Povratak u 1946. godinu

Davno, negde potkraj cetrdesetih godina, jedan odlican ucenik nije mogao da se upise na zeljenu elektrotehniku. Bez objasnjenja. Na srecu, bio je hrabar i uporan: doslovno utrcavsi na sednicu Fakultetskog veca, odrzao je profesorima »govor«, u smislu »... ja sanjam o ovoj nauci, imam i neke planove, projekte...«.

Upalilo je: iznenadjeni, zbunjeni a mozda i dirnuti profesori primili su momka na elektrotehniku. Za nepunih pet godina isti je diplomirao, za sedam doktorirao, a posle dve decenije o njemu se, kao o jednom od najistaknutijih naucnika-futurista u SAD (kuda je u medjuvremenu otisao), moglo citati u mnogim casopisima.

Pet ili sest godina kasnije druga odlicna ucenica (iz iste malovaroske gimnazije) nije primljena na medicinu o kojoj je mastala. Zasto? Losa karakteristika, sapnuo joj je neko: politicki neaktivna, uz to burzujsko dete i tako to... Upisala se na veterinu, diplomirala, doktorirala i postigla zapazene uspehe u svojoj struci.

Daleka proslost, rekoh, ali savremena zbivanja na Beogradskom univerzitetu nekako neprijatno na nju podsecaju. Ja odlucujem, ja cu da sklopim ili necu da sklopim ugovor sa profesorima, ne moze svaki naucnik, makar i vrlo poznat, da bude u nastavi... i tako dalje. A to dalje je, izmedju ostalog, ukidanje jedne od najuglednijih katedri na Filoloskom fakultetu -za svetsku knjizevnost.

Samovolja, smutni planovi, organizovano podmetanje noge, nestanak iz svoje struke izrazito talentovanog... profesora, lekara, novinara, arhitekte, svejedno.

Ukratko, zakulisne radnje opet odlucuju o sudbini, o zivotu i smrti necije karijere, necijeg rada, necijeg uspeha.

Nada Mijatovic