Broj 197

Sustizanje zlocina

Dok se u nekim zemljama - Francuskoj i Litvaniji, na primer - sudi za zlocine iz onoga rata, u ovdasnjim zemljama - Hrvatskoj i Jugoslaviji - ceka se na sudjenja za zlocine i iz onoga i iz ovoga rata (ratova). Oko Haskog tribunala vec dugo su uskovitlane strasti, a slicno je i oko ovdasnjih sudjenja. Trenutno je u sredistu paznje priprema sudjenja Dinku i Nadi Sakic, funkcionerima logora u Jasenovcu. Jedni smatraju da je »pravda spora ali dostizna«, a drugi poricu samo postojanje zlocina. Ozbiljnu senku na sve to baca i sumnja u spremnost vlasti i sudova da se suoce sa zlocinima. »Da bi se Sakicu sudilo za genocid«, smatra advokat Anto Nobilo, »moralo bi se zahvatiti u sustinu NDH, da je to bila drzava koja je genocid ozakonila, cija je temeljna orijentacija genocid... No, od ove vlasti nikako ne mozemo ocekivati takvo radikalno rasciscavanje s tim dijelom hrvatske povijesti... U hrvatskome drzavnom vrhu nema volje da se gone pripadnici ustaskog pokreta za zlocine koje su pocinili, nego se u progon krece tek kada on postane krajnja nuzda«. Pod spoljnim pritiscima. (Feral Tribune, 3. 08. 1998)

I oko statistickih podataka traju veliki sporovi. U istom broju FT, Mihael Sobolevski, direktor istrazivackog programa »Ljudski gubici u Drugom svjetskom ratu«, osporava tacnost ne samo »zvanicnih« 1 700 000, nego i rezultate istrazivanja Kocovica (»Zrtve Drugog svetskog rata«) i Zerjavica (»Gubici stanovnistva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu«), te popisa Saveznog zavoda za statistiku iz 1964. godine koji su stampani, ali nisu »pusteni u javnost«.

O svim tim izvorima je vec bilo reci na stranicama Republike, u analitickom ogledu Srdjana Bogosavljevica (potom objavljenog u Srpskoj strani rata). Buduci da je tema i dalje aktuelna, prenosimo odlomke iz najnovije brosure Bogoljuba Kocovica, kao i informaciju o njegovoj novoj knjizi koja ce se uskoro pojaviti pred citaocima.

Rec struke i nauke, svakako, ne moze zameniti ni sud niti vlast, ali moze uneti vise svetla u inace tamne prostore ne samo blize i dalje proslosti, nego i savremenosti i buducnosti.

D. M.

Rasturanje Jugoslavije i ogorcenost nacionalistickih osecanja dozvolili su stavljanje u prvi red nimalo lakog naucnog problema broja demografskih i stvarnih gubitaka pre vise od pedeset godina, ali na uzarenu politicku pozornicu, te tako njegovo pretvaranje u jedan od osnovnih parametara za objasnjavanje i opravdanje dogadjaja od 1990. godine do danas a verovatno i ubuduce. Ukratko, broj gubitaka Drugog svetskog rata je tako postao najpogodnije orudje u propagandistickom ratu. [...]

... pod »demografskim gubicima« podrazumevamo vise: ne samo ubijene i poginule nego i one koji su napustili zemlju, emigrirali, kao i »nerodjene zbog ratne situacije«, »asimilovane«, »naturalizovane«. [...]

Posle katastrofalnih dogadjaja raspadom Jugoslavije 1991. godine, ne treba nikako da zaboravljamo ustaski genocid, naprotiv. Jer oni koji ga ignorisu, nece nikada moci da shvate i obuhvate reakcije Srba na ozivljene uspomene Drugog svetskog rata. Vazno je imati u vidu ustaski genocid da bi se razumele reakcije Srba u Hrvatskoj i BiH od 1991. do 1995. godine. [...]

Ali, da se razumemo, to ne znaci da treba predstavljati svetu te dogadjaje na takav nacin da, zbog propagandistickih »podataka« - lako demantovanih - i tacni podaci, ili oni koji su verovatniji, budu odbaceni ili ignorisani. Ne treba takodje da izjednacavamo ustaske zlocine sa celim hrvatskim narodom. Najpre treba da imamo na umu, da u broju od oko 400 000 ubijenih Srba na gornjim definisanim prostorima, nalazimo, pored zrtava ustaskog zlocina, i zrtava kako gradjanskog rata tako i rata protiv okupatora. Zar moj proracunati broj da je skoro svaki peti/sesti Srbin bio stvarna zrtva na teritoriji NDH nije sam po sebi ogroman broj? Zasto onda jos dodavati, protiv svake matematicke logike, da bi dosli do takvih brojeva koje ce mnogi da smatraju ocigledno propagandistickim i onda da ignorisu ono sto je ovde najbitnije: ustaski genocid. [...]

Kada sam zavrsio rad na mojoj studiji, krajem 1984. godine, smatrao sam da ce mi »najveca smetnja biti mit o broju zrtava, mit koji se prenosi vec vise od cetrdeset godina i koji se polako usadio ljudima svih verovanja, politickih ubedjenja i narodnosti, da bi se najzad taj mit 'utopio' u stvarnost« (str. 19 londonskog ili str. 5 sarajevskog izdanja). Tu sam ciljao, u prvom redu, na »mit o 1 700 000 stvarnih zrtava u borbi protiv fasizma«.

Vremenom je i taj mit brojeva podlegao reviziji, kod jednih pitanje brojeva je islo navise, kod nekih nanize.

Vladajuca vrhuska, posto je odmah na pocetku interpretirala, namerno ili ne, broj demografskih gubitaka kao stvarne, brzo je pocela da dodaje prvobitnom broju nove stotine hiljada poginulih partizana, zatim je sledilo da treba ukljuciti i broj poginulih vojnih lica takozvanih »izdajica«, gde su ubrojani, bez diskriminacije, i pravi kolaborateri i oni koji nisu bili to, ali su bili politicki protivnici vladajucem rezimu.

Danas, posle mita od 1 700 000, koji je bio uglavnom ideoloski nadahnut, razvili su se mnogobrojni mitovi, ovaj put nacionalisticki pa i, u nekim slucajevima i rasisticki motivisani, gde je glavni cilj bio dostici sto veci broj gubitaka i to jedino kao rezultat genocida svog naroda pocinjen od jednog od jugoslovenskih naroda, ignorisuci da je veliki broj zrtava nad nasim narodima pocinjen i od strane raznih okupatora pa cak i od strane saveznika kroz vazdusna bombardovanja. I sve to sa »argumentima«, »svedocenjima« u »belo-crnom« stilu. [...]

Kao Jugosloven, nisam imao niti imam danas nikakvih predrasuda prema bilo kojem jugoslovenskom narodu. Nisam, dakle, trazio argumente i odgovarajuce faktore koji bi optuzivali samo jedan narod. Ali jesam zauzeo nedvosmislen stav povodom genocida. Naucno je absurdno tvrditi da postoji »genocidni narod«. Genocid je samo - u posebnim istorijskim uslovima - proizvod jednog politickog pokreta, jedne vlade ili vojne vlasti ili jedne ili vise licnosti na vlasti. Takav vid je on imao kod nas: u Drugom svetskom ratu genocid nije delo hrvatskog naroda, nego ustaskog fasistickog pokreta. Ali, kao sto je slucaj sa nacistima, zlocini koje su oni pocinili pogadjaju do izvesne mere i nemacki narod. Tako i ustaski zlocini pogadjaju do izvesne mere i hrvatski narod.

Protivno propagandisticko-nacionalistickom pristupu problemu, a shodno naucnom, nisam sebi unapred postavio sta treba da bude krajnji rezultat istrazivanja, pa onda, sve u cilju da se potvrdi ono sto je unapred bilo odredjeno da treba da se nadje, podesavao izvore, podatke, faktore i proracune.

A - Ne postoji apsolutna istina o broju zrtava...

Jedna od pouka, posle prve verzije rada, bila je da je problem mnogo slozeniji nego sto sam to zamisljao kada sam preduzeo studiju. Zatim, da nije moguce doci do jedne istine sa velikim »I«, nego do samo jedne relativne istine, s obzirom na dokumente i izvore sa kojima raspolazemo, i s obzirom na duhovno stanje koje je preovladalo u to doba da bi se izgradila jedna verodostojna lista stvarnih zrtava. Smatram da nije moguce utoliko vise naci apsolutnu istinu, sto se alternativi »poimenicne liste« ili »banke imena«, jedino nudila alternativa "proracunavanja" , ali koja onda namece, hteli mi to ili ne, i izvesne pretpostavke. A cim ima izvesnih pretpostavki, a one su u nasem slucaju neminovne, znaci da mozemo da imamo manje vise i neke druge pretpostavke, pod uslovom da mozemo da dokazemo njihove smerove i pokazemo da su ti smerovi izgradjeni na solidnim osnovama.

B - ... ali ima mesta relativnoj istini

Tako sam, pored mojih »matematickih rezultata«, pokusao sa raznim pretpostavkama, po meni verovatnim, da ih izracunam kako za celu Jugoslaviju tako i za narodnosti, da bi tako dosao do odgovarajucih minimalnih i maksimalnih brojeva stvarnih zrtava. Grafika, »vidna statisticka pretpostavka«, je bila po tom pitanju od velike koristi. Na tim osnovama sam, primera radi, izracunao za Jugoslaviju da se stvarni gubici mogu kretati izmedju 917 000 i 1 165 000 (vidi na str. 124/5 londonskog ili str. 110/1 sarajevskog izdanja).

Smatram da je vrlo vazno istaci raspone do kojih sam dosao, sto inace, nazalost, ne samo Djordjevic nego i mnogi drugi pisci ili kriticari nikada ne spominju kada se pozivaju na moje proracunate brojeve stvarnih gubitaka.

__________

Iz: Dr Bogoljub Kocovic, Nauka, nacionalizam i propaganda (Izmedju gubitaka i zrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji), Pariz 1998, str. 18-19, 19, 92, 92-93, 103-104, 125-127.

[...] Velika je greska zasnivati ceo problem Jasenovca na broj ubijenih. Razume se da je broj vazan, kamo srece da je bio jos manji. Ali bez razlike na velicinu tog broja ostaje da je Jasenovac najgrozniji zlocin koji se ikad dogodio na Balkanu. Jasenovac nije incident nego je najvidniji primer barbarstva koje nosi ime genocid. Ali nije jedini primer. U i van Jasenovca zverska ubijanja civila, staraca, dece, na jednoj jedinoj bazi: rasnoj (za Srbe, Jevreje i Cigane) ili politickoj (hrvatske levicare) nosi samo jedno ime - genocid. I svi oni koji su ucestvovali u njenom provodjenju, u Jasenovcu i van njega, trebaju da budu najstrozije kaznjeni. Pre dve godine, ako ne i vise, francuski poznati list Le Monde objavio je vest da je poljska komisija nasla da nije bilo u Ausvicu preko 3 miliona zrtava nego milion i po (iako ne mogu da se setim tacno koji su bili ti brojevi, mislim da moji navedeni odgovaraju otprilike nalazu komisije). Da li sada ijedan zdrav razum moze da tvrdi da Ausvic nije bio grozan logor smrti, da nacisti nisu izvrsili genocid, da SS-ovci nisu bili ubice? To isto pitanje se postavlja u slucaju Jasenovca: da li neko moze da tvrdi da Jasenovac nije bio grozan logor smrti, da ustase nisu izvrsile genocid, da clanovi crne legije nisu bili ubice? To bi bio srz mojeg pismenog stava da sam pozvat (a do danas nisam) kao svedok na sudjenju bivsem komandantu Jasenovca. [...]

Iz pisma urednistvu Nacionala (Zagreb). Pariz, 11. jul 1998.

Posaljite nam vas komentar