Povodom 30 godina »Praskog proleca« i okupacije Cehoslovacke

Najvaznije nasledje 1968. godine je svest gradjana da nijedan politicki sistem nije vecan

Jirzi Pelikan

Zamena Antonjina Novotnog januara 1968. godine tada malo poznatim politicarem Aleksandrom Dubcekom, koji je predstavljao nov tip mladih funkcionera koji su dolazili do reci, nastalih posle XX kongresa KPSSSR nesumnjivo je predstavljala prelomnu tacku, otvaranje mogucnosti -ali ne mnogo vise osim mogucnosti! -promene u razvoju cehoslovackog drustva. Ta promena je sazrela ranije, unutar drustva, kao rezultat dugorocnog procesa negde od sezdesetih godina, ispoljivsi se veoma zivo u knjizevnosti, filmu, istoriji, sociologiji, politikologiji i ekonomiji. Proces transformacije drustva datira manje-vise od XX kongresa KPSSSR i poznatog Hruscovljevog govora o zlocinima staljinistickog rezima. Uostalom, slicno je bilo u Poljskoj i Madjarskoj, a delimicno i u SSSR-u, dok je u Cehoslovackoj 1956. prosla relativno mirno, bez otvorene pobune protiv vladajuce komunisticke partije i njenog rezima.

Za razliku od Poljske i Madjarske i drugih zemalja Istocne Evrope KPC je jedina legalno postojala u vreme demokratske I Republike i koja je -zbog minhenskog diktata 1938. godine, izdaje zapadnih saveznika, hitlerovske okupacije i odlucujuce uloge SSSR-a u oslobodjenju zemlje -pobedila 1946. na prvim posleratnim demokratskim izborima sa 40%, postigavsi masovnu bazu kao i odusevljenu podrsku vodecih predstavnika inteligencije.

Iz tog razloga a i zbog toga sto je ekonomska situacija bila znatno povoljnija nego u ostalim zemljama, u cehoslovackom drustvu dugo je postojala vera u sposobnost te partije da se reformise i vrati na specifican cehoslovacki put u socijalizam, koji je posle 1945. obecavao sam Staljin, a ne samo partijsko rukovodstvo na celu sa Gotvaldom.

Program Praskog proleca -»socijalizam s ljudskim licem« -iznervirao je vodju Sovjetskog Saveza Leonida Breznjeva na samom pocetku posete Pragu februara 1968. godine. I upitao je Dubceka: »Znaci li to da "mi" u Sovjetskom Savezu nemamo ljudsko lice?«. U stvari, nije se radilo ni o kakvom lukavom bon mot vec o tome da cehoslovacko drustvo hoce drugaciji socijalizam nego sto je tzv. realni socijalizam. Cilj Praskog proleca nije bilo ukidanje socijalizma i vracanje kapitalizma I Republike. Takve namere Praskom prolecu pripisala je nomenklatura sovjetskog bloka i deo, odnosno manjina gradjana Cehoslovacke. Vodje Praskog proleca zelele su sistem koji bi povezivao ideju socijalizma s pluralistickom demokratijom i socijalnom trzisnom privredom. O tome izrazito govore projekti reformi Ota Sika koji je tragao za »trecim putem«.

Posle novembra 1989. omiljeni slogan, koji je stalno ponavljan u stampi, postalo je isticanje uzaludnosti reformi 1968, cak stetnosti, nazivajuci ih »reformisanje nereformisnog«. Medjutim, tadasnji pokusaj bio je realan, s obzirom da nije postojala mogucnost za drugi put napustanja totalitarnog rezima od puta reformi postojeceg sistema.

Moram da podsetim na ono sto mnogi danas zanemaruju, da je formulisanje ondasnjeg programa i njegovo sprovodjenje u praksi u prilicnoj meri zavisilo od stavova predstavnika sovjetskog bloka, u koji je spadala i CSR. Zbog toga je cehoslovacko partijsko rukovodstvo uverilo svoje tadasnje saveznike da CSR ne namerava da istupa iz Varsavskog pakta i zaista nije ni nameravala. Uostalom, takva promena »tabora« ili bloka tada uopste nije bila moguca a ni Zapad je nije hteo. I predstava o tome da bi se CSR mogla jednostrano proglasiti neutralnom drzavom nije bila realna, jer su joj za to nedostajale garancije kakve je od velesila dobila susedna Austrija.

Hteo bih da istaknem da tadasnje cehoslovacko rukovodstvo na celu s Dubcekom do poslednjeg trenutka nije racunalo s oruzanom intervencijom, iako su za vreme prvog sastanka Varsavskog pakta u Drezdenu, marta 1968, i Breznjev i Gomulka i Ulbriht otvoreno govorili da kontrarevoluciju treba ugusiti vlastitim snagama ili ce to morati »tabor«. Pretnje su se povecavale sve do varsavskog pisma iz jula 1968. koje je predstavljalo otvoreni ultimatum cehoslovackom rukovodstvu.

Taj Dubcekov stav moze se objasniti jedino odsustvom medjunarodnog iskustva, njegovom emotivnom povezanoscu sa SSSR-om, u kojem je odrastao i nerazumevanjem politike ekspanzionizma i stopostotne kontrole Breznjeva. Pretnje i izvestaji o koncentraciji sovjetske vojske na granicama Cehoslovacke Dubcek je tretirao kao vrstu pritiska koji nece preci u otvorenu agresiju.

Pretpostavimo da je poverovao u sovjetske pretnje i uzeo ozbiljno intervenciju -sta je Dubcek mogao da uradi? Vojna odbrana nije dolazila u obzir, jer je cehoslovacka armija bila pripremljena za eventualnu agresiju od strane Zapadne Nemacke, svaka njena samostalna kretnja smesta je bila registrovana u stabu Varsavskog pakta. Jedina moguca alternativa bila je stvaranje takve situacije u zemlji i na medjunarodnom nivou, da sovjetsko rukovodstvo izgubi volju da se oruzano mesa. To je znacilo trazenje saveznika u »taboru« koji cine zemlje poput Rumunije, Jugoslavije, Albanije i Kine, a istovremeno u medjunarodnom komunistickom pokretu, pre svega velikih partija Francuske i Italije. Medjutim, Dubcek to nije pokusao.

Ako, dakle, oruzani otpor Cehoslovacke invaziji pet zemalja Varsavskog pakta nije bio moguc (jer bi u krajnjem slucaju doveo do masakra stanovnistva i ogromnih materijalnih gubitaka; iz dokumenata sovjetskih arhiva objavljenih posle 1990. proizlazi da se sovjetska armija ne bi pokolebala u nameri da puca i unisti gde god bi naisla na otpor), cak eventualna podrska nekoliko zapadnih komunistickih partija ne bi Breznjeva i njegove saveznike navela da odustane od te operacije -mozemo se zapitati nije li Dubcek morao da izabere drugu alternativu? Odnosno, nije li bio duzan da javnom mnenju objasni da su ciljevi Praskog proleca plemeniti, ali da u datoj geopolitickoj situaciji ne postoji nacin da se postignu bez opasnosti od invazije ili katastrofe? I da iz tog razloga treba izabrati put laganih, postepenih reformi, pre svega u oblasti privrede, a kasnije i u oblasti politike, manje-vise u razmerama Kadarovih delanja, a mozda i nesto hrabriji, ali jedino u vidu reformi unutar komunistickog sistema.

Da li bi takvo postupanje prihvatio partijski aktiv, a i veci deo javnog mnenja zainteresovanog za radikalne reforme? Da li bi proglasavanje reformi za izdaju dovelo do razbijanja KPC i drustva, odnosno gradjanskog rata? Slikovito receno: da li bi se Dubcek mogao pretvoriti u Gomulku, koji je izdao ideje poljskog Oktobra 1956, postajuci postepeno »normalizator«? Teorijski to je bilo moguce -sigurno ne bi doslo do vojne intervencije, u KPC prevagnula bi centralna umereno reformisticka struja, a ne krajnje radikalna, sto bi po svoj prilici dovelo do sukoba izmedju Dubceka i jednog dela KPC i radikalne struje intelektualaca. Dubcek nije bio cinik vec veoma posten da bi izdao svoj program i podrsku javnog mnenja, koje mu je bilo vaznije od podrske aparata.

Drugo pitanje koje danas mozemo postavljati glasi: kako bi se razvijala situacija u Srednjoj i Istocnoj Evropi da nije doslo do intervencije, a ideje Praskog proleca utemeljile i zazivele u Cehoslovackoj? Najverovatnije da bi postale atraktivne i za deo stanovnika susednih zemalja, posebno za Poljsku, Madjarsku i Istocnu Nemacku, da bi cak vrsile odredjen uticaj na SSSR. Medjutim, ne sme se zaboraviti da tada u Moskvi nije bilo ni Hruscova a jos uvek ni Gorbacova vec Breznjevljeva gerontokratska grupa, otporna na reforme. U to vreme Zapad je bio zauzet vlastitim problemima, posebno Sjedinjene Americke Drzave, koje su bile obuzete ratom u Vijetnamu i pripremama za predsednicke izbore, pri cemu je predsednik Dzonson krajnje jednoznacno iskoristio kartu sporazuma, posebno sa Sovjetskim Savezom u vezi s razoruzanjem. Kroz Francusku, Nemacku i Italiju prosao je talas protesta koji nije mobilizovao samo studente vec i radnicku klasu i sindikate. U Nemackoj imali smo posla s Brantovom Ost-Politik, koja je u obzir uzimala reforme u Istocnoj Evropi i izvesnu liberalizaciju, ali u sporazumu s vladajucim krugovima, posebno onima u Moskvi, otud izbegavanje bilo kakvog sukoba s Moskvom. Kina se batrgala u haosu tzv. kulturne revolucije. Causesku je istina vodio nezavisnu politiku, ali je jacao licnu, totalitarno-nacionalisticku vladavinu. Titova Jugoslavija je posle pocetne osude sovjetske intervencije i podrske Dubceku posle 21. avgusta 1968. pokusavala da obnovi odnose sa SSSR-om, a postepeno i sa Husakovim »normalizatorima«. Znacajnije zapadne komunisticke partije bile su za liberalizaciju a ne za demokratiju u Cehoslovackoj, iako su u pocetku osudjivale vojnu intervenciju kasnije su potvrdjivale svoju solidarnost sa SSSR-om.

Najvaznije nasledje 1968. godine je svest gradjana da nijedan politicki sistem nije vecan kako sam tvrdi, vec da volja i odlucnost gradjana da gradjanskim angazovanjem promene stanje stvari u odredjenim uslovima donosi rezultate.

Upravo zahvaljujuci promenama drustvene svesti u vreme Praskog proleca i u periodu normalizacije posle avgusta 1968. nastala je klica novog gradjanskog drustva koje se ispoljavalo u razlicitim opozicionim i gradjanskim inicijativama. Njegov vrhunski izraz je Povelja 77 u kojoj je doslo do iskrene saradnje komunista reformista, socijaldemokrata, liberala i drugih grupa i pojedinaca. Bilo je to i ostvarenje jednog od najznacajnijih ciljeva 1968. godine koji je tezio ukidanju tragicne podele cehoslovackog drustva iz februara 1948. na »pobednike« i »pobedjene«; suprotnost toj podeli bila je i misao o pomirenju i nacionalnom sporazumevanju, koju su 1989. proklamovali Vaclav Havel i njegov Gradjanski forum. Imala je sve sanse da se u zivotu ostvari posle pada totalitarnog rezima novembra 1989, medjutim, prerano je napustena i zamenjena politikom polarizacije, netolerancije i crno-belog vidjenja sveta: napustene su i moralne vrednosti iz 1968. godine kao sto su solidarnost, socijalna osetljivost, drzavna vlast s »ljudskim licem«.

Poraz totalitarnih komunistickih rezima u zemljama Srednje i Istocne Evrope ne znaci automatski pobedu demokratije u vidu koji nam je poznat iz zemalja Zapadne Evrope, ciji je izraz tzv. socijalna drzava. Mislim na parlamentarnu demokratiju s daljim elementima samouprave na nivou regiona i proizvodnje kao i na trzisnu privredu koja ne nosi slucajno naziv »trzisno socijalna«, kojoj se u poslednje vreme dodaje i pridev »ekoloska«. Na rusevinama totalitarnog rezima u zemljama Srednje i Istocne Evrope ipak nije pobedio taj tip zapadne demokratije vec pre formacija koja se moze porediti s kapitalistickim odnosima iz perioda »divljeg kapitalizma«, koji nam je poznat iz Marksovih analiza ili sa kapitalizmom iz medjuratnog perioda ili sa kapitalizmom u njegovom boljem »taceristickom izdanju«.

Pouka Praskog proleca koja vazi do danas jeste: privreda ne moze dobro funkcionisati i sluziti gradjanima bez uloge trzista, ali ni bez uloge drzave kao regulatora i predstavnika interesa celog drustva.

Na ideje »treceg puta« ne pozivaju se slucajno i danas socijaldemokratske partije i koalicije u kojima ucestvuju u 13 od 15 drzava Evropske unije, kojima teze i nove demokratije, recimo u Poljskoj, Ceskoj i Madjarskoj, sto potvrdjuje da ideje Praskog proleca nisu mrtve uspomene i da do reci dolaze u novim uslovima stvarne demokratije, iako u drugom vidu.

Zbog toga je jedina alternativa za zemlje nove demokratije sto brze ukljucivanje u proces ujedinjenja Evrope i trazenja novog puta koji ce obezbediti dobrobit, ekonomski razvoj, socijalnu solidarnost, mir i saradnju. Nevazno je da li ce se pozivati na ideje Praskog proleca ili nece. Te ideje su zive i u novim uslovima, iz njih se moze crpsti, iako se neki politicari i ideolozi trude da ih izbrisu iz istorije. Crkve i istoricari znaju, medjutim, da su jeretici ostali u istoriji iako su bili iz nje izbacivani.

Prevela Biserka Rajcic

----------------------

Iz: Polityka, br. 23 (2144), 6. 06. 1998, str. 70-74.

Jirzi Pelikan, jedan od vodecih ceskih disidenata pocetkom 50-ih godina bio je predsednik Medjunarodnog saveza studenata sa sedistem u Pragu, kao direktor cehoslovacke televizije jedan od promotora "socijalizma s ljudskim licem", posle ugusenja Praskog proleca poslat u cehoslovacku ambasadu u Rimu, gde je zatrazio azil i postao jedan od vodecih disidenata, od 1979. predstavnik italijanske Socijalisticke partije u Evropskom parlamentu, urednik cuvenog casopisa Listy, od 1989. savetnik Havela i njegovih saradnika.

B. R.