Nije sve napisano

Djordje Pavicevic

Drustvenoj teoriji nije strana cinjenica da dugotrajan zivot u nepravednim okolnostima izaziva kod ljudi cinizam, malodusnost i defetizam. Stanje u kojem je neko, na razlicite nacine, nezainteresovan da mu bude bolje. To je, moglo bi se reci, nezno milosrdje pretrpljene nepravde, udoban odbrambeni polozaj kojim se ljudska priroda brani od pogubnih posledica nepovoljnih uslova zivota. Mereno ovim kriterijumom, ocekivalo bi se da javni prostor u Srbiji podseca na mirno more. Spokojni mir za one koji trpe nepravdu, a slobodan prostor bez otpora za one koji je nanose.

U tom smislu bi se stampa koja belezi zbivanja pretvorila u dnevnik propadanja ili imala funkciju hronicara umiranja. I zaista, opis stanja u kojem se nalazi Srbija u velikom delu nezavisnih medija ponekad podseca na to. Medjutim, da li je stampa tu da bi samo belezila zbivanja? Ona ih i interpretira, a ponekad i proizvodi. Stoga je i odgovornost onih koji posreduju u oblikovanju javnosti mnogo veca nego sto se to obicno smatra.

Dve Srbije

Postojanje dve interpretacije jedne te iste stvarnosti, cak i ako su ovako radikalno suprotstavljene, nije samo po sebi nista lose ako se radi o argumentovanom nadmetanju za interpretaciju u nepristrasnim uslovima delovanja. Medjutim, ako se radi o nasilnom nametanju jedne slike stvarnosti sa jedne strane i njenom odbacivanju sa druge, uz obostrano obracanje istomisljenicima, onda je problem ozbiljan. Utoliko ozbiljniji sto se radi o formiranju dve paralelne, radikalno podeljene javnosti na istoj teritoriji izmedju kojih je svaka komunikacija unapred osujecena. Stoga nije ni cudo sto je odsustvo dijaloga osnovna karakteristika zivota u Srbiji. Na agresivnu okupaciju javnog od strane socijalisticke vlasti, veliki deo nezavisnih medija odgovorio je zatvaranjem u, kako ih ponekad zovu, »oaze slobode«. Mozda je to bio neophodan prvi korak da bi se opstalo, ali sta dalje? Da li je belezenje propasti, uz cekanje i osluskivanje promene resenje? Ili, sto je jos gore, da li je to samo ocuvanje stanja u kojem svi mogu da pricaju i pisu sve, a samo poneki da rade sta hoce. Samo u radikalno segmentiranoj javnosti javno izrecena rec ne obavezuje. Ona samo podleze drugacijoj, neiskrivljenoj interpretaciji.

Stoga ne cudi sto malo koga brine ono sto se pise po stampi u Srbiji. Za jedne je vec sve napisano, dok je drugima jedino vazno da karavani mogu i dalje da prolaze. Gotovo neverovatno deluje cinjenica da je ogromnoj vecini toliko lose, a da gotovo niko nista ne cini da bi to stanje promenio. Ali, ako neko nema prostora za javno artikulisanje svoga delovanja, njegovo delovanje nece ni postojati za javnost. Zato pri ovakvom rasporedu snaga u Srbiji, svaki pokusaj da se stanje naknadno razume logicno godi samo onima koji pokusavaju da okupiraju i prisvoje sve sto se moze iskoristiti. Ako nema druge pameti osim one naknadne, kao sto tvrdi Matija Beckovic u valjevskoj reviji Kolubara, onda, mozemo dodati u Srbiji, a i drugde, nikada nece ni biti javnosti u pravom smislu reci, pa ni one lokalne. Sva je sreca da cinjenice mogu demantovati i akademike. Ovakav stav o naknadnoj pameti mozda ima ograniceno vazenje u nekim oblastima u nauci ili u nekim kulturnim ili umetnickim pravcima, ali one sfere gde se dogadjanja ne samo interpretiraju nego i oblikuju to sigurno ne vazi. Naknadna pamet u Srbiji moze reci samo da je sve »crno da crnje ne moze biti«. To nam se kroz stampu najcesce i kaze. Verovatno je da je to i tacno, medjutim, izmedju onoga sta jeste i onoga sta mozemo i treba da cinimo postoji jaz koji treba popuniti. Stoga se naknadna pamet mora dopuniti, ako pamet treba uopste da nam bude orijentir u delovanju.

Proizvoljna i naknadna pamet

Primera je mnogo. Urednik Smederevske sedmice, isticuci svoj urodjeni, prirodni pesimizam, u uvodniku broja 36, od 17. 07, trudeci se da ozbiljno shvati primedbu redovne citateljke da on uglavnom pise o negativnim pojavama poredi svoje stavove sa optimistickim stavovima »cuvene drugarice«. Nije sporno da situacija, narocito ona na Kosovu na koju se on obazire, daje mnogo vise argumenata njegovim pesimistickim ocenama. Medjutim, indikativno je da se vec u uvodniku novina, nakon razmatranja nesrece ljudi koji zive na Kosovu zakljucuje: »Novinari ce imati sta da pisu, a oni (izbeglice sa Kosova, prim. Dj. P.) ce ako Bog da, sacuvati zivot. Barem nesto«. Ovde vec ocena prelazi u cinizam. I to ne obican cinizam nego sveobuhvatni cinizam koji se odnosi i na vlastitu profesiju.

Nije u ovom listu stran cinican ton i kada se pise o kasnjenju penzija, novim zakonima republicke vlade, lokalnim prilikama, seljacima i pijaci, sportu, odnosno fudbalskoj reprezentaciji itd. Jedva da se u ovom listu moze pronaci neki tekst (a da nije prenesen ili intervju) koji nije propracen cinicnim komentarima. U dva broja, koliko je autor ovih redova imao u rukama, to su tekstovi o zivotu na pijaci (jedan od dva), smederevskim zubarima, lokalnim sportistima, a zatim i TV program i mali oglasi. Sve to ne smeta piscu rubrike Stanje stvari, Aleksandru Lazicu, da nakon nabrajanja medija koje prati neposredno ili preko Interneta zakljuci: »Ne znam sta je cudnije: to sto jos nisam (sasvim) poludeo ili saznanje da obilje informacija nije donelo nikakav pomak glede razumevanja gradiva«. Verovatno bi sveobuhvatni cinizam i tu mogao pomoci. Dovoljno bi bilo negirati bilo kakav pokusaj razumevanja - ili mu se makar malo podsmejati.

Bez ovolike doze cinizma, ali i bez zaostajanja u pesimistickim procenama, pisu i Vranjske novine. Mada se na vise mesta u ovim novinama konstatuje zabrinjavajuca doza apatije i ravnodusnosti stanovnistva, novinarima ovog lista nista ne smeta da vecina njihovih tekstova bude intonirana na slican nacin. Tu prednjaci kolumnista D. M. koji u broju 77, od 25. 06, pise: »Sta danas, dok Ameri spremaju invaziju na nas, dok Evropljani uvode sankcije, dok narodni izabrani predstavnici unistavaju svaku instituciju koju su Srbi vekovnom mukom stvarali, cini nas zivot?«, i malo dalje u tekstu zakljucuje: »Olaksacemo posao buducnosti, u koju ulazimo kao jedini narod kojem zivota nema!«. Ako ste mislili da je to najcrnje sto je ovaj novinar napisao prevarili ste se. U zakljucku istog teksta on pise: »Neprirodna tisina vlada gradom ovih dana. Kao da se nesto ceka. Jos kad bi neko, bilo ko, mogao znati sta. I kad bi mogao da nam kaze zasto je to vazno« (kurziv Dj. P.).

Penzioneri, maturanti i studenti su ovog leta bili najcesci predmeti izliva pesimizma u velikom broju lokalnih listova u Srbiji. Ako se za penzionere jos i prognozira bioloski izlaz iz cele situacije (Smederevska sedmica), srednjoskolcima se porucuje da se uzaludno skoluju (Uzicka nedelja) ili da potraze neki profitabilan posao, ako vec nisu delinkventi ili ogrezli u poroku, naravno ukoliko vec nemaju dovoljno novca, jer bez njega nece sebi moci priustiti - u tom slucaju neobavezni - nastavak skolovanja koji se zove studiranje (Vranjske novine). Za studente se gotovo svuda pominje »pakovanje kofera« kao univerzalni recept za resenje zivotnog problema. Naravno, fenomeni studiranja i intelektualne emigracije jesu teme o kojima treba pisati. Narocito ako se time moze pomoci maturantima i studentima ili njihovim roditeljima. Postoje i takvi tekstovi u kojima se govori o uslovima i smislu studiranja na racionalan nacin. Na primer, Somborske novine donose tekst o uporednim cenama studiranja u univerzitetskim centrima u Srbiji. Takvi su i neki tekstovi koji govore o novom zakonu o univerzitetu, da ih sad ne nabrajam. Medjutim, kada pesimizam preraste u manir onda se citav smisao studiranja vidi u »mogucnosti i vecem izboru za odlazak u inostranstvo« (Vranjske novine).

Ali nije samo buducnost ono sto nedostaje vecini stanovnistva u Srbiji. Tu su i posao i novac. Ima i onih kojima nedostaje sve osim golog zivota i kojih je svakim danom sve vise - izbeglice. Stoga ne cudi zakljucak Vranjskih novina (broj 76, 11. 06) o izbeglickim problemima, a koji se prema pisanju lokalne stampe moze slobodno prosiriti i na vecinu ostalih socijalnih kategorija: »odavno je ovo put beznadja, kojim se jedino u ocaj stize«.

Medjutim, interesantno je da autora ne brine vlastiti zakljucak: »Oni, pak, nikome i ni u sta ne veruju... A i zasto bi, nismo iz iste price«. Mada se ovde aludira na nepoverenje u aktuelnu vlast, ipak ono »nikome i ni u sta« iz citata govori vise. Dok je jednima tesko poverovati, drugima mozda nema u sta ni da se poveruje.

Stoga, kada citate lokalnu stampu, tesko je poverovati, relaksirajuce deluje stidljivo i uz izvinjenje izrecen optimizam Dobrice Cosica, akademika kome je »strepnja dublja od nade«, izrecen u govoru odrzanom u Valjevu, koji prenosi valjevska Kolubara u avgustovskom broju. Ako se iz govora izuzmu svi poetski i profetski dodaci i autobiografsko saucesce u kreiranju, postoji jedno racionalno jezgro u ovom stidljivo izrecenom optimistickom gledanju na stvarnost. Tu se kaze: »Sad smo na stranputici. Ali, to nije slepi put. Ova stranputica ima izlaza. Naci ce je ljudi, sigurno ce je naci mladost ove zemlje. Ona mora da nadje put, cak i kad govori da nece, da hoce da beze u Kanadu. Ne mogu svi da idu u Kanadu, moraju da zive i u Mionici, i u Valjevu, moraju tu da stvore...«. Mozda cinjenica da ce nas nuzda naterati da nadjemo izlaz i nije preterano optimisticna. Verovatno bi bilo bolje da su to nasi javno i racionalno artikulisani ciljevi, ideje, htenje, itd. No, mozda mozemo i toj nuzdi nekako da izadjemo u susret. Tu moze pomoci i lokalna stampa ako joj otvori prostor da se artikulise.

I za kraj ovog odeljka jagoda na slagu. I pored zestoke konkurencije najdalje je ipak otisla Uzicka nedelja. U broju 151, od 28. 06, rubrika Zanimljivosti iz uzickog kraja nosi naziv Sibanje zena. Valjda se zeli reci da nam nacin vodjenja politike nije tikva bez korena, nego da smo znali i da znamo i kod kuce da kaznjavamo za izgovorenu rec. U tekstu se slikovito opisuje sprava koja se zove »ljuba« koja je sluzila za strogo kaznjavanje zena, a »narocito onih sa dugim jezikom«. Ona ovako izgleda: »U razmaku od jedan metar pobijena su dva hrastova direka, visine oko 80 cm do jedan metar. Sa direka na direk prikovana je jedna oblica od 10 do 15 cm u precniku. Na razmaku od 25 cm jos jedna takva naprava, s tom razlikom sto na toj drugoj ima 'zasuljaca'.

Zenu dovedu, ... pa je previju preko onog prvog vratila, a ruke po laktovima zakljucaju onamo na onome drugome. Dolje na zemlji ima drvena sprava te joj i noge ucvrste i tako ona dobro ispupci zadnjicu. Onda uzme g. pandur kandziju pa opali, opali«.

Kao trn u oku moze posluziti oprema teksta. Na fotografiji pored teksta je devojka koja mirise ruzu, obucena samo u korset, uz propratni natpis: »Ko bi tukao danasnje dame?«.

Otvorenost - za sta?

Moze izgledati neobicno da se dve slicne tvrdnje izrecene sa razlicitom vrednosnom konotacijom proglasavaju za tacne. Otvorenost za sve moze zaista nositi oba vrednosna kvalifikativa. Ako to znaci pisati sve i svasta, onda to moze biti negativno. Medjutim, nije problem Somborskih novina to sto pisu sve i svasta. Problem je sto to sve i svasta stavljaju u jednu dosta krutu koncepciju tako da se tesko u njima moze razdvojiti ono sto se smatra vaznim od nevaznog, tako da se stice utisak o svastarenju. To je posebno steta jer Somborske novine imaju jedan poseban kvalitet koji ih odvaja od gore pomenutih listova. To nije samo otvorenost za razlicite teme i sadrzaje, nego jedan otvoreni, dijaloski nacin pisanja o njima. Steta je sto se ova vrsta otvorenosti ponekad ne istice na ustrb otvorenosti za teme i sadrzaje.

Somborske novine iz broja u broj pokrecu rasprave o temama koje pogadjaju stanovnistvo Sombora, ali i sire. Tako su se novinari ovog lista potrudili da nadju kompetentne, ali i one pogodjene sugradjane koji imaju nesto da kazu o preregistraciji preduzeca prema novom zakonu o preduzecima, otvorili prostor za raspravu o ucincima nove opstinske vlasti, imali diskusiju o tome ima li opozicije, o korupciji u medicini, otkupu zita itd. Ovaj primer pokazuje da je moguce animirati javnost za takve teme. Dovoljno je problem dobro artikulisati, zapoceti diskusiju i otvoriti prostor. O uspehu i citanosti dovoljno govori da je veliki deo prostora ovaj list morao da izdvoji za oglasavanje zainteresovanih.

Iznenadjujuca je razlika u tonu, koja proistice iz ovakvog nacina pisanja, koja se stice pri citanju ovih novina u odnosu na prethodno pobrojane listove. I mada su teme dosta cesto slicne, utisak je sasvim drugaciji. A da i drugi listovi mogu pisati na slican nacin, pokazuju, nazalost, marginalni primeri iz ovih drugih listova. Treba reci da ni Somborskim novinama nije stran pesimizam prisutan u ostalim nabrojanim listovima. Upravo je gore pomenuta kvalifikacija »zlo da ne moze biti gore« preuzeta iz jednog od naslova iz ovih novina.

Steta je sto se sluh za otkrivanje i denunciranje gluposti u javnom zivotu koji poseduju novinari Smederevske sedmice ili Vranjskih novina ne upotrebljava i na drugaciji nacin. Dovoljno je pogledati tekstove o odborniku JUL-a i pesniku Branku Manicu ili o listu Zdravlje iz pominjanih Vranjskih novina, ili stalnu rubriku Pres klub pa da se citalac u to uveri. Medjutim, slaba je vajda ako se Smederevci nicemu i ne nadaju, a Vranjanci znaju da Milosevica treba smeniti samo sto to nema ko da ucini. A do tada... ko zna.

Uzicka nedelja neumorno raskrinkava malverzacije vlasti u svom regionu. Markira mnoge negativne pojave. Medjutim, ona svoj smisao vezuje za ocekivanje i osluskivanje trenutka kada ce nam biti bolje. Tako Dusan Djurovic u jednom od komentara pise: »E sad, vest bi bila da nam jednog dana krene na bolje, ali nismo mi te srece. Lepe vesti su rezervisane za one druge, van nasih granica« (Uzicka nedelja, broj 154, 17. 07). Nesto dalje u istom broju je tekst o novoj knjizi Slobodana Gavrilovica: »Srbija je zedna demokratije«, u kojem se kao zakljucak o konstataciji Trive Indjica, jednog od recenzenata knjige, navodi tvrdnja da nam treba nova opozicija. Za to vreme, prenose nam ove novine, omladina nam vapi za smislom u nekoj od sekti ili danonocno (vise nocno) dangubi po uzickim kaficima ili »porocnim« kucnim zurkama.

O crnom nije nuzno da se pise na crn nacin. Mozda je to samo primamljivije i slikovitije. Suprotno ne znaci prodavati »jeftini optimizam«, to mogu biti i dobro artikulisane i racionalno zasnovane ideje, koje traze javnu proveru i potvrdu. Ali veci deo lokalne stampe u Srbiji samo pise, opisuje i komentarise iz pera svojih urednika; mozda je vreme da kroz nju progovori i da oko nje pocne da se okuplja lokalna javnost.

P. S. Zahvalan sam glavnom i odgovornom uredniku Vranjskih novina Vukasinu Obradovicu, najpre zato jer mi je ustupio nekoliko poslednjih brojeva ovog lista, a onda, jos vise, zbog toga jer mi je pokazao da moje pisanje nije potpuno neosnovano, odnosno da moja zapazanja i nisu samo moja. Nadam se da ce ovaj primer moci da se iskoristi kao potvrda stava da se kroz dijalog i uzajamno korigovanje gledista jedino moze doci do ispravnog gledista. Njegova zapazanja su mi narocito znacajna zbog cinjenice da je moj uvid u lokalnu stampu dosta ogranicen i da je moje znanje o uslovima pod kojima izlaze ovi listovi dosta skromno.