Broj 196

Mentalna blokada

Pre nego sto sednu za pregovaracki sto i srpska i albanska strana moraju da savladaju opterecenje istorijskog tradicionalizma i patoloski strah od sopstvene odgovornosti. Da li su to one u stanju

Dragos Ivanovic

Sto se kosovska kriza vise produbljuje, Srbija sve manje zna sta ce sa Kosovom. Ono sto se sada od srpskih, a bogme i od albanskih stranaka, cuje kao sugestija za razresenje kosovskog cvora, ima za sada malu upotrebnu vrednost. I jedni i drugi ostaju i dalje zarobljenici svojih starih ekstremnih shvatanja, nesposobni da prihvate ista novo. Ako i ima iskakanja iz ovog opsteg okvira, to su samo pojedinacni slucajevi koji ne opravdavaju neki veci optimizam. Danasnji odnos i jedne i druge strane prema kosovskom problemu moze najbolje da se oznaci kao stanje mentalne blokade. Pregovaraci, i oni aktuelni i oni potencijalni, ponasaju se kao ljudi na cija se pleca srucio sav teret istorijskog tradicionalizma, straha od suocavanja s golemim razmerama problema, ali i oportunizma pred mogucim gnevom svojih sunarodnika, ako se ucini samo jedan nesmotren korak.

Stvarne ili simulirane promene

U Srbiji se danas mnogi nalaze pod nesavladivom hipotekom. Vuk Draskovic, recimo, kao resenje za Kosovo predlaze cetvorostepenu autonomiju: na nivou opstine, pokrajine, republike i federacije. Na svakom od ovih nivoa Albanci bi dobili izvesna prava. Demokratska stranka nudi Albancima lokalnu samoupravu koja bi se odnosila na zdravstvo, skolstvo, urbanizam, privredu i lokalnu administraciju. Ne kaze se kakve bi granice ovih prava bile, ali se izricito naglasava da ne dolazi u obzir da Kosovo dobije status federalne jedinice. Slicnu ideju u pogledu kosovske samouprave zastupa i SRS. Sem toga, Demokratska stranka sugerise i obrazovanje jednog posebnog tela na nivou federacije preko kojeg bi kosovski Albanci mogli da uticu na sve zakone i odluke koji se ticu njihovog nacionalnog identiteta u oblasti jezika, kulture, vere, prosvete i medija. Inace, i demokrate su, slicno DSS, pristalice ideje regionalizacije koju mora da prati i »razvoj demokratskih institucija«. A sto se vlasti tice, ona se i dalje stupidno drzi, ili se bar javno ne odrice, svoje teze da »Albanci po Ustavu imaju sva prava samo ih ne koriste«.

Sta je defektno u ovim predlozima? Upravo to sto se u svim slucajevima polazi od ideje da kosovskim Albancima treba dati, odnosno podariti neko pravo koje ce ih usreciti. Albanci, medjutim, od takvih predloga s prezrenjem okrecu glavu. Kako, uostalom, da imaju poverenje u drzavu koja im jednom dâ prava (Ustav 1974), a zatim im samovoljno oduzima (ustavne promene 1989)? Nacionalna autonomna prava, da bi bila postojana i trajna, moraju da budu izvorna, cak i izvedena od vrha drzave, sto znaci da proizlaze iz ustavnih akata samog albanskog entiteta. Samo u tom slucaju ona ne mogu da budu ugrozena nekim hirovitim promenama politickog raspolozenja u republickom ili federalnom centru. To je ono sto vecina stranaka u Srbiji ne shvata. Zato su njihove ideje o promenama na Kosovu i Metohiji samo simulacije promena.

S druge strane, slicno simuliranje promena srecemo i kod Albanaca. Oni govore o pregovorima, a gaje, bar u vecini, nadu u nezavisnost. Ako neko hoce secesiju, onda je sve ostalo, sem ratovanja, puko zamajavanje, da se zamazu oci svetskim uglednicima. Tako smo dosli u situaciju da i na srpskoj i na albanskoj strani imamo sumnjivu iskrenost i spremnost za razgovore. A od dva simulanta, to je bar svima znano, tesko moze da ispadne jedno valjano resenje.

U ovom trenutku nas problem bolje razume svet nego mi sami. Kontakt grupa nam je, izmedju ostalog, predlozila resenja koja su slicna Juznom Tirolu ili Alanskim ostrvima. Njihova sadrzina je upravo izvornost autonomnih prava, bliska poznatom planu Z4 koji je 1994. ponudjen hrvatskim Srbima, a koji je njihovo vodjstvo tako nesmotreno odbilo. Ispasce velika bruka ako jednoga dana i srpska i albanska strana budu naterane da prihvate ono sto dolazi iz sveta. I vlast i opozicija opet ce liciti na lose ucenike koji stalno padaju na istom ispitu iz politike i istorije.

Politicari ili egzibicionisti

Nista tako ne identifikuje nas retrogradni mentalitet kao nacin na koji se kod nas svakodnevno govori o Kosovu. SPO je ovih dana sa zarom trazio da se sazovu republicka i Savezna skupstina da bi se na Kosovu uvelo vanredno stanje i vojsci dala sva ovlascenja. Pored mnogih drugih nedostataka, ova ideja je deplasirana i zbog toga sto nas neodoljivo podseca na 1991. kada je u vrhovima vlasti i vojske bilo mnogo pristalica te opcije. Takve price dovode samo do rata, a ne do ucvrscenja mira. Cudno je, medjutim, to sto u ovom trenutku, kada se skupstina potrze za tako pogresne stvari, nijednoj od vecih stranaka nije palo na pamet da sugerisu skupstinsko zasedanje o utvrdjivanju politike prema Kosovu. Ili, sto bi bilo jos bolje, da se povede nacionalni dijalog o krivcima za sadasnje stanje na Kosovu.

Umesto ovakvih ozbiljnih prilaza bezi se u neku bizarnu atraktivnost. Kostunica, prilikom nedavnog obilaska Kosova, nista bolje nije nasao nego da se slika s puskom u ruci i da opravdava policijsko prekoracenje ovlascenja. Predstavnik Socijaldemokratije nam otkriva da je OVK, u stvari, vojska severne Albanije i da je vodi Sali Berisa. Mozda u tome ima i deo istine, ali se pri tom, svesno ili nesvesno, previdja cinjenica da oruzana pobuna na Kosovu ima i svoje autenticne uzroke koji leze u visegodisnjoj pogresnoj politici Beograda.

Srbi i Albanci

Tragicno je i to koliko su nasi pogledi i senzibiliteti razliciti od sveta. Dok se svuda u inostranstvu s najvecom zabrinutoscu govori o mogucoj humanitarnoj katastrofi desetina hiljada Albanaca u sumskim zbegovima, nasa vlast i opozicija jedva da pominju taj problem. Kad ga i pomenu, o njemu govore kao o ujdurmi CNN koji je svojom propagandom naterao Albance da beze od svojih kuca. Izgleda, ipak, da ce najveca zrtva propagande ispasti sam predsednik Srbije Milan Milutinovic koji je, poklonivsi suvise vere svojim izvorima, vec poceo da govori da se OVK svela samo na "razbijene grupice". A sto se borbe nastavljaju uprkos najavljenom kraju, to nikoga ne uzbudjuje.

Postoji i upadljiva retoricka slicnost u nacinu kako i srpska i albanska strana tretiraju namere medjunarodnih organizacija. Kod Srba, a to je stil i vlasti i opozicije, govori se da u svetu prema nama vladaju predrasude, zla volja i zelja da nam se napakosti. Otkako medjunarodne organizacije upucuju ostre prekore i Albancima zbog izbegavanja da se sedne za pregovaracki sto, kod nas se sve vise govori da se »svet priziva pameti«. Kod Albanaca se u poslednje vreme sve cesce cuju kritike upucene svetu »da im je okrenuo ledja, da ne razume njihove jade, da favorizuje Srbe na njihov racun«. Gotovo u dlaku ista prica koja se kod nas godinama prica.

Nase su slicnosti u porastu tamo gde su najmanje pozeljne, a razlike najvece tamo gde nam je bliskost najpotrebnija. Kako s takvim prepotentnim iskljucivostima uopste zapoceti nesto suvislo?

© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar