Broj 194-195

Dakle, Milos je kao i mnogi gresio, ali je kao retko ko to priznao i ostro osudio samoga sebe. Poput Orvela, koji je definisao totalitarizam kao pokusaj porobljavanja ljudi iznutra, putem kontrolis

Ko to tamo ketmani?

Nedostaje objektivan i posten obracun sa prosloscu, o kojoj nikada nismo dobili postenu i pravednu ocenu
Mi uvek na kraju dobijamo lica nasih istina.

Alber Kami

Marta Janda

Kada se 1985. godine u Jugoslaviji pojavila knjiga eseja Ceslava Milosa Zarobljeni um1 izazvala je veoma veliko interesovanje nase citalacke publike i nalazila se na samom vrhu popularnosti. Napisane su brojne recenzije o njoj sa posebnim osvrtom na fenomen »ketmana«. Njihovi autori su ga razlicito razumeli i tumacili, pretezno kao nesto sto se praktikovalo u zemljama Istocne Evrope sa kojima Jugoslavija nema niceg zajednickog. Pa ipak, rec »ketman« se osamdesetih godina uselila i u nas vokabular.

Podseticu da je ovu Milosevu knjigu, kada je objavljena 1953. godine u Parizu, poljsko javno mnenje odbacilo, i to ne samo u zemlji, gde je »renegat« prinudno zigosan, vec i u emigraciji. Prvi su ga osudili zbog antikomunizma, drugi -zbog kriptokomunizma. Svakome, ko bi se usudio da narusi dogmu: da komunizam u Poljskoj nije imao moc zarobljavanja umova, da se njegova moc nad umovima zasnivala iskljucivo na teroru i strahu, pretila je opasnost da bude anatemisan.

Najvece zlo totalitaristickog sistema Milos je video u »zarobljavanju umova«, u strasnom ideoloskom pritisku koji su vrsile staljinisticke vlasti da bi stvorile »novog coveka«. Ovim procesom ugrozen je bio identitet licnosti. Ona je bila prinudjena da se brani. Milos je predstavio dva mehanizma koji coveku sluze za odbranu identiteta: »Murti-Bing«2 i »ketman«. Prihvatanjem prvoga, on podleze »zarobljavanju uma« dok mu drugi sluzi za borbu protiv njega.

Vestina skrivanja

Sta je u stvari »ketman«? Samu rec Milos je pozajmio iz knjige Religije i filozofije centralne Azije Zozefa Artura Gobinoa3 koji kaze da po misljenju azijskih muslimana »onaj ko poseduje istinu, ne treba da izlaze sebe, svoju imovinu i svoje postovanje zaslepljenosti, ludosti i pakosti onih koje je Bog radije uveo u zabludu i drzao ih u zabludi«. Dakle, svoja prava uverenja treba skrivati. A ako to nije dovoljno? »Tada se ne treba kolebati. Ne samo sto se tada treba javno odreci svojih pogleda nego se preporucuje i koriscenje svih lukavstava, samo da se protivnik zavara. Tada ce se ispovedati sva priznanja vere koja mu se mogu dopadati, vrsice se svi obredi koji se smatraju najglupljima, krivotvorice se sopstvene knjige, iskoristice se sva sredstva navodjenja u zabludu. Na taj nacin steci ce se veliko zadovoljstvo i zasluga sto je covek spasao i sebe i svoje, sto nije vrednu veru izlozio ogavnom kontaktu s nevernikom i, najzad, sto je obmanjivanjem poslednjega i ucvrscujuci ga u zabludi, navucena na njega sramota i duhovna beda koju je zasluzio«4 -kaze Gobino. Milos je nasao veliku slicnost izmedju ponasanja »ljudi u zemljama zavisnim od Centra« (narocito intelektualaca) i civilizacije Islama na Bliskom istoku, koje je Gobino opisao. I u jednom i u drugom slucaju »to je visoka vestina, koja zahteva budnost uma«.5 Milos je naziva »glumom«. Covek mora stalno da »glumi«, da se maskira. Mada je ovo maskiranje naporno, ono pruza i izvesna zadovoljstva onima koji ga praktikuju. »Govoriti da je nesto belo, a misliti crno; u sebi se smeskati, a spolja pokazivati svecanu usrdnost; mrzeti, a pokazivati znake ljubavi; znati, a glumiti neznanje -tako nasamarujuci protivnika (koji takodje nâs nasamaruje) covek pocinje da iznad svega ceni sopstvenu prevejanost. Uspeh u igri postaje izvor zadovoljstva«.6 Ispunjava ponosom onoga koji ga praktikuje. Pa ipak, igra se obavezno zavrsavala porazom, jer se ne moze »djavo prevariti«. Miloseva kritika onih koji praktikuju »ketman«, kako primecuje Andzej Valicki,7 nije bila moralizatorska. Naprotiv, bila je »opis situacije«, u kojoj je otvoreni otpor bio nemoguc, ne samo zbog fizickog terora vec, pre svega, zbog psihicke presije. I ta presija bila je mnogo teza. Antikomunisti su tvrdili da se radilo iskljucivo o fizickom teroru, o prisili. Slicno su ovaj problem videli i intelektualci u vreme »Solidarnosti«. Narocito im je bilo tesko da zamisle Milosa, svog barda i moralni uzor, kako praktikuje »ketman«. On sâm protivio se takvoj idealizovanoj slici i priznavao: »Mnogi su se, doduse, divili mojoj vestini, odnosno neosetljivosti prema totalitarnim gadostima, videci u tome vrhunsku hipokriziju. Ali to mozda ipak nije bila hipokrizija. U visoj skoli "ketmana", kojeg su se drzali muslimanski jeretici u Persiji, ili u jezuitskoj reservatio mentalis, razlikovao se cilj kojem konacno tezimo sa zarom i strascu, od zavesa korisnih za dovitljive«.8 Jos ostrije je sebe osudio u razgovoru sa Aleksanderom Fjutom: »Pre svega, zeleo bih ovde da podsetim na periode u mom zivotu kad sam se "bavio prostitucijom". Jer, biti u diplomatskoj sluzbi Narodne Republike Poljske neposredno posle rata bilo je nesumnjivo sraman posao. Ne zbog toga sto sam radio tamo, jer nista tako strasno nisam radio, vec zbog same cinjenice (...) Nisam uopste bio svestan djavolske situacije u koju sam bio upleten«.9 Dakle, Milos je kao i mnogi gresio, ali je kao retko ko to priznao i ostro osudio samoga sebe. Poput Orvela, koji je definisao totalitarizam kao pokusaj porobljavanja ljudi iznutra, putem kontrolisanja njihovih misli i osecanja, Milos je razumeo da je mnogo strasnije od fizickog terora bilo to sto je staljinizam pustosio ljudske umove. Double-think, »ketman«, »Murti-Bing« vodili su gubitku identiteta.

Hrabrost i lukavstvo

Pre nego sto je preveden Zarobljeni um Ceslava Milosa, nasim citaocima bila su poznata mnoga dela o totalitarizmu: Zamjatinov roman Mi (1969), Orvelov 1984.(1968), Kestlerov Pomracenje u podne (1972), Solzenjicinova dela Odeljenje za rak (1967) i Arhipelag Gulag (1974)... kao i eseji Zinovjeva, Kosika i dr. Pa ipak, BIGZ-ovo izdanje Milosevog Zarobljenog uma 1985. godine predstavljalo je pravi boom. Kao pogovor delu objavljena je veoma obimna studija Nikole Milosevica, pod naslovom Socijalna psihologija staljinizma. Kao sto su neki kriticari vec primetili, Miloseviceva studija se nadovezivala na Milosevo delo i predstavljala neku vrstu objasnjenja za njega. Medjutim, ovom izdanju nedostajao je predgovor. Njegovim izostankom jugoslovenski citalac je mnogo izgubio. Ako se ugledna izdavacka kuca vec odlucila da objavi toliko osporavano delo poljskog nobelovca,10 pokazujuci izvesnu hrabrost, zasto je onda svom citaocu, do koga je i sâm Milos dosta drzao i ponosno izjavljivao da ga je dobro razumeo11 (ova teza je diskutabilna), uskratio osnovne informacije? Zasto jugoslovenski citalac nije obavesten o tome sta se dogadjalo s Milosem po odlasku u emigraciju i sta je neposredno prethodilo pisanju Zarobljenog uma, o reakcijama koje je izazvalo, najpre Milosevo napustanje zemlje, a onda objavljivanje ove knjige (o tzv. »slucaju Milos«)? On nije znao cak ni ko se krije iza imena Alfe, Bete i Game, pisaca o kojima Milos govori,12 niti pak razloge zbog kojih je to ucinjeno. Mozda ni samim urednicima BIGZ-a to nije bilo poznato pa su vise voleli da sve prepuste Nikoli Milosevicu, coveku od ugleda i imena, koji opet citaoca nije uveo u »slucaj Milos«. Osim toga, BIGZ je osamdesetih godina saradjivao sa zvanicnim izdavackim kucama u Poljskoj i vec izdavanjem Miloseve knjige o komunistickom totalitarizmu sigurno se donekle zamerio tadasnjim vlastima, pa bi jos gore bilo da je objavio i bilo kakav komentar. U vreme pojavljivanja Zarobljenog uma na srpskom jeziku, jedan od cetiri pisca, Gama (Jezi Putrament) jos je bio uticajna kulturna i politicka licnost. Zbog svega toga bolje je bilo drzati jugoslovenskog citaoca u neizvesnosti, a cak i kriticare i recenzente Zarobljenog uma koji nisu imali ni osnovne podatke.

BIGZ je svakako imao satisfakciju. Zaigrao je na dve karte: na kartu hrabrosti, usudio se da objavi delo o komunistickom totalitarizmu, sto drugi izdavaci nisu bili kadri da ucine, a sa druge, izbegao da se zameri zvanicnoj Poljskoj, sa kojom je u to vreme imao dobru saradnju. Moze li se onda zakljuciti da je i sam izdavac malo »ketmanio«?

»Nasledna« hipokrizija

Ako smo bili slobodna zemlja, o cemu se naveliko pricalo, onda tu slobodu nismo umeli da iskoristimo. Jer, »sta znaci sloboda za one koji njome ne mogu da se sluze? U cemu se sastoji vrednost slobode tamo gde nema uslova da se sloboda iskoristi?«13 -s pravom pita veliki engleski istoricar i mislilac, Isaija Berlin, i odgovara da sloboda »nije svacija prva i osnovna potreba. Jer, sloboda nije samo odsustvo svakog osujecenja; u tom slucaju bi znacenje ove reci bilo odvec siroko ili odvec usko, dakle, obezvredjeno«.14

Ali, najpre o zemljama Varsavskog pakta ili tzv. Centra i Jugoslavije, kad je rec o slobodi. Izmedju njih su postojale znatne razlike, uocljive narocito spolja. Jugoslavija je bila u velikoj prednosti u odnosu na prve. Vec sezdesetih godina doslo je do procesa liberalizacije i sve veceg razvoja samoupravljanja, a u spoljnoj politici, do otvaranja prema Zapadu, organizovanja nesvrstanih zemalja, ekonomskih reformi, decentralizacije. Postojala je veca otvorenost i mobilnost njenih gradjana. Istina, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina Jugoslavija ima sve vece probleme, ekonomske (prezaduzenost, inflacija) i politicke (nacionalisticki pokreti, teznja ka sve vecoj decentralizaciji) narocito posle 1980. godine. Cinjenica da je jugoslovenski rezim bio manje svirep nego rezimi u drugim komunistickim zemljama (mada verovatno perfidniji) davala je mogucnost za razvijanje nekih pozitivnih vrednosti. Izgleda da mi nismo bili svesni te situacije i nismo umeli da je bolje iskoristimo. Dok su u zemljama Centra ljudi drhtali od straha nece li ih uhapsiti samo zato sto su rekli nesto sto ne odgovara vladajucem rezimu, pa zato bili primorani na »glumu« i maskiranje, kod nas se »ketman« upraznjavao zarad lakseg zivota. I, ako je ta »gluma«, kako Milos kaze, »visoka vestina, koja zahteva budnost uma«, onda je ona kod nas bila nekako nizeg ranga. Pa ipak, svi smo dobro osetili sta znaci skola »ketmana«, koliko je potrebna u svakodnevnom zivotu, na poslu; znamo gde su se nalazili oni koji nisu umeli da ga praktikuju a gde odlikasi (»moralno-politicki podobni«). Ova pojava, kao i u zemljama koje Milos opisuje, bila je rasprostranjena narocito medju intelektualcima. Umesto da budu duhovna snaga naroda, mnogi od njih postali su saucesnici vladajuce politike. Veoma rasirena hipokrizija prenosila se iz generacije u generaciju. Prava je steta sto nemamo nijednog srpskog Milosa koji bi mogao da sa iskrenim unutrasnjim ubedjenjem otvoreno prizna da je »ketmanio« i osudi svoj cin.

Odgovor na pitanje o »zarobljavanju umova« jugoslovenskih intelektualaca nije lako dati. Nedostaje objektivan i posten obracun sa prosloscu, o kojoj nikada nismo dobili postenu i pravednu ocenu. A upravo nekriticki odnos prema proslosti dovodi do sadasnjeg »zarobljavanja umova« i »ketmanisanja«.

Ako smo bili slobodna zemlja, o cemu se naveliko pricalo, onda tu slobodu nismo umeli da iskoristimo

Vrste ketmana

U Zarobljenom umu Milos navodi nekoliko glavnih vrsta »ketmana«: nacionalni, »ketman« revolucionarne cistote, estetski, »ketman« profesionalnog rada, metafizicki i eticki »ketman«.

Posmatrajuci nase drustvo, od II svetskog rata do danas, mozemo konstatovati da su svi »ketmani« koje je Milos naveo u njemu bili praktikovani i da su u razlicitim periodima zauzimali manje ili vise znacajno mesto. Najduze se izgleda odrzao eticki »ketman«, naravno u nesto drugacijem vidu od onoga koji je neposredno posle II svetskog rata postojao u zemljama o kojima Milos pise. Evo sta o ovom »ketmanu« kaze: »Etika Nove vere oslanja se na princip da je dobro sve sto sluzi interesima revolucije, zlo sve sto tim interesima smeta«.15 Dakle, od gradjana se trazi da sluze interesima revolucije (danas: partije). U novom drustvu, u kojem postoji borba svih protiv svih i strah svih od svih, zasnovan na potkazivanju, »najvece izglede za prezivljavanje imaju najprevejanije jedinke«.16

Eticki »ketman« je po Milosevom misljenju veoma cest medju visokim partijskim licnostima. »Ljudi njime pogodjeni kadri su da hladnokrvno pobiju milion ljudi u ime revolucije ako naidje takva potreba, ali trude se da nekako nadoknade svoju surovost, i u licnim odnosima su posteniji i bolji od ljudi koji neguju pojedinacnu etiku«.17 Milos smatra da je eticki »ketman« »jedan od najjacih u zemljama narodne demokratije« i da se »nikad ne moze predvideti kada ce se i kod koga taj "ketman" pojaviti. To dovodi do zacudjujucih iznenadjenja«.18 Ovome svakako nije potreban nikakav komentar kada je nase drustvo u pitanju. Jer, iznenadjujuce je to sto se u takvim razmerama i takvom intenzitetu pojavio u zemlji koja je imala najvece sanse da se otrese komunisticke doktrine.

No, postoji nesto, po cemu se eticki »ketman« naseg savremenog drustva donekle razlikuje od onoga koji Milos opisuje. Naime, poljski pisac kaze da su zakoni Nove vere veoma strogi a da se od clanova partije trazi askeza, gotovo jednaka askezi katolickih redovnika. Sto je neko na visem polozaju njegov zivot je pazljivije posmatran. »Takve pojave kao ljubav prema novcu, pijanstvo, nesredjena erotika diskvalifikuju clana partije i onemogucavaju mu ostajanje na vaznijim polozajima. Stoga na partijskom vrhu sede ljudi sa svim odlikama asketa odanih iskljucivo stvari, to jest stvari revolucije«.19 Tesko da bi se o takvom puritanstvu danas moglo kod nas uopste govoriti. Naprotiv, jako su izrazene sve pobrojane sklonosti, od kojih narocito strast prema bogacenju (partijskih rukovodilaca, njihovih uzih i sirih porodica). Time je obican gradjanin kod nas ponizen vise nego u staljinistickom totalitarizmu, gde je covek na polozaju morao makar da »glumi« eticnost. Uporedimo li ovaj nas najnoviji period sa pedeset godina toliko osudjivanog i osporavanog titoistickog vremena, konstatovacemo da se i tada (mada je Tito voleo raskos) vodilo o tome bar donekle racuna.

»Ketman« profesionalnog rada znaci povladjivanje Novoj veri, uz istovremeno branjenje svoje profesije. Evo kako razmislja umetnik ili naucnik u zemlji Nove vere: »Treba uciniti sve sto traze, neka se slobodno sluze mojim imenom, ako zahvaljujuci tome imam pristup u laboratoriju i novac za kupovinu naucnih instrumenata«.20

Milos konstatuje da je »kolicina varijanti "ketmana" gotovo neogranicena«,21 znaci, ostavlja mogucnost za postojanje i drugih veoma raznovrsnih »ketmana«. Kao posebno interesantnu izdvojila bih ovde jednu specificnu varijantu, koja se uslovno moze nazvati profesorski »ketman«, a sadrzi u sebi elemente i etickog i profesionalnog »ketmana«.

Dok su u zemljama Centra ljudi drhtali od straha nece li ih uhapsiti samo zato sto su rekli nesto sto ne odgovara vladajucem rezimu, pa zato bili primorani na »glumu« i maskiranje, kod nas se »ketman« upraznjavao zarad lakseg zivota

Doziranje sile i otpora

Ovih dana naveliko se govori i pise o borbi profesora i studenata za autonomiju univerziteta. Nije to ni prva, a verovatno nece biti ni poslednja borba ove vrste. Kao sto nije ni prvi novi zakon (setimo se samo onog od pre 5 godina) koji je takodje gusio autonomiju Univerziteta. Uprkos peticijama (18 000 studenata i profesora) prethodni Zakon je povecao uticaj vlasti. Ucenjeni platama profesori su pristali na njegovu primenu. Vlast dobro zna kada i koliko moze da kazni Univerzitet (ovoga puta za proteste 1996/97. godine) i na koliki ce otpor naici. Taj otpor (ako se izuzmu pojedinacni slucajevi, s kojima se jos Broz obracunao) nikada nije bio narocito veliki.

Nema smisla govoriti o samovolji i bahatosti zakonodavaca, svima su nam dobro poznate, ima ih u svim segmentima drustva. Medjutim, ima smisla pogledati ovu drugu stranu, profesorsku. I dok nam je dijagnoza za prvu poznata, moramo se zapitati, a sta je sa profesorskom cascu, postenjem, uspravnoscu, odlucnoscu?

Govoreci o »iskustvu iz zivota univerziteta tokom pedesetih i sezdesetih godina ovoga veka«, jedan od profesora22 kaze: »Osnovna je ideja da smo preziveli onda, pa postoji nada da ce se to i sada ponoviti, a da bismo umirili svoju savest pruzacemo simbolicni ili cak i stvarni otpor onda kada nam se ucini da je to moguce«. Dakle, profesori ce pruzati otpor da bi »umirili savest« i »kada je to moguce«. Verujem da ce suprotna strana uciniti sve da to ne bude »moguce« i onda ce biti i vuci siti i koze na broju. Profesorima ce biti mirna savest zato sto nisu mogli da se opiru, a vlast ce biti zadovoljna jer ce uraditi onako kako je htela.

Vlast je izgleda odavno shvatila s kim ima posla, jer nikada joj nije pruzen istinski otpor. Konformisticki stav profesora podrazumevao je uvek ocuvanje izvesne udobnosti, a to znaci: nikada se ne odupreti sasvim i do kraja. Uostalom, evo sta o svemu kaze autorka pomenutog clanka: »Pa hajde da pogledamo kako smo preziveli to vreme, ili je mozda bolje reci kako su preziveli oni koji su preziveli? Jednostavno cuteci, ne mesajuci se, saginjuci se, praveci kompromise, ulazeci u vladajucu partiju i snalazeci se na razne nacine. Sta su bile posledice takvog ponasanja? Globalno gledano, neki su, poput naseg fakulteta23 postigli i pozitivne rezultate«. A jos globalnije gledano, da se profesori nisu ponasali, kako su se ponasali, u Partiju ulazili i iz nje izlazili, shodno svojim potrebama, uvek cineci to oprezno, bez rizika, situacija sigurno ne bi bila kakva je sada. Vlast bi shvatila da pred sobom ima nepodmitljive ljude visokog morala, koji ce zaista paralisati Univerzitet i verovatno ne bi mogla lako da se odluci na ovakav korak. Medjutim, poucena iskustvom da ce manjim ustupcima onima koji su se »uvek saginjali, pravili kompromise, ulazili u partiju...« i sada postici ono sto hoce, ona je drsko krenula na svoje nekadasnje poslusnike.

Profesorka, autorka clanka, priznaje da je i sama »prihvatila nesto od ketmanskog obrasca ponasanja«. Podseticu, Milos je pisao: »Onaj ko primenjuje ketman -laze«. Zasto su to cinili nasi profesori? Iz straha? Medjutim, pre bih se slozila sa autorom Zarobljenog uma koji kaze da se sudbina ovih ljudi ne moze posmatrati samo »u kategorijama prisile i prevlasti. Van obicnog straha, van volje da se covek zakloni od bede i fizickog unistenja, dejstvuje zelja za unutrasnjom harmonijom i srecom. (...) Problem je mnogo ozbiljniji nego sto je problem prisile«.24

Konformisticki stav profesora podrazumevao je uvek ocuvanje izvesne udobnosti, a to znaci: nikada se ne odupreti sasvim i do kraja

Strah i komfor

Kao sto sam pomenula, u odnosu na zemlje tzv. Centra, u Jugoslaviji su postojale izvesne slobode. Objavljivane su knjige za cije bi samo citanje covek u pomenutim zemljama mogao krivicno da odgovara. Profesori su mogli da putuju kuda su hteli i uspostavljaju raznovrsne kontakte sa kolegama na Zapadu. Mogli su da koriste i druge blagodeti relativno slobodnog zivota, imali su daleko visi zivotni standard od svojih kolega na Istoku. Kad sve to imamo u vidu, onda nam se cini logicnim pitanje: zasto su profesori u Jugoslaviji »ketmanili«? Ako su to cinili posleratni profesori, »poreklom iz gradjanske klase, koji su na neki cudan nacin preziveli revolucionarni period, od cega im je ostao uzasan strah kojeg se ni do penzije nisu oslobodili«,25 cija se situacija moze porediti donekle sa onom u istocnoevropskim zemljama, zasto su to »ketmanili« njihovi studenti, profesori sledecih generacija? I, ako im se cinilo »da nema niceg tuznijeg od uplasenog, poniznog, ostarelog, profesora«,26 zasto sami nisu krenuli uspravno? A imali su daleko povoljnije uslove za to. »Ketman« starih posleratnih profesora u Jugoslaviji i profesora u zemljama Centra ima slicnu moralnu tezinu i uzroke: »ketmanilo« se prevashodno iz straha, mada ne jedino.27 »Ketman« sledecih generacija bio je mnogo manje posledica straha, a vise zelje za komforom, i duhovnim i materijalnim. Raznovrsni i slozeni su bili psiholoski motivi za povijanje pred sistemom. Mogla se izabrati izolacija, eskapizam ili kolaboracija sa vlastima. Svaka od ovih mogucnosti znacila je i poraz. Ova poslednja, za koju su se profesori izgleda najcesce odlucivali, znacila je najveci poraz. Malobrojni su bili oni poput Milosevog junaka iz romana Osvajanje vlasti, profesora Gila. Posle rata, udaljen sa fakulteta i iz javnog zivota, zaradjivao je za zivot prevodjenjem helenskog pisca i istoricara Tukidida. Nalazeci u tom radu smisao zivota, i pored svih nevolja, ostajao je uspravan. Bio je svestan da su takve kao on prezirali, jer nije prihvatio Novu veru. Njegove kolege, profesori univerziteta »proklamovali su prihvatanje nacela marksizma-lenjinizma-staljinizma. Na to ih nije navodila samo briga za katedre. Nisu mogli da podnose prezir...«.28 Profesor Gil je bio svestan da se »nekaznjeno ne ide protiv ritma sredine« i da je onaj ko je bio protiv njih nazadovao, »ko je zeleo da ide napred, morao ja da prihvati njihovu religiju«.29

Vecina profesora kod nas prihvatila je nacin rezonovanja drugog Milosevog junaka iz istoimenog romana, Pjotra Kvinta. Pjotr je kao decak u skoli imao lose ocene, mada se mnogo trudio. I tako je bilo sve dok jednoga dana nije shvatio da su »njegovi neuspesi imali prost razlog: pokusavao je da govori ono sto je mislio«.30 Njegovi drugovi, cak i najgluplji, mnogo brze su shvatili sustinu mehanizma. Nastavnici nisu uopste trazili od svojih sticenika iskrenost. »Njihov zadatak je bio da stvore drustveni ritual i da mlade uvedu u taj ritual.«31 To je bio prelomni trenutak u Pjotrovom zivotu. Kad je primenio ovu metodu na svoje ponasanje uopste, postao je jedan od prvih ucenika u razredu. A »citava tajna se sastojala u mekom popustanju drustvenom pritisku«, tako da, niti se suvise veruje, niti ne veruje u ono sto je preporucivano. »Nije uopste vazno da se iskreno prihvati«.32 Vec posle pet minuta moglo se sve dovesti u sumnju. Ili, da prevedemo to na jezik narodnih poslovica kako je ucinila autorka pomenutog clanka: »vezi konja gde ti gazda kaze«. Nezgodno je jedino to sto je, ako koristimo isti jezik, finale ove drame apsurda: »ko s djavolom tikve seje o glavu mu se lupaju«.

Ugled, servilnost i prevrtljivost

Kako odnos nasih intelektualaca prema vlasti vide ljudi iz zapadne Evrope, koji zive u drugacijim uslovima? Pjer Vidal Nake, direktor pariskog Centra za uporedna istrazivanja antickih civilizacija, o tome kaze: »Uzasnut sam. Fenomen se prepoznaje na celom Balkanu, ne samo u jugoslovenskim zemljama, a to je, umesto radikalnog kritickog stava, servilnost intelektualaca -identicna sa onom u komunistickim rezimima -prema novim nacionalistickim vlastima«.33

Pre II svetskog rata rektori Beogradskog univerziteta bili su licnosti od ugleda, naucni, strucni i moralni autoriteti. Oni su se borili za autonomiju univerziteta i imali veliki uticaj u drustvu. Zestoko su protestovali kod vlasti protiv svakog narusavanja ove autonomije. Rektori: Ivan Djaja, Aleksandar Belic, Vladimir Corovic, Dragoslav Jovanovic... kad u borbi sa vlastima nisu uspevali, davali su ostavke. Od 1945. godine do danas rektori su samo prvi administrativci na Univerzitetu i o krupnijim dogadjajima ne odlucuju. To cini Partija. U vremenu kad se odvijao »Slucaj grupe profesora«, kada je zbog »moralno-politicke nepodobnosti« udaljeno sa BU osmoro nastavnika, rektor je ostao nevidljiv. Vremenom situacija se samo pogorsavala. Vecina njih je sluzila »kao ideolosko-intelektualni servis svojim vladama, vecina njih bili su konobari vladajuceg rezima«.34 Do raspada Jugoslavije bili su clanovi SKJ i koristili sve privilegije koje im je donosila pripadnost Partiji. A onda je doslo do »opasne zamene religiozne svesti politickom svescu«.35 Evo kako je jedan od profesora i celnih ljudi u Savezu komunista Srbije preko noci zamenio jednu »veru« drugom: »Svetosavski duh i kosovski zavet dva su osnovna uporista i uzdanice srpskog trajanja i istrajavanja na svim stranama, pogotovu na ovim nasim prostorima, na ovoj svetoj srpskoj zemlji. Konacno smo, i verujem zauvek, shvatili da smo narod svetosavski i da nam svetosavlje daje posebnost u vascelom svetu vaseljenskom«.36

Zaista, potrebna je neverovatna duhovna akrobatika ili sposobnost za bezocno ketmanjenje da bi se covek tako munjevio prebacio iz Nove vere (komunisticke), u pravoslavlje, iz novogovora u crkveno besedovanje.

Novopeceno pravoslavlje dojucerasnjih komunista, koji se nisu ni pokajali, pokusava da na najgrublji nacin (na isti na koji su nam oduzeti) vrati i religiju i svetosavlje, da ih upotrebi u politicke svrhe. Ono sto novi »vernici« nisu u stanju je da se uzdignu do poruke Hristovog ucenja koje je sveti Sava sirio medju Srbima: »Ljubi bliznjega svoga« (a za sv. Savu bliznji su bili i svi drugi narodi, a ne samo »svekoliki Srbi«), da shvate koliko je svetosavska poruka, zato sto je poruka Jevandjelja, uzvisena, civilizacijska i hriscanska, koliko je duboka ali i teska. Neki profesori ocigledno to nisu shvatili. I upravo pokusaj da se zarad politickih i karijeristickih interesa iskupe lako Hristom naveo ih je na »ketman«.

U svojoj monografiji o svetom Savi Milos Crnjanski pise kako su Nemanjici uvek nastojali »da stvore srdacnu vezu izmedju pravoslavlja i katolicizma, sto dokazuju i podaci koji su nam se sacuvali o radu episkopija katolicke crkve u Skadru, Drivastu, Ulcinju, Svacu, a narocito Kotoru«.37

»Sava je neumitan i u svome osecaju staleskom, ali on stavlja u prvi red svoje svestenstvo ne samo da se bori protiv drugog svestenstva, nego protiv onih staleza ciji je zivot u znaku nasilja i pohlepe«.38 Savremeni propovednici svetosavlja, oni koji se izdaju za svece i cuvare »svekolikog srpstva« izgleda da vode racuna pre svega o svojim interesima.39 Zvuci kao svetogrdje i licemerje kada takvi ljudi u pomoc prizivaju svetog Savu: »Evo srpskog sveca i prosvetitelja, duhovnika i pomiritelja!«.40

Dakle, mozemo zakljuciti da univerzitetski profesori nisu uopste bili otporni na »ketman« i da su rado saradjivali sa politicarima. Njihovo »ketmanjenje« je imalo i moze imati jos pogubnije posledice, jer oni ipak predstavljaju uzor mladima koji ih najcesce nekriticki vide. U jednom od TV dnevnika Rektor Pristinskog univerziteta je ponosno izjavio kako njegovi studenti misle isto kao on. Rektora su zdusno podrzali profesori, posebno oni kojima je ovih dana urucio kljuceve od kuca (200m sa vrtom), preko puta Tehnickog fakulteta. A upravo su iz zgrade ovog fakulteta, samo nekoliko dana ranije, izasli njihovi studenti i izneli sve sto se moglo izneti, odbijajuci da u istoj zgradi pohadjaju nastavu sa svojim albanskim kolegama, pokazujuci svetu kako su radikalniji od albanske »nomadske populacije«.41 Gde li je tu svetosavlje? A da ne govorimo vec o tome da »upravljati ljudima, gurati ih prema cilju koji ti vidis, ali koji oni mozda ne vide, znaci poricati njihovu ljudsku sustinu, videti ih kao objekte lisene sopstvene volje, jednom recju, uniziti ih«.42 Dakle, obicni jugoslovenski gradjani nisu samo za politicare orvelovski »proli« i zamjatinovski »unifi« (»brojevi«), vec i za neke univerzitetske profesore.

Teror i anarhija

Da li mi zivimo u anarhiji ili teroru? »Teror -kaze Milos -nije, kao sto zamisljaju zapadni intelektualci, monumentalan: on je podao, ima rastrcan pogled, unistava ljudsku cvrstinu i sve odnose izmedju miliona jedinki pretvara u odnose ucene«.43 On smatra takodje da je »jedan podanicki postupak dovoljan da bismo poceli da klizimo u servilnost, jer covek ne podnosi misao da ga mrvi fizicka prisila, te mora da obozava silu koja nad njim vlada, snabdevajuci je nadljudskim odlikama, sveznajucim razumom, narocitom pozvanoscu; takvom cenom spasava malcice svoje ambicije«.44 Pa ipak, kod nas se ne moze govoriti o takvoj vrsti terora. Izgleda da se podanicki i lakejski odnos i profesora i studenata javlja pred opasnoscu da moze biti gore. Tako nas najprevejaniji koji se predstavljaju kao cuvari srpske civilizacije i kulture zloupotrebljavaju.

Pa kakav smo onda to narod? Evo sta o tome kaze profesor neuropsihijatrije Jovan Maric. »Neiskrenost i servilnost, to su u isti mah i defekti srpskog karaktera i rezultat turskog upravljanja posle Kosova«.45 Ovaj podanicki mentalitet, po njegovom misljenju, odrzao je komunizam. »Jos dok nisu dosli na vlast komunisti su tako formirali svoju "religiju" da ona nije trpela drugacije misljenje. A jedan narod ne moze da napreduje ako ne favorizuje kriticko misljenje. Znaci, komunizam je negovao to podanistvo, a samim tim formirao licemerje. Bilo je poznato da isti covek jedno govori po hodnicima, a drugo na sastancima. Istina, to podanistvo vuce korene iz "rajinske pozicije" Srba, to se talozilo generacijama, dosezuci do danas. I danas u kuci otac savetuje sina da postuje sefa, jer sef je sef, a ljudi vole da im se laska itd.«46

Kako osloboditi um

»Ketmanjenje« je ipak bolest koja se javlja u neslobodnim drustvima. U svom Zarobljenom umu Milos kaze kako »prezivljavanje onih koji su najprilagodjeniji duhovnoj akrobatici stvara tip ljudi dosad manje poznat u modernoj Evropi«.47 Ali, ovaj tip, kako je na nekom drugom mestu ustvrdio, moze da traje veoma dugo. »Pedeset ili sto godina vaspitanja po takvim nacelima moze ucvrstiti ljudsku vrstu od koje vise nece biti povratka. »Novi covek« uopste nije samo postulat. On postaje stvarnost«.48 Ljudi cesto nisu svesni ove cinjenice ili ne mogu da je priznaju sebi, vise vole da je pripisu drugima. Indikativno je u tom pogledu misljenje poljske profesorke koja je pre pet godina srecna izjavila: »Sada smo mi izasli iz totalitarizma a vi ste usli«. Medjutim, ovaj sud je strasno uproscen. Da bi se u glavama ljudi, u njihovom ponasanju, izvrsile korenite promene potrebno je, kako kaze Milos, zaista mnogo vremena. Spoljasnji uslovi mogu da dovedu samo do delimicnih promena licnosti, do delimicnog »oslobadjanja«. Ljudi koji su 30, 40 ili 50 godina praktikovali »ketman« tesko mogu da ga se odreknu cak i kada zive u politicki slobodnim zemljama. Neki njegovi oblici zadrzavaju se u sferi profesionalnog i privatnog zivota. Tako je profesorski »ketman« jos uvek prisutan u zemljama koje su nekada pripadale sovjetskom bloku. Pjer Vidal Nake je dobro zapazio da je, nista manje nego kod nas, u njima veoma izrazena »servilnost« intelektualaca. Posebno je na univerzitetima (gde postoji citava hijerarhijska lestvica) »ketman« rado praktikovan. Tek ce generacije odrasle u slobodnom drustvu, posle 1989. godine, moci da ga odbace. Nazalost, nama ostaje da prethodno jos stvorimo takvo drustvo.

Kad jednom priznate da je lose i da su temelji trosni, treba da pocnete sve iz pocetka. Gradnja je mukotrpna i trajna ali daje rezultate. Kad lazete sebe i stalno se zatrpavate novim lazima, trosna gradjevina ce kad-tad pasti, a snage za novu gradnju nece biti.

Snaga kulture i sloboda

Milos je najostrije osudio svoj rad u diplomatskoj sluzbi komunisticke Poljske.49 Nesto kasnije slicno su ucinili i drugi istaknuti poljski intelektualci u zemlji i u emigraciji. Ako se zna da se i u drugim komunistickim zemljama »ketmanilo«, a da takvih priznanja nije bilo, da se i u njima tesko zivelo, ali da tako jak otpor vlastima, kao u Poljskoj, nije pruzan, logicno je razmisljati o uzrocima. Oni se svakako kriju u hrabrosti i slobodoljubivosti Poljaka, u njihovoj solidarnosti i sposobnosti da se i u najtezim uslovima organizuju. Takodje, ne treba zaboraviti da su u svemu tome uvek imali veliku podrsku Crkve.

Jos u periodu visedecenijskog ropstva (1795-1918), kada nije postojala na mapi Evrope, Poljska je duhovno opstala zahvaljujuci brojnoj i mocnoj emigraciji. Ziva politicka aktivnost tzv. Velike emigracije50 imala je odlucujuci uticaj na stvaranje ideala borbe s nasiljem, za slobodu, za odbranu osnovnih moralnih vrednosti -cak po cenu licne srece, a ponekad i zivota. Kada put do oslobodjenja nije videla, sirila je mesijanizam, specificnu mistiku naroda oplemenjenog patnjom i pozvanog na preporod covecanstva. Poljska emigracija na Zapadu posebno se starala da, koliko moze, utice na razvoj kulture. Tako se dogodilo da je najveca poljska knjizevnost DzIDz veka, knjizevnost romantizma, nastala u Francuskoj. Ova politicka i kulturna aktivnost emigracije nikada nije prekidana.

Mada je Poljska u II svetskom ratu veoma mnogo stradala, rat je ostavio Poljacima i nesto pozitivno. To je, pre svega, ethos zrtvovanja za nacionalna pitanja. Ratni dogadjaji uticali su na formiranje politicke svesti u Poljskoj. Zavrsetak rata i sporazum u Jalti, koji je izneverio sve nade Poljaka, ucili su ih budnosti i trezvenosti za buducnost. I pored veoma rasirenog otpora prema komunizmu, u porusenoj Poljskoj nastala je velika zelja za obnovom zemlje, za razvijanjem njene kulture.

Posle 1945. godine moze se govoriti o brojnim poljskim kulturnim ustanovama u inostranstvu. Najvaznija je svakako pariski Institut za knjizevnost, koji je izdavao knjige najvecih poljskih pisaca, kao i knjizevni casopis Kultura. Okupljao je pisce iz emigracije i iz zemlje, na neki nacin bio je centar poljske kulture sve do "89. godine. Veoma ziva izdavacka delatnost razvila se i u drugim svetskim centrima, posebno u Londonu. Poljaci koji su ziveli na Zapadu, pomagali su, i duhovno i materijalno, umetnicima i naucnicima, ne samo u emigraciji vec i u zemlji. Ova podrska bila je potrebna narocito posle 1968. godine, kada su u Poljskoj izbaceni sa posla mnogi profesori univerziteta, a cak zatvorene pojedine katedre i instituti, zabranjeni neki casopisi i novine. Mnogi intelektualci su tada napustili Poljsku. Neki su se povukli i ziveli u unutrasnjoj emigraciji. Stvorena je alternativna drzava, poput one koju je krajem sedamdesetih godina, u svom cuvenom eseju Moc bespomocnih, preporucivao Vaclav Havel. Naime, on je pisao da se od totalitarne drzave, zato sto je suvise mocna, treba ograditi, stvoriti enklavu i ziveti u njoj paralelno. Korene poljske paralelne drzave treba traziti u DzIDz veku, kada su Poljaci imali podzemnu vladu, sudstvo, kulturu. Za vreme Januarskog ustanka 1863-64. godine, dobrovoljno su placali porez, a zene prodavale nakit, kako bi pomogle ustanicima. Kad je 1981. godine uvedeno ratno stanje, Poljaci su se u stvari vratili svojoj tradiciji. Jos u drugoj polovini sedamdesetih godina stvoreno je nezavisno izdavastvo. U casopisima Zapis, Puls, Kritika... U Krakovu je osnovana nezavisna izdavacka kuca NOVA.51 I pored hapsenja ljudi i zaplena stamparija, stalno su nicale nove izdavacke kuce. Na pocetku ratnog stanja samo u Varsavi izlazilo je desetak podzemnih casopisa i listova, a od 1983. godine procvetala je izdavacka delatnost tzv. drugog opticaja. Objavljivana su dela poznatih poljskih naucnika, knjizevnika i publicista, ali su sa velikom paznjom pracena i najnovija zbivanja u svetu. Podela izmedju »zvanicne« i literature »drugog opticaja« nestala je tek krajem osamdesetih godina. Pored izdavacke delatnosti, Poljaci su imali i ustanove koje su se bavile organizovanjem zivota u uslovima ratnog stanja. Tako je Drustveni komitet za kulturu dodeljivao stipendije nezavisnim umetnicima, dok se Drustveni komitet za nauku bavio finansiranjem naucnog stvaralastva. Na tajnim univerzitetima predavali su eminentni profesori. Imali su podrsku citavog poljskog drustva. Svi su se trudili da doprinesu koliko mogu oslobodjenju zemlje. Ujedinjavala ih je briga za bolje sutra. Radili su u veoma teskim uslovima, dok su na ulicama bili vojnici i tenkovi, u kucama vrseni pretresi i ljudi hapseni.

U svojoj istoriji Poljska je uvek bila okrenuta ka Zapadu. Spadala je u one zemlje za koje se u katolickom svetu govorilo da su antemurale christiannitis. Posebno veliki uticaj na poljske intelektualce imali su francuski katolicki pisci. Milosu, kao i velikom broju poljskih intelektualaca, bio je veoma blizak Zak Mariten sa svojim hriscanskim idealom koji pretpostavlja znatnu autonomiju svetovne vlasti, njenu nezavisnost od Crkve, kao i zalaganje za tolerantan pogled na svet i borbu protiv verske diskriminacije, a takodje »otvoreni personalizam« Emanuela Munijea.

Mada je vise puta pisao da se ne slaze s »poljskim bigoterijsko-bogomoljskim«, ni sa medjuratnim »endecko-nacionalisticko-antisemitskim« katolicizmom, Milos je ipak priznao da je u teskim istorijskim trenucima katolicka crkva uvek vrsila konsolidaciju i integraciju Poljaka i pomogla da mnoge vrednosti poljske kulture prezive. Crkva je dala narodu veliku moralnu podrsku za vreme rata, a i kasnije za vreme ateisticke komunisticke vladavine, posebno u vreme »Solidarnosti«. »Tako je Poljska postala zemlja dve hijerarhije, te prividne, komunistickog aparata, i istinske, na cijem celu je stajao Kardinal Visinjski, na neki nacin regent nevidljive monarhije.«52 Istina, posle pobede »Solidarnosti« svestenstvo je, kako su govorili poljski intelektualci, pocelo preterano da se mesa u politiku i upravljanje drzavom. Lesek Kolakovski cak smatra da je tokom citave istorije poljske Crkve, pocev od DzVII veka postojala »izvesna dvoznacnost«. Jer, s jedne strane, ona je bila »nezamenljiva i osnovna snaga, zahvaljujuci kojoj se Poljska opirala neprijateljima, rusifikaciji, germanizaciji, kulturnom pritisku osvajaca«.53 Bez podrske poljskog katolicizma, Poljska bi bila sigurno sasvim drugacija, mozda unistena, Crkva je sacuvala poljski narod i poljsku nacionalnu kulturu. S druge strane, ovu ulogu ona je, kako kaze Kolakovski, mogla da odigra »zahvaljujuci tome sto se odlikovala izvesnom krutoscu, nepopustljivoscu, tvrdokornoscu koje su doprinosile zaostalosti kulture«.54 Pored svega recenog, njen veliki znacaj je jos i u tome sto je svoje vernike podsecala na pravo na ljudsku slobodu, koja im je Bogom data i podsticala ih na borbu za njeno ostvarenje. »U hriscanskoj misli nacelo samostalnosti ljudske jedinke je posebno snazno ukorenjeno. Kao prvo -u samom cinu stvaranja, jer je Bog, koji je Dobro i Ljubav, dao coveku slobodnu volju. Prema tome, ogranicavanje slobodne volje je -bez obzira na rukovodjenje cistom ljubavi -istupanje protiv Ljubavi, Dobra, Istine.«55 Poljska crkva se starala da njeni vernici to ne zaborave. I to mozda najbolje objasnjava ponasanje poljskih intelektualaca u proslosti i danas, kao i njihov polozaj u drustvu.

Ali, treba napomenuti takodje da Poljska crkva ima i drugu stranu medalje. Svojom strogoscu i konzervativizmom stvarala je kod vernika uslove za prihvatanje »ketmana«. Milos je isticao kako su »dualisticki elementi kod katolika veoma jaki«.56 Osim toga, govorio je da je za Poljake religija retko »unutrasnje iskustvo, a najcesce je skup propisa utemeljenih na navikama i plemenskim predrasudama«.57

----------------------

1 Ceslav Milos, Zarobljeni um, BIGZ Beograd 1985, prev. P. Vujicic, str. 253+84 str. (Pogovor N. Milosevica).

2 Termin »Murti-Bing« Milos je pozajmio iz romana Stanislava Ignacija Vitkjevica Nezasicenost da bi ilustrovao ponasanje ljudi u zemljama tzv. Centra, narocito intelektualaca i njihovu povodljivost za lepotama Nove vere.

U svom romanu Vitkjevic je opisao drustvo u kojem je religija prestala da postoji. Njeno mesto je zauzela filozofija koja je postajala sve apstraktnija i sve vise se udaljavala od laika. Slicno se dogodilo i sa muzikom, slikarstvom i knjizevnoscu. Nastao je horror vacui. Tada su se pojavili trgovci s »Murti-Bingovim« pilulama. Murti-Bing je bio filozof koji je pronasao pilulu, u kojoj je sadrzan njegov filozofski pogled na svet. Onaj ko je uzimao ove pilule potpuno se menjao. Nisu ga vise mucila metafizicka razmisljanja, nije imao problema, niti brinuo zbog priblizavanja kinesko-mongolske vojske koja je donosila ostvarenje Murti-Bingove filozofije. Murti-Bing je vratio ljudima veru u filozofiju. Svi su se okrenuli stvaranju novog poretka. Nova vera ih je povezivala. Filozofi i umetnici su opet mogli da postanu drustveno korisni, pod uslovom da ne misle samostalno. Septembra 1939. godine, kad je saznao da je sovjetska vojska presla granicu, Vitkjevic je izvrsio samoubistvo. Njegova prorocka vizija se u potpunosti ostvarila.

3 Zozef Artur Gobino (1816-1882), francuski diplomata i pisac koji je u Persiji proveo niz godina najpre kao sekretar francuskog poslanstva, a kasnije i poslanik.

4 Ceslav Milos, Zarobljeni um, str. 66-67.

5 Ibid., str. 63.

6 Ibid., str. 65.

7 Andrzej Njalicki, Znienjolony umysl po latach, Czytelnik, Njarszanja 1993, str. 340.

8 Ceslav Milos, Druga Evropa, Decje novine, Gornji Milanovac 1991, prev. P. Vujicic, str. 275-276.

9 Aleksander Fiut, Czeslanja Milosza autoportret przekorny, Njydanjnictnjo Literackie, Krakonj 1994, str. 339.

10 U Poljskoj je Zarobljeni um prvi put zvanicno objavljen 1989. godine, posle pada komunistickog rezima.

11 Milos kaze kako je u Jugoslaviji bio slavljen, da su mu prevedene skoro sve knjige, izabran je u Srpsku akademiju nauka. »... i sada mi je jugoslovenska novinarka u Parizu rekla da me smatraju skoro svojim. Postavila mi je pitanje, otkuda kod mene toliko razumevanja komunizma, tako da je Zarobljeni um "Biblija jugoslovenskih intelektualaca"«. Czeslanj Milosz, Rok myslinjego, Njydanjnictnjo Znak, Krakonj 1991, str. 25.

12 Jedino je o Delti prevodilac dao napomenu: »Junak ove glave, Delta (zapravo kod nas poznati K. I. Galcinjski), umro je od srca 6. 12. 1953«, Ceslav Milos, Zarobljeni um, str. 194.

13 Isaija Berlin, Cetiri ogleda o slobodi, Nolit, Beograd 1992, prev. V. Danilovic i S. Miletic, str. 207.

14 Ibid., str. 7.

15 Ceslav Milos, Op. cit., str. 84.

16 Ibid., str. 84.

17 Ibid., str. 84.

18 Ibid., str. 85.

19 Ibid., str. 82.

20 Ibid., str. 77.

21 Ibid., str. 69.

22 Srbijanka Turajlic »Poslednja pobeda ili poraz«, Nasa Borba, Beograd, 2. 6. 1998, str. 7.

23 Rec je o Elektrotehnickom fakultetu (prim. aut.)

24 Ceslav Milos, Op. cit., str. 16.

25 Srbijanka Turajlic, Op. cit., str. 7.

26 Ibid., str. 7.

27 Po recima bivseg rektora BU, prof. Slobodana Unkovica, u pogledu plata »posle rata profesori univerziteta bili su na nivou potpredsednika vlade«, NIN, Beograd, 8. maj 1988, str. 24.

28 Czeslanj Milosz, Zdobycie njladzy, Njydanjnictnjo Pojezierze, Olsztyn 1990, str. 73.

29 Ibid., str. 75.

30 Ibid., str. 103.

31 Ibid., str. 103.

32 Ibid., str. 104.

33 Pjer Vidal Nake, »Servilnost intelektualaca na Balkanu«. Razgovor vodila Svetlana Slapsak, Vreme, 31. 08. 1992, str. 41.

34 Dubravka Ugresic, »Muzej bezuvjetne predaje«. Razgovor vodila Katarina Vesovic, Vreme, 19. 10. 1996, str. 44.

35 Adam Mihnjik, Misliti savremenu demokratiju, Radio B 92, Beograd 1995, prev. B. Rajcic, str. 144.

36 Radivoje Papovic, Kosovo i na nebu i na zemlji, Udruzenje izdavaca i knjizara Jugoslavije, Beograd 1994, str. 61.

37 Milos Crnjanski, Sveti Sava, Glas Crkve, Sabac 1988, str. 134.

»U cinovnistvu Nemanjica, stapa se veliki broj poslovenjenih Romana sa domacim ljudima i u ekonomskom zivotu, razvitku zlatarstva, oruzarstva itd. ravnopravno uzimaju mah i katolicki krajevi sa pravoslavnim krajevima srpskih zemalja. Cak i za vreme Stefana Dusana Silnog, a jos vise pre njega u doba Nemanjica, katolicka vera nikome nije smetala da se smatra pripadnikom istoga cara i istoga otacastva, niti da postigne najvise stepene diplomatskog i finansijerskog staleza. Carinici, upravnici slanica, kovnica, nadzornici tegova i mera itd. za vreme svih Nemanjica uzimani su iz onih krajeva nasih zemalja koji su imali razvijeniji trgovacki zivot, nego sumovita i planinska Srbija, bez velikih trzista, a koji su ostali, nesmetano, kroz sve vekove, u okrilju katolicke crkve i papinstva« (str. 134).

38 Ibid., str. 143.

39 »Na Kosovu Srbi nisu ozbiljan politicki faktor osim onih koji su ekspozitura vlasti, koji zaradjuju 200 000 mesecno i sede u pet upravnih odbora. (...) Jedan deo Srba sa Kosova, svejedno da li zive dole ili u Beogradu, dignut je na nivo vladajuce kaste. Oni su toliko jaki da ce biti veliki problem za Milosevica«. U ovu »kastu« dr Janjic ubraja i rektora Papovica. Evo sta o njemu kaze: »Nije Papovic obican rektor: Papovic je jedno vreme bio jedina drzavna institucija Srbije na Kosovu. On ima i privatan biznis, i to vrlo mocan biznis, povezan sa naftom i svim onim sto ide uz tu vrstu moci«. Dr Dusan Janjic, »Lose zacece«. Razgovor vodila Slobodanka Ast, Vreme, Beograd 28. 03. 1998, str. 20-21.

40 Ibid., str. 62.

41 Radivoje Papovic, Op. cit., str. 160.

42 Isaija Berlin, Op. cit., str. 221.

43 Ceslav Milos, Druga Evropa, Decje novine, Gornji Milanovac 1991, prev. P. Vujicic, str. 287.

44 Ibid., str. 285.

45 Jovan Maric, »Povodom knjige "Kakvi smo mi Srbi"«. Razgovor vodila Dragana Vlahovic, Nasa Borba, Beograd, 10-11. 01. 1998, str. 7.

46 Ibid., str. 7.

47 Ceslav Milos, Zarobljeni um, str. 85.

48 Ibid., str. 84.

49 Godine 1946. radio je u poljskom konzulatu u Njujorku, a od 1947. godine kao atase za kulturu u Poljskoj ambasadi u Cikagu, 1950. godine je postavljen za I sekretara Poljske ambasade u Parizu. Februara 1951. godine zatrazio je politicki azil od francuskih vlasti. Od tada je postao emigrant.

50 Veliki uticaj na stvaranje vere u preporod Poljske imale su ugledne politicke i kulturne licnosti, pre svega, knez Adam Cartoriski (1770-1861), »nezvanicni kralj Poljske«, vodja Konzervativne stranke i profesor Vilnenskog univerziteta Joahim Lelevel (1786-1861), koji se nalazio na celu Demokratske stranke.

51 NONjA -Niezalezna Oficyna Njydanjnicza (Nezavisna izdavacka kuca).

52 Ceslav Milos, »Verska drzava«, Danas, Beograd, 15. 09. 1997, prev. Lj. Rosic, str. III.

53 »Razgovori s Lesekom Kolakovskim« (fragmenti). Razgovor vodio Vojceh Karpinjski. U: Poljsko pitanje, Radionica SIC, Beograd 1985, izbor i prevod B. Rajcic, str. 48.

54 Ibid., str. 48.

55 Jacek Kuronj, »Hriscani bez Boga«, u: Poljsko pitanje, Radionica SIC, Beograd 1985, izbor i prevod B. Rajcic, str. 268.

56 Ceslav Milos, Druga Evropa, str. 80. »Na primer, one devojke koje provode noc s nekim radi sporta, znajuci da moraju ujutru da se probude na vreme da ne bi zakasnile na misu -ima u tome necega vise od obicne dvolicnosti, slicno kao sto nije dovoljno nazvati dvolicnjakom svestenika koji zivi u konkubinatu« -kaze Milos (str. 80).

57 Ceslav Milos, Druga Evropa, str. 86.

Posaljite nam vas komentar