, nuznih, hrabrih vizija, do sada je uglavnom neuspesno sprovodjeno. Istorijsko jezgro grada i dalje je nedosledno sticeno, pa samim tim i nedovoljno obradjeno, omedjeno i zakonski privilegovano. Ono konzistentno trpi nekontrolisana i nimalo slucajna zatrpavanja agresivnim, bezizraznim, tesko uklonjivim kicom. Uporedo sa neshvatljivim odnosom prema kulturnom nasledju, tesko se namecu i uocavaju ovovremeni vizuelni elementi novog grada. Grandioznost i monumentalnost savremene arhitekture ukorak sa pravovremenim covekomernim likovnim detaljima nisu odraz samo estetsko-filosofskih studija. U ove izazove utkana su i dnevno-politicka kao i neizivljena i zloupotrebljena nacionalna nametanja najrazlicitijih poriva. Naposletku, tu su neizbezne i stalno nadolazece drasticne ekonomske, socioloske i naravno urbane promene koje se, nazalost, cesto nespremno docekuju i prihvataju. Jasni, vidljivi i toliko potrebni reperi, simboli gradova, koji cine njihove memorije, kao sacuvani tragovi prethodnih istorijskih epoha, narocito su znacajni kod onih gradova koji na tragican nacin dozivljavaju konstantne preobrazaje. Kod nas su ovi znaci neumereno agresivni i cesto medjusobno netrpeljivi. Da bismo danas stigli do pravih i prepoznatljivih izraza nuzno je sprovesti jedno sasvim novo, pravedno i strucno nadmetanje novih generacija projektanata. Ovakva mogucnost obelezavanja sopstvenog znaka njima je jos uvek u izobilju ostavljena. Namernom pasivnoscu, tradicionalnim javaslukom i nesnalazenjem u zauzdavanju sveopste gramzivosti i anarhije, mnogi atraktivni prazni placevi centra grada cekaju neke nove, bolje i hrabrije odluke i stvaraoce. Nadamo se da ce ovakve ozbiljne intervencije uskoro prevazici dosadasnja mnogobrojna i neophodna krpljenja i sminkanja.
Struka, nazalost, opasno spava trazeci opravdanje u opstoj letargiji unizenog Univerziteta, uljuljkujuci se u pojedinacnim i simbolicnim ozivljavanjima starih i prelepih fasada gospodskog Beograda. Ovo usamljeno nadmetanje osvezenih neznih boja, nekad cak i neukusno drecavih, sa sivilom bezizraznih sanduka »oslobodjenog« grada, za sada je retko uzivanje malog broja arhitekata koji su povlasceni da u njemu ucestvuju. Takvi pojedinacni trzaji uglavnom gradskog Zavoda za zastitu spomenika kulture, redje bogatih novokomponovanih investitora, nedovoljni su pokusaji bitnih i nuznih izmena centralnog gradskog lika.
Malo je profesora Arhitektonskog fakulteta, inace privilegovanih da se inspirisu na izvoristu progresivnih arhitektonskih misli i znanja, a i zdravih ideja i mastanja njihovih ucenika, iskoristilo svoju prednost i poucilo ili ustalasalo i siru javnost. Tako ostaju samo retke, pojedinacne ali i donkihotske teznje odgovornih predstavnika struke, koji svoju kreativnu energiju nepotrebno rasplinjuju. Doslednom upornoscu prof. Dimitrije Mladenovic zalaze se da se prakticno iskoriste dragoceni rezultati medjunarodnog konkursa iz 1985. godine za unapredjenje urbane strukture Novog Beograda, a koji umnogome prevazilaze obradjeni prostor s one strane Save.
Sve dok arhitekte budu imale uglavnom simbolicne, protokolarne uloge i dok se ne uspostavi zvanje »glavnog arhitekte grada« kao vaznog i politickog i finansijskog savetnika, necemo u potpunosti moci da uzivamo u blagodeti pravilno uoblicenog i definisanog gradskog lika povezanog sa davno uspostavljenim kodeksom razvijene Evrope. Rec »arhitekta« na svetskim jezicima ima jedno univerzalno, razumljivo i ozbiljno znacenje siroke i slobodne filosofsko-estetske poruke. Kod nas je anulirana uz sturo tumacenje - inzenjer tehnickih prava.
Prica se da je pokojni prof. arh. Nikola Dobrovic jednom prilikom neposredno posle rata, podnoseci vojnom vrhu na saglasnost i odobrenje za gradnju planove zgrade ministarstva vojnih, odnosno Generalstaba, na uglu ulica Milosa velikog i Nemanjine, iznerviran necijom nestrucnom primedbom odbrusio: »Ovde sam ja general,
a vi redovi«!
Struka se neadekvatno koprca i brani malobrojnim i cesto nerealizovanim konkursima, cesto nezrelih priprema i podloga i sumnjivih rezultata, jos uvek stidljivo cestitim Salonom, retkim simpozijumima, savetovanjima ili predavanjima, izlozbama i saopstenjima svecarskog ili protestnog tona, trijenalnim smotrama.
Zatvoreno u sopstvene »proverene« vrednosti, inficirano je i strukovno udruzenje arhitekata koje je skoro prekinulo komunikaciju ne samo sa naprednom Evropom, vec i sa sopstvenim mnogobrojnim i nezadovoljnim clanstvom, pa vise ne izlazi ni skromni, simbolicni bilten Forum.
U evidentnoj krizi zastarelog Arhitektonskog fakulteta i cudno neaktivnog, amaterskog strukovnog udruzenja, zbog nepostovanja retkih osnovnih nacela zakonskih gradjevinskih regula proizvoljno tumacenih i zbog nevidjene agresivnosti slobodne divlje gradnje pod planskim plastom »urbane gerile«, zbog nedovoljnog prisustva struke u odgovarajucem ministarstvu, akademiji nauka, medijima i svim onim prostorima drustvenog odlucivanja i kontrole, moralni kodeks arhitekata sve se vise potiskuje.
Moguci izlaz bi bio da se stalno raspisuju medjunarodni arhitektonski konkursi, kako anketni tako i oni cija je realizacija obavezna, ali ne u sklopu trenda »opste tranzicije«.
Nesporna je cinjenica da je zivot u centru nehumaniji i ugrozeniji nego na periferiji ili u nekim drugim zaseocima ili cak gradovima u gradu. Potrebe za zblizavanjem i povezivanjem donekle prezivelih i sacuvanih autenticnih ambijentalnih celina i njihovih stanovnika urbanog jezgra, jace su i iskrenije od takodje nuzne povezanosti obodnih rugala sa ovim nedefinisanim i namerno zapostavljenim, zatrpanim pa i urusenim i sve vise anacionalnim svastarskim centrom. Svima je jasno da se ovo, prvenstveno moralno, rasterecenje moze najfunkcionalnije i najelegantnije sprovesti toliko zeljenim metroom.
Kao sto zle tenzije traze svoja uporista i zaklone, tako i istomisljenici u dobru imaju teznju za zblizavanjem (primer solidarnog jedinstva i zanosa mnogih delova Beograda za vreme zimskih setnji, pa i celih gradova sirom Srbije - Savez slobodnih gradova i opstina i njihovih slobodnih medija - ANEM).
Dok se konacno ne budemo okurazili da neminovno i bez srama pozovemo u pomoc arhitektonski OEBS, dotle cemo i dalje biti opravdano na dnu, sakriveni duboko u nekim zacaurenim, primitivnim i opasnim sklonistima svecano otkrivanim i otvaranim vise puta, a koja su, nazalost, projektovale neke nase kolege.

Djordje D. Pavlovic, arhitekta iz Beograda

Svako zgodno mesto danas u gradu ne sluzi, kako je to pesnik rekao, da se drvo posadi, nego je potencijalno mesto da se smesti ili uglavi jos jedan novi kiosk uz vec bezbroj postojecih. Ima ih raznih i mogla bi se napraviti citava klasifikacija po velicini, nameni, lokaciji i mnogim drugim kriterijumima. Primecujemo ih na sve strane u gradu, nacickane u nizu ne samo na ulicama i trgovima, nego i na pesackim prolazima, parkiralistima, podzemnim prolazima. Zaklanjaju gradske vidike, ometaju prolaz gradjanima i radjaju nelagodno osecanje stesnjenosti i teskobe.
Svakako da su na vise nacina i od koristi gradjanima za usputne, brze kupovine a, narocito, prodavcima kao sredstvo egzistencije. Pruzaju mogucnost za samostalan rad, za ulaganje, za zaposljavanje. Ali besomucno otvaranje kioska, njihovo nekontrolisano sirenje i razne druge zloupotrebe, ciji smo svedoci, pretvaraju njihovu pozitivnu ulogu u problem.
Zelimo da poverujemo, i pored bezbrojnih obmana, da ce situacija biti bar malo ublazena i da cemo bar donekle moci slobodnije da se krecemo (setamo) ulicama i parkovima koji su mnogima jedino pribeziste u ovoj dzungli na asfaltu.

Svetozar Muzijevic