Dijalog

Dogadjaji na univerzitetu, i oko njega, povremeno dospevaju u samo srediste javnosti. Prisetimo se samo 1968, 1991, 1992, 1996/97. godine. Sada najvise paznje privlaci novi zakon o univerzitetu koji je, prema mnogim gledistima, ukinuo poslednje ostatke institucionalnih garantija akademskih sloboda i autonomije nauke i univerziteta.

Republika, privrzena istrazivackom novinarstvu, pozvala je na razgovor profesore razlicitih fakulteta kako bismo pouzdanije saznali sta se, u stvari, zbiva na univerzitetu. Razgovor je odrzan 1. septembra. Zahvaljujemo svima koji su se pozivu odazvali. Pozvali smo i ministre prosvete i kulture, ali se oni, nazalost, nisu odazvali.

Znacaj i slozenost teme zahtevaju dalja istrazivanja. Nastojacemo da u tome i ubuduce ucestvujemo, i da o rezultatima do kojih dodjemo informisemo javnost. Pozivamo saradnike i citaoce naseg lista da ucestvuju u dijalogu o sadasnjosti i buducnosti univerziteta.

Urednistvo

Cedomir Cupic

profesor Fakulteta politickih nauka

Kad su drustvo i drzava zahvaceni krizom, ni univerzitet - kao najvisa naucna i pedagoska institucija - nije postedjen.

Univerzitet u kriznim vremenima ima izuzetan znacaj i strateski i prakticno. Upravo univerzitet, kao saznajna i vrednosna oaza, moze drustvu da pomogne u iznalazenju puteva i mogucnih resenja krize. Bez oslonca na znanje i vrednosti nema izlaska iz krize. Suprotno, vlast moze da jos vise produbi krizu - neznanjem, nespretnostima, magijskim i madjionicarskim vestinama, manipulacijama, umisljenim ciljevima i projekcijama. Time ona moze da celu zajednicu gurne u beznadje i na put potpune propasti i nestanka.

Savremena razvijena drustva na obrazovanju grade sadasnjost i buducnost, stabilnost i prosperitet. Kod njih je obrazovni sistem postao strateski oslonac. Dovoljan su primer visokorazvijene zemlje koje nemaju ni velika ni raznovrsna prirodna bogatstva. Posebno mesto univerzitet treba da ima kod malih naroda i drzava, jer im pruza sansu da nadoknade mnogo toga sto im je po prirodi umanjeno ili uskraceno.

Kod nas je sada sa ovim antizakonom o univerzitetu na delu udruzena koalicija osvetoljubivih, mrzitelja, neznalica, poslusnika, karijerista, prevrtljivaca i ustrasenih. Zato je njihova rabota, ako je dovrse, steta koja se ne moze nadoknaditi niti se od nje mozemo povratiti i normalizovati. Ovim antizakonom pocinje kraj univerziteta kojem je prethodnim zakonom iz 1992. godine ukinuta delimicna autonomija, izborena u komunistickom periodu.

Vecina profesora je pred ucenom da im nece isplatiti plate 1992. godine prihvatila zakon i dopustila da izgubi jednu skoro dobijenu bitku. Sanse su i dalje stvarane - prva je bila studentski i gradjanski protest 1996/97. godine i druga sada kada se ovaj antizakon pojavio. Postavlja se pitanje: sta je to sto osujecuje sanse da se dobije nesto sto je realno mogucno?

Prema mom misljenju uzroci su: antiintelektualizam (koji se i neguje i podstice u obliku zavisti prema boljem, pametnijem, ucenijem); politicka moc (koja ima pretenzije da sve kontrolise) i veliki broj univerzitetskih poslenika koji ne bi trebalo da se bave profesorskim pozivom niti su za to sposobni.

Antiintelektualizam

Dolaskom Slobodana Milosevica na vlast antiintelektualizam dobija dodatno ubrzanje i snagu, s jakim izlivom potisnutog primitivnog nacionalizma. Nazalost, on je prihvacen i na univerzitetu. Suprotstavljajuci se sopstvenoj logici na kojoj pociva, univerzitet se okrenuo protiv samog sebe. To je ujedno najdublji i najtezi pad Univerziteta u Beogradu od njegovog osnivanja. Izuzetnu analizu tog pada dao je Nebojsa Popov u tekstu Univerzitet u ideoloskom omotacu (Zbornik Srpska strana rata, Republika, 1996, str. 339-364). Izliv antiintelektualizma finalizovan je na zasedanju Narodne skupstine Republike Srbije 26. maja 1998. godine kada je donet taj antizakonski akt o univerzitetu i atak na univerzitet.

Politicka moc

Vlast bi u kriznim vremenima i opasnostima po nju koje su dolazile sa univerziteta, u prvom redu od kriticki nastrojenih profesora i vecine studenata, odmah aktivirala svoje zarobljenike s univerziteta koji bi tada pokazali da su brojni, i preko njih amortizovala zamahe kritickih intelektualnih potencijala univerziteta i drustva. Ta iskustva poticu jos od prvih demonstracija studenata Beogradskog univerziteta posle Drugog svetskog rata, 1954. godine. Ono sto je zapanjujuce jeste da su pored politickih aktivista medju studentima regrutovani i predlagaci isterivanja profesora (na Medicinskom fakultetu) i islednicki kadrovi i pomagaci milicije u hapsenju studenata. (Pogledati tekst Djordja Stankovica Pobuna gladnih medju studentima - studentske demonstracije u Beogradu 1954. godine, u: Djordje Stankovic, Izazov nove istorije, Vojnoizdavacki i novinski centar, Beograd 1992, str. 200.)

Snazniji kriticko-intelektualni otpor i bunt su studentske demonstracije iz 1968. godine. One su posledica ne samo nagomilanih problema vec i formiranja svesti o drukcijim kulturnim i duhovnim pristupima stvarnosti. To je ujedno i iskorak iz monolitnosti, dogmaticnosti i jednoumlja. Taj bunt je stvorio duhovno jezgro koje se nece miriti ni sa jednom ideoloskom presijom i represijom. Ono ce potraziti otvaranje prema razlicitom misljenju, delovanju i ponasanju. U pocetku je to bilo oslonjeno na marksizam, koji izlazi iz okvira dogmatizma i staljinizma, da bi put isao ka pluralizaciji i pogleda i pristupa. To kriticko jezgro bice ona druga strana univerziteta koja ce mu vratiti dostojanstvo, veru i nadu u uzvisenost njegove misije i izuzetnost i svetost profesorskog poziva. U slucajevima koje je vlast otvorila guseci demonstracije i duh pobune bice razgolicena nakaznost i ideologije i vlasti i njenih kolaboracionista s univerziteta (slucaj redakcije lista Student iz 1969. godine i slucaj osmoro profesora Filozofskog fakulteta od 1968. do 1975. godine samo su najizrazitiji primer - pogledati »Dokumenti 'Slucaj' Student«, pripremio Ilija Moljkovic, Republika, Beograd 1998; Nebojsa Popov Contra fatum, Slucaj grupe profesora Filozofskog fakulteta, 1968-1988, Mladost, Beograd 1989; Rasprava »Zasto su proganjani filozofi?«, casopis Ideje, br. 5-6/1989).

Poziv

Sta se sada zbiva da, posle toliko rdjavih iskustava, profesori pod pretnjom, koja nema ni onu moc ni snagu kojom je prethodni rezim raspolagao, pokleknu i olako se prepuste jednoj vulgarnosti i brutalnosti. Iz proteklih nekoliko godina mogla se izvuci pouka da ova vlast pred izricitom pretnjom spoljnjeg faktora i unutrasnjeg demokratskog pokreta popusta i odstupa. Ona zna da se ucvrstila na vasarsko-mitingaski nacin i uvek je isprepadana kada joj se neko odlucno suprotstavi. To se potvrdilo od prvih opozicionih mitinga do poslednjeg urbano-karnevalski raspolozenog protesta. Da se nisu pojedinci koji su predvodili taj urbani protest protiv izborne kradje izgubili u svojim malim kalkulacijama, neinteligentnim postupcima i glupostima, ona bi poklekla i verovatno se rastocila. I sada, da se vecina profesora pridrzavala logike poziva, ova prepredena, manipulativna i zlovoljna koalicija ustuknula bi kao i u bezbroj drugih prilika.

Naravno, ne moze se sporiti da iz prethodnih slucajeva nije izvucena pouka. Sada taj broj profesora nije osam, deset ili petnaest, vec je barem deset puta veci i za toliko je za vlast nepodnosljiviji. Bezrazlozni strah mnogo kosta i jos vise ponizava. Postavlja se pitanje: da li ce vlast biti u stanju da pretnju uvodjenja principa izbacivanja realizuje i koliko taj »princip« moze da potraje? Pravilo je da onaj koji posegne za izbacivanjem i sam zavrsi kao odbacen.

Goran Milicevic

profesor Ekonomskog fakulteta

Ovdasnji rezim ni dosad nije bas previse prikrivao svoju nasilnicku prirodu, upropastivsi sve cega se dotakao. U tom smislu, univerzitetu je skinuo oreol nedodirljivosti i pridodao ga dugoj listi javnih sluzbi i drustvenih oblasti koje je upropastio. Cime ce, dakle, osim policijom, rezim ubuduce dokazivati da nekakva drzava ovde ipak postoji? Nije li ovim zakonom pokazao da mu ni do kakve buducnosti vise i nije stalo i da gleda jos samo kako da opstane jos koji dan, nedelju ili mesec duze?

No, zasto se rezim uopste odlucio na takav korak kojim dodatno potvrdjuje svoj nasilnicki karakter? Studentski protest 96/97. i dogadjanja na univerzitetu tokom narednih godinu dana jasno su pokazali da je rezim izgubio politicku kontrolu nad univerzitetom. U redu, ali otkud toliki strah rezima od gubitka kontrole nad univerzitetom da je morao da posegne za jednim ovako nerazumnim zakonom u nastojanju da takvu kontrolu povrati? Tu se namece nekoliko zanimljivih pitanja, ciji odgovori sugerisu da ovakav zakon predstavlja znak slabosti a ne snage ovog rezima.

Pre svega, kako to da je rezim izgubio kontrolu nad univerzitetom kad je znatan deo postojeceg univerzitetskog kadra i bio biran po nacelu partijske podobnosti?

Zatim, rezim je (posebno u novije vreme), stalno isticao kako sve nemire na univerzitetu podstice sacica politicki ostrascenih bundzija i nezadovoljnika. Ako je to zaista tako, postavlja se pitanje kako to da je takva sacica uspela da vlast dovede dotle da izgubi kontrolu nad univerzitetom u toj meri da je, eto, prinudi da donese novi zakon kojim sebe definitivno razgolicuje i skida masku toboznje demokraticnosti, ne bi li takvu kontrolu ipak povratila?

Da je rezim cvrst, on se ne bi ni bojao neposlusnosti univerziteta, nego bi se njome hvalio kao dokazom svoje snage i stvarne liberalnosti. Ali posto je od gradjanskog protesta 96/97. toliko oslabio, on ovim blickrigom protiv univerziteta priznaje da ga njegova neposlusnost ugrozava ili barem veoma uznemirava. Ako, dakle, sam rezim takve, kako se javnosti cini, dosta bezazlene akte neposlusnosti dozivljava kao opasnost, onda s njim nesto nije u redu. Ili ti akti neposlusnosti i nisu tako bezazleni pa je univerzitet mocniji protivnik nego sto izgleda, ili je rezim toliko oslabio da ga i takva bezazlena neposlusnost ozbiljno ugrozava. Relativno mlak otpor univerziteta (barem u poredjenju sa SP 96/97), sugerise da se rezim uplasio dosta slabasnog protivnika, sto bas i nije odlika mocnih rezima. Ali, teza o snaznom rezimu ne stoji bolje ako se ispostavi da je rezim bolje od javnosti procenio da univerzitet moze da mu dodje glave. Ako se, opet, rezim zabunio, pa ipak nastavlja dalje kao da mu opstanak zavisi od slamanja bilo kakvog znaka otpora na univerzitetu, ni to ne govori u prilog tezi da je ovaj zakon akt snage a ne slabosti rezima. A ako je sve ovo tek posledica toga sto rezim nema vise sredstava da izdrzava toliki univerzitet (sto bi potvrdilo da ga je rezim dozivljavao samo kao kulisu), onda drugi pokazatelji slabosti rezima nisu ni potrebni.

Ljubomir Protic

profesor Matematickog fakulteta

Analiza sastava upravnih i nadzornih odbora na pojedinim fakultetima, cija su imena objavljena u Sluzbenom glasniku, daje zanimljive rezultate. Na mnogim fakultetima se u upravnim odborima pojavljuju isti ljudi, i to neki po tri puta, mada ima dosta njih koji se javljaju dva puta. To bi moglo da znaci da skup lojalnih ljudi i nije tako veliki. U upravnim i nadzornim odborima najcesce se pojavljuju ministri - 12 puta, zamenici i pomocnici ministara 15 puta, potpredsednici vlade ili Skupstine 9 puta. Velika je zastupljenost direktora, koji se kao clanovi pomenutih tela pojavljuju 38 puta. Direktori pretezno dolaze iz Beograda, ali je zanimljivo da se pojavljuju i kadrovi iz odredjenih gradova. Vladimir Markovic, generalni direktor »Merime« - Krusevac, Radosav Dimitrijevic, generalni direktor »Rubina« - Krusevac, Ivan Obradovic, direktor Apotekarske ustanove - Krusevac, Srdjan Petrovic, generalni direktor »Zupe« - Krusevac. Pri tom iz Nisa ili drugih vecih centara nema nikog. Na Matematickom fakultetu clan Upravnog odbora je Dragisa Markovic iz »Litasa« u Pozarevcu, koji nije univerzitetska sredina.

U Sluzbenom glasniku najvise je imena (61) ljudi bez zanimanja. To je trecina ukupno navedenih clanova upravnih i nadzornih odbora na univerzitetu. Ova struktura odgovarala bi uticaju radikala na vlasti.

Nikola Tucic

profesor Bioloskog fakulteta

Savet BU je pokazao vlasti da ima svoj stav, uprkos Zakonu o Univerzitetu iz 1992. godine. Nase insistiranje da se svaka odluka obrazlozi i da se ne glasa mehanicki (po disciplini) iritiralo je veliki broj clanova Saveta koje imenuje vlada. Prema mom saznanju, dvadesetak od 38 clanova vladinog dela Saveta su nase kolege, penzionisani ili aktivni nastavnici. Pretpostavljam da su to oni iz grupe "politickih doktorata" . Uocio sam da medju njima ima mnogo lekara i psihijatara.

U jednom momentu, posle zatisja u Beogradu, Savet je bio jedino mesto otpora samovolji vlasti. To je trajalo kratko, ali smo uspeli da izglasamo Deklaraciju u kojoj smo insistirali da se najmanje trecina fakulteta izjasnjava o kandidatima za Savet. Odnosno, najmanje 13 fakulteta moralo je dati podrsku nekom kandidatu. Drugo, nismo prihvatili statut jednog fakulteta u kojem je anticipirano ono sto se sada desava, a to je da se dekanu daje sva vlast u vezi sa disciplinskim postupkom, po principu »kadija te tuzi, kadija ti sudi«. Konacno, uprkos jakom otporu dvadesetak profesora, uspeli smo da pokrenemo pitanje obaveze komisija i fondova da daju godisnje izvestaje, sto ranije nije bio slucaj. Pokrenuli smo i raspravu o fondu za stanove mladih istrazivaca, uprkos protivljenju tadasnjeg ministra za gradjevinarstvo Branislava Ivkovica, koji nam je prebacio da trazimo izvestaj »umesto da brinemo o mladim ljudima«. Clanovi vladinog dela Saveta tada su pitali kako se uopste sme postaviti pitanje bivseg predsednika tog fonda, a znamo da je to bila nasa koleginica, Mirjana Markovic, koja je podnela ostavku bez obrazlozenja.

Imajuci u vidu sve okolnosti, rekao bih da je rad Saveta bio uspesan. U vise navrata cuo sam da je jedan od razloga za donosenje Zakona o Univerzitetu, mada ne i osnovni, taj sto ljudi sa Univerziteta nisu dozvoljavali da stvari prolaze bez rasprave i da se mehanicki sprovode ideje naredbodavaca. Dekan jednog fakulteta, koji je i sada na istoj funkciji, pitao me je: »A sta vi, u stvari, hocete?«. Oni iskreno misle da postoji neka skrivena pozadina. Ti ljudi razmisljaju na nacin koji nije primeren profesorima univerziteta.

Najzad, jedno istrazivanje sociologa demantuje ustaljenu predstavu prema kojoj u protestima vise ucestvuju ljudi sa humanistickih nauka. Naime, prema podacima, u poslednjem studentskom i gradjanskom protestu vise od polovine ucesnika pripadalo je prirodnim i tehnickim profesijama. Takodje su na Univerzitetu mnogo veci otpor pruzali ljudi sa prirodno-tehnickih grupacija nego humanistickih. To se moze objasniti ili time sto je na humanistickim naukama bilo vise politickih doktorata ili cinjenicom da su se kadrovi sa tih fakulteta pretezno okrenuli politici.

Zagorka Golubovic

naucni saradnik u Institutu za filozofiju i drustvenu teoriju

Nemam iluziju da ce u sadasnjim okolnostima biti moguca bilo kakva reforma univerziteta s obzirom na to da su novim Zakonom inicirani retrogradni procesi. Ali, ako uopste razmisljamo o nekim alternativnim formama univerziteta, koje bi mogle biti eksperimentalni prostor za novi univerzitet, tada je neophodno domisliti kakve reforme bi trebalo da dozivi univerzitetsko obrazovanje.

Ozbiljnu reformu zahteva sistem studija, koji je tradicionalan i daleko od tokova modernog univerziteta: sa nefleksibilnim obaveznim programima, bez vecih, ili skoro nikakvih, mogucnosti izbora predmeta; sa edz-katedra nastavom bez dijaloga; bez modernih audio-vizuelnih sredstava; sa ogranicenim, ili nikakvim, interdisciplinarnim programima; sa patrijarhalnim odnosima izmedju profesora i studenata; bez mogucnosti kreativne participacije studenata u nastavnom procesu, itd. Ukoliko se, pre svega, u toj oblasti ne izvrse ozbiljne reforme, univerzitet ce sve vise propadati i bez novog zakona.

Bilo je neophodno i pre ovog zakona postaviti ozbiljnije pitanje o slobodi naucnog rada i istrazivanja i kvaliteta nauke koja se neguje na univerzitetu. U bivsoj Jugoslaviji mnogo se govorilo o »politickim fabrikama«, ali ne i o »politickim doktoratima«. U univerzitetskoj praksi poznato je da nije mali broj nazovi naucnika stekao doktorske titule na politickoj osnovi, na osnovu kupljenih disertacija, ali su za takve doktorate glasali i mnogi nepartijski opredeljeni clanovi nastavno-naucnih veca, kao i univerzitetskih komisija. Ta konformisticka neodgovornost obezbedila je nove rektore i dekane koje je imenovala vlada na celo univerziteta i fakulteta po novom zakonu.

Problem autonomije univerziteta nije doveden u pitanje tek sa usvajanjem novog zakona. Ukidanje autonomije je pripremljeno mnogo ranije - jos sa Zakonom iz 1992, na koji je pristala vecina fakulteta i univerzitetskih instituta, sa malim izuzecima. Vec sa uspostavljanjem Saveta Univerziteta, u koji je vlada imenovala 50% clanova, bila je stvorena mogucnost da se izglasa Statut, koji je prakticno ukinuo autonomiju univerziteta, i da se donese niz odluka koje nisu bile u interesu univerziteta.

Zvezdani trenutak Univerziteta je bio protest 1996/97. u kojem se probudila gradjanska savest studenata i profesora, ali i profesionalna savest, zahvaljujuci kojoj je - upornim nastojanjem saradnika - rektor, imenovan nasuprot volji univerziteta, morao da podnese ostavku. Ali, taj uspon ce trajati vrlo kratko, jer ce vlada ponovo nametnuti svoga »izabranika« za rektora, uprkos cinjenici da je dobio manje podrske sa fakulteta od drugog kandidata, koji je bio na celu liste. I tu se krug zatvorio, sto potvrdjuje da je dotadasnja »autonomija« univerziteta bila samo privid.

Novi zakon o univerzitetu samo je doveo zapoceti proces propadanja univerziteta do kraja, a slab otpor na koji je naisao potvrdjuje sve navedene slabosti univerziteta, koje su doprinele da se i u toj sredini formira podanicki mentalitet. Ponasanje univerzitetskih profesora i saradnika u junskom protestu 1998, uoci i nakon usvajanja novog zakona o univerzitetu, koje se izrazavalo u pasivnosti i rezignaciji, kao da ovim zakonom nije ugrozen i njihov vlastiti polozaj na univerzitetu, posto su sada svi saradnici univerziteta postali prosto cinovnici drzave, bez prava odlucivanja o upravljanju univerzitetom - potvrdilo je da se ni intelektualna elita ne razlikuje mnogo po mentalitetu od »obicnih« gradjana. I u ovom slucaju strah od otpustanja s posla je prevagnuo nad potrebom da se brane profesionalni status i sloboda i nezavisnost ove visokoskolske ustanove. U tom pogledu studenti su demonstrirali visi nivo svesti, pozivajuci bez uspeha svoje profesore da im se pridruze, sto bi, svakako, doprinelo omasovljivanju protesta i od strane studenata.

Prica o tome da je novim zakonom izmenjen samo rezim upravljanja univerzitetom, a da se ne zadire u slobodu naucnog rada i rezima studija, nije tacna. Ako dekani postavljeni od vlade prvenstveno prema politickim kriterijumima, ili prema kriterijumu potpune lojalnosti vlasti, imaju odlucujucu rec o izboru profesorskog osoblja, jasno je da ce se povecati broj »politicki podobnih profesora« i da ce morati da imaju uticaja i na nastavni proces, u prvom redu u drustvenim i humanistickim naukama.

I prica o tome da se ovaj zakon nece moci sprovesti i da ovo ludilo ne moze dugo da traje samo je puka racionalizacija vlastite pasivnosti i nespremnosti da se tome odupre i spreci propadanje univerziteta. Cinjenica je, medjutim, da u ovom ludilu ima sistema i da je sadasnja vlast veoma dobro naucila tehnologiju monopolskog vladanja, sto se potvrdilo i efikasnim zavodjenjem nove uprave na univerzitetima i fakultetima.

Mada zakon eksplicitno ne propisuje ingerencije dekana i ministarstva u pogledu nastavnih planova i programa, sam cin izbora nastavnika - koji je u rukama dekana kao vladinih poverenika - daje mogucnost da se posredno kontrolisu i vrednuju i nastavni programi.

Ako univerzitetski profesori prenebregnu sve ove posledice i pristanu da ih nosi dominantna struja, rezultati ce biti pogubni po sudbinu univerziteta. Zato je neophodno da prestanemo da se zavaravamo da se nece nista znacajnije promeniti u radu univerziteta ako svi potpisu predvidjene ugovore. Treba pogledati istini u oci i shvatiti da je sadasnjoj vlasti glavni cilj da unisti univerzitet kao ustanovu sa akademskim dignitetom, da bi uz pomoc tako degradiranog univerziteta gradila svoj legitimitet.

Ostaje pitanje: sta se u ovoj situaciji moze ciniti i da li nisu sve sanse vec propustene?

Jos uvek jedan broj nastavnog osoblja nije potpisao ugovore na svojim fakultetima i ta vrsta otpora moze da bude signal da se univerzitet u celini ne moze tako lako pokoriti. Sto veci broj profesora i saradnika na svojim fakultetima istraje u odluci da ne potpisu te izjave lojalnosti, to ce za vlast predstavljati veci problem, jer sigurno da nece moci ici na masovnija otpustanja; to ce ih naterati da pocnu da preispituju svoje odluke i da fleksibilnije tumace zakon, koji se moze na razlicite nacine interpretirati.

Najzad, treba ozbiljno razmisljati o stvaranju alternativnih formi akademskog obrazovanja, koje bi omogucile da se izgradjuje jedan moderni univerzitet na osnovu principa koji su spomenuti u okviru reforme univerziteta. Alternativni univerzitet bi bio oslobodjen pritiska drzave (i rezima) i njegov osnovni cilj bi bila modernizacija visokoskolskog obrazovanja, kao i podizanje kvaliteta nastavnog osoblja i nastavnog procesa.

Zarko Spasic

profesor Masinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Korelacija izmedju univerziteta i drustva je ocigledna i vrlo visoka. U toj korelaciji univerzitetskim profesorima bi trebalo da bude jasna njihova obaveza da kroz svoje delovanje moraju da doprinesu razvoju drustva. Svim ostalim gradjanima morao bi da bude poznat znacaj slobodnog delovanja univerziteta u razvoju drustva. U medijskoj blokadi i strahovima, koje je izazvalo arogantno delovanje partija koje zele da osvoje univerzitet, ove osnovne pretpostavke kao da i ne postoje. Zato je od opsteg znacaja da se korelacija univerziteta i drustva razjasni svima, pa i univerzitetskim profesorima.

Uloga i znacaj univerziteta

. Univerzitet unapredjuje znanje prosirujuci njegove granice u jednom narodu.

. Univerzitet traga za istinom i kriticki ispituje uverenja u te istine.

. Univerzitet definise granice ideologija i stecenih interesa partija i vlada.

. Univerzitet predstavlja instrument pozitivnih drustvenih promena.

. Univerzitet vrsi transformaciju trenutnog stanja drustva ka pravim i potpunim slobodama.

. Univerzitet ima aktivnu ulogu u oblikovanju drustva kojem sluzi.

. Profesori univerziteta moraju da ucestvuju u pozitivnim drustvenim i ekonomskim promenama.

. Profesori univerziteta su duzni da, bez straha od odmazde, objavljuju svoje rezultate rada i misljenja koja se odnose na aktuelna zbivanja u drustvu.

. Univerziteti su autonomne institucije koje stvaraju, procenjuju i zavestavaju kulturu i duhovnost jednog naroda. Za to je neophodna moralna i intelektualna nezavisnost od politickih autoriteta i ekonomskih moci (Magna Karta, Bolonja, 1988).

Ako banke nemaju stedise, ekonomisti, profesori Ekonomskog fakulteta su duzni da ukazu da to u jednom drustvu, jednoj drzavi, ne moze da postoji! Ako drzava nije pravna i ako donosimo uredbe za dva dana ili zakone zloupotrebljavajuci parlamentarne majoritete, pravnici su duzni da to kazu! Ako je privreda u kolapsu, profesori tehnickih fakulteta koji gravitiraju ka tim industrijama i tehnologijama su duzni da kazu da masine koje dugo stoje tehnoloski zastarevaju!

Dakle, univerzitet nije klasni neprijatelj, a akademske slobode nisu privilegija. Drustvu su potrebni kreativni eksperti. A vrseci svoju funkciju univerzitet daje ovome drustvu inzenjere, lekare, farmaceute, ekonomiste, knjizevnike, pravnike, umetnike, arhitekte i sve druge eksperte. Drzava je obavezna da obezbedi dovoljno sredstava kako bi univerzitet pravilno vrsio tu svoju funkciju u interesu drustva. Ona ne daje novac da bi vladajuce partije privatizovale univerzitet, uz pomoc nesposobnih i poslusnih profesora - policijskih egzekutora.

Magna Karta evropskih univerziteta otvorila je vrata univerzitetima Srednje i Istocne Evrope da se oslobode autoritarnih rezima (bivsih i sadasnjih) kako bi se priblizili standardima u nastavi i istrazivanju univerziteta Evropske unije. Za Univerzitet u Beogradu ovo znaci mogucnost razmene informacija i dokumenata, mobilnost profesora i studenata i rad na zajednickim projektima. Za Srbiju i Jugoslaviju to je bio korak ka prijemu u Evropsku uniju.

Dva takva TEMPUS-projekta je imao Masinski fakultet (JEP-2357 i JEP-2471), a u okviru njih je 11 studenata i 6 profesora boravilo na univerzitetima Evrope 1991. godine. Te godine bili smo u mogucnosti da pristupimo i projektima Evropske unije u koje bi univerziteti ukljucili i eksperte iz domace industrije. Prednost koju smo tada imali u odnosu na zemlje istocnog bloka potpuno se istopila politikom koja je vodjena.

Da bi univerzitet ostvario svoju drustvenu misiju on ne sme da ima ovakav Zakon o univerzitetu kakav je usvojila Skupstina. To je partijski zakon koji je privatizovao fakultete poklonivsi ih poslusnim dekanima.

Nasilje nad univerzitetom vodi ka drustvenom rastrojstvu i ekonomskoj stagnaciji. Zakon i ostala pravna regulativa nisu u skladu sa svetskim deklaracijama o univerzitetima, pa takve univerzitete niko vise nece da respektuje. Duh takvog zakona ne moze da se popravi izmenama i amandmanima. Potreban je novi zakon o univerzitetima koji ce se doneti u saradnji sa samim univerzitetom i u skladu sa ulogom univerziteta u drustvu i svetu. To je jedino moguce ukoliko svi zelimo dobro ovom drustvu.

Srbijanka Turajlic

profesor Elektrotehnickog fakulteta

Doprinos 90-ih godina razvoju Univerziteta upravo je u konsenzusu da se Univerzitet mora reformisati. Postojala je ideja da se pocne sa reformama. Taj pocetak rada na ideji reforme okoncan je 92. kada je, zapravo, ugusen Univerzitet. I to bez ikakve borbe.

U periodu od 92. do 96. mi ne znamo da li je Univerzitet postojao. U prvom mandatu, rektora Velickovica podrzao je samo njegov maticni fakultet, dok kod drugog njegovog izbora nikoga vise nije zanimalo ko je rektor Univerziteta. Nesto je napravljeno 1996. zato sto se pokazalo da se bez ozbiljnijeg angazovanja rukovodstva fakulteta ne moze napraviti neka promena. Da nismo imali Vece dekana, da nismo imali dekane da sazovu naucno-nastavna veca, tesko da bi toliki broj fakulteta uvukli u ceo proces. Kao rezultat ovakvih iskustava i protesta doslo se do zakljucka da je neophodno jedno novo stalesko udruzenje, koje bi se bavilo uslovima istrazivanja, uslovima rada, materijalnim polozajem Univerziteta.

Plasim se da ce se pokazati, posle primene ovog zakona, da je clanstvo u Udruzenju drasticno opalo jer su ljudi u strahu da budu clanovi bilo cega sto nije objavljeno na prvoj strani Politike.

Druga mogucnost odbrane jeste formiranje sindikata. Na ETF sindikat je vec osnovan i registrovan, ali ga drzava ne priznaje, jer priznaje samo vecinski, tj. Samostalni sindikat.

Cinjenica je da je nas fakultet fantasticno ziveo ne zamerajuci se i vodeci brigu samo o sebi, ali je on iskolovao neke ljude koji su se zaposlili negde drugde ili otisli u svet. Puno elektroinzenjera danas zasipa pismima rektore i dekane i bune se, dakle pokazuju da umeju da misle. Prema tome, ova vlast ce mirno spavati kada mi prestanemo da obrazujemo takvu vrstu diplomiranih inzenjera, kada ponovo pocnemo da proizvodimo fah-idiote, onda ce oni, mozda, resiti da nas ostave na miru. Ali kako sada ljudima objasniti da ovo nije sezdeseta i da oni ne mogu iznutra da potkopavaju - pa ce sad malo da cute, pa ce kroz deset godina da dignu glavu, pa ce kroz petnaest godina da naprave programe kakve hoce.

Situacija je sada mnogo nepovoljnija. U vreme o kojem govorimo drzava je imala nekih sredstava i ulagala ih je u Univerzitet. Ako je covek hteo da se organizuje, on je mogao nesto da stvori. Danas se u fakultete ne ulaze uopste. Nacin da fakultet opstane jeste da to ucini sopstvenim snagama, znaci ekonomski, pa posle sve ostalo. U ovom zakonu vi vise ne mozete opstati sopstvenim sredstvima, jer vam drzava i to oduzima. Ono sto smo uspeli da kroz razne poslove zaradimo drzava nam uzima jer je odlucila da nam to ne treba. Iza toga, naravno, sledi potpuni raspad, ali ljudi i dalje ne misle o posledicama, ne misle da dignu glavu, potpisali su ugovore, jer je to, kazu, po zakonu pa moraju to da urade.

Milic Milovanovic

Profesor Ekonomskog fakulteta

Hteo bih da kazem nesto o jednom problemu o kojem je dosta diskutovano, ali koji je, cini mi se, postavljan na pogresan nacin. Radi se o odnosu demokratije i autonomije univerziteta. Mnogi su spremni da kazu da moramo prihvatiti Zakon o univerzitetu takav kakav je, jer je Zakon donesen po proceduri predvidjenoj Ustavom. Zakon je donelo narodno predstavnistvo izabrano na izborima i samim tim Univerzitet je obavezan da primenjuje takav zakon. Cini mi se da ovakvo vidjenje pati od jednog veoma ozbiljnog nedostatka, da poistovecuje demokratiju i slobodu. Problem slobode nam daje odgovor na pitanje kakav bi trebalo da bude sadrzaj zakona. Da li u jednom drustvu postoji ili ne postoji sloboda je pitanje koje nije identicno sa pitanjem da li u drustvu postoji ili ne postoji demokratija. Demokratija je jedan od metoda donosenja zakona kroz demokratsku proceduru. Postojanje demokratske procedure jos uvek ne znaci da u drustvu postoji sloboda i da ti zakoni garantuju slobodu. Sloboda je nesto daleko vise od toga. Pitanje o slobodi podrazumeva stav o tome sta zakoni smeju a sta ne smeju da sadrze. Dakle, postoje principi slobode koje nijedan zakon ne sme da ugrozi, bez obzira da li je taj zakon donesen po demokratskoj proceduri. Izvesni principi slobode jesu meta politicke prirode. Oni postoje potpuno nezavisno od trenutnog odnosa snaga, politickih snaga u jednom drustvu. Ukoliko ne zelimo da ugrozimo slobodu jednog drustva, mi necemo dirati u te principe, a jedan od tih principa je autonomija univerziteta. Smatram da autonomija univerziteta spada u te metapoliticke principe, principe koji se ne smeju dovoditi u pitanje u drustvu, bez obzira da li to drustvo pociva na principima demokratije ili ne. Prema tome, ovaj doneti zakon ukida principe slobode, on je donet protiv slobode. Cak i da je donesen i po najdemokratskijoj proceduri, takav zakon bi bio usmeren protiv slobode. Prema tome, ukoliko zelimo da se zalazemo za slobodu ovog drustva, bicemo protiv ovakvog zakona o univerzitetu, makar bio donesen i na demokratski nacin, a nije donet na demokratski nacin jer skupstina koja ga je donela nije autenticni predstavnik ovog naroda.

Ne mogu se sloziti sa misljenjem da je tek zakon iz 92. ukinuo autonomiju univerziteta. Mislim da je ona ukinuta odmah posle rata, ukoliko je nje bilo i pre Drugog svetskog rata.

Zagorka Golubovic

Mislim da to bas vazi za Filozofski fakultet. Interesuje me sta je bilo sa profesorima filozofije koji su predavali pre rata i koji nisu prihvatali marksisticki pogled na svet, nisu bas bili u poziciji koja im je omogucavala autonomiju naucnog istrazivanja.

Olga Nikolic

novinar

Nasa Borba je proteklih godina pomno pratila sve sto je u vezi sa univerzitetskim temama, a posebno je opisivala i analizirala zbivanja na Univerzitetu u Beogradu. Burni dogadjaji u drzavi, koji su od decembra '96. ustalasavali i akademsku javnost, nasli su se i na udarnim stranicama ovog dnevnog lista.

U to vreme nisu sedeli skrstenih ruku ni dekani fakulteta, koji su se prvi put od Studentskog protesta '92. masovno okupili, stali uz svoje studente i tako ujedinjeni uspeli da prinude rezim da se odrekne i Dragutina Velickovica, tadasnjeg rektora BU. On je morao da »abdicira« jer je u tim protestnim danima, punim pozitivne energije, odlucio da stane uz svoje partijske mentore - umesto uz svoje studente.

Epilog ovog bunta je poznat, sve stvari je na svoje mesto vratio ledz specialis, a studenti i njihovi predavaci vratili su se svojim uobicajenim obavezama. Iako su akademski poslenici slutili da im rezim nece tek tako oprostiti izlive gradjanskog bunta, proslo je vise od godinu dana dok kazna nije usledila u vidu Zakona o univerzitetu, koji je svojim paragrafima ipak vise pogodio predavace nego studente.

Do donosenja ovog dokumenta u Skupstini Vlade Republike Srbije, profesori su, preko svojih predstavnika u savetima fakulteta i instituta vodili bitke sa clanovima koji su u ovo telo delegirani sa samo jednim ciljem - da stite interese vladajuce partije. Da u tome nisu bili uspesni, pokazao je njihov jed i nemocan bes sto su, ocigledno, u takvom sastavu izgubili politicku kontrolu nad univerzitetom. Zato su u novim normativnim postavkama saveti ukinuti.

Kako ce se zavrsiti »epizoda« sa Zakonom i odredbom kojom se insistira na potpisivanju Ugovora o radu jos se ne zna, mada se epilog vec moze naslutiti. Veoma mali broj nastavnika i saradnika odbija da potpise »izjavu lojalnosti drzavi« jer je smatra nezakonitom, tako da ce vlast sa njima lako izaci na kraj - iskustvo pokazuje da je dovoljno samo da se odluce na primenu kaznenih mera. Pojedini dekani, koji su se odlucili na striktnu primenu normi, vec su napravili pravu tarapanu na fakultetima na kojima upravljaju, a na Pravnom fakultetu »pao« je i prvi otkaz (dat po novom zakonu) Vladimiru Vodinelicu, profesoru koji slovi za vrsnog strucnjaka u oblasti kojom se bavi. Neki profesori slute da takvo resenje nece biti i jedino i da uskoro sledi serija otpustanja nepodobnih univerzitetskih poslenika.

Priredile Olivija Rusovac i Nastasja Radovic