Nos i fleke

Dve slike istorijske, obe pune bizarnih detalja.

Prva je o lepoj egipatskoj kraljici Kleopatri koja je fatalno ocarala Cezara - »potomka bogova« kako je i sam verovao - i osvajaca Galije; nesto kasnije - u kampanji oko podele Istoka - carima ove sedamnaestogodisnje zene nije odoleo ni Marko Antonije. U drami Antonio i Kleopatra - nastaloj 1607 - Sekspir nije imao muke sa detaljima. A drama jednog sveta, i drama ove zene, u spletu mracnih politickih prilika, medju bracom-muzevima, okoncala se tek u plamenu bitke kod Akcijuma 30. godine pre Hristovog rodjenja. Rec je o onoj slici koja »pokrece celu zemlju, vladare, vojske, celi svet« i B. Paskal svoj znameniti 162. fragment u delu Misli zavrsava razmisljanjem o kraljicinom nosu. »Da je bio kraci«, kaze mislilac, »citava zemljina kugla imala bi drugaciji izgled«. Okoncala se drama znamo kako - zmija u nedrima. Drugih detalja nema o toj ljubavi jer i u toj civilizaciji se bila sacuvala svest o lepom, uzvisenom i tragicnom. O udesu lepote i izazovu tragike koji su dosudjeni coveku.

Druga slika je bogata detaljima, ali ruznim, banalnim - cak i fizioloskim - detaljima.

Mocni elektronski mediji su u planetarnim razmerama ponudili obilje u najneukusnijem obliku slika o »aferi« u Beloj kuci. U spletu takodje mracnih politickih okolnosti, nazire se prica o jednoj frustriranoj zeni koja je upotrebljena svakojako, pa i medijski; jedna civilizacija kao da pere prljavi ves i u svemu ni traga neke svesti o lepom i uzvisenom - o tragicnom; bez Boga i smisla, potrosacki zahuktala, ona se svodi na banalno i ruzno, na ono najruznije - na fizioloske pojedinosti, na mrlje na odeci Monike Levinski.

Put od nosa kraljice Kleopatre do ovih ruznih pojedinosti trajao je punih dvadeset vekova.

Hegel je bio u pravu - sve se ponavlja. Jednom kao uzvisena tragedija, drugi put kao najbanalnija farsa.

Mirko Djordjevic