Da(r)mari nacionalne revolucije

Ocigledno je da su nacionalne ideje uzdamarale emocije, sve jasnije je da pohlepu prate jos jaci damari, i da iz svega toga slede retko vidjeni -darmari

Nebojsa Popov

Ratni prizori na Kosovu privlace sve vecu javnu paznju. U sukobima oruzanih snaga drzave (SRJ) i albanskog nacionalnog pokreta (OVK) ubijeno je nekoliko stotina ljudi, na hiljade je osakacenih i nestalih, desetine hiljada izbeglica; razorene su kuce i naselja, spaljena letina. Tacne informacije o ucesnicima, razmerama i posledicama oruzanih sukoba sputane su propagandom. Za jedne je na delu odbrana drzave od terorizma, za druge oslobodilacki rat protiv drzavnog terora. I jedni i drugi izjavljuju da sporove i sukobe treba resavati pregovorima, a ne silom; to ponavljaju i mnogi predstavnici medjunarodne zajednice, ali istinskih pregovora jos nema.

Svaki ljudski zivot je nesto nepovratno, za sta je tesko naci pravu rec. Nije lako naci prave reci ni za ono sto nam izgleda kao ponavljanje »vec vidjenog«, a jos manje za ono sto ostaje skriveno iza vidljivog dogadjanja. Ipak valja tragati za sustinom zbivanja, inace bismo podlegli magiji moci sile i oruzja.

Ciklusi dominacije

Mada su traganja za sustinom problema i demokratskim resenjem pokazivala izvesnu snagu razuma i slobodarskih strasti, prevagnule su drukcije emocije i »metode«. Verovanje da je vlastita nacija bioloski ugrozena, sve do pretnje nestankom, a da su druge nacije neprijateljske te ih treba pokoriti ili ukloniti, zahvatila je sve nacionalne »elite« i »mase«. Damari nacionalizma izazvali su retko vidjen darmar. Nizali su se ratovi, sve suroviji, od Slovenije, preko Hrvatske, do Bosne i Hercegovine. Nijedan nije zavrsen voljom i neposrednim sporazumom sukobljenih strana, nego pod medjunarodnim pritiskom. Tako su nacionalisti, bezgranicno uvereni u svoju »samobitnost« i suverenitet, neprekidno dozivali strane vojske i tutore.

Nacionalizam i sovinizam, koji postoje i u demokratskim zemljama kao marginalna i kontrolisana pojava, ovde su postali vladajuca ideologija i sila koja se otima kontroli. Traganje za istinom i demokratijom proglaseno je za »izdaju«, sve dotle dok se ne postigne »konacno« resenje ovog ili onog »nacionalnog pitanja«. I, dok na dosadasnjim ratistima nije uspostavljen stabilan mir, na Kosovu se desava ono sto je, u osnovi, vec vidjeno, cak postaje sve vidljivije.

»Dugi mars« prevratnika

Dosadasnja istrazivanja, mada parcijalna, nude osnovu za jedan, na prvi pogled, neobican nalaz. Nacionalizam je, naime, decenijama rastao i jacao, s usponima i padovima, pre nego sto je doslo do odlucnog preokreta. Preokret se ogleda u tome sto je nacionalizam postao vladajuca ideologija. Nekada ozloglasena »kontrarevolucija« postaje slavljena -nacionalna -revolucija. Kako je to (bilo) moguce?

Jos s prvim znacima krize -usled sve manje efikasnog privrednog sistema, s pojavom prvih vecih radnickih strajkova i zamahom kritickog misljenja u kulturi (krajem 1950-ih i pocetkom 1960-ih) -vladajuca partija trazi izlaz u jacanju republickih centara moci. Podstice decentralizaciju, ali bez demokratizacije. Model vladajuce partije i partijske drzave razmnozava se poput jednocelijskih organizama. U tom procesu jaca i dobija sve vise pristalica ideja o »nacionalnoj drzavnosti« republika i pokrajina. Nastaju i sve snazniji nacionalisticki pokreti. Prvi od njih pojavio se bas na Kosovu, krajem 1968. godine, s parolom »Kosovo-republika«. Jos snazniji je bio »masovni pokret« u Hrvatskoj, s kulminacijom 1971. godine, ciji je cilj, takodje, jacanje drzavnosti Hrvatske. Na tom talasu jacaju nacionalisticke teznje i u drugim republikama. Rezim je te pokrete suzbio vojnom i policijskom silom, ali je, istovremeno, ideja o »nacionalnoj drzavnosti« ostvarena ustavnim amandmanima, potom i samim Ustavom iz 1974. godine. Tako su ozvanicene republike i pokrajine kao polu-suverene nacionalne drzave u jos uvek zajednickoj drzavi, pretvorenoj u fakticku konfederaciju. I sve dotle dok je vrh stare »politicke elite« predvodjen »svemocnim« Titom imao neogranicenu vlast, proces dovrsenja suverenih nacionalnih drzava nije mogao da bude dovrsen. Opstanak Jugoslavije ni spolja nije dovodjen u pitanje, sve dok je postojala blokovska podeljenost sveta i trajao »hladni rat«.

Posle Titove smrti (1980) proces nastajanja suverenih nacionalnih drzava ubrzan je urusavanjem moci stare »politicke elite« i usponom »novih kadrova« iz nizih redova nomenklature. »Novi kadrovi« su oslonac svoje rastuce moci nasli u vec ostvarenim dometima nacifikacije vladajuce partije i privrede, u policijskom i vojnom aparatu, narocito u »teritorijalnoj odbrani« (od 1968. sve snaznijoj vojnoj sili republika i pokrajina). Svemu tome pridoneo je i, takodje sve snazniji, ideoloski i propagandni aparat koji je podsticao nacionalizam i sovinizam i raspirivao ratnicka raspolozenja. Kada se na javnoj sceni pojavio i srpski populizam, vrtlog nacionalizama dobio je novo ubrzanje i jos vecu razornu moc.

Sticajem raznih okolnosti, pre svega onih koje su simbolicki izrazene u rusenju Berlinskog zida (krajem 1989. godine), i Jugoslavija se, poput drugih zemalja »realnog socijalizma«, nasla na istorijskom raskrscu: uspostavljanje demokratije ili odbrana partijske drzave. Oni koji su za demokratiju bili su slabiji od vec ojacalih nacionalistickih formacija. I one su se, doduse, »zaklinjale« u demokratiju, ali su, u stvari, produzile nacionalnu revoluciju, kroz rat, rusenjem zajednicke drzave i stvaranjem suverenih nacionalnih drzava i korenitom promenom strukture drustva.

Ideologija i interesi

Nomenklatura je, zna se uprkos svim prikrivanjima, u svim zemljama »realnog socijalizma«, i te kako drzala do svojih privilegija. Imala je monopol na raspolaganje svim resursima, bez konkurencije i javne kontrole. To vazi i za jugoslovensku nomenklaturu, uz izvesne osobenosti. Ona je uspesnije od drugih sirila krugove povlascenih, a samoupravljacima davala iluziju da ucestvuju u upravljanju drzavom i drustvom. Verujuci u trajnost poretka, svoje je ambicije potezala na dugu stazu. Drzala je i do svetske misije i ugleda u svetu, pa je svoje apetite donekle ogranicavala; cak je pokretala i javne kampanje protiv zloupotreba vlasti i privilegija. Manje popularne poslove, kao sto su neposredno nasilje i razne mahinacije, prepustala je nizim eselonima nomenklature. Ovi su »vezbali strogocu«, talozili zavist prema onima »gore«, vrebali trenutak za uspon, oslobadjajuci mesta za uvek »nove kadrove«. U takvom »kruzenju elita« ogleda se, za mnoge, »kontinuitet revolucije« (tim kapitalom najvise se okoristio Milosevic).

Vladajuci krugovi raspolagali su, bez ikakvog javnog uvida i kontrole, i raznim »dispozicionim fondovima«, primerice za finansiranje produzene revolucije protiv raznih »neprijatelja« u zemlji i inostranstvu. Tako su uspostavljane i sirene veze izmedju tajnih struktura vlasti i klasicnog kriminalnog podzemlja, sto su pazljiviji istrazivaci uocili kao proces kriminalizacije politike i politizacije kriminala.2 U poslednjim decenijama »starog rezima« ozvanicene su, takodje izvan javne kontrole, i »korisne malverzacije«, kojima je znatna imovina u drustvenom vlasnistvu predavana na raspolaganje »pouzdanim kadrovima« radi uspesnijeg poslovanja u »kapitalistickom okruzenju«. Tako se odrzavala i menjala i nomenklatura; a i razne grupe i slojevi menjali su svoj status.

Prethodna revolucija -»klasna« -imala je, ipak, uprkos svih nastojanja da siri socijalnu osnovu monopolisticke vlasti, znatna ogranicenja prema zamahu nacionalne revolucije. Tek je ova potonja otvorila prostor da se razmasu svakakvi interesi i ambicije. Neki u tome vide ostvarivanje nacionalnih ideala, drugi masovno ludilo, a pazljiviji analiticari, poput iskusnog i uglednog sarajevskog psihijatra Dusana Kecmanovica (sada zivi u Australiji), iza toga vide -lopovluk i pljacku.3

Sistem korupcije

I »siroke mase« imaju sansu da ucestvuju u lopovluku i pljacki, na ratistima i u pozadini. Sire se zone »sive ekonomije«. Povremeno uzimaju maha i razne spekulacije. Vrhunac je masovna »stednja« kod »Jugoskandika« i »Dafiment banke« (potonja je u jednom trenutku imala oko 14 miliona ugovora). Pohlepa je postala masovna pojava. Visokim kamatama jedni su ubrzano sticali velika bogatstva, a drugi su tonuli u siromastvo i ocajanje. Beskucnici su postajali kucevlasnici, a kucevlasnici -beskucnici. Bezemljasi -zemljoposednici. Zaposleni -nezaposleni. Srednja klasa biva sve zavisnija od rezima, a sve obesnija u luksuzu (usred galopirajuceg siromastva). Iz lumpenskih slojeva uzdizali su se sve agresivniji arivisti. Sistem »komandne privrede« siri se i na kulturu, zatire kriticko misljenje i ukida poslednje ostatke autonomije. Nizi eseloni nomenklature osvajaju njene vrhove.

Zar sve to nije -revolucija?

Ocigledno je da su nacionalne ideje uzdamarale emocije, sve jasnije je da pohlepu prate jos jaci damari, i da iz svega toga slede retko vidjeni -darmari.

Iako su materijalni interesi snazniji, ne treba potceniti ni moc ideologije da navodi cak i opljackane i osakacene da i dalje veruju u »uzvisenost« nacionalne revolucije. Korupcija ne zaobilazi ni poslovicni zdrav razum. I on je na iskusenju spram sadasnjih dogadjaja na Kosovu. Da li se s njim zatvara ciklus nacionalnih revolucija, zapocinje novi, ili se nazire alternativa -demokratija? Moralna osuda nasilja i zlocina, svakako, nije dovoljna za razumevanje sustine slozenih zbivanja, a jos manje za stvarne promene.

------------------------

1 Rezultati ovih razgovora objavljeni su u knjizi Kosovski cvor -dresiti ili seci?, »Hronos«, Beograd 1990, ali je ona pre gurnuta u arhivu, za buduca vremena, nego sto je bila koriscena u potonjim istrazivanjima i razgovorima.

2 Videti: Aleksandar Knezevic -Vojislav Tufegdzic, Kriminal koji je izmenio Srbiju, B 92, Beograd 1995, narocito pogovor Vladana A. Vasilijevica (str. 261-268).

3 Dusan Kecmanovic, Masovna psihologija nacionalizma, »Vreme knjige«, Beograd 1995, str. 239-240.

4 Videti o tome: Sabrina P. Ramet, »Liberalizam, moral i drustveni poredak: slucaj korumpiranog populistickog pluralizma u Hrvatskoj«; Nenad Zakosek, »Ekstremizam kao normalnost« i Damir Grubisa, »Korupcija, nepotizam i grijeh struktura«, sve u casopisu Erazmus, Zagreb 1998, br. 24, str. 2-27.

5 Videti: Mladjan Dinkic, Ekonomija destrukcije. Velika pljacka naroda, »Stubovi kulture«, Beograd 1997.