Kulturno strancarenje

Prvi cilj prakticnog delovanja stranaka na vlasti u kulturi bilo bi zaustavljanje necivilizacijskog delovanja u ovim poslovima i otklanjanje poznatih stetocina koje danas rade prakticno u svim oblastima i institucijama stvaralastva, kao i zaustavljanje opste kretenizacije drustva koja se opet ponajbolje vidi u oblasti kulture i umetnickog stvaralastva

Socijalisticka partija Srbije

Socijalisticka partija Srbije je, odmah nakon formiranja, 1989. godine, proklamovala opsti kontinuitet u odnosu na politiku Saveza komunista Srbije, ciju je ideologiju nasledila - i unekoliko prilagodila imperativima novog vremena. A to novo vreme, kada se tumaci prema dominantnim ideoloskim sadrzajima pre svega je vreme nekog novog, neprosvecenog nacionalizma koji se moze registrovati u gotovo svim nasim vodecim partijama »epohe politickog pluralizma i visestranacja«. Osiguranje nacionalne srpske drzave stavljeno je u vremenu »dogadjanja naroda« i »antibirokratske revolucije« na vodecu idejnu poziciji prema cemu se javno mnenje masovno odredjivalo.

No, doslo je, sto se tice politike u uzem kulturoloskom smislu, i do stanovite inverzije. Titova epoha je, u skladu sa njegovom evidentnom potrebom da dobije sto znacajniju ulogu i mesto na svetskoj politickoj pozornici, poklanjala znatnu paznju kulturi i umetnosti. Politicka greska koju je on nacinio odmah nakon zavrsetka Drugog svetskog rata, kada se identifikovao sa staljinizmom, a u umetnosti njegovi ideolozi proglasili su socijalisticki realizam za jedinu estetiku koja je moguca u umetnickom stvaralastvu, vec od pedesetih godina je diskretno otklanjana iz javnosti. Proces zamene socijalistickog realizma socijalistickim estetizmom, kako je Sveta Lukic tacno imenovao novi, sada ne obavezni vec pozeljni umetnicki pravac, tekao je polako i postupno pripremajuci dolazece generacije stvaralaca za sve vece umetnicke slobode - sto je bila neminovnost, a sto je on bolje od svih znao otvarajuci Jugoslaviju za najraznovrsnije uticaje - ali pod jednim uslovom: totalnom kontrolom rezima koja je sprovodjena prakticno svim drzavnim (i drustvenim) mehanizmima.

Danas je situacija radikalno drugacija. Ako je nekada ideoloska presija bila snazna, ali je i ostavljala dovoljno kreativnog prostora za razlicite kulturne subverzije, sada je u uslovima opste besparice taj prostor toliko suzen da se postavlja razlozno pitanje da li ce u njemu seriozno umetnicko stvaralastvo uopste opstati pod uzasnim pritiskom loseg, novokomponovanog ukusa koji je medijski i masovno podrzan, i koji zastupaju i brane neki ranije znacajni umetnicki kriticari i teoreticari.

Ovakvom stanju umnogome su pomogle i razne paradrzavne institucije koje socijalisti potpuno kontrolisu, kakvi su republicka i narocito gradska Kulturno-prosvetna zajednica kao potpuno degenerisani recidivi socijalisticke samouprave u cijim se kuhinjama programiraju i sprovode kadrovska i svakojaka druga stetocinstva; tu je, na primer, zaceta, utvrdjena i odobrena krajnje destruktivna kadrovska i programska politika nekadasnjeg republickog ministra kulture, famoznog Miodraga Djukica koji je izveo monstruozne promene celnih ljudi u vodecim institucijama kulture poput Narodnog pozorista i Muzeja savremene umetnosti.

JUL

JUL-ovska kataklizma koja je tesko pogodila opsti zivot na nasim prostorima reperkusirala se posebno i u poslovima kulture. Bolesna namera da se po svaku cenu u Evropi i to bas na nasem prostoru, sacuva izvorni komunizam sa svim posledicama koje takav fanatizam sa sobom donosi prouzrocio je mnoge posledice. Jedna od vecih je i ta da se u ovoj vrsti totalitarnih rezima zakonito prenosi ukus sa vladajuce klase (kakav je bio slucaj u titovskom komunizmu, na primer socijalisticki estetizam kako smo gore videli) ili vladajuceg para (kakav je danas nas slucaj) na podanistvo upravo kroz institucije kulture i mas-medije kojima rukovode i koje kontrolisu clanovi uze i sire familije (o cemu smo vec pisali).

Personalni sastav JUL-a u oblasti kulture i stvaralastva je tako porazan da je - na primer, vlasnik i glavni urednik televizije Pink - glavnog danasnjeg mas-medijskog legla sunda, jedan od funkcionera stranke. Tu je u istoj boji ofarbana ona narodnjacka pevacica, takodje znameniti funkcioner stranke, koja bi (u najgorim nocnim morama) mogla postati i ozbiljnim drzavnickim poslenikom u kulturi.

Srpska radikalna stranka

U slucaju Srpske radikalne stranke, trenutnog strateskog partnera vladajucim strankama, gotovo da je iluzorno govoriti o pogledima na kulturu. Izuzev kada se radi o krajnje nepovoljnim posledicama na ovu oblast kada se u obzir uzmu njihove pretnje. Jedna od njih je i famozna, tzv. humana ili dogovorena razmena ljudi, drzavne imovine, kulturnih dobara itd. Kada se radi o razmeni umetnickih dobara koja su pod zastitom drzave ta ideja zapravo nije originalna. Nju je prvi izneo Igor Zidic, direktor Moderne galerije u Zagrebu predlazuci da se izmedju drzava izvrsi razmena onih umetnickih dela koja, po njegovom misljenju, nikada nece izici na svetlo dana iz muzejskih depoa. Nesto slicno Seselj je vec ucinio rasprodajuci kulturna dobra Skupstine opstine Zemun, a odatle se moze nazreti i pretnja za najvece nacionalne muzejske kuce ukoliko se ova pojedinacna akcija prevede na opstedrzavni posao.

SPO

SPO nema znacajnih kulturnih poslenika izuzev nekoliko pesnika i aforisticara. To takodje ukazuje na uglavnom beznacajan kadrovski sustav i potencijal. A belodana slika takvog stanja u ovoj stranci je i odnos beogradske vlasti (resora za kulturu) prema nasledjenim i novim obavezama prema jedinoj gradskoj galeriji i galerijama koje se delimicno finansiraju iz budzeta grada, prema zapustenim legatima, zastiti pokretnih i nepokretnih spomenika kulture, urbanizmu i umetnickom uredjenju javnih prostora... Otuda nastaje i kljucno pitanje: ko ce (personalno) i kako (programski) resavati slozena i delikatna pitanja od zastite pokretnih i nepokretnih spomenika kulture, muzejsko-galerijskog sistema i arhivarstva do pozorista i kinematografije, izdavastva i bibliotekarstva, od internacionalne promocije jugoslovenskog i srpskog stvaralastva do njegove veb-sajt prezentacije na Internetu ako je u dosadasnjoj praksi razorni proces zapustanja poprimio katastrofalni zamah. U to se ubrajaju brojni vandalizmi koji se u nekim slucajevima podsticu a u nekima se ne sprecavaju (narusavanje Vozarevicevog mozaika u Domu omladine, nameravana izgradnja spomenika Nikole Pasica na istoimenom trgu, totalni urbanisticki haos u kojem nisu zasticena ni najosetljivija urbana jezgra, te rezidencijalna podrucja poput Dedinja koje, sukladno ukusu svojih novih stanovnika, sve vise lici na Kaludjericu itd.).

Dakle, prvi cilj prakticnog delovanja stranaka na vlasti u kulturi bilo bi zaustavljanje necivilizacijskog delovanja u ovim poslovima i otklanjanje poznatih stetocina koje danas rade prakticno u svim oblastima i institucijama stvaralastva, kao i zaustavljanje opste kretenizacije drustva koja se opet ponajbolje vidi u oblasti kulture i umetnickog stvaralastva. Mnogobrojna upozorenja kao i javni (umetnicki) rad sa ovom temom grupa Magnet, Led-art i Skart, te pojedinih umetnika poput Rase Todosijevica, Balinta Sombatija, Zvonimira Santraca itd., nazalost se ne cuju i bez odjeka su kod kreatora kulturnih strategija u politickim strankama sto je - zaprepascujuce.

A zapravo se jos uvek ceka onakav ministar srpske kulture koji ce svoj rad u vladi manje podvrgavati stranackom interesu vec usloviti istinskom promenom materijalnog polozaja delatnosti za koju je javno odgovoran. A to podrazumeva budzetsko ulaganje od barem jednog postotka bruto nacionalnog proizvoda za srpsku kulturu. Kada se to dogodi, moguca su optimisticka ocekivanja neophodnih korenitih promena u ovoj oblasti.

Jovan Despotovic

Posaljite nam vas komentar