Evropa u balkanskom ogledalu

Osnovni problem sa formiranjem nacionalnih drzava na Balkanu je u tome sto nove drzave, pozajmljujuci zapadne modele, nastoje da usvoje etnicku definiciju nacionalnog (zasnovanu na istorijskim, lingvistickim, religijskim kriterijumima) i centralizovani »jakobinski« koncept drzave

Zak Rupnik

Dvadeseti vek zapoceo je u Sarajevu, izbijanjem Prvog svetskog rata. Zavrsio se ne samo padom Berlinskog zida nego i povratkom rata u Sarajevo. Sudbina Bosne i, sire gledano, rizici povezani sa posthladnoratovskim komadanjem Istocne Evrope predstavljali su najneposrednije obezvredjivanje toliko najavljivane prilike za »novi svetski poredak«. Medjutim, ona je istovremeno posluzila i da podseti da Sarajevo 1994. godine nije Sarajevo 1914. godine: niko ne bi pokrenuo Treci svetski rat zbog Bosne. Oba ova aspekta ogledala su se u medjunarodnom odgovoru na ratove tokom raspada Jugoslavije koji je varirao izmedju mesanja i nemesanja, izmedju principijelnosti i realizma (koji je cesto upotrebljavan kao drugo ime za cinizam) - i oba su implicitno zasnovana na metaforama o prelomnom stolecu ili na stereotipima o Balkanu: za neke »buretu baruta Evrope« ili »nedostojnog kostiju jednog pomeranijskog brigadira«, prema kancelaru Bizmarku i izvesnom broju njegovih sledbenika s kraja veka.

Slicno tome, uspeh ili neuspeh medjunarodnog reagovanja razlicito su ocenjivani u zavisnosti od ciljeva i ocekivanja. Ako je glavni cilj bio nemesanje u jedan lokalni sukob koji je tesko kontrolisati, sprecavanje njegovog sirenja po Balkanu i preko njegovih granica, obezbedjivanje humanitarne pomoci i, konacno, nametanje resenja iscrpljenim zaracenim stranama, onda se moze govoriti o relativno uspesnom delovanju na ogranicavanju stete. Medjutim, ako u pitanju nije bilo nista drugo do izgled posthladnoratovskog poretka u Evropi, sposobnost Zapadnih demokratija da sprovedu svoje samoproklamovane principe medjunarodne spoljne politike, kredibilitet medjunarodnih organizacija kao sto su OEBS, Ujedinjene nacije i Evropska unija, u ocuvanju bezbednosti, i, konacno, kohezija i kredibilitet Atlantskog pakta, onda rec neuspeh (mora se priznati relativan, imajuci u vidu privremen prestanak borbi obezbedjen Dejtonskim sporazumom) ostaje prikladna.

»Da li smemo da dozvolimo da ovi balkanski ratovi prodju, a da bar ne pokusamo da izvucemo neke pouke iz njih, ne znajuci da li su oni bili dobro ili zlo, kao ni da li ce sutra ponovo da izbiju i da zauvek nastave da se sire?«1 pitao je predsedavajuci Medjunarodne komisije za Balkan, francuski senator d'Esturnej de Konstan 1914. godine. Napomenuo je i da je Komisijin izvestaj mogao nositi prikladan naslov »Podeljena Evropa i njeni demoralizujuci potezi na Balkanu«. Njegove reci tada nisu dospele do mnogih citalaca; 1914. godine ljudi su bili zauzeti drugim »obavezama« oko Balkana. Ali, to pitanje ostaje, i moze ponovo biti postavljeno kao upozorenje onima koji, u svetlu poslednjeg rata, u bivsoj Jugoslaviji razmisljaju o lekcijama iz ovog sukoba i njegovom znacaju za novu Evropu.2

Istorija medjunarodnog odgovora na rat prilikom raspada Jugoslavije sada je obimno dokumentovana.3 Ono sto pada u oci je uznemiravajuca slika, ciji znacaj prevazilazi okvire balkanske tragedije. Prvo, kada se radi o kljucnim pitanjima bezbednosti, moze se ozbiljno posumnjati u postojanje takvog jednog entiteta kao sto je medjunarodna zajednica.4 Bitne su samo vodece sile, njihovi interesi i sposobnosti, njihova rivalstva i njihova sposobnost da saradjuju. Da pojasnimo, medjunarodni forumi ili institucije postoje, a slucaj Bosne je, pored jos nekih, otkrio pojavu necega sto je nalik medjunarodnom javnom mnenju o humanitarnim pitanjima. Naravno, velikim delom zahvaljujuci globalnom uticaju zapadnih medija, cime se takodje stvara iluzija (ili cak zabluda) o postojanju »medjunarodne zajednice«, predstavljene u obliku nadnacionalnih organizacija koje su u stanju da obezbede ili nametnu resenja. Prema tome, kritiku zbog neuspeha ovih organizacija da sprece ili zaustave vojni sukob trebalo bi, u stvari, uputiti onim drzavama koje ih cine (SAD, Rusija, Britanija, Francuska, Nemacka).

Drugo, nemoc »medjunarodne zajednice« (i institucija koje je predstavljaju) postala je sve ociglednija zbog nacina na koji se pristupalo ratu u bivsoj Jugoslaviji kroz citav niz medjunarodnih ujedinjujucih tela. Prvo je bio KEBS (danas OEBS), posle usvajanja Pariske povelje u novembru 1990. godine i stvaranja njegovog Centra za sprecavanje sukoba, koji na kraju nije sprecio nista. Potom, u vreme izbijanja rata, krajem juna 1991. godine, Evropska unija nastupila je kao posrednik u traganju za jedinstvenom spoljnom i bezbednosnom politikom, samo da bi otkrila da tako nesto jos ne poseduje. Pocetkom 1992. godine, diplomatija UN, koju je predstavljao Sajrus Vens, preuzela je vodecu ulogu, postigavsi prekid vatre kroz pregovore izmedju Srbije i Hrvatske, da bi za samo nekoliko meseci prikazali ogranicenost dometa UN da ocuvaju mir u Bosni i Hercegovini. Konacno, tek kada je kriza u Bosni prouzrokovala ozbiljnu napetost preko Atlantika, ukljucujuci i pretnju samom kredibilitetu Atlantskog Pakta, NATO je, tokom 1994-1995. godine, pod vodjstvom SAD, preuzeo zavrsnu fazu sukoba.

Trece, Ricard Holbruk je Bosnu opisao kao »najvecu kolektivnu katastrofu za Zapad u poslednjih trideset godina«. Bosna je sigurno izazvala ozbiljnu napetost izmedju SAD i njihovih evropskih saveznika, krizu koja je splasnula, ali nikako nije okoncana. U stvari, postoji vidljiv raskorak izmedju situacije u vreme izbijanja konflikta 1991. godine, kada su SAD delile brigu Evropljana za ocuvanje Jugoslavije i bili srecni da njima prepuste najvecu odgovornost za ovaj evropski sukob (»U ovoj borbi mi nemamo psa«, kako je to rekao drzavni sekretar Dzejms Bejker)5 i njegovog krajnjeg ishoda u Dejtonu, novembra 1995. godine, koji je sirom sveta, a posebno na Balkanu, shvacen kao trijumf americke snage i zasenjivanje njihovih evropskih saveznika. To je opsti kontekst u kojem treba sagledavati evropske odgovore na balkansku krizu.

Evropske predstave i politika na Balkanu

Pokusaju da se balkanski problem tretira odvojeno od Evrope ipak bi trebalo suprotstaviti jedno intelektualno i politicki utemeljeno obrazlozenje. Pre svega, zato sto je ne tako davno i ostatak Evrope doziveo slicne uzase i na kraju ih prevazisao. Glavna razlika izmedju Centralne Evrope i Balkana danas, ne moze se objasniti samo time sto cemo obratiti paznju na razlicitosti izmedju istocnog i zapadnog hriscanstva ili izmedju suprotstavljenih zaostavstina habsburskog ili otomanskog carstva. Takodje je vazan podatak da ono sto danas nazivamo »etnickim ciscenjem« na Balkanu, u Centralnoj Evropi »sprovedeno« je tokom Drugog svetskog rata ili neposredno posle njega: unistenje jevrejskih zajednica i proterivanje Nemaca. Balkan moze biti prilicno na periferiji Evrope, ali njegova nekadasnja kao i skorija sudbina ostaju umnogome deo njenih problema dvadesetog veka.

Samo bi prihvatanje restriktivnije upotrebe reci Evropa, poistovetivsi je sa Evropskom unijom, moglo da opravda sagledavanje »Evrope« i »Balkana« kao dva razlicita entiteta i ponovno isticanje d'Esturejevog predloga za naslov njegovog izvestaja iz 1914. godine »Evropa i njeni obeshrabrujuci potezi na Balkanu«. Ali cak i tada, predlog je sumnjiv. Na samom svom zacetku, kao rezultat Drugog svetskog rata, projekat evropske integracije zasnovan je na dva komplementarna principa stvorena s ciljem da (Evropa) prevazidje nedavne traume: odustajanje od ratova i od ideologija »etnickog ciscenja«. Kada je Zak Pos, iz Luksemburga, nastupajuci u ime Evropske zajednice, po dolasku u Jugoslaviju koja je u to vreme bila na ivici rata, dao danas vec cuvenu izjavu »Ovo je presudni trenutak za Evropu«, implicitna pretpostavka bila je da ce posthladnoratovska Evropska zajednica sada na kontinentu nastupati tako da podrzi ove principe. Narednih meseci i godina ona se pokazala nemocna pred licem najgorih masakara i preseljenja stanovnistva od Drugog svetskog rata. Isto tako, nije uspela da spreci ni agresiju na medjunarodno priznate drzave. Moze se raspravljati o tome da li su oklevanje EU sa upotrebom nasilja pri resavanju sukoba i precutno prihvatanje da etnicka pripadnost bude organizacioni princip novih evropskih drzava umnogome doprineli eroziji njenog politickog kredibiliteta, kako unutar unije, tako i medju postkomunistickim drzavama u Centralnoj Evropi i na Balkanu, koje su pocele da gledaju na NATO kao na jedinog ozbiljnog igraca.

Za vreme sukoba, odgovor Evrope bio je preslab i isuvise zakasneo.7 Prvo je pokusala da sacuva Jugoslaviju, ali se, sve do poslednjeg trenutka, oslonila samo na pretnje politickim stapom i na ekonomske sargarepe. Krajem maja 1991. godine, Zak Delor, tadasnji predsednik Evropske komisije otisao je u Jugoslaviju da, bi pored monetarne i carinske unije, ponudio politicku i finansijsku podrsku planu tadasnjeg premijera Ante Markovica o »Jugoslovenskom Mastrihtu«, u vreme kada su se vodeci protagonisti, u grcu sukobljavajucih nacionalistickih projekata, vec pripremali za rat: racionalni jezik interesa imao je slab efekat na politicke elite koje su delovale po logici etno-nacionalistickog sukobljavanja.

Tokom rata u Hrvatskoj, Evropska unija nastojala je da zauzme ujednacen pristup prema obema »zaracenim stranama« sto je prilicno iskoristila jedina od njih sa sopstvenom vojskom, to jest Srbija. Sa sirenjem rata na Bosnu, 1992. godine, Evropska unija konacno je identifikovala Milosevicevu Srbiju kao agresora, ali nije uspela da preduzme odlucnu akciju kako bi ga zaustavila: humanitarna pomoc (ciji je Evropska unija bila glavni dobavljac) postala je zamena za politiku sa »Plavim slemovima« kao potencijalnim, a na kraju i stvarnim taocima bosansko-srpskih nacionalista. Rezultat je bio niz nikad sprovedenih mirovnih planova, od kojih je svaki odrazavao razlicite stepene u etnickoj podeli Bosne. U tom smislu Dejton se moze opisati kao »evropski« plan ostvaren americkim sredstvima.

Da pojasnimo, bilo je tu otezavajucih okolnosti. Prvo, u vreme raspada Jugoslavije, Evropa je imala druge prioritete na dnevnom redu: ponovno ujedinjenje Nemacke i raspad Sovjetskog Saveza bili su, razumljivo, smatrani podjednako odlucujucim za dalju stabilnost kontinenta. Zabrinutost oko utvrdjivanja granice na Odri-Nisi, izmedju Nemacke i Poljske, dobila je prednost nad statusom granica jugoslovenskih republika. I, cinilo se da tu nista ne treba raditi sto bi moglo da postane presedan i potkopa Gorbacova ili Sovjetski Savez. Ne manje vazno je da Evropska zajednica, kako se jos uvek zvala 1991. godine, nije imala ni legalni mandat a ni efektivnu vojnu snagu da nastupi odlucno. Takozvana jedinstvena spoljna i bezbednosna politika bila je upravo jedan od ciljeva tada pripremanog Mastrihtskog sporazuma, sklopljenog u decembru 1991. godine. U stvari, sest kljucnih meseci rata u Jugoslaviji (koji su doveli do priznavanja Slovenije i Hrvatske) bili su u senci pregovora o Mastrihtskom sporazumu. Otuda i implicitna trgovina ustupcima u ova dva slucaja: Velika Britanija je popustila u svom protivljenju oko priznavanja Hrvatske (mada ne i oko intervencije u Hrvatskoj) u zamenu za pristanak njihovih partnera na izostavljanje socijalne povelje. Francuska je takodje popustila na nemacko zavrtanje ruke oko priznavanja, da ne bi ugrozila sudbinu Mastrihtskih institucionalnih okvira i njegov projekat o evropskoj monetarnoj uniji. Konacno, pored institucionalnih prepreka, nemogucnost da se nastupi odlucno proistekla je iz razlika u politici drzava clanica Evropske unije. Iz ove perspektive, moze se prigovoriti da je najveci domet Evropske unije bio upravo da obuzdava ove razlike.

Medjutim, odsustvo jedinstvene politike bilo je vise institucionalni problem nego odraz nepostojanja zajednicke politicke volje (»dobra volja bez snage volje« - kako je opisan odgovor Evrope). Ali, ovo drugo bilo je ukorenjeno koliko u nekim zajednickim bazicnim pretpostavkama koje su se ticale prirode ili znacaja sukoba i prikladnom odgovoru kojeg je sam sukob zahtevao, toliko i u razlicitim vidjenjima, afinitetima i interesima glavnih evropskih aktera o nacinu da se s njim izadje na kraj.

Dva glavna tumacenja balkanskog konflikta preovladala su u Zapadnoj Evropi, oba sa znacajnim politickim implikacijama. Prvo tumacenje sukob vidi kao arhaican ili anahron: »povratak pradavnih mrznji«. Drugo, nasuprot prvom, objasnjava ovaj sukob kao deo zakasnelog procesa izgradnje nacionalnih drzava, kao (jedan) neizbezan, mada cesto neprijatan stadijum na istocnoevropskom putu u »moderno doba«.

Prva teza, rasirena medju politickim elitama i u medijima, koristila je metaforu o frizideru: komunizam je naprosto zamrznuo nacionalisticke frustracije i konflikte koje smo zatekli izvanredno ocuvane nakon njegove propasti. Varijacija na temu je metafora o loncu sa kljucalom vodom: sada kada je sovjetski poklopac podignut, dugo potiskivane aspiracije i stare mrznje mogle su ponovo biti oslobodjene. Pretezno je to bila interpretacija koja je preovladjivala u medijima i politickim raspravama kako u Zapadnoj Evropi, tako i u Sjedinjenim Drzavama. Predsednik Klinton, u svom inauguracionom govoru u januaru 1993. godine, rekao je da »generacija odrasla u senci hladnog rata preuzima nove odgovornosti u svetu kojeg je ogrejalo sunce slobode, ali kojem jos uvek prete mrznje iz davnina«.8 Britanski premijer Dzon Mejdzor, obracajuci se Donjem domu u junu 1993. godine, dve godine nakon izbijanja rata, rekao je: »najkrupniji pojedinacni element koji stoji u pozadini onoga sto se desilo u Bosni je slom Sovjetskog Saveza i one discipline koja je strazarila nad pradavnim mrznjama u staroj Jugoslaviji. Kada je jednom nestalo te discipline, stare mrznje su se ponovo pojavile, i mi smo poceli da uvidjamo njihove posledice kada je doslo do sukoba«.9 Francuski predsednik Miteran takodje se osvrnuo na »les passions ethniljues ancestrales« (od predaka nasledjene etnicke strasti) u nekoliko izjava povodom rata u bivsoj Jugoslaviji.10 Ovakav pristup Balkanu bio je prisutan i na konferenciji koju je Miteran organizovao u Parizu, februara 1992. godine i koju je prikladno nazvao »Evropa i plemena«. (Mediji su cesto bili spremni da prate taj trag, nigde toliko kao u Nemackoj, sudeci po uvodnicima na tu temu /napisali gospoda H. G. Raismiler i V. Majer/ u uticajnom Frankfurter Allgemeine Zeitung-u.)

Ovakvo sagledavanje sukoba vodilo je u nekoliko gresaka. Prvo, »neznanje je sreca«: kada se, suoceni sa novim razvojem dogadjaja, samo pretvaraju da je to ponavljanje jednog starog istorijskog modela. Drugo, ako ubedite sebe i druge da prisustvujemo »povratku potlacenih«, sto ce reci iracionalnim porivima sukobljenih balkanskih naroda (»plemena«), onda nije potrebno da imenujemo politicku prirodu sukoba. U stvari, zapadnim liderima s kraja dvadesetog veka cinilo se nemoguce i da pomisle da bi moglo postojati racionalno ponasanje neke politicke snage na postkomunistickom Balkanu, koja bi se okrenula nasilju, uvela svoju zemlju u rat i otvoreno se suprotstavila »medjunarodnoj zajednici« da bi postigla odredjene ciljeve kao sto je ocuvanje jednog autoritarnog sistema moci i kontrole nad pokorenom teritorijom i njenim bogatstvima. Kroz taj proces, ove nacionalisticke elite stvorile su mentalitet opsade, manipulisale strahovima putem namernog dezinformisanja i podsticale mrznju preko medija (koje kontrolise vlada). Ukratko, nije ponovno izbijanje pradavnih mrznji vodilo u rat; nego je rat ono sto je ozivelo davnasnju mrznju.

»Evropa i plemena« - naslov konferencije koju je u Parizu organizovao Fransoa Miteran u februaru 1992. godine, verovatno najbolje sumira implikacije teze o »pradavnoj mrznji«. S najboljim namerama (i kontrastom izmedju integracije na zapadu i »balkanizacije« na istoku kontinenta), konferencija je pruzila samozadovoljno pogresno tumacenje sukoba. Dok Evropa marsira napred i navise ka nadnacionalnoj, liberalnoj buducnosti dvadeset prvog veka bez granica, balkanska plemena se vracaju na feude iz devetnaestog veka sa etnickim i teritorijalnim granicama. Stoga, ako se rat na Balkanu moze »proterati« iz Evrope i to istorijski (arhaizam, anahronizam) i geografski (»plemena« potraziti u Trecem svetu), onda sebi mozemo da dozvolimo da ga ne tretiramo kao evropski problem. Humanitarna pomoc i izolacija ce biti dovoljni.

Druga teza koja preovladjuje u Evropskom razmisljanju o Balkanu vise se bavi drustvenim naukama nego politickim predrasudama. Ona ne vidi ratove tokom raspada Jugoslavije kao anahronizam nego kao stadijum u izgradnji nacije na putu ka modernosti. Ideja o vezi izmedju teritorije i naroda, smatra se sporednim proizvodom zapadnog modela izgradnje nacionalne drzave prekasno izvezenim u Istocnu Evropu.11 Iz ove perspektive Jugoslavija, podjednako kao i Cehoslovacka (ili SSSR) bile su samo federativne tranzicije izmedju Carstva i nacionalnih drzava. Budite sigurni, argumenti stoje, da ovaj proces moze biti nasilan i prljav, cineci da se zivot u delovima Balkana pre podvede pod Hobsovu viziju evropskog drustva nego pod onu Zana Monea. Ali, treba ga posmatrati (kao sto to cesto cine neki od protagonista) kao cenu neophodnu za drzavnost i identitet, modernost i regionalnu stabilnost. Ukratko, svedoci smo poslednjeg stadijuma u procesu izgradnje nacionalnih drzava u Istocnoj Evropi, (onih) koje su propustile voz iz devetnaestog veka koji je doneo jedinstvo Nemacke i Italije. Kraj komunizma (u sovjetskoj ili jugoslovenskoj imperijalnoj raznovrsnosti) samo dovodi do zakljucenja procesa koji je poceo raspadom habsburskog i otomanskog carstva.

Ovo vidjenje, naravno, na cudan nacin kombinuje iscitavanje teorija o nacionalizmu Ernesta Gelnera sa staromodnom »Realpolitik«. Ideja da bi etnicki homogene politicke jedinice sigurnije vodile ka politicnoj stabilnosti nije nova na Balkanu. Bila je popularna nakon Prvog svetskog rata kada se pregovaralo o razmeni stanovnistva izmedju Grcke i Turske. Jedan Grk, clan komisije za izbeglice, tada je napisao:»Rasna homogenost koja proistekne iz preraspodele stanovistva na Balkanu, bice faktor mira, eliminisuci ono sto se u proslosti pokazalo kao stalni izvor napetosti«.12 Sadasnje stanje grcko-turskih odnosa nije bas najubedljiviji argument u prilog ovom receptu.

Ova teza danas ponovo ima brojne zagovornike, kako u regionu, tako i u delovima establismenta zapadnoevropske spoljne politike. Pod pretpostavkom da smo spremni da odbacimo principijelnu rezervisanost prema samom pojmu »homogenosti«, problem je u tome da koliko god da su drzave naslednice visenacionalnih imperija nastojale da re(pro)dukuju svoju visenacionalnu strukturu, vecina drzava naslednica Jugoslavije su i same bile visenacionalne. Zastupati etnicku homogenost kao izvor stabilnosti, u stvari kao kvazipreduslov za demokratiju, znaci implicitno prizivati nastavak onog sto u Karnegijevom izvestaju o Balkanu iz 1914. godine cini poglavlje pod nazivom »Istrebljenje, emigracija, asimilacija« - najsazetija definicija onoga sto danas zovemo »etnicko ciscenje«. Ovo se posebno tice Bosne i Makedonije, dve visenacionalne republike bivse Jugoslavije, za koje je tesko poverovati da bi na miran nacin mogle da nestanu na oltaru Velike Srbije, Velike Hrvatske, i zasto da ne, Velike Albanije. To svakako znaci produzenje logike sukoba oko granica i manjina, sto je ironicno sazeo Vladimir Gligorov, sin makedonskog predsednika: »Zasto bih ja bio manjina u vasoj drzavi kada vi mozete biti manjina u mojoj?«.

Klaudio Magris, u svojoj knjizi Dunav, definisao je problem izgradnje nacije na Balkanu na sledeci nacin: »Makedonsko pitanje moze se sazeti u pricu o gospodinu Omericu... Omeric, koji se tako zvao za vreme Kraljevine Jugoslavije, postao je Omerov tokom bugarske okupacije u Drugom svetskom ratu, a potom Omerski za Republiku Makedoniju koja je (bila) deo jugoslovenske federacije. Njegovo pravo ime, Omer, bilo je tursko«.13

Za stabilnost regiona, za odnose Makedonije sa njenim susedima (Bugarskom, Grckom i pogotovo Srbijom i Albanijom) od najvece je vaznosti da to bude drzava u kojoj Omerski moze da zivi pored Omerova, Omerica, Omera i iznad svega, sa »Omerisom«, to jest sa Albancima koji cine vise od cetvrtine stanovnistva Makedonije. Drugim recima, problem opstanka jedne drzave nije u njenoj velicini (ministar inostranih poslova Luksemburga, Zak Pos, izazvao je nevericu kada je u Ljubljani, juna 1991. godine pokusao da objasni da je Slovenija isuvise mala da bi bila sposobna da opstane kao drzava), nego u njenoj prirodi: moze li se ona ili ne uklopiti u »otvoreno drustvo« i u mogucnosti regionalne i evropske integracije.

Osnovni problem sa formiranjem nacionalnih drzava na Balkanu je u tome sto nove drzave, pozajmljujuci zapadne modele, nastoje da usvoje etnicku definiciju nacionalnog (zasnovanu na istorijskim, lingvistickim, religijskim kriterijumima) i centralizovani »jakobinski« koncept drzave. Logika bi zahtevala izvestan stepen doslednosti: etnicka definicija nacije trebalo bi da je u najmanju ruku uravnotezena decentralizovanim ili federalnim konceptom drzave. Suprotno tome, centralizovani koncept drzave trebalo bi da ima, ponovo doslednosti radi, otvorenu, gradjansku definiciju nacije. Ali, tendencija u balkanskim visenacionalnim sredinama, da se kombinuje etnicki (nemacki) koncept nacije sa centralizovanim (francuskim) konceptom drzave, jeste recept za propast.

Kada se poblize razmotre obe interpretacije koje preovladjuju u Zapadnoj Evropi tokom jugoslovenskog konflikta, teze o »prastaroj mrznji« i o etnickoj homogenizaciji kao delu procesa formiranja nacionalne drzave bile su razlicite projekcije zapadnoevropskih iskustava. Obe interpretacije su, takodje, vodile bar ka jednom zajednickom zakljucku: neintervenciji. Bez obzira na to da li posmatrate sukob kao istorijsku »regresiju« ili stadijum na putu ka modernoj drzavnosti, »najprikladniji« odgovor glasio je - nemesanje. A mi znamo sta je to znacilo u Vukovaru, Sarajevu i Srebrenici.

Pored tih zajednickih pretpostavki i institucionalnih suzdrzavanja, koji se smatraju najminimalnijom politikom nemesanja, medju zapadnim Evropljanima, kao i u Sjedinjenim Drzavama postojala su i drugacija tumacenja implikacija jugoslovenske krize, u velikoj meri oblikovana pod razlicitim istorijskim iskustvima ili politickim vidjenjima.14 Zato, kada se doslo do »jedinstvene spoljne i bezbednosne politike« na Balkanu, Evropska unija je u sustini tragala za najmanjim zajednickim imeniteljem vodecih aktera spoljne politike: Britanije, Francuske, Nemacke.

Odgovor Nemacke na raspad Jugoslavije formiran je pod uticajem tri faktora. Postojala je podrska javnosti i medija za Hrvatsku i Sloveniju, dve republike geografski i kulturno najblize Nemackoj (Hrvatska je bila jedno od omiljenih letovalista za Nemce, bas kao sto je Nemacka bila »omiljeno odrediste« za hrvatske gastarbajtere). Jos vaznije, Savezna Republika Nemacka bila je jedina »zapadna« zemlja direktno umesana u propast komunizma u Istocnoj Evropi. Posle pada Berlinskog zida, ona je brzo okoncala ponovno ujedinjenje u ime principa samoopredeljenja naroda, menjajuci na taj nacin medjunarodno priznatu granicu. Na osnovu cega je onda mogla da odbije to isto pravo drugim narodima u postkomunistickoj Centralnoj Evropi? Konacno, ona se cvrsto zalozila za priznavanje secesionistickih republika od jula 1991. godine pod pretpostavkom da bi delegitimizacija rata (to jest transformisanje »gradjanskog rata« u oruzanu agresiju protiv medjunarodno priznate drzave) istovremeno pomogla da se on i zavrsi. Sirenje rata na Bosnu u prolece 1992. godine pokazalo je suprotno, i odvelo Nemacku nazad u evropsku druzinu zajednicke nemoci. Ustavno onemogucena da vojno intervenise, Nemacka je od tada ostala posmatrac u procesu kojim su prvenstveno upravljali Francuska i Britanija.

Da li je potvrdjeno francusko prosrpsko opredeljenje tada bila greska? Skoro da nema sumnje da je za generaciju predsednika Miterana i njegovog ministra inostranih poslova Rolana Dime (obojica u svojim sedamdesetim) postojao jedan element istorijskog pesimizma u pristupu konfliktu; oslobadjajuca presuda u korist Beograda kao prestonice Jugoslavije i Srbije - saveznika u dva svetska rata. S druge strane, hrvatski nacionalizam i stvaranje hrvatske drzave probudili su negativne asocijacije na 1930-e i 1940-e. Otuda Miteranovo oklevanje da se protiv Srbije upotrebi sila. (»Jednom ratu ne dodaje se drugi.«) Ali mozda i vise nego zbog jednog vidjenja istorije, oni koji su odlucivali u Francuskoj u to vreme, bili su uhvaceni u klopku njihove jakobinske politicke kulture, vere u centralizovanu drzavu kao odgovarajuci okvir za demokratsku politiku, ne tako adekvatan za razumevanje slozenosti jedne propadajuce, komunisticke, visenacionalne federacije. Jugoslavija, bas kao i Cehoslovacka, bile su posmatrane kao tvorevine nastale posle Prvog svetskog rata pod francuskim uticajem i potom povezane sa njom u Malu Antantu. Sa istovremenim nestankom obe drzave francuski celnici otkrili su da je kraj Jalte sa sobom doneo kraj Versaja. I izgledali su zabrinuti da ce najvecu korist iz ove situacije verovatno imati nemacki uticaj u Centralnoj Evropi. Francuska podrska Rumuniji i Bugarskoj za prosirenje Evropske unije i NATO-a u velikoj meri je deo iste zabrinutosti oko postizanja ravnoteze izmedju Centralne Evrope i Balkana.

Iako ovi francuski stavovi pomazu da se objasni nedefinisanost francuske politike tokom rata (najaktivnija od evropskih sila, ali nikad spremna da upotrebi silu protiv Milosevica), oni su se izmenili sa promenom vlade 1993. godine i po Miteranovom odlasku iz kabineta na prolece 1995. godine. Francuski »Plavi slemovi« uzeti kao taoci bosanskih Srba podstakli su novoizabranog predsednika Siraka da promeni kurs u skladu sa jednostavnim stavom: »da pucamo ili da se cistimo odavde!«.

Britanija je tokom rata bila najdosledniji protivnik upotrebe sile. Pjer Hasner opisao ih je kao »neproglasene sampione u upornosti do cinizma«,15 dok je Dzejn Sarp uporedila njihovo pravljenje ustupaka Srbiji pocetkom 1990-ih sa ustupcima Nemackoj u Minhenu 1938. godine.16 Uprkos savetu gospodje Tacer, vlada Dzona Mejdzora ostala je protiv ogranicene intervencije, zasnivajuci svoj stav na duboko ukorenjenom istorijskom pesimizmu po pitanju »prastarih mrznji« na Balkanu i sposobnosti »snaga za intervencije« da izadju na kraj sa njima. Britanska iskustva sa Balkana, iz dva svetska rata, verovatno donekle objasnjavaju ovaj oprez. Za vreme jedne od zestokih rasprava sa nemackom stranom, koja je zagovarala priznavanje Hrvatske, ministar inostranih poslova, Daglas Herd, je upitao: »Da li zelite jos jedan Bejrut?« - verovatno misleci na jos jedan Belfast. Analogije sa Severnom Irskom (ili sa Kiprom) verovatno su bile na umu kreatora britanske spoljne politike, kao podsecanje na ograniceni domet vojnih intervencija bez politickih resenja i na opasnosti od dugorocnog uplitanja u neobuzdane etnicke konflikte. Mozda pre nego »minhenski«, »belfastski sindrom« mogao bi biti kljuc za britansku politiku u Bosni.

Ako ovim suprotstavljenim interesima vodecih aktera iz Evropske unije dodate »balkanizaciju« grcke politike za vreme premijera Andreasa Papandreua (sprecavanje evropskog konsenzusa oko Makedonije) i italijanske politike sa vladom Berluskoni-Fini, 1994. godine (blokiranje slovenackog priblizavanja Evropskoj uniji sve dok ona nije popustila pred zahtevima za povratak italijanske imovine, izgubljene nakon poraza Musolinijevog rezima 1945. godine) dobija se prilicno jasan odgovor na pitanje zasto Evropska unija nije imala jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku na Balkanu. Nema potrebe da okrivimo institucije ili nemocne cinovnike u Briselu. Evropske institucije bile su onoliko dobre koliko su to bile drzave koje ih sacinjavaju.

Balkansko vidjenje Evrope

Druga, s tim povezana upotreba ideje o Evropi kao o nekom ko pravi podele, moze se videti u rasprostranjenoj teznji da se ona »iskljuci« sa Balkana. Predlozi ili preporuke u prilog regionalnoj saradnji na Balkanu su vrlo cesto napustani u ime viseg cilja »ujedinjenja Evrope«. Svest o vezama izmedju to dvoje (regionalne i evropske integracije) pre je izuzetak nego pravilo.

Trece, balkansko vidjenje Evrope dolazi iz pozicije regiona na periferiji, godinama razocaravanog od strane Zapada i nadoknada za to razocaranje lezi u nastojanju da sami sebe ubede da su njihove ambicije i sukobi kljucno pitanje u rivalstvu velikih sila, kao sto su to bili na prelasku iz proslog i pocetkom ovog veka. Postoji element preterivanja u balkanskim prituzbama na Evropu, mesavina preterane ozlojedjenosti i prekomernih ocekivanja. Jedna od najrasprostranjenijih teorija na Balkanu o poreklu poslednjeg rata u bivsoj Jugoslaviji jeste ona o ponavljanju rivalstava velikih sila na prelasku u novi vek, koje jos jednom potpiruju lokalne nacionalisticke tenzije kako bi, nakon okoncanja hladnog rata, ponovo uspostavile interesne sfere. Stoga su mracni gospodari rata pokusali sebe da prikazu kao pione u igri velikih medjunarodnih sila, cime bi svojim feudima dodali oreol nekog viseg cilja i oslobodili se svoje odgovornosti za zlocine.

Ovaj stav je istorijsko nasledje koje datira bar od Berlinskog kongresa 1878. godine kada su velike sile prvi put izdelile otomanske posede sa Rusijom, Austrijom i Turskom koje su nudile zastitu suprotstavljenim nacionalnim ambicijama. Izmedju dva svetska rata, Francuska, Nemacka i Italija stale su na suprotstavljene strane izazivaca i branilaca stanja nastalog nakon Versajskog mira. Posle 1945. godine, Sovjetski Savez i Sjedinjene Drzave takodje su dobile svoje zastupnike u regionu, sa »nesvrstanom« Jugoslavijom koja je vesto igrala sa jednom od strana protiv druge.

Sustina je, medjutim, u tome da je tokom 1990-ih, za razliku od 1914. godine, Balkan trpeo posledice ne zbog preteranog mesanja, nego zbog relativnog nedostatka interesovanja kod velikih sila. Tokom hladnog rata, vecina scenarija za moguce izbijanje sukoba izmedju Istoka i Zapada smestana je ili u Berlin ili u Jugoslaviju. Ona je smatrana za strateski ulog i Tito je dobro iskoristio tu pretpostavku. Nakon okoncanja hladnog rata doslo je, takoreci, do strateskog obezvrednjavanja Jugoslavije. Raspad Jugoslavije pokrenut je daleko vise iznutra nego spolja. Promene u medjunarodnom okruzenju, a ne ambicije velikih sila (Nemacke, Rusije, Turske) doprinele su da do njega dodje.

Tu je savremena stvarnost najvise u sukobu sa balkanskim fantazijama. Prilicno rasprostranjeno tumacenje posthladnoratovskog pregrupisavanja u jugoistocnoj Evropi u grubim crtama izgleda ovako: Postoje tri osnovna pravca ili linije podele u regionu koje teze da se poklope sa glavnim kulturno-istorijskim podelama kao i sa konkurentnim inostranim spoljnopolitickim smernicama. Prvi, severozapadni pravac, koji povezuje katolicku i edz-habsbursku Hrvatsku i Sloveniju sa ozivljenim konceptom Mitteleuropa, formirane oko Nemacke i Austrije. Drugi, istocni, pravoslavni pravac proteze se od Beograda do Moskve, preko Atine i Bukuresta. Treci, juzno-muslimanski pravac, proteze se od Bosne do Turske, preko Sandzaka, Kosova i Albanije. Cak i kratak pregled reagovanja triju velikih sila koje su umesane putem saveznistava, moze oboriti ili bar relativizovati ovu ideju.19

»Nemacka nas napada treci put u ovom veku« izjavio je jugoslovenski ministar odbrane, general Kadijevic, u oktobru 1991. godine.20 Teza o »nemacko-papskoj« zaveri da se rasturi Jugoslavija prilicno je rasirena u Srbiji (kao i u Grckoj), mada se daje malo dokaza koji bi to potkrepili. Postoje ocigledni istorijski afiniteti i stavovi (»Serbien muss sterbien« - »Srbija mora umreti«, cuvena je parola Karla Krausa iz Prvog svetskog rata), ali oni nisu neophodno i cinioci trenutne politike. Treba reci da su mediji u Nemackoj davali prilicno jednostranu podrsku Hrvatskoj i Sloveniji, ali je Medjunarodna komisija za Balkan nasla isuvise malo dokaza da potkrepi tvrdnju da je Nemacka aktivno ohrabrivala nezavisnost Slovenije i Hrvatske pre izbijanja rata, krajem juna 1991. godine, tako da se njeno kasnije zalaganje za priznavanje separatistickih republika tesko moze smatrati uzrokom rata. Nemacki prioriteti tada su prvenstveno bili usmereni na izazove koje je nosilo ponovno ujedinjenje, na pripreme velikog skoka za Evropsku uniju ka Mastrihtu i, istocno od njenih granica, na centralnoevropske susede (i kandidate za buduce prosirenje EU): Poljsku, Cehoslovacku, Madjarsku. Na Balkan se gledalo kao na zabit kojom vladaju korumpirani i neefikasni bivsi komunisti u Rumuniji, Bugarskoj i, naravno, Srbiji. I sto se tice argumenta da je osnovni motiv bio stvaranje nove Mitteleurope kao zone nemacke marke, dovoljno je napomenuti da nigde na Balkanu DM nije tako cvrsto prihvacena za dominantnu valutu kao sto je to slucaj u Beogradu!

Deklarisana uloga Rusije kao zastitnika slovenskih i pravoslavnih naroda, takodje je precenjena. Tokom hladnog rata, Bugarska je bila vodeci saveznik sovjetske Rusije u regionu (nakon sto je redom »izgubila« Jugoslaviju, Albaniju i Rumuniju). U vreme raspada Jugoslavije 1991. godine, postojao je neki oblik poistovecivanja izmedju Moskve i Beograda: postojala je ocigledna paralela izmedju propasti dve komunisticke federacije koja je ostavila Srbe, kao i Ruse, u donekle slicnoj situaciji jednog nezgodnog stanja sa velikim militantnim manjinama koje su ostale u neprijateljskim drzavama naslednicama. (Srpsko-hrvatski odnos bio je presudan za opstanak Jugoslavije, dok je odnos Rusije i Ukrajine to bio za Sovjetski Savez; sukob na Kosovu izmedju albanskih muslimana i pravoslavnih Srba ima slicnosti sa Kavkazom.) Pa ipak, ruska verbalna i diplomatska pomoc postali su prilicno mlaki sto je rat dalje odmicao, dok su se nade Beograda u rusko angazovanje u njegovu korist rasprsile sa propalim udarom u Moskvi, avgusta 1991. godine.

Paradoksalno, rat u Jugoslaviji omogucio je da se Rusija, po prvi put od Prvog svetskog rata, vrati na Balkan i zadrzi svoju poziciju velike sile preko uloge u Savetu bezbednosti UN i Kontakt grupi prilikom resavanja ove krize. Ali, to je bila Rusija bez strateske vizije za Balkan ili vojnih i ekonomskih mogucnosti da bi bila znacajan cinilac u regionu, a da ne govorimo o efikasnom zastitniku svojih eventualnih lokalnih klijenata. Najvise sto je mogla bilo je da se suprotstavi politici Zapada ili odluci da se upotrebi sila protiv Beograda. Medjutim, njeno ucesce u IFOR-u i SFOR-u u Bosni, zapravo pod NATO komandom, pokazalo je granice ruskog manevarskog prostora. Ono je takodje potvrdilo da, uprkos povremenom koriscenju verbalne podrske za stvar »panslovenskog bratstva« u domacoj politici (posebno od strane radikalnih nacionalista Zirinovskog), rusko vodjstvo 1990-ih nije nameravalo da dovede u pitanje svoje nove odnose sa Zapadom, pogotovo sa Sjedinjenim Drzavama, zarad neizvesne dobiti na Balkanu.

Turska, iz istorijskih i geografskih razloga, ima najjace veze sa regionom. Turci zaista vide Balkan kao region kontakta i kontrasta izmedju hriscanstva i islama, izmedju Istoka i Zapada: podjednako zbog dela njihovog otomanskog carstva i, mozda, zbog njihove evropske buducnosti... Veza izmedju nacionalnog identiteta i religije pripada tom otomanskom nasledju a teza o »sudaru civilizacija« u podjednakoj meri cini deo turskog sagledavanja regionalnih tenzija kao sto je to i na ostatku Balkana. U toku hladnog rata, Turska je zapostavljala Balkan posto su prioriteti njene spoljne politike bili na drugim mestima (na Zapadu i Bliskom istoku). Nakon hladnog rata i propasti Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, nastalo je novo okruzenje sa novim mogucnostima koje su izazivale dve vrste odgovora. Jedan, ponekad opisivan kao »neootomanska« politika, sazet je u izjavi predsednika Demirela povodom otvaranja novih mogucnosti za turski uticaj »od jadranske obale do Kine«. Drugi, mnogo oprezniji stav, (koji preovladjuje kod turske vojske), primecuje da je postojala opasnost od rasplinjavanja i poziva na realne planove u spoljnoj politici, vise u skladu sa turskim mogucnostima i rizicima koje ta politika nosi. Turska je videla vazne razloge i legitimitet za svoju ulogu na Balkanu kao zastitnik turske i muslimanske manjine. To se ticalo Grcke (gde nije postignut napredak) i Bugarske (gde je situacija sa turskom manjinom znatno poboljsana 1990-ih, kao i sami odnosi sa Turskom). Turska je uglavnom insistirala na obezbedjivanju podrske za Bosnu, Makedoniju i Albaniju, tri najkrhkije i najranjivije drzave u regionu. Drugim recima, nove mogucnosti za Tursku na Balkanu, takodje su znacile i nove rizike.

Postojali su i vazni domaci faktori zbog kojih Turska nije mogla da ignorise bosanski konflikt: mocna balkanska dijaspora u Istanbulu (procenjuje se dva miliona Turaka poreklom iz Bosne) i njen uticajan »lobi« u turskim medijima i politici. Pitanje bosanskih muslimana takodje je koristila i islamska Refah partija, kritikujuci vladu da ne cini dovoljno u njihovu korist.

Medjutim, turska politika ostala je tokom celog konflikta oprezna i umerena iz najmanje tri razloga: prvo, pitanje kurdske manjine objasnjava zasto je Turska sa sumnjom gledala na ideju o promeni granica po etnickim linijama i nastupila zalazuci se za ocuvanje postojeceg stanja u postjugoslovenskom pregrupisavanju. Drugo, Turska je istovremeno umesana u nekoliko razlicitih medjunarodnih kriza (Bliski Istok, Kavkaz i Centralna Azija) od kojih svi za Ankaru imaju prioritet nad Balkanom. Konacno, za vreme rata Turska je vodila racuna da na Balkanu ne preduzima nista sto bi potkopalo zapadnoevropske ili americke napore, cime bi dovela u opasnost odnose sa Evropskom unijom i NATO-om.

Toliko o tezi koja povezuje protagoniste regionalnog sukoba sa velikim silama (Nemackom, Rusijom, Turskom) koje nastoje da povrate davno izgubljene interesne sfere. Cinjenica da slabe balkanske drzave traze »zastitnike« (i medju nekadasnjim imperijalnim silama) ne znaci i da su same sile spremne ili da su u stanju da odigraju tu ulogu. Ideja o novim geopolitickim savezima duz linija istorijskih i kulturnih podela zajedno sa povratkom Rusije, Nemacke i Turske u region, nije zaista potkrepljena dokazima. Umesto povratka tri sile porazene u Prvom svetskom ratu, rat tokom raspada Jugoslavije obelezen je njihovim relativnim uzdrzavanjem od mesanja. Nasuprot tome, primat koji obezbedjuje snaga Sjedinjenih Drzava bio je presudan prilikom nametanja resenja. Americko mesanje preko NATO omogucilo je postizanje Dejtonskog sporazuma, a balkanski protagonisti (Srbi i Hrvati, Albanci i Makedonci, Grci i Turci) nastoje da se okrenu upravo Americi, mada sa suprotstavljenim ocekivanjima, kada su u pitanju problemi bezbednosti.

Sto se tice Evropske unije, njeno pomracenje u Dejtonu istaklo je u prvi plan nepostojanje »jedinstvene spoljne i bezbednosne politike« tokom rata u bivsoj Jugoslaviji. Unija je bila u stanju da kontrolise svoje razlike, ali ne i da formira jedinstvenu politicku volju. U tom smislu ona ostaje gradjanska snaga ili da upotrebimo frazu Dzozefa Naja, »meka snaga«. Za sve vreme sukoba, politika Evropske unije (a do 1995. godine to se takodje odnosilo na Sjedinjene Drzave) pokazala je duboku ambivalentnost modernih i naprednih demokratija sto se tice pokazivanja njihove snage i stavljanja zivota njihovih vojnika na kocku. Zapad je imao strahovitu »ubojnu moc« (sa svojim tehnoloski superiornim oruzjem) ali vrlo malu »spremnost da njihovo ljudstvo gine«. Kod balkanskih protagonista videli su upravo suprotnu situaciju: manju ubojnu moc, ali daleko vecu »spremnost na zrtve«. Sa jedne strane, mediji (tzv. CNN efekat) i zli savez francuskih intelektualaca i »jastrebova« americke spoljne politike pomogli su u mobilisanju izvesnog dela elite i javnog mnenja u vezi sa bosanskim pitanjem i tako sprecili odnos »benignog zapostavljanja« od strane zapadnih vlada. Sa druge strane, vlade su pretpostavljale da bi u slucaju zrtava podrska javnosti nestala. Zato su Evropljani, sa snagama na terenu, ogranicili svoju vojsku na humanitarnu ulogu, dok su Amerikanci delovali pod pretpostavkom da vojsku treba koristiti samo u slucaju kada se moze upotrebiti nadmocnija sila (nasledje iz Vijetnama), kao u Zalivskom ratu. »Pauelova doktrina«, primenjena u Bosni bila je »mozemo da ratujemo u pustinji, ali ne ratujemo po planinama«. Teorija o ratu »bez poginulih« verovatno predstavlja jedan od glavnih doprinosa koji su ratovi u Zalivu i Bosni dali posthladnoratovskom strateskom misljenju.

Zakljucci

Rat u Bosni imao je znacajne posledice na odnose Evrope i islama. U muslimanskom svetu on je zaista ponekad bio predstavljan kao test evropskog stava prema islamu, test za koji se smatra da ga Evropa nije polozila. Borba bosanskih muslimana postala je srediste mobilizacije radikalnog islama (sa jakim antievropskim nabojem) u 1990-im, kao sto je palestinsko pitanje to bilo u 1970-im ili avganistansko u 1980-im. Medjutim, uticaj na evropske odnose sa muslimanskim drzavama ostao je ogranicen, pogotovo kada je postalo ocigledno da su, izuzev antievropske retorike, zemlje Islamske konferencije slale daleko manje humanitarne i finansijske pomoci od Evropske unije. Mnogo ozbiljnije su implikacije po islam u evropskom okruzenju. Opstanak visenacionalne Bosne poistovecen je sa opstankom svetovnog islama (pre po turskom nego po iranskom modelu) koji moze da se uklopi u demokratije zapadnog tipa. To objasnjava podrsku koju Bosna ima od mnogih liberalnih intelektualaca sa obe strane Atlantika, koji na balkanskom kontekstu projektuju tip visenacionalne zajednice (i vrstu islama) koju su oni zeleli da brane u Evropi kao celini.

Drugo pitanje, koje su otvorili ratovi tokom raspada Jugoslavije i odgovor Zapada na njih, tice se granica i manjina. Posto su unutrasnje granice Jugoslavije postale medjunarodno priznate, problem nacionalnih manjina jedne zemlje naslednice postao je problem za njene susede. Komplikovanje oko pitanja unutrasnje i spoljne bezbednosti ukazuje na jedan opstiji problem koji se tice postkomunisticke Jugoistocne Evrope: ugrozavanje bezbednosti pre je povezano sa unutrasnjom slabosti drzava nego sa njihovom preteranom snagom. Od Bosne do Albanije ili Makedonije postoje brojni primeri ovog problema.

Dejton je okoncao rat, ali u ocima politickih elita na Balkanu on takodje predstavlja presedan pod medjunarodnim pokroviteljstvom. Stvaranje dva entiteta u okviru Bosne i Hercegovine sa razlicitim institucijama i pravom na »posebne odnose« sa susednom drzavom, odmah je postalo referentna tacka za strane koje su umesane u trazenje politickog resenja za druge »zavadjene zemlje« kao sto je Kosovo. Kosovski Albanci nece se smiriti ukoliko ne dobiju bar onoliko koliko su dobili bosanski Srbi. Drugim recima, ono sto mozemo smatrati resenjem koje donosi stabilnost za »Severni pravac« na Balkanu, moze imati visoko destabilizujuce efekte na »Juzni pravac«.

Nista manje vazno nije ni to da jedna implicitno podeljena Bosna moze da ostane u zivotu samo dok se logika zajednickog zivota i mobilisanja zajednice uravnotezuje pod uticajem medjunarodnog prisustva u zemlji. Logika podele u stvari je umirena logikom medjunarodnog protektorata: a to je takodje presedan za Balkan, kao sto je i za EU i Sjedinjene Drzave.

Rat na Balkanu izazvao je najgoru prekookeansku zategnutost jos od krize oko Sueca 1956. godine. Americko vodjstvo i NATO konacno su okoncali rat i prakticno zasenili pristupe EU i UN za resavanje krize. I zato, kao sto je Bosna skoro unistila koheziju i kredibilitet NATO u prvim godinama sukoba, ona je od 1995. godine svakako pomogla da se i jedno i drugo obnovi i ponovo uspostavi prevlast americke snage u regionu. Ali mozemo raspravljati o tome da li je, pored same Bosne, u pitanju i ocuvanje kohezije NATO i americkog vodjstva u Evropi, u svetlu neprestanog americkog uplitanja na tom podrucju. Buducnost Bosne (i Balkana), buducnost NATO i buducnost odnosa Evrope i Amerike, zbog svega toga, vrlo verovatno ostaju isprepleteni.

Oni koji traze brzu izlaznu strategiju na osnovu stava »Dejton je osudjen na propast« i koji smatraju da je zato vreme da se predje sa implicitne podele na eksplicitnu, treba da imaju na umu sledece: podela Bosne na tri dela skoro sigurno bi znacila nastavak rata, bio bi napravljen opasan presedan za Kosovo, a cak bi i podela zahtevala medjunarodno vojno prisustvo za odrzavanje pat pozicije kiparskog tipa. Posto ce medjunarodno prisustvo biti potrebno jos neko vreme u svakom slucaju, morace jako mnogo da se radi da bi Dejton bio sproveden.

Balkan ce stoga verovatno ostati medju najvaznijim pitanjima za buduci identitet i kredibilitet prosirenog Saveza. Dok se nove srednjoevropske zemlje ukljucuju u Savez, NATO bi mogao da zavrsi tako sto ce prakticno voditi dva protektorata na Balkanu (Bosnu i Kosovo), a da ne pominjemo odrzavanje stanja na Kipru i grcko-turskih odnosa pod kontrolom. Buduca stabilnost NATO-a sada zahteva globalnu strategiju za Balkan.

Ako smo ista naucili iz rata u bivsoj Jugoslaviji to je da se takva strategija moze pojaviti i biti uspesna samo ako se gradi na jakom evro-americkom partnerstvu sa podeljenim zaduzenjima i podeljenim rizicima. Jer, postdejtonska situacija na Balkanu lici na neku vrstu implicitne podele uloga: Sjedinjene Drzave su uspostavile primat u domenu bezbednosti, dok Evropska unija obezbedjuje veci deo ekonomske pomoci. To se u izvesnoj meri uklapa u san Balkana s kraja DzDz veka: americka zastita i evropska pomoc u rekonstrukciji ili razvoju. Ova implicitna podela uloga (koju takodje mozemo videti na Bliskom istoku), americki stap i evropska sargarepa nije dobra ni za prekookeanske odnose, kao sto nije zdrava za balkanske drzave cija dalja buducnost lezi u mnogo blizim vezama sa Evropskom unijom. Uplitanje NATO i Sjedinjenih Drzava na Balkan prvenstveno je povezano sa potencijalnom nestabilnoscu tih prostora. To je, da je tako nazovemo, integracija kroz smirivanje ili sprecavanje sukoba. Logika Evropske unije, naprotiv, zasnovana je na regionalnoj ekonomskoj saradnji sa demokratskim susedima. I jedno i drugo je neophodno za mir i stabilnost na Balkanu, ali jos ostaje da se vidi da li ce i kako ove dve logike biti izmirene od strane samih regionalnih aktera.

Film Emira Kusturice, »Underground« (»Podzemlje«), zavrsava se sledecom scenom: zemlja (bivsa Jugoslavija) se odvaja od kontinenta dok njeni stanovnici nastavljaju freneticno da igraju i pevaju. To je neverovatna metafora za balkanske neprilike danas: biti suocen sa mogucnoscu tavorenja i marginalizacije ili prevazilazenja trenutne krize i stvaranja uslova za »povratak u Evropu«.

Autor je ekspert za medjunarodne odnose, zivi i radi u Parizu

Preveo Ivan Grac

________________________

1 U: The Other Balkan Njars, A 1913 Carnegie Endonjment Inljuiry in Retrospect, Njashington, D. C., Carnegie Endonjment Book, 1993, str. 5.

2 V. The International Commission on the Balkans, Unfinished Peace, predgovor Leo Tindemans, Njashington, D. C., Carnegie Endonjment for International Peace, 1996. Mnoga moja zapazanja na temu ovoga rada poticu iz obimnih razgovora na Balkanu i zapadnim prestonicama tokom rada ove komisije. Njihovo tumacenje je, medjutim, moje licno.

3 Od mnogih radova na ovu temu spomenucemo: Ricard H. Ulman (prir.) The Njorld and Yugoslavia's Njars, Nenj York, Council of Foreign Relations, 1995; Voren Cimerman, Origins of a catastrophe: Yugoslavia and its destroyers, Nenj York, Times Books, 1996; Dzejms Gau, Triumph of the lack of njill: international diplomacy and the Yugoslav njar, Nenj York, Columbia University Press, 1997.

4 Pjer Hasner, »Les impuissances de la communauté internationale« u V. Naum-Grap (prir.), Vukovar, Sarajevo... la guerre en edz-Yugoslavie, Paris, Esprit, 1993, str. 83-118.

5 Citat Marka Danera, »The US and the Yugoslav Catastrophe« iz The Nenj York Revienj, 20. novembar 1997, str. 58.

6 Dzordz F. Kenan, »Balkan crisis: 1913 and 1993«, uvod u The Other Balkan Njars, op. cit., str. 13.

7 Detaljnija analiza angazovanja EU u bivsoj Jugoslaviji u Z. Rupnik, »Entre Maastricht et Sarajevo: la Communauté face à l'eclatement de la Yougoslavie« u F. De La Serre, Ch. Leljuesne, J. Rupnik. L'Union Européenne: ouverture à l'Est, Paris, PUF, 1994.

8 Inauguracioni govor predsednika Klintona, Office of the Federal Register, National Archives, Njashington, D. C., 20. januar 1993.

9 Dzon Mejdzor, Hansard, 23. jun 1993, col. 324.

10 F. Miteran je prvi formulisao tezu o istorijskoj fatalnosti sukoba u intervjuu za Frankfurter Allgemeine Zeitung, 29. novembra 1991; i ponovo na konferenciji za stampu koju je preneo Le Monde 10. jula 1992. i u intervjuu za Le Monde 9. marta 1993.

11 Za osnovne teorijske okvire v. Ernest Gelner, Nacije i nacionalizmi, Oksford Blacknjell 1998.

12 Citat M. Labea, »Le recensement, reflet ou instrument de la geopolitiljue. Les statistiljues des nationalites dans les Balkans« u Espace geographiljue 1997(1).

13 Klaudio Magris, Danube, London, Collins, 1990, 348.

14 Putujuci po Balkanu tokom 1995. i 1996. godine sa grupom istaknutih licnosti iz Evrope i Amerike, koji su sacinjavali Medjunarodnu Komisiju za Balkan (ICOB) covek postane svestan koliko se vidjenje Balkana nekoga iz Zapadne Evrope formira pod uticajem njegovih politickih iskustava. Leo Tindemans, bivsi belgijski premijer, isticao je institucionalna resenja (federalizam, konfederalizam, regionalizam) za zajednicki zivot etnicki ili jezicki podeljenih zemalja. Simon Vejl, koja je prezivela Ausvic, bila je razumljivo neodlucna kod olakog koriscenja reci kao sto su »genocid« ili »holokaust«. Lokalni protagonisti, kako je Komisija otkrila tokom putovanja po Balkanu, cesto nastoje da sebe prikazu kao zrtve »genocida«, nikad kao pocinitelje! Srbi vide sebe kao zrtve hrvatskog genocida tokom Drugog svetskog rata ili se ponovo nalaze pred takvom opasnoscu na Kosovu ili u Hrvatskoj i Srbiji. (v. Deklaraciju za zaustavljanje genocida nad srpskim narodom, koja je objavljena na Uskrs 1997. godine, od strane vodecih srpskih intelektualaca, ukljucujuci i patrijarha Pavla i lidera opozicije Zorana Djindjica). Kosovski Albanci ili bosanski muslimani govore o genocidu koji su pocinili Srbi 1990-ih. Pored sumnjivih istorijskih paralela, olako upotrebljena rec genocid obicno ide ruku pod ruku sa netrpeljivoscu: ne pregovarate sa onima koji su protiv vas pocinili genocid. Teo Somer, izdavac vodeceg nemackog dnevnika Die Zeit, osvrnuo se na nemacko iskustvo kada je u pitanju zelja i mogucnost za povratak izbeglica nakon rata. Na sastanku Komisije za Balkan sa ceskim predsednikom Vaclavom Havelom, pitao je: »Kako bi Cesi reagovali 1947. godine, da im je neko rekao da ce se oko tri miliona sudetskih Nemaca vratiti u Cesku?«. Bronislav Geremek, poljski istoricar odavno povezan sa poljskom demokratskom opozicijom i sadasnji ministar spoljnih poslova, u analizi varijante autoritarnih etnonacionalistickih rezima na Balkanu, izdvojio je nasledje iz komunistickog perioda, tranziciju ka demokratiji koja je ispala iz koloseka i slabost gradjanskog drustva kao preduslove koji nedostaju za ulazak u pluralisticko i tolerantno drustvo.

Evropljani ponekad imaju problem zbog uverenja da ne postoji ljudski problem koji odgovarajuci ustav ili zakonski obavezujuci dogovor ne mogu da rese. Dejton moze biti nesavrsen dokument, ali on je jedini ustavni okvir koji ce bosanske strane imati bar za neko vreme... Ukratko, tako nesto, sto bi bilo evropsko ili zapadno vidjenje Balkana, ne postoji. Svaki clan Komisije imao je razlicito shvatanje Balkana, u najvecoj meri preko iskustava svoje zemlje. U tom smislu, njihova gledista isto toliko otkrivaju o Evropi, koliko govore i o trenutnoj situaciji na Balkanu.

15 P. Hasner, art. cit., str. 101.

16 Dzejn Sarp, Bankrupt in the Balkans, London, Institute for Policy Research, 1993.

17 O ulasku Hrvatske u Savet Evrope v. Remi Ordan, »La Croatie de Franjo Tudjman, entre l'Europe et l'ultranationalism«, u Le Monde, 30. avgust 1996.

18 To su ocigledno generalizovanja koja poticu iz dominantne nacionalisticke retorike. Nije potrebno posebno istaci razlicita vidjenja Evrope u regionu, kao i kod onih koji se suprotstavljaju nacionalistickim ideologijama. Od nezavisnih srpskih glasova dovoljno je pomenuti pokojnog Ivana Djurica (1947-1997) istoricara i demokratskog protivnika Slobodana Milosevica, koji je pokusao da definise »evropejstvo« Balkana kroz interakciju sa vizantijskim, turskim, slovenskim i mediteranskim uticajima. V. njegovo delo Le Crépuscule de Byzance, Paris, Maisonneuve & Larose, 1996.

19 V. poglavlja H. Mola, D. Secera i P. Kandela u ovom izdanju.

20 Citat Florens Hartman iz Le Monde, 24. 10. 1991. O srpskoj germanofobiji videti i F. Hartman »Les préludes du 4e Reich«, Le Monde, 13. jul 1991.