Fiat justitia

Konstantin Obradovic

Savezno ministarstvo inostranih poslova je, odmerenim i biranim recima - srecom, Ivica Dacic jos nije u diplomatiji - osudilo americko raketiranje gradova u Sudanu i Avganistanu, zalozivsi se za efikasnu borbu protiv terorizma, koja je, smatra Ministarstvo, s pravom, moguca samo kroz »... nepristrasan prilaz svih zemalja i medjunarodnih cinilaca, ravnopravnu saradnju uz postovanje Povelje UN i principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih zemalja«. Onaj ko je pravio saopstenje ipak nije izdrzao a da ne pomene Amerikancima i »dupli standard« prema kojem jedne teroriste »... koji direktno ugrozavaju interese odredjenih zemalja« (dakle SAD) bombarduju, dok druge favorizuju proglasavajuci ih »borcima za ljudska prava«, a »drugim drzavama (tj. nama, SRJ) osporavaju cak i pravo borbe protiv terorizma na vlastitoj teritoriji«. Ako je ono prvo tacno, ovo drugo ipak nije: niko zvanican u SAD nije proglasio UCK za »borce za ljudska prava«, niti je, pak, Jugoslaviji osporio pravo da se protiv terorizma bori. No to je ovde sporedno, jer dvostrukog standarda ipak ima, ali na jednom drugom planu, a ne onom na kojem insistira SMIP.

Naime, SAD i citav zapadni svet se decenijama bore za vladavinu prava u medjunarodnoj zajednici - savremeno medjunarodno pravo je u znatnoj, cak preteznoj meri posledica tradicije, filozofije i pristupa pravu upravo zapadnih demokratija, kao sto su Povelja i UN cedo te iste koncepcije. Svako ko malo te stvari poznaje, saglasice se da nisu Sovjeti bili ti koji su u Dambrton Ouksu udarili svoj pecat danasnjem konceptu medjunarodne zajednice, vec je to bio Vasington uz pomoc Londona. A opet, i uprkos cuvenoj izjavi predsednika Busa o »novom svetskom poretku« koji je trebalo da bude realizacija te koncepcije, neostvariv je u doba bipolarizma, SAD biraju kraci i, verovatno po njihovom misljenju, efikasniji put samopomoci. Kao da UN i ne postoje. Zaista, svetska organizacija je davno marginalizovana, zaslugom dakako i SAD koje, uostalom, nista nisu ucinile da je vrate u centar svetskih zbivanja, cak i kad je »carstvo zla« nestalo u rusevinama Berlinskog zida, te je trenutno kroz tu ustanovu zaista tesko nesto uciniti na otklanjanju svetskih nevolja, pa i terorizma. Amerikanci, nazalost, nisu ni pokusali, pocetkom devedesetih godina, da ozive svetsku organizaciju i ucine je efikasnijom u svemu, pa i u borbi protiv terorizma. A s njom obezbede i trijumf medjunarodnog prava, vladavine prava i pravde u svetu koji nas okruzuje. Kao da ih »nervira« nuznost da se u organizaciji koja broji 188 drzava (svakojakih, pa i 'ajduckih) pridrzavaju demokratskih principa, kojih su - duzni da se u vlastitoj kuci pridrzavaju svi, pa i ljudi kojima je americki narod trenutno poverio upravu nad tom velikom zemljom. Da li neko u Vasingtonu zaista veruje da ce kroz samopomoc resiti problem terorizma? Tesko, jer sva iskustva govore suprotno. Mozda bi efikasnije bilo ako se vec zeli krsiti pravo delovati kao svojevremeno Izrael, naci teroristicki centar, poslati komandose i unistiti ga. No, ako je proklamovana politika da nijedan Amerikanac ne sme da pogine, tada se ni to ne moze. Teroristicke vodje su sada upozorene, ali ce se oni posakrivati u dobro zasticene bunkere iz kojih ce organizovati svoje akcije, a ginuce jadni ljudi, bedni, zaludjeni i izludjeni, dok ce spirala nasilja nezadrzivo rasti. Osama ben Laden nece sam uzeti bombe da ih nekud podmetne, a zivo sumnjam da ce predsednik Sudana El Basir, koji je, kako veli, »osetio sladak ukus dzihada« biti spreman da svoj zivot, ili zivote clanova svoje porodice, polozi na oltar borbe protiv »Velikog Satane«.

Druga bi stvar, dakako, bila da su UN ono sto bi trebalo da budu, da je, recimo, reaktiviran davno zaboravljeni Komitet vojnog staba, da pet stalnih clanica Saveta bezbednosti garantuje primenu prava, pa bi tada pretnja teroristima (i teroristickim drzavama) bila efikasnija, cak i bez neposredne upotrebe sile. No stvari ne stoje tako, a veliko je pitanje da li ce se Americi sve to isplatiti. Licno sam veliki skeptik.