O idealizmu i apstraktnosti

Zahvaljujuci mom prijatelju Mandic Vladimiru, koji me redovno snabdeva Republikom, imao sam priliku steci uvid u osnovno stanoviste ovog glasila i neke bitne karakteristike misljenja koje se u njemu nogu naci. Kao citalac iz Vukovara, sa nekim iskustvima koja nisu bas uobicajena za vremena mira, ne mogu se sloziti sa izvesnim bitnim momentima u uredjivackom zamisljaju.

Da pojasnim sto mislim. Nekada ranije i sam sam poneo snazna uverenja o neophodnosti raznovrsne borbe za socijalnu pravdu, demokratiju i uopste ljudskiji drustveni poredak u kojem zivimo, i bio jako privrzen humanistickim teznjama s apstraktnim nacinom misljenja (neko ce reci da je svako misljenje apstraktno) te imao jos niz »decjih bolesti« mladalackog idealizma i nostalgije prema stremljenjima i dogadjanjima iz svima dobro poznate "68. Posle mi je mnogo vremena i energije trebalo da se tih »decjih bolesti« u misljenju i drustvenom delanju oslobodim. Devedesetih godina sam doziveo da vidim i na vlastitoj kozi osetim kako se idealizam i dobre namere pokazuju jalovim a njihov nosilac postaje naivnom zrtvom u beskrupuloznoj borbi izvesnih grupa za njihove partikularne ciljeve. Kad se malo osvrnem, jasno mi je da svoj moralni idealizam i intelektualnu »kulu od belokosti« ne bih nikada napustio da nisam video kako u mnogim realnim okolnostima ovakvi pojedinci postaju zrtvama poput naivnih zivuljki koje pregazi snazno pokrenut tocak u svom neumitnom hodu.

Konkretnije receno, svako zalaganje za odredjene humane ciljeve, apstrahovano od realnih drustveno-istorijskih okolnosti, i pozivanje tamosnjih ljudi da se u skladu sa takvim ciljevima ponasaju, isto je sto i nagovaranje coveka da u dzungli bude fin i pazljiv, da niposto ne nanosi stetu drugim bicima, a pogotovo da ih ne napada fizicki, jer to nije lepo. Ili, kao kada bi coveku koji ima nesto vise novca rekli da ga podeli drugima koji ga nemaju a sebi zadrzi samo onoliko koliko je i svakom pojedinacno dao, jer nije posteno da postoji nejednakost. Ili tvrditi kako je najbolje i najugodnije biti lagano obucen, jer je tako covek nesputan -a gubi se iz vida da je, gde konkretno zivi onaj kome je takva poruka upucena, temperatura npr. minus deset. Takvo delovanje na ljude je opasno a njegovi autori boluju od idealizma i nekonkretizovanog misljenja.

Od nesmotrenosti te vrste ozbiljno pati Republika i uopste znatan deo intelektualnog kruga oko ovog glasila, cini se (na srecu), nema iskustava koja bi ga uverila da opredeljenje u misljenju koji neguje, doduse samo po sebi uzev ugodno i lepo, istovremeno u pravilu vodi onim cuvenim putem »poplocanim dobrim namerama«. Takodjer, moram odmah dodati, da mi se to ne bi automatski pripisalo, da ne smatram da su oni dijametralno suprotnog nacina misljenja i drustvenog delanja u pravu.

Pored svega gore recenog, drzim da je Republika po svom osnovnom stanovistu i mnogim drugim karakteristikama izvrsna i zato je citam i dodajem svojim prijateljima. Samo sam hteo uredjivackom kolegiju skrenuti paznju na to da se u njoj umanji idealizam, apstraktnost u misljenju i, narocito, jos i to da pomenem, jednostranost. Pod ovim poslednjim podrazumevam prisutno opredeljenje da treba samo osvetljavati i opterecivati srpsku stranu i srpsku vladajucu grupaciju za sve ono sto se na ovim prostorima desava. Svakako, znam i za ono nacelno stanoviste da svako treba prvo iz svog i ispred svog dvorista pocistiti, pa ipak ne mogu se oteti utisku o izvesnom naivnom samokritickom mazohizmu, premda je jasno da iza toga stoje urednikove iskrene namere o odlucnom rasciscavanju nasih »Augijevih stala«. Mislim da se ne treba oko toga zavaravati, jer je naivno verovanje da ce i drugi bas tako postupiti. Inace se dospeva u situaciju da se »pred svinje bacaju biseri«, te se tako stice utisak da su politicka priglupost srpskog naroda (na koju je svojevremeno jos i Dostojevski ukazao) i osionost diktatorskog rezima jedini uzrok nasih nesreca. Dosadasnjom uredjivackom politikom se izbegava pisati o tome da bez jakog uticaja svetskih mocnika (Those The Richest) i komsijskih zaludjenosti i ostrascenosti ne bi bilo ove i ovakve opste nesrece kojoj smo svi svedoci. Voleo bih da citaoci Republike u njoj mogu naci oglede i razmatranja i o »drugim stranama rata«, npr. slovenackoj, nemackoj, hrvatskoj, albanskoj, turskoj itd., a nadasve americkoj i globalno svetskoj -npr. onoj o kojoj pise, pored ostalih, i Noam Chomsky.

Takodjer sam misljenja da ne treba odlaziti u iskljucivo pa ni prenaglaseno klasni pristup (mada ga ne treba izostaviti) i tako gubiti iz vida organsko jedinstvo jednog naroda. Te greske su vec jednom na ovim i nekim drugim prostorima grubo pocinjene i platili smo im i jos uvek placamo ogromnu cenu, od cega se necemo skoro oporaviti. S potpunom svescu o nepotrebnosti ksenofobije mislim da se takav oporavak nama sistematski i dugorocno ometa iz vanjskih centara moci. U stvari jos i vise od toga, sasvim je jasno da se nas, pre svega socio-kulturni a i svaki drugi, prostor devastira a izvodjace takvih radova nalazi kod nas samih i tako nas se cini lakim plenom jednog visokosofisticiranog i nadasve pljackaskog pohoda planetarnih razmera.

Vukovar, 3. 07. 1998.

Gavro Petrusic