Broj 197

Nade u demokratiju

Cula nepomirenih ljudi ili nekoliko opaski o diktaturi

Adam Mihnjik

Nepomireni covek ne moze smatrati normalnom situaciju u kojoj je sistematski varan i izlagan nasilju. Takav covek oseca svet diktature culima: ukusom, mirisom, dodirom. Lako prepoznaje ukus lazi, miris straha, dodir svireposti i podlosti. Nepogresivim instinktom prepoznaje takodje druge nepomirene ljude, njihovo herojstvo, njihovu resenost, hrabrost.

U burmanskoj prestonici, Rangunu, slusao sam argumente branilaca vojne diktature, koji su govorili o »drzavnim nacelima« i neodgovornim podstrekackim elementima. Video sam ljude koji su bili toliko paralisani strahom od policije da nisu hteli da razgovaraju sa strancem. Video sam, najzad, funkcionere burmanske sluzbe bezbednosti koji nisu pustali nikoga u kucu gospodje Aung San Su Ki, vodje Nacionalne lige za demokratiju (NLD), laureatkinje Nobelove nagrade za mir. Godine 1990. NLD je odnela ubedljivu pobedu, posle cega je doslo do drzavnog udara.

Izvori

Diktatura nastaje iz slabosti demokratije, iz nepostojanja konsenzusa za pravila demokratske pravne drzave, iz haosa. Oni koji ruse konsenzus u ime drustvene pravde, istorijske istine ili borbe s korupcijom, imaju obicno za to prave uzroke. Boljsevici su hteli da zavrse rat i obecavali su radikalnu agrarnu reformu. Nacisti su hteli da pobede anarhiju, da obuzdaju inflaciju i nezaposlenost, da savladaju mucno ponizenje Versajskim ugovorom. Jaruzelski je hteo da prekine rastuci raspad komunisticke drzave i spase Poljsku od opasnosti »bratske pomoci«. Burmanski generali su hteli da odrze jedinstvo drzave, koju su razdirali etnicki ratovi, i da obezbede sigurnost na ulicama, na kojima su carevali banditski gangovi.

Za veliku vecinu ljudi razlika izmedju reda i haosa je vaznija od razlike izmedju demokratije i diktature. To su ocigledne istine, mada ih protivnici nerado priznaju...

Ali, diktaturi je moguce efikasno se suprotstaviti samo onda kad se razumeju njeni razlozi i argumenti.

Sigurnost sveta diktature znaci oslobodjenje od izbora. Odluke donose drugi, ja ne moram da odlucujem ni o cemu. Oslobodjen sam uzasa rizika i tezine odgovornosti

Karakteristike

Diktatura je zivot u strahu i sigurnosti. U ovoj formulaciji krije se paradoks, tesko razumljiv neprijateljima diktature. Pa ipak, izvor njihove nemoci je u odbijanju da shvate ovaj paradoks. Sigurnost sveta diktature znaci oslobodjenje od izbora. Odluke donose drugi, ja ne moram da odlucujem ni o cemu. Oslobodjen sam uzasa rizika i tezine odgovornosti. Treba da budem poslusan, to je kljuc za srecu i karijeru.

Pa ipak, bezbednost je i opasnost. Nije slucajno Ministarstvo javne bezbednosti bilo institucija koja je izazivala najveci strah. Ova institucija, koja je primoravala na poslusnost putem straha, bila je izvor najvece opasnosti za gradjane. Aparat bezbednosti diktatorske vlade bio je prava drzava u drzavi: njegovi agenti i poverenici sirili su strah na sve strane. Cim bi se pojavili, prekidani su razgovori, zamirao je smeh. Bezbednost se pretvarala u opasnost; pukovnik sluzbe bezbednosti bio je omrazeniji od sefa kriminalistickog ganga.

Kako onda uporediti strah od diktature sa strahom od slobode? Poredjenjem nekaznjivosti pukovnika sluzbe bezbednosti u epohi diktature sa nekaznjivoscu sefa kriminalisticke mafije u epohi slobode. Koga se gradjanin vise boji? Ako zeli da koristi svoje prirodno pravo na ucesce u javnom zivotu, vise se boji diktature pukovnika sluzbe bezbednosti. Ako zeli da zivi mirno i ne ucestvuje u politici, vise se boji banditske mafije, koja terorise njegov grad u epohi krhke, korumpirane i nemocne parlamentarne demokratije.

Diktatura obicno garantuje sigurne ulice, ali tu garanciju prati strah od zvona na vratima. U vreme demokratije covek se cesto boji da izadje uvece na ulicu, ali rano ujutru na vrata obicno zvoni raznosac mleka.

Demokratija je zivot u nesigurnosti, sa osecanjem odgovornosti za sopstvene odluke, ali politika se retko izrazava nasiljem. Diktatura je svakodnevno nasilje, zivot u strahu, ponizenju, cutanju. Covek ne veruje drugom coveku, dolazi do kidanja drustvenih veza, caruju licemerje, hipokrizija i cinizam. Ali lepota diktature je u oslobodjenju coveka od odgovornosti, za sve odgovara drzava.

Zato za vreme diktature covek nije gradjanin drzave vec njena svojina.

Granica svake diktature je ekonomija. Kad se privreda rusi, ocajni ljudi izlaze na ulice, vicuci: hleba! Kad policija pocne u njih da puca, pocinju da vicu: hleba i slobode

Privlacnost

Diktatura uvek ima pristalice; uvek formulise ciljeve koji su atraktivni za hiljade ljudi. Takav cilj moze da bude revolucionarna promena vlasnickih odnosa, agrarna reforma, eksproprisanje stranog kapitala. Moze to da bude spasavanje suvereniteta i integriteta drzave ili zaustavljanje anarhije javnog zivota. Konkretne ciljeve prate opstije ideje i detaljnije akcije: evo, realizovan je proces stvaranja nacionalne drzave protiv destruktivnih etnickih manjina; evo, ustavnom naredbom realizovano je najvise dobro o postovanju verskih vrednosti, a protiv jeretika, sektasa i bezboznika; evo, realizovan je projekat drustvene pravde protiv dojucerasnjih posednika, eksploatatora i krvopija, koje treba primerno kazniti. Razlog postojanja diktature su njeni neprijatelji, ljudi starog sistema, s kojima se treba obracunati; anarhisti, prevratnici i huskaci; agenti stranih obavestajnih sluzbi, tipovi kojima je zaista stran nacionalni duh. Jezik optuzbi burmanske hunte na adresu opozicije ne razlikuje se mnogo od jezika poljskih sekretara i generala, kad su govorili o Komitetu za odbranu radnika ili o »Solidarnosti«.

Diktature uvek gaje isto uverenje: vide sebe kao spasioce naroda i strazare reda. A sta je s demokratijom? Ili je poricu u ime nekih visih ideala komunizma, nacionalnog socijalizma, verske drzave, ili tvrde da narod jos nije sazreo za demokratiju.

Ove parole mogu da racunaju na razumevanje dobronamernih posmatraca. Uvek ce se naci britanski komentator koji ce konstatovati da je demokratija, istina, izvrstan pronalazak za Engleze, ali da ipak nije za Poljake, Ruse ili Burmance zbog drugacijih kulturnih tradicija. U sustini, posto je demokratija izgubila u korist diktature, lako je braniti tezu da njen poraz ima svoj izvor u slabosti slobodarskih i gradjanskih tradicija.

Pregovori su moguci onda kad je otpor demokratske opozicije dovoljno jak da diktatura ne moze da ga unisti, ali diktatura je dovoljno jaka da opozicija ne moze preko noci da je obori

Granice

Granica svake diktature je ekonomija. Kad se privreda rusi, ocajni ljudi izlaze na ulice, vicuci: hleba! Kad policija pocne u njih da puca, pocinju da vicu: hleba i slobode!

Ako se privreda razvija dobro, nastaje vreme mira. Ali to vreme takodje nije neograniceno. Ljudi koji su podmirili elementarne materijalne potrebe, a narocito njihova deca, pocinju da traze gradjanske slobode. Takav je prirodni red stvari. Privredni krah donosi ocajnicku pobunu; privredni rast - pobunu aspiracija.

Jedan mudar Burmanac objasnjavao mi je: »Vi, Evropljani, fascinirani ste tempom rasta azijskih tigrova, ipak, potcenjujete neverovatan porast demokratske gradjanske svesti u ovim zemljama. Demokratije se odlikuju time sto se radjaju u bolovima, krhke su i stalno izlozene porazu, ali su prirodna potreba coveka na kraju DzDz veka«.

Zaista, da Burmanci ne zele slobodu, zasto bi onda stajali ti tenkovi na ulicama Ranguna i funkcioneri sluzbe bezbednosti ispred kuce gospodje San Su Ki?

Pobuna aspiracija prodire i u unutrasnjost diktature. Sve vise se pojavljuje ljudi iz aparata vlasti koji ne zele da sede na bajonetima. Javlja se pokusaj racionalizacije sistema. Pa ipak, reformatorske ideje ljudi diktature imaju uvek istu odliku: promeniti sve tako da sve ostane kao i ranije.

Dijalektika promene zasniva se na narocitom susretu reformatora iz centra diktature sa reformatorom iz kruga opozicije. U Burmi sam sreo i ljude hunte, odgovorne za zlocine ratnog stanja, i ljude opozicije, visegodisnje politicke zatvorenike. Jedni i drugi pitali su me s nadom u glasu: Kakav je taj vas Jaruzelski?

General Jaruzelski je neka vrsta pozitivnog simbola. Za jedne je napredni Pinoce, koji je spasao zemlju od raspada. Za druge je sef hunte, koji se pokazao sposoban za kriticko misljenje, cak za koncepciju Okruglog stola sa opozicijom i demontiranje diktature bez krvi. O tome razmisljaju San Su Ki i ljudi iz NLD-a. Pa ipak, SLORC jos uvek nije lansirao svog Jaruzelskog. Burmanski generali govore istim glasom i to jos uvek nije glas pomirenja medju gradjanima. [...]

Pogledi sa strane

U stranim prestonicama pazljivo prate preobrazaje diktature koja se nasla u skripcu. Tamo takodje postavljaju sebi pitanje: kakvu taktiku izabrati? Da li tvrdi jezik politickog bojkota i privrednih sankcija? Da li elasticnu diplomatiju popustanja i »realpolitike«, a takodje cutanja o krsenju ljudskih prava? Ili mozda komplikovanu strategiju stapa i sargarepe, koja omogucava efikasnu presiju na diktatorsku vladu, primoravajuci je da tolerise sve sire prostore nezavisnog gradjanskog drustva?

Ako privredni, politicki, diplomatski pritisak iz inostranstva bude odgovarao reformatorima iz vladajuceg tabora i reformatorima iz opozicije, sanse za mirnu transformaciju postaju realne. Takva je poljska komponenta cuda »plisane revolucije«. Niko ne predaje vlast kad ima pred ocima avet giljotine. Ljudi diktature moraju da imaju neke garancije sigurnosti, u suprotnom slucaju, branice svoju vlast do kraja, potapajuci zemlju u more krvi. Tek posle njihovog poraza trijumfovace istinska pravda, usred spaljenih gradova, osirotelih porodica, svezih grobova.

Put pregovora donosi mnogo razocaranja, gorcine, osecanja nepravde i neostvarenosti. Ali ne donosi zrtve, razocarani su zivi ljudi. Jer, pregovori su moguci onda kad je otpor demokratske opozicije dovoljno jak da diktatura ne moze da ga unisti, ali diktatura je dovoljno jaka da opozicija ne moze preko noci da je obori.

Slabost obe konfliktne strane postaje nacionalna sansa.

Poredjenje

Posmatrajuci Burmu, mislio sam na Poljsku. Razmisljajuci o poljskom iskustvu, stalno mi je pred ocima Burma. Burma vec ima svoju nadu, svoju »Solidarnost«, NLD. Godine 1989. prezivela je svoj Avgust '80. Prezivela je ratno stanje, ima svoj VRON,1 koji se zove SLORC. Ima svoga Leha Valensu, gospodju San Su Ki.

Burma nema jos svoga Vojceha Jaruzelskog A. D. 1989, mada ima svog Jaruzelskog A. D. 1981. Da li ce se naci burmanski Jaruzelski, koji ce se odluciti na sazivanje »okruglog stola«? Ili drugacije: da li Burmanci podjednako razumeju slobodu i da li im je podjednako potrebna demokratija kao Poljacima?

Mislim da na ovo pitanje treba odgovoriti potvrdno.

Pripadam nepomirenim ljudima. Sacuvao sam secanje na to sta je diktatura, vlada nasilja i lazi. Uopste ne dolazim u iskusenje da relativizujem sve ono sto sam onda preziveo: podlost, ponizenje i strah. I nikada nisam brisao razliku izmedju istine i lazi, hrabrosti i kukavicluka, plemenitosti i podlosti, slobode i zarobljenosti.

Upravo zato tako ostro reagujem na lazi, nistavila i podlosti danasnjeg dana, kad se suverena i demokratska Poljska poredi sa »Bantu drzavom« ili »trznicom«, kad se govori o »izdaji Okruglog stola«. Necu kukavicki cutati pred tim istinama.

Obrada redakcijska

Prevela Ljubica Rosic

________________

1 VRON - Vojni savet nacionalnog spasa - Njojskonja Rada Ocalenia Narodonjego (1981-83) (prim. prev.).

Posaljite nam vas komentar