Broj 197

Zbrka oko opozicije

Dok je u mnogim zemljama opozicija obicna stvar, u nas je ili sablast, za vlastodrsce, ili carolija, za one koji se nadaju promenama

Nebojsa Popov

U svakidasnjem govoru bezmalo svako neslaganje s bilo kim smatra se opozicijom. Neke stranke predstavljaju se kao opozicione, cak i kada su na vlasti. Nekada se od opozicije bezalo, a danas se time mnogi hvalisu. Jedni se upinju da opoziciju grade, a drugi naglasavaju da je se gade. Otkuda tolika zbrka?

Kloniranje

U »starom rezimu« sve je izgledalo jednostavnije. Opozicija je bila zabranjena. Danas, stara/nova vladajuca partija - SKS/SPS - izumeva »dogovorni« pluralizam. Jedan njen deo, koji nije usao u SPS, proizveden je u SK-PJ, a drugi je sa delom omladinske organizacije formirao Novu demokratiju. I imovinu ranijih drustveno-politickih organizacija »burazerski« su podelili. Dele i uloge, sa starim i novim akterima, cas u vlasti, cas u opoziciji.

Deo zbrke nastaje i kloniranjem stranaka. Ono je uzelo maha vec na samom pocetku legalizacije prava na stranacko organizovanje. Rezim je, uz pomoc odgovarajucih sluzbi tacno procenio uticaj tradicije, naime, da ce se gradjani opredeljivati za onu stranku za koju su bili njihovi preci. To su najcesce radikalska, demokratska ili socijaldemokratska stranka. Da bi se oslonac na tradiciju nekako smanjio ili ponistio, ubrzano su nastajale razne stranke s istim ili slicnim nazivom. I do danas ih se zadrzalo po desetak od svake. Svaka od njih nastupa kao »jedina prava« jos i s ponudom »novih kadrova«.

Slicno se desava i na tzv. alternativnoj sceni. Cim se osnuje neko udruzenje gradjana, ubrzo dobije »dvojnika«. U svemu tome, dabome, mnogi ucestvuju spontano. Nije bas sve planski klonirano, niti su svugde rezimske »krtice«. Mnogi u novim udruzenjima traze potvrdu svog licnog identiteta. Narocito je popularno zaklinjanje u apoliticnost, izbegavanje bilo kakvog "mesanja" u politiku, jos vise u »borbi za vlast«. Kao da se ne zna sta je gadnije od cega. Ipak, najgadnija je - organizovana opozicija. Tek, oni koji se ne gade politike dobijaju siroko polje za nekontrolisano delovanje.

Sa stanovista stare/nove vlasti pozeljna je samo poslusna opozicija. Najpozeljnija je ona koju je ona sama stvorila. Tu nema mesta opoziciji kao instituciji, koja bi vlast kontrolisala i obezbedjivala izbornu smenu vlasti. Svega toga ne moze ni biti bez parlamentarnog poretka. Dakle, pomenute radnje imaju za cilj da sprece uspostavljanje opozicije kao institucije parlamentarnog poretka.

Etnicka opna

Ne zavisi bas sve od rezima. Nacionalna revolucija, o kojoj je ranije bilo reci, psiholoski i ideoloski je homogenizovala stanovnistvo. Masovni zanos etnosom kao »prirodnom« zajednicom cini suvisnom svaku raspravu o ciljevima i sredstvima politickog delovanja kroz »vestacke« institucije. U naturalistickom mutezu vrhunsko mesto ima »nacionalni interes«. O njemu se sa strascu govori, bez racionalne rasprave o njegovom sadrzaju. Bas ta strasna etno-retorika cini snaznu opnu koja objedinjuje razne cinioce i drzi ih na okupu, iako se povremeno zestoko sudaraju, sve do fizickog obracunavanja.

Misticna opna »nacionalnog interesa« sputava jasniju artikulaciju nacelne opozicije i onda kada nastaju sire koalicije. Ni Udruzena opozicija (1990), niti DEPOS (1992) nisu ni naceli tu opnu. Cak su zamuceni i tek zapoceti oblici parlamentarizma - politicke stranke. Oko vodjstva nacionalnog pokreta glozili su se ne samo lideri stranaka, nego i vanstranacke (ili »nadstranacke«) licnosti, proglasene za »najumnije srpske glave«. U sredistu sporova i sukoba, i spoljnih i unutarnjih, nalaze se personalna a ne nacelna pitanja.

U jednom trenutku izgledalo je da dve vece stranke - Srpski pokret obnove i Demokratska stranka - od etno-nacionalnih pokreta postaju istinski parlamentarne stranke koje se oslobadjaju etnicke opne, zakoracuju ka modernom poimanju nacije kao politicke (»vestacke«) zajednice. Pod pritiskom »odozdo« i kroz slozenu interakciju nastajale su koalicije demokratski nastrojene opozicije (Zajedno i Vojvodina) koje su budile nadu u promene. Na talasu nezadovoljstva rezimom i nade u promene radjao se gradjanski pokret koji je najpre doneo do sada najvecu pobedu opozicije, na lokalnim izborima 17. novembra 1996, da bi se potom oko stotinu dana istrajno borio za priznanje rezultata izbora, protiv rezimske kradje. Tako je izborena politicka pobeda u oko 40 najvecih gradova i opstina, sto je vrhunski domet procesa demokratskih promena u Srbiji. Svemu tome su svakako mnogo doprinele politicke stranke, ali one nisu bili spremne i sposobne da jasnije i snaznije artikulisu teznje gradjanskog pokreta i da unapredjuju vec pomenutu interakciju. Vodja jedne stranke (DS) vodi tajne razgovore sa sefom rezima, a druge (SPO) priznaje koalicione partnere samo kada mu se prohte, kao da je neprikosnoveni komandant. Umesto najavljenog nastavka procesa demokratskih promena, sve do promene samog poretka, dolazi do otvorene kolaboracije s rezimom. Sve to ponovo je zamotano etnickom opnom, osnazenom novom dramatizacijom na Kosovu. Tako se iznova »odlaze« parlamentarizam a sa njime i institucija opozicije.

Spekulacije oko »(a)nacionalnosti«

Zbrka je mogla barem da se smanji, ako ne i ukloni, sudelovanjem u osnivanju koalicije Zajedno jedne stranke - Gradjanskog saveza Srbije - koja je nastala ujedinjavanjem a ne razbijanjem stranaka, nije kolaborirala s rezimom i istrajavala je kao nacelna opozicija. Podrzavajuci otvaranje snaznijih partnera, narocito SPO, prema parlamentarizmu i napustanju etnonacionalizma, GSS u njima nije nasao ravnopravne partnere, a izgubio je deo clanstva i pristalica zbog sumnje da je »srbnuo«. Bezmalo svaki kontakt s nekim ko nije »apsolutno cist«, po ovestalom sektaskom obicaju, proglasava se izdajom. A zalaganje za sto siru koaliciju koja bi imala realnu sansu za izbornu pobedu i promenu politickog poretka, po ovestalim oportunistickim obicajima, proglasava se za opasan »ceoni sudar« s rezimom.

GSS nije imao »kapital« za vece investicije u proces demokratskih promena, a bez njegovog zamaha nije ni mogao uvecati vlastiti »kapacitet«. Ionako ogranicene snage kresu makaze optuzbi za anacionalnost ili za skretanje ka nacionalizmu. Kao sto je etnonacionalistima strano otvaranje prema naciji kao politickoj a ne »organskoj« zajednici, tako je i »gradjanskim fundamentalistima« ogavna svaka komunikacija s onim ko nema apsolutno »cistu« proslost.

Za »ceoni sudar« s rezimom i gradjenje institucija parlamentarizma - i opozicije - nisu bili spremni ni mnogi drugi ucesnici tadasnjih previranja. Stranke su proglasene suvisnim. Studenti su insistirali na paralelizmu svog pokreta, profesori su se zaklinjali u svoju apoliticnost, »setaci« su bili razgaljeni iznenadnom i jednokratnom slobodom. Cim su izbili sukobi medju pojedinim vodjama koalicija, olako je proglasen opsti poraz. Za cudo nevidjeno proglasena je iznenadna pojava silne »energije«; neizvesno je u sta je ona investirana. Pokazalo se da je teze graditi nove institucije, komunikacije i procedure, nego povremeno dati oduska emocijama, diviti se nekome ili necemu, ili se gaditi svega i svakoga. Lagodnije je, takodje, ocekivati da nas neko drugi ratosilja nevolja zbog kojih poduze cvilimo a povremeno se i razbesnimo.

Ono sto je u civilizovanom svetu marginalno, ovde je dominirajuce

Investicije

Glavne poluge vlasti i dalje su u rukama vladajuce partije i »burazerskih stranaka«, uz izvesnu otvorenost prema novim »pajtosima«, ali nikako i za samu instituciju opozicije. Tako nastaje jedna neobicna pojava - visestranacka diktatura (»demokratura«). Rezim, oslonjen na stare aparate vlasti - vojsku, policiju i propagandu - i drzeci cvrsto strateske monopole, pre svega na srediste vlasti ali i na komandne pozicije u najkrupnijim privrednim granama i velikim preduzecima, pribegava i izazivanju retko vidjenog haosa - pomenimo samo ratne meteze i megainflaciju - da bi se iznova javljao kao spasilac, ostavljajuci na cedilu ne samo narod u koji se inace zaklinje, nego i povremene saradnike i saputnike.

Etnonacionalizam, ocigledno, nije puka izmisljotina ili nekakvo ludilo, vec pouzdano sredstvo za reprodukciju »prirodne« zajednice - od familije i »zemljaka« do ratnicke druzine, koji na ovestalim tradicijama odrzavaju etnos u ratnom stanju s okolinom a, kako vreme protice, sve izvesniji su razdori i u svome nacionu. Na tom tlu buja klijentelizam, nepotizam i mafijastvo.

Ista pojava - etnonacionalizam - postoji i u drugim zemljama. Medjutim, tamo gde postoji parlamentarizam, razorne ideologije su pod javnom kontrolom; u nasoj zemlji je obrnuto, ovde vladaju bas takve ideologije i njihovi militantni protagonisti, bez ozbiljnije kontrole i snaznijeg otpora. Drustvom i drzavom vladaju oni koji podrivaju i ruse bas ono sto treba da cuvaju i grade. Ono sto je u civilizovanom svetu marginalno, ovde je dominirajuce.

Kako izmeniti takvu dominantu? Odgovora jos nema. A deo odgovora zavisi i od ishoda ovdasnjih marginalnih procesa i onih delova tradicije koji su usmereni na uspostavljanje parlamentarizma - s opozicijom kao vaznom institucijom - kao uslovom i osnovom razvoja drustva i drzave. Bez istorijskog pamcenja tog dela tradicije namece se utisak kao da se uvek mora poci »od nule«, kao da nikakvih investicija u razvoj nikada nije ni bilo. Kao da nikada u Srbiji nije bilo, recimo, Dositeja Obradovica, nego samo cinovnika poput Jove Todorovica. Brze se zaboravljaju usponi nego padovi. A bas ono sto je iz pamcenja potisnuto i jesu investicije, makar i oskudne, u privredni, kulturni i politicki preobrazaj.

Posaljite nam vas komentar