Novi zalet urbanisticke mafije

Kada je 1995. godine gradonacelnik Beograda, Nebojsa Covic, upotrebio termin urbanisticka mafija, javnost Beograda se ponadala da je dosao kraj manipulacijama, neregularnoj preraspodeli drustvenog vlasnistva, otimacini zajednickog i razbucavanju javnog dobra. Beogradjani su se ponadali da dolazi novo vreme, da ce utihnuti rat koji je besneo u Krajini i Bosni i da ce gospodari rata (u bliskoj sprezi sa mafijom, podsetimo se banaka Jezde i Dafine, a ni Karici nisu bili daleko od toga) moci u najmanju ruku da budu kontrolisani od javnosti u nastupajucoj demokratiji. Jer, mafijaske aktivnosti bile su omogucene spregom urbanista, gradskih vlasti, investitora, finansijera, projektanata, izvodjaca u organizovani lanac skriven od javnosti, da na jos uvek drustvenom vlasnistvu nad zemljistem ostvaruju profite koji se u normalnim kapitalistickim zemljama smatraju enormnim. Ostvarenje ovakvog ekstra profita omogucava se drasticnim ostecenjem javnog interesa, napadom-izgradnjom na vrednim lokacijama, mestima visokog urbaniteta kojima profiter ne vraca protivvrednost opremom za pospesivanje urbaniteta, zakidanjem na zelenilu, parkiralistima, pesackim povrsinama, javnom saobracaju i brojnim drugim servisima koji bi grad ucinili urbanijim (civilizovanijim).

Javnost Beograda suocava se sa novom uzurpacijom simbolickog centra grada. U atmosferi desetkovane gradske uprave i zajapurene letnjom vrucinom, usvojeni su detaljni urbanisticki planovi Terazijske terase i okolnih blokova za gradnju. A sve to u vreme kada cistih investicija nedostaje (medjunarodnih kredita iz clanstva u finansijskim institucijama i svega sto uz to ide).

Nije sporan znacaj simbolickog centra poteza/podrucja Terazije-Trg Republike-Narodna skupstina. Argument da tako znacajni prostori moraju da se sacuvaju (cuvani su preko pedeset godina) za trenutke izuzetne inspiracije, za trenutke kolektivnog ushicenja ili mirnog blagostanja, za trenutke plodonosnog susreta memorije i kreacije, da bi se proizveo lik i kompozicija vredna simbolickih sila i ukrstenih znacenja koja se susticu na ovoj tacci Balkana i Evrope. I bas sada, u stanju kolektivne apatije, u odsustvu samopostovanja i verovatno kao iskaz samodestrukcije, ono sto je u trenucima nadanja u boljitak i ociscenje nazivano mafijaskim aktivnostima biva legalizovano i postaje zvanicna politika razvoja. Beograd, ipak, zasluzuje bolje (ima vredniju memoriju).

Logisticku pripremu ovog poduhvata obavio je Studio B, sada vec poznat kao »mala Bastilja«.

Da li ce javnost Beograda biti u stanju da se uzdigne iz letargije i spreci ovaj novi zalet koji bi se u normalnom svetu svrstao u kriminalne aktivnosti.

Milan Prodanovic