Da li smo danas svedoci nestanka intelektualaca?

Cin intervenisanja u politiku od strane intelektualaca bio je konstitutivan za definiciju te imenice

Dzeremi Dzenings
Toni Kemp-Velc

Svake godine BBC organizuje u Londonu seriju predavanja pod nazivom Ritova predavanja (Reith Lectures).** Pocev od 1948. godine, kad su odrzana prvi put (predavac je bio Bertrand Rasel), ona predstavljaju krupan dogadjaj u britanskom kulturnom zivotu i obicno pokrecu sire javne rasprave. Godine 1993. za predavaca je odabran Edvard Said (Ednjard Said); govorio je na temu uloge intelektualca.

Said je fascinantna licnost. Poreklom je Palestinac hriscanske vere, obrazovanje je stekao u Kairu, a sada predaje engleski jezik i uporednu knjizevnost na Univerzitetu Kolumbija. Kada je u svojim predavanjima pomenuo intelektualca u izgnanstvu, u tome je bilo jasne autobiografske note. Stavise, profesor Said se vec dugo bavi intelektualcima. Deset godina ranije opisao ih je kao »klasu kojoj je danas hitno potrebna moralna rehabilitacija i drustveno redefinisanje«.1 Isto glediste ponovo je izneo u zaostrenoj formi u svojoj veoma citanoj knjizi Kultura i imperijalizam.2 U tom delu argumentacija je bila usmerena protiv americkog intelektualca, ususkanog u »velikodusnost« i »utopijsko utociste« americkog univerzitetskog kampusa. Intelektualni zivot, ustvrdio je Said, postao je u toj meri profesionalizovan da je »istinski« intelektualac gotovo iscezao, a scenom dominiraju »intelektualci okrenuti vodjenju politike« koji su internalizovali drzavne norme. To najvise dolazi do izrazaja u spoljnoj politici, gde se upotreba sile i krajnja pravednost americkih ciljeva ne smeju dovoditi u pitanje. Sira drustvena i ekonomska pitanja, kao sto su rasizam, siromastvo, ekoloska katastrofa i bolestine, smatra se, intelektualca se nimalo ne ticu. Intelektualcima su »izvadjeni zubi«, a njihov se zadatak sveo na »proizvodnju pristanka«.

Stoga ne iznenadjuje sto su Saidova predavanja jednim delom predstavljala savremenu preradu klasicne Bendine (Julien Benda) definicije intelektualca: intelektualac je cuvar i nosilac nezavisnog prosudjivanja, koji nije lojalan nicemu do istini.3 U ovoj »uverljivoj i privlacnoj« slici, rekao je Said svojoj publici, intelektualac je prikazan kao:

posebno bice, neko ko je u stanju da govori istinu... hrabar i gnevan pojedinac, za kojeg nijedna ovosvetska sila nije previse krupna ili zastrasujuca da je on ne bi podvrgao kritici i nemilosrdno pozivao na odgovornost.

Pravi ili »istinski« intelektualac je, prema tome, uvek autsajder, koji zivi u samonametnutom izgnanstvu i na marginama drustva. On govori javnosti, u ime javnosti, i nuzno u javnosti; uvek je, kako dolikuje, na strani obezvlascenih, onih koje niko ne predstavlja, onih koji su zaboravljeni.

Da bi potkrepio svoju argumentaciju, Said se pozvao na obimnu literaturu o ulozi intelektualca. Benda je dobio pocasno mesto, a uz njega se pominju Rezis Debre (Regis Debray), Antonio Gramsi (Gramsci), S. Rajt Mils (C. Njright Mills), Franc Fanon (Frantz Fanon), Teodor Adorno (Theodor Adorno), Noam Comski (Noam Chomsky) i mnogi drugi. Sva se ova imena nizu da bi poduprla Saidovu sredisnju tvrdnju da intelektualac pre svega mora izbegavati neupitnu pokornost drzavi. No, iako Saidova polemika po svojoj prirodi i karakteru zasluzuje nasu paznju (njome cemo se jos baviti u ovom clanku), prvo moramo postaviti pitanje kako je uopste doslo do toga da se o ovoj temi govori. Sto se tice samog Saida -naucnika u izgnanstvu, rodjenog u zajednici koja vec godinama trpi ugnjetavanje -zaokupljenost odgovornoscu i angazmanom intelektualca nije preterano tesko razumeti. Ali, zasto bi BBC bio spreman da emituje sedam predavanja na tu temu, iz nedelje u nedelju, u zemlji u kojoj se intelektualac tradicionalno dozivljava kao stranac i tudjinac? Otkuda to zanimanje, i cemu?

Tipicna reakcija na ova predavanja potekla je od istoricara Normana Stouna (Stone). »Visenamenski intelektualac«, komentarisao je on, »jedna je od velikih zubobolja modernog doba. Ako postoji vrsta ljudi koji su sve skroz pogresno shvatili, onda su to pisci«.4 Ovako izrazit prezir prema intelektualcu, koji je navodno vecito osudjen na greske i glupost, ima duboke korene u britanskoj empirijskoj tradiciji, koja se proteze najmanje dva stoleca unazad i koja smatra da iskustvo, a ne apstraktne ideje -pretpostavljeni adut intelektualaca -pruza sigurnije vodjstvo za drustvenu i politicku praksu. Tako je Edmund Berk (Burke) prekorevao francuske revolucionare zbog njihove spremnosti da slede upute svojih philosophes, pri cemu je »gradjanska i vojna anarhija pretvorena u ustav Francuske«. Dve stotine godina kasnije, gdja Tacer (Thatcher) je rekla umnogome istu stvar kada je u svojim memoarima nazvala Francusku revoluciju »utopijskim pokusajem da se zbaci jedan tradicionalni poredak... u ime apstraktnih ideja koje su formulisali isprazni intelektualci«.5

Suocen sa takvim prezirom kod kuce, britanski intelektualac je cesto padao u dostojanstveno, ali razocarano kulturno ocajanje, gajeci duboku antipatiju prema onome sto je smatrao sebicnom i ciftinskom civilizacijom naseg doba. Metju Arnold (Matthenj Arnold), veliki postovalac francuske intelektualnosti i zestok kriticar engleske malogradjanstine, moze posluziti kao primer.6 Ekstremniji slucaj bio bi Oskar Vajld (Oscar Njilde). Druga strategija, u kojoj kontrast prema francuskom modelu kritickog intelektualca najvise dolazi do izrazaja, jeste krocenje i pripitomljavanje. Intelektualci se integrisu u politicki establisment, cesto kroz isto obrazovno zaledje i drustvene kontekste koje dele sa njegovim pripadnicima, sto se ucvrscuje clanstvom u onoj tipicno britanskoj instituciji -klubu dzentlmena. U XIX veku, to je znacilo da su mnogi intelektualci igrali ulogu »javnih moralista«. Stefan Kolini (Collini) pise:

Viktorijanski intelektualci ugledna roda ubedili su sami sebe da je njihova narocita duznost da podsecaju svoje sebicnije savremenike na zahtevne obaveze koje proisticu iz moralnih vrednosti usadjenih u javni diskurs njihovog drustva.7

Jednu varijantu ovog modela analizira Dzulija Steplton (Julia Stapleton) u svojoj izvrsnoj studiji o britanskom politologu ser Ernstu Barkeru (Sir Ernest Barker).8 Ona tu prikazuje »nacionalnog intelektualca« ciji je samododeljeni zadatak bio da siri knjizevnu kulturu obrazovane manjine na siru narodsku publiku, u cilju jacanja drustvenog jedinstva. Osim samog Barkera, kao primeri se navode R. Dz. Kolingvud (R. G. Collingnjood), A. D. Lindzi (A. D. Lindsay) i Vilijem Beveridz (Njilliam Beveridge). Integracijski obrazac se neposredno odrazio i na politicku praksu. Mnogi istaknuti intelektualci -R. H. Toni (R. H. Tanjney), Dz. D. H. Koul (G. D. H. Cole), Sidni i Beatris Veb (Sidney, Beatrice Njebb), Lionard Vulf (Leonard Njoolf), Harold Laski i Dik Krosman (Dick Crossman) -vrsili su svoj uticaj prvenstveno kroz Laburisticku partiju i njene satelite (poput Fabijanskog drustva), i unutar njih. Opoziciono i nezavisno drzanje jednog Bertranda Rasela (Russell) ili Dzordza Orvela (George Ornjell) oduvek je bilo manje tipicno.

Upravo je ova druga strategija -raditi unutar postojecih ustanova, umesto krenuti putem konfrontacije -dovela do nastanka ideje da iza britanskog dugotrajnog (i nekada mnogo hvaljenog) politickog konsenzusa lezi nekakva levicarska zavera socijaldemokratskih, liberalnih i socijalistickih intelektualaca. U tome je, tvrdi se sve cesce i sve zesce, jedan od glavnih uzroka posleratnog propadanja Britanije.

Posto je dosla na vlast na izborima 1979, gdja Tacer, zureci da sprovede konzervativnu revoluciju i reformu drevnih britanskih ustanova, nije mogla da odoli mogucnosti da obezvlasti one koje su ona i njene skutonose sve cesce oznacavali kao »brbljive klase« -intelektualni establisment koji, po njihovom misljenju, gospodari britanskim univerzitetima, umetnickim svetom, drzavnom upravom, kvalitetnim novinarstvom, BBC-jem, cak i Engleskom crkvom. Izuzev znacajne manjine koja joj se priklonila i pokazala spremnost da bije idejnu bitku u njenu korist, vecina intelektualaca reagovala je sa jedva prikrivenim gnusanjem, smatrajuci je malogradjankom iz predgradja, vulgarnom, osrednjeg ukusa i, u osnovi, jednostavno nekultivisanom. Jedan od malobrojnih izbornih poraza koje je gdja Tacer pretrpela dogodio se 1985. kada je Oksfordski univerzitet nemilostivo glasao da joj ne dodeli pocasni doktorat, kao sto su nalagali dotadasnja praksa i tradicija.9 Ovo nije mesto da se analizira komplikovani odnos gdje Tacer (ili njene vlade) prema svetu ideja, niti da se procenjuje dejstvo njene politike na britanski intelektualni zivot uopste, ali dve posledice njenog odbijanja da se klanja svrgnutom intelektualcu zasluzuju da se pomenu.

Suoceni sa vladom koja je, po tvrdnjama kriticara, u borbi sa protivnicima bila spremna da upotrebi svako raspolozivo sredstvo, ukljucujuci i »unutrasnjeg neprijatelja«, i koja je pri tom pokazivala malo obzira prema pravima pojedinacnih gradjana, znatan broj britanskih intelektualaca -moze se slobodno reci prvi put posle »Odnove generacije« iz tridesetih godina -zauzeo je svesno politicki i javni stav. Iako jos uvek uzdrzljiviji od svojih francuskih parnjaka da se pojave u medijima (narocito na televizijskom ekranu), intelektualci -na primer, dramski pisci Harold Pinter i Tom Stopard (Stoppard) -ipak su poceli da predvode kampanje za institucionalnu reformu i artikulisu politicke programe. Pinterova grupa Povelja 88 zahtevala je (i jos uvek zahteva) reformu britanskog ustava i uvodjenje pisane povelje o pravima. Stopard se intenzivno ukljucio u odbranu Salmana Ruzdija.

Upravo ovaj drugi slucaj ponajvise simbolizuje izmenjenu ulogu intelektualca u Britaniji tokom poslednjeg desetleca ili vise.10 Nesiguran u podrsku vlade, jer su se i gdja Tacer i njen sef diplomatije ser Dzefri Hau pokazali spremni da izreknu reci izvinjenja i zaljenja zbog »uvrede« koju je nanelo objavljivanje Satanskih stihova i u atmosferi u kojoj se, u njegovoj vlastitoj zemlji, naslo i takvih koji ce ga nazvati »arogantnim«, »opasnim oportunistom« i »visestrukim otpadnikom«,11 Ruzdi nije imao mnogo izbora do da se okrene kolegama piscima i intelektualcima za pomoc i moralnu podrsku. Neki, mada niposto svi, bili su spremni da mu je pruze. To je stvorilo kontekst i pobudilo zanimanje za predavanja Edvarda Saida.

Ali, zakasnelo britansko reagovanje na pretnje Ruzdijevom zivotu ne proistice samo iz pogresno shvacenog sopstvenog interesa ondasnje vlasti, vec i iz cinjenice da u Britaniji legitimnost centralne politicke uloge pisca/intelektualca u drustvu nije siroko prihvacena. To nas dovodi do druge posledice antiintelektualizma povezanog sa gdjom Tacer i njenom vladom.

Ironija je u tome sto je malo koji moderni britanski premijer bio toliko svestan vaznosti ideja, i malo koji se okruzio tolikim brojem akademskih licnosti kao gdja Tacer. Pa ipak, njena klika postovalaca i odusevljenih sledbenika -koja je najvecim delom poticala sa London School of Economics, iz Piterhausa, Kembridza i casopisa kao sto su The Spectator i Sunday Telegraph -nepokolebljivo je gledala na intelektualca kao na nesto nebritansko i antibritansko. Tako se, uporedo sa politickim atakom konzervativne vlade na uporista intelektualne moci i povlastica, odvijalo sistematsko preispitivanje uloge intelektualca iz perspektive ideologa desnice. Dva primera zasluzuju da se njima pozabavimo.

Prvi je knjiga Pola Dzonsona (Paul Johnson) Intelektualci, prvi put objavljena 1988. (a sada dostupna i na francuskom pod naslovom Le grand mensonge des intellectuels: vices privés et vertus publiljues).12 Francuski naslov je sam po sebi dovoljan da ukaze na snagu Dzonsonovog argumenta. »Mislim da danas osecam«, pise Dzonson u zakljucku:

izvesnu javnu skepsu kad intelektualci ustanu da nam drze pridike, rastucu sklonost obicnih ljudi da ospore pravo akademicara, pisaca i filozofa, koliko god oni bili istaknuti, da nam govore kako da se ponasamo i kako da vodimo svoje poslove. Izgleda da se siri uverenje kako intelektualci nisu nista mudriji kao ucitelji, niti vredniji kao primeri, nego sto su to nekada bili vracevi ili popovi starih vremena.

Nije jasno na kojim se dokazima ova ocena zasniva, ali je argument lako pratiti: prosudjuj intelektualce ne po onome sto pisu, vec po onome sto rade. Tako se, redom, seciraju privatni zivoti i licne slabosti Rusoa (Rousseau), Selija (Shelley), Marksa (Mardz), Ibzena (Ibsen), Tolstoja, Hemingveja (Hemingnjay), Brehta (Brecht), Rasela, te kasnijih manje znacajnih likova kao sto su Edmund Vilson (Njilson), Lilijan Helman (Lillian Hellman), Norman Mejler (Mailer), Dzejms Boldvin (James Baldnjin), Franc Fanon i Rajner Verner Fasbinder (Rainer Njerner Fassbinder). Paznja se gotovo uvek usredsredjuje na njihov seksualni zivot. Autor nas tako ubedjuje da Rusoove ideje o vaspitanju treba odbaciti s obzirom na to kako se on sam ponasao prema sopstvenoj deci. Marksova dela nemaju nikakvu vrednost jer je, izgleda, imao vanbracno dete. Argument, medjutim, ide i dublje.

Po tom stanovistu, intelektualci su jednako nerazumni, nelogicni, sebicni i sujeverni kao i bilo ko drugi. Njihova strasna sklonost prema radikalnim, apsolutistickim resenjima neminovno ih -uprkos proklamacijama o znacaju reci -dovodi dotle da pravdaju nasilje. To je, tvrdi Dzonson, »prelomna tacka intelektualnog zivota«. Ponavljajuci (po svemu sudeci nehotice) nekadasnja zapazanja Ferdinanda Brinetijera (Ferdinand Brunetiere) o tome kako profesor tibetanskog jezika ne moze svojim sugradjanima deliti lekcije o politici, Dzonson osporava pravo intelektualca da iskoraci iz sopstvene oblasti i stupi u polje javnih poslova. To smo, kaze on, dosad suvise spremno prihvatali, a posledice su bile kobne. »Jedna od glavnih pouka naseg tragicnog veka«, zapaza Dzonson, »koji je video da se toliki milioni nevinih zivota zrtvuju projektima popravljanja sudbine covecanstva, glasi -cuvaj se intelektualaca!«

Tako je intelektualac optuzen ne samo za licemerje, vec i za despotizam i tiraniju ideja. Greske u logici Dzonsonove argumentacije suvise su brojne da bismo ih pominjali; umesto toga, vaznije je reci da su njegova gledista uglavnom reprezentativna za jedan siri antiintelektualizam u savremenoj Britaniji.

Nas drugi primer je mnogo istancaniji: rec je o knjizi Intelektualci i mase13 iz pera Dzona Kerija (John Carey), profesora engleskog na Oksfordskom univerzitetu i glavnog knjizevnog kriticara konzervativnog Sunday Times-a. Knjiga se pojavila u julu 1992. i smesta postala bestseler. Ona predstavlja zestok napad na predrasude, pretenzije i elitizam britanske inteligencije u razdoblju posle 1880, kada su se, tvrdi autor, intelektualci prvi put zabrinuli zbog uspona masa ka potpunoj drustvenoj moci. Istini za volju, Keri cesto pogadja u metu -ljude kao sto su Virdzinija Vulf (Virginia Njoolf), Dzordz Bernard So (George Bernard Shanj), H. Dz. Vels (H. G. Njells), D. H. Lorens (D. H. Lanjrence), E. M. Forster i njima slicne. Oni su svoje gnusanje prema predgradjima, prema bednim likovima kao sto je kancelarijski sluzbenik, prema popularnoj stampi, i prema narodu kao inertnoj, nekulturnoj bezivotnoj masi, izrazavali sa gorljivom podrobnoscu. Modernisticka knjizevna kultura (onog tipa koji se povezuje sa T. S. Eliotom i Blumsberijevskim drustvom Virdzinije Vulf) bila je, tvrdi Keri, namerno nejasna zato da bi iskljucila mase. Pravi junak knjige jeste romanopisac Arnold Benet (Bennett), plebejac, populista, koji se oduvek hranio na narodu i njegovim bezazlenim zadovoljstvima. »Benet traga«, zapaza Keri, »za dubinama koje se kriju u obicnim, ne narocito inteligentnim ljudima«.

Stoga ne iznenadjuje sto Keri pominje cuveni esej Virdzinije Vulf Gospodin Benet i gospodja Braun (Mr Bennett and Mrs Bronjn) i njenu tvrdnju da Arnold Benet ume jedino da opisuje spoljasnje pojedinosti konvencionalnih likova. Implicitni snobizam njene pozicije, istice Keri, izbija na videlo kad socijalistkinja i feministkinja Virdzinija Vulf »razlucuje moderno od viktorijanskog doba na osnovu promena u liku 'necijeg kuvara'«. Keri zatim uspeva, u nizu lakih koraka, da povede citaoca od liberala E. M. Forstera do kulta niceovskog natcoveka, a od futuriste i antidemokrate Vindama Luisa (Njindham Lenjis, kojeg opisuje kao »intelektualcevog intelektualca«) do »intelektualca« Hitlera, cije »kulturne ideje«, kaze se, nisu bile nista drugo do ideje evropskih avangardnih intelektualaca. Posto nas je obavestio da su snovi o istrebljivanju i sterilizaciji masa, ili stav da mase nisu stvarni ljudi, bile tipicne reakcije intelektualca s pocetka XX veka, Keri je sebi otvorio put da izjavi kako je »tragedija Mein Kampf-a u tome sto to delo, u mnogim pogledima, nije bilo devijantno, vec duboko ukorenjeno u evropsku intelektualnu ortodoksiju«. Zakljucak je prost: intelektualci su ti koji, u krajnjoj liniji, nose odgovornost za holokaust.14 U prikazu objavljenom u Observeru Piter Konrad (Peter Conrad) komentarise: »Sa zakasnjenjem, a mozda i nehotice, knjiga Intelektualci i mase je izvinjenje za osvetu koju je protiv nase kulture tokom 80-ih godina sprovela baronica iz Finclija«.15

Da rezimiramo: kad razmatramo nasu temu u britanskom kontekstu, vidimo da nam se ovde nalaze da se intelektualaca plasimo i da ih preziremo. Medjutim, obrisi antiintelektualizma uocljivi su i drugde. Ponekad su prilicno zabavni, kao kad jedan od likova u Stardust Memories Vudija Alena kaze: »Intelektualci su kao mafija. Ubijaju samo svoje«. Intelektualizam takodje moze poprimiti iznenadjujuce poznate oblike. Neokonzervativne tirade Irvinga Kristola (Irving Kristol) protiv americkih »intelektualaca i umetnika«, o tome kako oni podrivaju burzoasko drustvo svojim nezadovoljstvima i fantazijama, lako se daju pomiriti sa retorikom Dzonsona, Kerija i drugih britanskih konzervativaca.16 Drugde, kao sto je primetio Umberto Eko (Eco), nepoverenje prema intelektualcu »oduvek je bilo simptom prafasizma«, svejedno da li ga izrazava Gebels u svojim govorima, ili se javlja u izjavama o »degenerisanim intelektualcima«, »jajoglavcima« i slicno.17 Na potpuno drugoj ravni, sistematsko zatvaranje i ubijanje intelektualaca su redovni pratioci nastanka i postojanja tiranskih rezima. Dramaticnu i krvavu ilustraciju nalazimo u danasnjem Alziru, gde su siroki slojevi stanovnistva ravnodusni prema njihovoj sudbini.

Pitanja porekla

Ona je od samog pocetka koriscena kao uvredljiva oznaka (recimo, kod Brinetijera i Morisa Baresa /Maurice Barres/) koja upucuje na neovlasceno i neosnovano uplitanje deracines (»iskorenjenih«) u stvari koje ih se nimalo ne ticu i o kojima nemaju nista razborito da kazu. Stavise, zbog ovog poistovecivanja porekla termina sa Drajfusovom aferom kao konkretnim istorijskim dogadjajem tesko je bez odredjenih ograda govoriti -kao sto se cesto cini -o prosvetiteljskim intelektualcima, viktorijanskim intelektualcima ili (narocito) srednjovekovnim intelektualcima. Da je to tako odrazava se i kroz cinjenicu da je znacenje reci u opisanom smislu neodvojivo vezano za siru sociolosku definiciju, po kojoj su intelektualci oni koji se po profesiji i zanimanju bave »intelektualnim« radom, za razliku od »manuelnog«. Iako se u kontekstu ovog zbornika rec »intelektualac« obicno ne koristi u socioloskom znacenju, ipak smo svesni da je pojava intelektualca u ogranicenom politickom smislu neodvojiva kako od dramaticnog sirenja mogucnosti za intelektualni rad u XIX veku, tako i od jednog obrasca razvoja u kojem se, tokom razdoblja od najmanje tri veka, nezavisnost intelektualaca od etabliranih ustanova, kao sto su crkva i drzava, progresivno sirila.

Ako se okrenemo Istocnoj Evropi, vidimo jednu grublju sliku intelektualaca u opoziciji prema autokratskoj drzavi. Kao sto je Maksim Gorki rekao 1902. godine, »ruski pisac ne sme da bude prijatelj ruske vlasti«. Kada je drzava nesto preduzimala, pisac je podvrgavao njenu politiku kritickom preispitivanju. Kada drzava nije radila nista -sto je bilo uobicajenije stanje -pisac je pokusavao da je podstakne na aktivnost. Medjutim, ruski intelektualci kasnog XIX veka, iako suprotstavljeni politickoj vlasti, bili su sve kriticniji i prema ruskom drustvu. U njegovoj zaostalosti, neznanju i nasilnosti nalazili su bogatu gradju za knjizevni izraz. Uhvaceni u procep izmedju drzave i drustva, takvi pisci-kriticari poceli su da se definisu kao inteligencija, a njihova se obeskorenjenost smatrala jedinim stanovistem iz kojeg se moze sagledati i artikulisati »interes drustva« kao celine. Na cestu optuzbu da joj manjka uverenje, inteligencija je rado odgovarala: »naprotiv, jedino smo mi -nesputani drustvenim ili finansijskim polozajem -slobodni da gajimo intelektualna uverenja«. Uprkos brojnim slucajevima kompromisa sa vlascu, razvila se ideja da inteligencija zauzima jedinstven polozaj cuvara kulturnih i etickih vrednosti pred nasrtajima drzave. Premda se termin ne moze izjednaciti iskljucivo sa »levicarskom« opozicijom, upravo je u politici on imao najkrupnije posledice, ciji je ishod -tesko da je preterano to reci -bila sama Ruska revolucija.20

U intervalu izmedju revolucija iz 1905. i 1917. inteligencija se mnogo bavila preispitivanjem vlastite uloge. Nastao je citav jedan zanr samokritike. Tako je zbornik Vehi (Putokazi, 1909) osudio celokupnu tradiciju ruske inteligencije zbog apsolutizovanja drustvene pravde na ustrb drugih vrednosti: pravnih, verskih, pa i ekonomskih.21 Nasuprot takvom radikalizmu, Vehi su reformulisali ideje slovenofila i Dostojevskog -ciji Zli dusi predstavljaju najrazorniju kritiku politickog fanatizma koja je ikada napisana. Nastavak ovog zbornika nastao je u sovjetsko doba u Solzenjicinovom urednistvu.22 Mladi poljski radikal Stanjislav Bzozovski (Stanislanj Brzozonjski, 1878-1911) pisao je: »Duhovno gledano, savremena poljska inteligencija je kolektivno nista, res nullius (nicije)«. Inteligencija je »bioloski paradoks« ili »bioloski apsurd« koji pokusava da misao pretvori u nesto samodovoljno, sto samo sebe hrani, kao da nimalo ne zavisi od zivota.23 Bzozovski je citao i razumevao Vehe ali je, za razliku od njegovih autora, lek video u radnickoj klasi: za njega je to bio »kolektivni Prometej« cije se herojske vrline isticu nasuprot uskogrudoj sebicnosti i slabosti intelektualaca. U knjizi Legenda o Mladoj Poljskoj: Ogledi o strukturi kulturne duse (1910), on anticipira Gramsijevu ideju »organskih intelektualaca«, tvrdeci da poljska inteligencija treba da se podredi radnickoj klasi i stavi u njenu sluzbu. Inteligencija nema nikakvo sopstveno poslanje. Tako se proletarijat ispostavio kao »resenje za tragediju inteligencije«, koje mu pomaze da prevlada svoju nemoc i otudjenje.

No, boljsevicka revolucija je to otudjenje zapravo pojacala. Navikla da sebe smatra najnaprednijim delom nacije, inteligencija je sa zbunjenoscu shvatila da ju je jedna radikalna revolucija -cijem je nastanku prethodno znatno doprinela svojim postupcima i spisima -ostavila za sobom. Usledila je kriza samopouzdanja, koja je opet dovela do preispitivanja sopstvene uloge i potrage za novim identitetima i nacinima izrazavanja. Samo su malobrojni docekali Oktobarsku revoluciju sa bezrezervnom dobrodoslicom. Kao sto se pozalio jedan sovjetski istoricar, »mnogi pripadnici inteligencije bili su ophrvani dubokim pesimizmom, dozivljavajuci slom vladavine burzoazije -klase koju su smatrali jedinim nosiocem kulture -kao smrt same kulture«.24 Neki su odabrali izgnanstvo, a mnogi drugi su deportovani posle masovnih hapsenja intelektualaca do kojih je doslo 1922. godine.

Za one koji su preostali, izvesna mera prilagodjavanja novim vlastima bila je neizbezna. Novom rezimu bile su potrebne usluge »nekadasnjih specijalista« i on je shvatio da ih mora nekako platiti. Tokom dvadesetih godina razvio se uzbudljiv intelektualni zivot u kojem su sovjetske elite prednjacile u svetskim okvirima u mnogim oblastima umetnickog i drustveno-naucnog stvaralastva. Ali, kompromis Partije sa »burzoaskom inteligencijom« ubrzo je ponisten. Kada Pasternakov doktor Zivago, na kraju romana, umire od gusenja u moskovskom tramvaju godine 1929, to jasno ima nameru da oznaci smrt »stare inteligencije« u celini.

Umesto nje, Staljin je regrutovao »novu inteligenciju«, koja je brojala desetine hiljada ljudi, da vodi staljinisticku drzavu. Socioloska promena od »obrazovanog kriticara establismenta« u siroki drustveni sloj u kojem se u isti kos trpaju svi nemanuelni radnici, ostavila je -kao sto je i bilo zamisljeno -utisak ogromnog porasta. Ta je promena takodje iziskivala bitno pojednostavljivanje doktrine. Dotad je sovjetski marksizam podrazumevao izvesnu napetost izmedju ideala i stvarnosti koja je dosta pogodovala intelektualnom zivotu. Ali, pocev od ranih tridesetih godina pa nadalje, pravoverje je nalagalo bezuslovnu podrsku zvanicnoj liniji i odbacivanje »utopijskih« vizija buducnosti. Staljin je objasnio da to nisu socijalisticki ciljevi, vec anarhisticke, romanticne sanjarije knjiskih moljaca i bogoslova, »trabunjanja« bez ikakvog znacaja za postrevolucionarnu stvarnost. Takve vizije su izuzetno stetne za intelektualnu aktivnost, koja treba da se usredsredi iskljucivo na »izgradnju socijalizma« -to jest, na privredni i drustveni razvoj zemlje. Uloga intelektualaca u preobrazaju ne mora biti zanemarljiva, dodao je, pod uslovom da okoncaju svoje beskrajne rasprave, odustanu od »rovanja« po arhivima, i stave svoje prakticne vestine u sluzbu »socijalisticke izgradnje«.25

Razvijeni staljinizam cetrdesetih godina, tokom kojih je presadjen i u Istocnu Evropu, nije ostavio nikakav prostor za nezavisnog intelektualca. Recima filozofa Leseka Kolakovskog (Leszek Kolakonjski), nastupilo je »doba mitova« u kojem je istina, lisena svog intelektualnog sadrzaja, postala cisto institucionalno sredstvo, »a njen sadrzaj je u svakom pojedinacnom slucaju bio odredjen dekretima Nepogresive Institucije« sa vlastitim propovednicima zaduzenim za odomacivanje i tumacenje.26

Suocen s time, nezavisni intelektualac mogao je jedino postati dvorska luda. Kolakovski kaze:

Propovednik je cuvar apsolutnoga i onaj koji odrzava kult zbog konacnosti i ociglednosti priznatih i sadrzanih u tradiciji... Dvorska budala mora stajati izvan izabranog drustva, mora ga posmatrati sa strane da bi mogao otkriti neociglednost njegovih ociglednosti i nekonacnost njegovih konacnosti.27

Pa ipak, on se mora kretati u odabranom drustvu da bi otkrio sta u tom drustvu vazi kao svetinja i da bi dobio priliku da bude drzak. Kolakovski zapaza da je Zorz Sorel (Georges Sorel), kada je u vezi s enciklopedistima pisao o ulozi dvorske lude koju filozofija igra, imao na umu pezorativni smisao, kao da su oni bili igracke u rukama plemstva. Ali moderna dvorska luda -pod uslovom da se nije, kao sto se vrlo cesto dogadja, preobrazio u propovednika -gaji podozrenje prema svakom sistemu. On predstavlja »kretanje uobrazilje«, ali ne iz perverzije, nego zato da bi »stalno razmisljao o potencijalnom smislu suprotnih ideja«. I dvorske lude i propovednici mogu imati nepodnosljive osobine: jedni one svojstvene veku sazrevanja, drugi one koje karakterisu staracku demenciju. »Razlika medju njima je u tome sto su samo one prve izlecive«.28

Znacaj autonomije

Socioloski posmatrano, u suprotnosti prema srednjovekovnoj situaciji za moderno doba je presudno to sto je srusen monopol crkvenog tumacenja sveta koji se nalazio u rukama svestenickog sloja, i sto je namesto zatvorenog i do kraja organizovanog intelektualnog sloja nastala slobodna inteligencija.29

Upravo je pozicija relativne autonomije inspirisala Manhajma da nazove intelektualce »slobodnolebdecim«, »neukotvljenim« i »nevezanim«. Stavise, Manhajm je zakljucio da se intelektualcima otvara mnostvo razlicitih uloga; ali jedna od njih (Manhajmova omiljena opcija) bila je da »usvoje tacku gledista i koncepciju celine«. Kao takvi, oni su u stanju da izbegnu »interesnu prirodu politicke misli«, pruzajuci »politicko znanje« za razliku od lazne »ideologije«. Time stizemo korak blize podrucju uloge i odgovornosti intelektualca, koje je predmet mnogih sporova.

Govor o autonomiji, ma koliko relativnoj, neminovno docarava klasicnu sliku nezavisnog intelektualca, ne nuzno zatvorenog u kuli od slonovace, ali svakako nekoga ko uziva dovoljno slobode i autoriteta da se javno oglasava o svim pitanjima. Od ovog stanovista je neodvojiva ideja da intelektualci, samom prirodom svog rada i autonomnog polozaja, nose odgovornost za istinitost i prema istini. To glediste zastupa Alan Montefjore (Montefiore): »Rec 'intelektualac' razumem tako da se odnosi na bilo koga ko pokazuje angazovano zanimanje za valjanost i istinitost ideja, njih samih radi«.30 Tako »biti intelektualac« pocinje da se definise kao poziv.

Radikalni element ovog argumenta -koji je snazno izrazio Zilijen Benda u svojoj knjizi La trahison des clercs31 a Edvard Said preoblikovao u svojim predavanjima na BBC-ju -jeste u tome sto se ova odgovornost prema istini moze upraznjavati jedino ako intelektualac stoji po strani, izdvojen iz drustva u kojem deluje. U tom cilju, Benda nudi idealizovan opis clerc-a kao nekoga uzdignutog iznad svakodnevnih materijalnih briga, a Said govori o »stanju usamljenosti« intelektualca. Distanca, po ovom gledistu, gotovo nuzno povlaci neprijateljski odnos prema drustvu. Benda je smatrao da »istinski« intelektualac treba da se suprotstavi novom iracionalizmu koji su, po njegovom misljenju, donele strasti vezane za rasu, klasu i naciju. Za Saida, intelektualac je »autor jednog jezika koji vlastima pokusava da govori istinu«. Stavise, drustvo se mora prosudjivati ne samo izdaleka, vec i sa stanovista apstraktnih i univerzalnih vrednosti. Kod Bende je to poprimilo formu platonizma koji je za njega bio neproblematican, dok Said, sa vise opreza, govori o »pokusaju da se drzimo jednog univerzalnog i jedinstvenog standarda«.

Iako su njihova gledista uopsteno reprezentativna za ovu normativnu definiciju intelektualca kao poziva, moramo biti svesni raznovrsnosti oblika koje ova moze poprimiti. Takav intelektualac nazivan je raznim imenima. Benda je odabrao srednjovekovni naziv, dok XX vek vise voli da govori o »univerzalnom«, »prorockom« ili »javnom« intelektualcu. Manje nezno, u XX veku je nazivan i »mandarinom«. U prakticne svrhe i u prakticnoj aktivnosti poziv intelektualca je tumacen na jos raznovrsnije nacine. Benda i Drajfusova afera ponovo mogu posluziti kao referentne tacke. U svojoj knjizi La jeunesse d'un clerc,32 Benda zapaza da je uvek ostao »nepokolebljivo veran« »mandarinskom stavu«, ali takodje tvrdi da je u igri bilo nesto vise od licne patnje »tog hrabrog coveka«. Prelazeci, kako je sam to rekao, iz »intelektualizma« u »intelektualnu akciju«, tokom afere Benda je protestovao u ime »istine i pravde, shvacenih kao apstraktne vrednosti, nadredjene interesima mesta ili vremena«. To su, medjutim, bile razmere njegove odgovornosti. Posto je protest iskazan, intelektualci su bili duzni da se »vrate u svoje celije, ociste naocare i ostave drustvo da se rve sa istinom kako zna i ume«.

Ovakvi komentari naveli su H. Stjuarta Hjuza (H. Stuart Hughes) da prokomentarise: »Da su se evropski intelektualci doslovno drzali Bendinih saveta, malo njih bi prezivelo dve decenije koje su sledile za objavljivanjem njegove knjige«.33 Ova kritika je i danas relevantna, ako pogledamo slucajeve kao sto su sistematsko ubijanje alzirskih frankofonih intelektualaca ili pogubljenje nigerijskog romansijera Kena Saro-Vive (Ken Saro-Njinja). Ipak, intelektualci su nastavili da primenjuju strategiju koju je ocrtao Benda, i to na mnostvo razlicitih nacina i u mnostvu konteksta. Osim toga, duboko osecaju dileme i muku svog tegobnog polozaja.

Dileme intelektualaca

Rasprava o prvom pitanju neminovno se usredistava na odgovornost intelektualca. Timoti Garton Es (Timothy Garton Ash) je nedavno prokomentarisao da je »posao intelektualca da traga za istinom, a potom je prikaze sto je mogucno potpunije, jasnije i zanimljivije«.34 On nadalje dodeljuje intelektualcu »ulogu mislioca ili pisca koji se ukljucuje u javnu raspravu o pitanjima javne politike, u politiku u najsirem smislu reci, ali namerno ne nastoji da stekne politicku moc«. Prema tome, »izmedju nezavisnog intelektualca i profesionalnog politicara nuzno mora postojati neprijateljski... odnos«. Po Esovom misljenju, to treba da vazi u liberalnoj, demokratskoj drzavi isto onoliko koliko i u diktaturi.35

Apel za napustanje pozicije nezavisnosti moze se naci i u Gramsijevim razmisljanjima o »organskom« intelektualcu i njegovom odnosu prema modernom Vladaocu -Komunistickoj partiji. Isti apel se, medjutim, javlja i drugde, prozimajuci odnos intelektualaca prema marksizmu uopste. Prema Rejmonu Aronu, marksizam je bio pravi »opijum za intelektualce«. Njegov najpoznatiji proizvod je komunisticki »saputnik«, kojeg su vrhunski zaverenici, poput Vilija Mincenberga (Njilli Muenzenberg) uvukli u svet samoobmane.36 Ta debata se otvara u Francuskoj, narocito i radovima Pola Nizana (Paul Nizan), Sartra (Sartre) i, kasnije, Misela Fukoa (Michel Foucault). Dva recita primera napustanja nezavisnosti mogu se naci u kontrastnim statusima intelektualca u Alziru i u Izraelu. U Alziru, neki intelektualci su stupili u saveznistvo sa islamistima, gledajuci kroz prste divljackim zlocinima koji se vrse nad njihovim frankofonim kolegama. U Izraelu, otelovljenje onoga sto se na Zapadu smatralo nezavisnim intelektualcem preobrazeno je u organskog intelektualca izraelske drzave.

U delima Maksa Vebera (Madz Njeber), medjutim, pokrece se pitanje alternativne mogucnosti. Tu je presudno razlikovanje »etike principijelnog uverenja« i »etike odgovornosti«. Veber ih opisuje kao »dve temeljno razlicite, nepomirljivo suprotstavljene maksime; prva malo haje za ishode i oseca se 'odgovornom' samo za to da se pobrine da se plamen cistog uverenja... nikada ne ugasi«. Druga vrsta etike se usredsredjuje na predvidljive posledice delanja i, prema tome, uzima u obzir »svakodnevne ljudske mane«. Kad intelektualci ulaze u politiku, oni to cine oboruzani etikom uverenja, neminovno sa katastrofalnim posledicama.

Da li sve ovo znaci da je distancirani intelektualac jedini pravi intelektualac i da su, preuzimajuci druge uloge, intelektualci navukli na sebe toliku moralnu ljagu da su izneverili svoj poziv? Veoma je lako pronaci primere koji to dokazuju. Jedan slucaj, oko kojeg se jos uvek lome koplja, tice se filozofa Martina Hajdegera (Heidegger) i njegove podrske nacistima.37 Ali, da li se skripac u kojem se intelektualac nalazi moze tako olako svesti na izbor izmedju distancirane nezavisnosti i beskicmenjackog ulagivanja vlasti, sa sve slepocom i nedostatkom kritickog sudjenja koji uz to idu? Zar ne postoji mogucnost za srednju poziciju?

Ovde je zanimljivo porazmisliti o recima Vaclava Havela, dramskog pisca-disidenta koji je postao politicar i predsednik drzave.38 Havel definise intelektualca kao »osobu koja je posvetila citav svoj zivot uopstenom razmisljanju o ovom svetu i sirem kontekstu stvari«. I drugi ljudi to rade, ali intelektualci se, prema Havelu, izdvajaju po tome sto to rade profesionalno. Zahvaljujuci tome, oni su razvili jedan »siri osecaj odgovornosti za stanje sveta i njegovu buducnost«, jedan stav, priznaje on, koji je »naneo mnogo stete« kad su intelektualci pretpostavili da »nude univerzalna resenja« za probleme sveta. Ovakvim »utopijskim intelektualcima« treba se, dakle, suprotstaviti u korist »drugog tipa intelektualca: onih koji vode racuna o vezama koje spajaju sve na ovom svetu u celinu, koji prilaze svetu sa skromnoscu, ali isto tako i sa pojacanim osecajem odgovornosti, koji se bore za sve sto je dobro«. Takve intelektualce, kaze Havel, treba slusati »s najvecom paznjom, bez obzira na to da li nastupaju kao nezavisni kriticari, drzeci nasusno potrebno ogledalo pred licem politike i vlasti, ili su neposredno ukljuceni u politiku«. On zakljucuje: »Na kraju krajeva, ko je bolje opremljen da odlucuje o sudbini ove globalno medjupovezane civilizacije od ljudi koji imaju jasnu svest o njenim unutrasnjim sponama, koji im poklanjaju najvecu paznju, koji zauzimaju najodgovorniji stav prema svetu kao celini?«

Drugi izazov klasicnoj koncepciji intelektualca kao bica izdvojenog i distanciranog od drustva stize u vidu optuzbe da intelektualac, socioloski gledano, nije vise cak ni relativno autonoman. Kao dva glavna krivca za to navode se masovni mediji i (narocito u Severnoj Americi) univerziteti.

Sto se medija tice, Rezis Debre je svakako njihov najpoznatiji analiticar i kriticar. U svojoj knjizi Intelektualna moc u Francuskoj,39 on argumentaciju gradi na jednostavnoj troclanoj podeli francuskog intelektualnog zivota u XX veku: od 1900. do 1930. arhetipski intelektualac bio je nastavnik koji je pohrlio u odbranu Drajfusa i Republike; od 1930. do 1960. to je bio nezavisni pisac, a narocito krug koji je gravitirao oko Zidove Nouvelle Revue Française; od 1960. do danas, to je televizijska zvezda. Upravo je srednji »ciklus«, kaze Debre, obelezio »zlatno doba francuske misli«: ono sto je potom sledilo predstavljalo je »bitnu degradaciju intelektualne funkcije«. »Masovni mediji«, tvrdi Debre, »funkcionisu na licnosti, umesto na kolektivu, na senzacionalnom, umesto na shvatljivom, i na pojedinacnom, umesto na univerzalnom«. Moc -stvarna moc da se odluci ko ce dobiti priliku da ga drugi cuju -lezi u rukama novinara i medijskih magnata, a oni cene »sposobnost da briljantno govorimo o temi o kojoj ne znamo prakticno nista«. Sledstveno tome, da bi preziveo, intelektualac mora da se prilagodi i da napusti naucni rad zarad ambicije i korumpiranosti. Buduci da se Francuskom ne samo upravlja iz jednog centra, ona i misli iz centra, za intelektualca vise nije vazno da bude nezavisan nego da ima svoju rubriku u nekom nedeljniku, na radio-stanici ili u TV-emisiji. Rezultat je, prema Debreu, zastrasujuci: »Amerikanizovana inteligencija u evropeizovanoj Francuskoj stavlja naglasak na osmeh, dobre zube, lepu frizuru i glupavu adolescentsku zucljivost«.

Kritiku stetnog dejstva univerziteta na nezavisnost intelektualaca ponajbolje ilustruje knjiga Poslednji intelektualci: americka kultura u doba akademije Rasela Dzekobija (Russell Jacoby).40 Poput Debrea, Dzekobi deli XX vek u tri generacijska razdoblja. Generacija 1900. predstavlja »klasicne americke intelektualce; oni su ziveli svoj zivot kroz knjige, prikaze i novinarstvo; nikada nisu predavali na univerzitetima, ili su to cinili retko«. Generacija 1920. obelezila je prelaznu fazu: »oni su odrasli pisuci za male casopise kad su univerziteti jos uvek bili marginalni; ovo iskustvo je oblikovalo njihov stil -pisali su elegantne i pristupacne oglede namenjene siroj intelektualnoj zajednici«. Generacija 1940. je, medjutim, osetila »punu tezinu akademizacije«. Za ovaj narastaj, identicnost intelektualnog zivota i univerziteta bila je gotovo potpuna: »biti intelektualac znacilo je biti profesor«. U kombinaciji sa razaranjem urbane sredine nezavisnog intelektualca, tim su procesom intelektualci pretvoreni iz kriticara i boema u akademicare koji se rukovode realnostima birokratizacije i redovne profesure. »Intelektualci Nove levice«, pise Dzekobi, »postali su profesori koji nisu gledali ni unazad ni u stranu; pogled im je bio prikovan za profesionalne casopise, monografije i konferencije«. Rezultat je bio konformizam i osrednjost. Tako je unistena »nepopravljivo nezavisna dusa koja nikome ne mora da odgovara«, a s njome i »predanost ne samo vlastitom profesionalnom ili privatnom domenu vec i javnom svetu -i javnom, puckom jeziku«. Argument je prost: »nestali intelektualci izgubljeni su na univerzitetima«.

Dzekobijeva osuda akademskog sveta izazvala je mnostvo polemika. Medju kriticarima nisu retki oni koji tvrde da nema mesta idealizaciji »slobodnolebdeceg« intelektualca.41 Tako Brus Robins (Bruce Robbins) sugerise da je kod njujorskih intelektualaca iz Dzekobijeve maste bilo malo toga dostojnog divljenja. »Intelektualci«, pise on, »nikada nisu ziveli onim velicanstveno nezavisnim zivotom koji im se tako cesto pripisuje, pa se zato i mora ciniti, kad ih pogledamo izbliza, da samo sto ga nisu izgubili«. Cin »stalozivanja« mozda ne zasluzuje da se okarakterise jednostavno kao pad, a to se cesto cini. Profesionalizacija, prema Robinsu, nudi »primer svetovnog poziva: ne nezasluzeni osecaj sopstvenog znacaja, ne neosporan ili neodgovoran autoritet, vec onaj deo profesionalnog diskursa koji se poziva na javne vrednosti (i pomaze da se one preoblikuju) u naporu da opravda (i preoblikuje) profesionalnu praksu«.

Bilo kako bilo, cini se da u Debreovim i Dzekobijevim analizama izmenjenog okruzenja intelektualca postoji zrno istine. Ako nista drugo, svedoci smo nastanka novog tipa intelektualca: on se pojavljuje na televiziji radije nego sto pise! Ali, jesu li posledice tako tragicne kao sto ova dvojica sugerisu? Jesmo li zaista videli poslednje intelektualce? U Francuskoj, ne samo da se trend ka »medioloskom poretku« -koji je Debre dijagnostikovao -nastavio, vec je dobio i ovaplocenje u liku filozofa Bernar-Anrija Levija (Bernard-Henri Levy), sa sve njegovim kosuljama poznatih kreatora i privlacnim izgledom.42 Pa ipak, posle mnogo autoanalize, intelektualcima u Francuskoj poslo je za rukom da preoblikuju svoju ulogu, smisljajuci razne alternativne strategije koje im omogucuju da govore siroj javnosti i da se u nju ukljuce. U Sjedinjenim Drzavama se u poslednje vreme takodje mnogo govori o ponovnoj pojavi »javnog« intelektualca, narocito crnog javnog intelektualca.43 Kontroverza oko toga kljuca, i bez sumnje ce nastaviti da kljuca; ova nova figura se svakako u mnogo cemu duboko razlikuje od Dzekobijevih njujorskih intelektualaca, koji su pretezno bili muskarci, belci i Jevreji. Ipak, ima malo sumnje da je sa licnostima kao sto su Kornel Vest, bel huks (bell hooks),*** Toni Morison (Toni Morrison) i Henri Luis Gejts mladji (Henry Louis Gates Jr.) Amerika dobila, kako kaze Robert Bojnton (Boynton), »odrzivu, mada iz osnova drugaciju sliku onoga sto javni intelektualac moze biti«. Kornel Vest, recimo, progovara Bendinim jezikom kad kaze da crni intelektualac nastanjuje »jedan izolovan i odvojen svet« i bira »samonametnutu marginalnost«; ali Vest nastavlja opisom jednog »pobunjenickog modela« u kojem crni intelektualac igra ulogu »kritickog organskog katalizatora«. »Glavni prioritet crnih intelektualaca«, kaze on, »treba da je stvaranje ili ozivljavanje institucionalnih mreza koje podsticu visokokvalitetne kriticke navike, prvenstveno u svrhu crnacke pobune«.44 Drugde se moze ciniti da situacija sadrzi manje potencijala za intelektualca -u arapskom svetu, recimo, gde se izbor precesto svodi na sluzbu Vladaocu ili izgnanstvo;45 ili u Japanu, gde, prema nobelovcu romansijeru Kenzaburu Oe, intelektualci nemaju nikakav uticaj na politicku klasu koja odbija da prizna greske proslosti;46 u Nemackoj, gde je cutanje levicarskih intelektualaca otvorilo prostor za ponovno budjenje nacionalizma koji artikulisu pisci poput Bota Strausa (Botho Strauss);47 ili, sto vise iznenadjuje, u Italiji, gde, uprkos ogromnom ugledu koji uzivaju ljudi kao sto je Norberto Bobio (Bobbio), korumpirani politicki sistem nastavlja po starom48 -ali americki primer je dovoljan da naznaci kako intelektualci jos uvek mogu naci neku ulogu za sebe i jos uvek se mogu cuti.

Treci pravac razmatranja bez sumnje nosi najvece opasnosti po intelektualca. Gde su izvori intelektualcevog autoriteta i legitimnosti? Oni su duboko ukorenjeni u zapadnu filozofsku tradiciju, a tokom poslednjih nekoliko vekova nalazili su potporu u prosvetiteljskom projektu. To je intelektualcu dozvoljavalo da polaze pravo na poseban uvid u ljudske poslove i da tvrdi kako drustvo treba prosudjivati izdaleka i sa stanovista apstraktnih i univerzalnih vrednosti. Ali, da li je ova pozicija, sa svojim kantovskim temeljima, odrziva i danas? U Americi, na primer, ona je meta stalnog osporavanja.

Konkretno, kritikujuci univerzalne, na pravima zasnovane teorije Dzona Rolsa (John Ranjles), Majkl Volzer (Michael Njalzer) tvrdi da se pravda mora shvatiti lokalno, istorijski i kontekstualno i da se, shodno tome, radikalni dualizam koji povezujemo sa Bendinom koncepcijom le vrai intellectuel mora napustiti. Obelezje intelektualca, tvrdi Volzer u Drustvu kriticara,49 nije distanciranost od stvarnog zivota, vec to sto intelektualac nikada nije sasvim nekritican. Time dobijamo, kaze on:

mozda najprivlacniju sliku istinskog intelektualca: on nije stanovnik zasebnog sveta, znalac ezotericnih istina, nego supripadnik ovoga naseg sveta koji se posvecuje -ali sa zarom -istinama koje svi znamo.

Bendini kriterijumi, drugim recima, nisu previsoki nego pogresni: zadatak intelektualca je da raskrinkava »udobno licemerje« i nepravde drustva, ali to treba da cini iznutra, ostajuci veran zdravom razumu obicnih ljudi.

Dok Volzer zeli da sacuva, u ma koliko ogranicenom obliku, kriticku funkciju intelektualca, jos snazniji napad na te pretenzije dolazi iz redova pobornika postmodernizma. Ricard Rorti (Richard Rorty), jedan od najvaznijih zivih americkih filozofa, podrobno je prikazao implikacije ove pozicije, narocito u svojoj knjizi Kontingencija, ironija i solidarnost.50 Rorti sebe shvata kao branioca onoga sto naziva »postmodernistickim burzoaskim liberalizmom«.51 Po ovom gledistu, ne mozemo govoriti o intrinsicnom ljudskom dostojanstvu ili intrinsicnim ljudskim pravima, niti aistorijski razlucivati zahteve moralnosti od zahteva razboritosti. Nas jezik, nasu savest, nasu moralnost, cak i nase najuzvisenije nade, najbolje je sagledati kao kontingentne proizvode ciji uzroci nisu nista dublji od kontingentnih istorijskih okolnosti. U tom okviru, intelektualac igra ulogu ironicara, »osobe koja sumnja u svoj vlastiti krajnji recnik, vlastiti moralni identitet, a mozda i vlastito dusevno zdravlje«. Posto mu je uskracena potpora aistorijskog zaledja, on ne moze biti odgovoran za nevolje ljudskog roda; u najboljem slucaju, treba da nastoji da ubedi »nase drustvo« da bude odgovorno jedino sopstvenim tradicijama, umesto pretenzijama pretpostavljenog univerzalnog moralnog zakona. Kao takav, Rortijev intelektualac ne moze videti dalje od »praksi bogatih severnoatlantskih demokratija«.

Unutar tog okvira, kao sto je tvrdio Zigmunt Bauman, intelektualac prestaje da bude zakonodavac i postaje tumac, pri cemu se »autoritet da arbitrira... legitimisan superiornim (objektivnim) znanjem« zamenjuje zadatkom »prevodjenja iskaza, nastalih unutar jedne tradicije zasnovane na lokalnoj zajednici, tako da se mogu razumeti unutar sistema znanja zasnovanog na drugoj tradiciji«.52 Radikalna kritika ovog stava, narocito kad ga artikulisu prvosvestenici postmodernizma kao sto su Zan Bodrijar (Jean Baudrillard) i Zan-Fransoa Liotar (Jean-Francois Lyotard), kaze da se on svodi na ideolosko saucesnistvo sa kapitalizmom i njegovim politickim predstavnicima. Samo je nesto manje ostra optuzba da se time onemogucava svaki ozbiljniji i smisleniji radikalni angazman intelektualca. Cim se ukloni (osnovana ili neosnovana) pretenzija na univerzalnost, opoziciona funkcija intelektualca postaje tesko odrziva. Sve raspre postaju cisto lokalne, a sve pretenzije na istinitost diskreditovane. Ostaje nam jedino diskurs.53

Naravno, mozda je to karakter postmodernog sveta u kojem smo sada osudjeni da zivimo. Ali, ako je tako, moramo biti svesni da time ne samo intelektualci, nego svi mi, postajemo fakticki nemocni da delamo, osim u sasvim ogranicenim kontekstima.

Ako je ovaj vek zapoceo sa Drajfusovom aferom i radjanjem modernog intelektualca, on se zavrsava ne samo sa okrutnostima sukoba u Bosni vec i sa neobustavljenim hapsenjima intelektualaca sirom sveta, a konkretno sa progonom Salmana Ruzdija. U Ruzdijevom slucaju, kao i u drugima, u opasnosti je ono sto je Ruzdi oznacio kao »nesputana republika jezika«.54 On objasnjava:

Veliki i mali mocnici, iritirani sposobnoscu umetnosti da gradi slike sveta koje se ne slazu sa njihovim vlastitim uproscenijim i uskogrudijim gledistima -ili ih potkopavaju -tretiraju stvaralacki duh kao neprijatelja.

Zasto bi inace despotski i tiranski rezimi, kakvo god bilo njihovo politicko ruho, bez izuzetka preduzimali genocid nad intelektualcima? U slucaju Ruzdi, nije ugrozena liberalna demokratija -kao sto se cesto tvrdi -nego intelektualcev vlastiti integritet i sama licnost. Ne samo u Engleskoj vec i drugde sirom sveta, izazov nije samo u tome da li na tu pretnju odgovoriti, nego i kako. Ruzdijevim recima: »Molim da me razumete: ja se ne zalim. Ja sam pisac. Ja ne prihvatam svoje stanje. Ja cu se svim silama truditi da ga promenim: ali ja zivim u njemu. Pokusavam da iz njega nesto naucim«.55

Prevela

Ivana Spasic

-----------------------

*) Naslov originala: Jeremy Jennings i Anthony Kemp-Njelch, »The Century of the Intellectual: From the Dreyfus Affair to Salman Rushdie«, uvodni clanak u zborniku: J. Jennings i A. Kemp-Njelch (ed.), Intellectuals in Politics: From the Dreyfus Affair to Salman Rushdie, London i Nenj York, Routledge, 1997, str. 1-21. Oprema redakcijska.

**) Nazvana su u cast lorda Rita, prvog direktora BBC-ja. -Prim. prev.

***) Ova americka spisateljica i feministkinja (pravim imenom Gloria Jean Njatkins) pise svoj pseudonim malim pocetnim slovima u znak otpora prema autorskom narcizmu. -Prim. prev.

--------------

1 E. Said, »Opponents, audiences, constituencies and community«, u: Nj. J. T. Mitchell (ed.), The Politics of Interpretation, Chicago, University of Chicago Press, 1983, str. 9.

2 E. Said, Culture and Imperialism, London, Chatto and Njindus, 1993.

3 Tekst Saidovih predavanja moze se naci u listu Independent od 24. juna i 1, 8, 15, 22. i 29. jula 1993. Zajedno sa dodatim Uvodom, prestampana su u knjizi Representations of the Intellectual, London, Vintage, 1994. U Uvodu, Said komentarise neprijateljstvo koje je iskazano prema njemu kao predavacu i prema njegovoj »neengleskoj« temi.

4 »Mud in your intellectual eye«, Observer, 27. jun 1993.

5 M. Thatcher, The Donjning Street Years, London, Harper Collins, 1993, str. 753. Primere britanskog antiintelektualizma vrlo je lako naci, ali sledeci isecak iz mnogo citanih dnevnika Alana Beneta (Bennett) izrazava nesto od tog mentaliteta: »13. maj (1987). Kolin Hejkroft i ja caskamo na trotoaru. Prolazi neki covek vukuci kolica iz kupovine. 'Micite se, vi takozvani intelektualci', drekne on, 'preprecili ste prokleti put'. Zanimljivo je da je intelektualac taj koji smeta, iako mu se nikad ne sme reci naprosto 'intelektualac', nego se uvek dodaje i 'pseudo' ili 'takozvani'. Uostalom, jedino u Engleskoj nazvati nekoga 'intelektualcem' znaci uvredu«; A. Bennett, Njriting Home, London, Faber, 1994, str. 157. Nekonformisticke religije -a narocito metodizam (vera gdje Tacer) -bez sumnje igraju znacajnu ulogu u britanskoj antipatiji prema intelektualcima. U ovoj zemlji postoji odredjena odbojnost prema svim oblicima svestenicke kaste.

6 V. S. Collini (ed.), Arnold: Culture and Anarchy and Other Njritings, Cambridge, Cambridge University Press, 1993. Zanimljivo je da Kornel Vest (Cornel Njest) daje potpuno drugaciju karakterizaciju Arnolda, opisujuci ga kao »organskog intelektualca srednje klase u nastanku«. C. Njest, Keeping Faith: Philosophy and Race in America, London/Nenj York, Routledge, 1993, str. 7.

7 S. Collini, Public Moralists: Political Thought and Intellectual Life in Britain, 1850-1939, Odzford, Clarendon Press, 1991, str. 58.

8 J. Stapleton, Englishness and the Study of Politics: the Social and Political Thought of Ernest Barker, Cambridge, Cambridge UP, 1994.

9 Treba reci da je Oksfordski univerzitet bez imalo oklevanja dodelio tu pocast svom bivsem studentu Bilu Klintonu, predsedniku koji se zalaze za smrtnu kaznu.

10 Britanski antiintelektualizam je smesta reagovao, nazivajuci Pintera i prijatelje »bolingerskim socijalistima«.

11 Svi ovi navodi poticu od ljudi koji nisu muslimani i koji zauzimaju istaknute polozaje u britanskom javnom zivotu. Ne bi bilo tesko naci jos slicnih kvalifikacija, jednako reprezentativnih za britanski antiintelektualizam.

12 P. Johnson, Intellectuals, London, Njeidenfeld and Nicolson, 1988; francuski prevod Le grand mensonge des intellectuels: vices prives et vertus publiljues, Paris, Laffont, 1993. »On je tipicni tacerovski intelektualac«, kaze za Dzonsona The Nenj York Revienj of Books, »neotesani, ekscentricni, katolicki bivsi socijalista«: I. Burama, »Mrs Thatcher's Revenge«, Nenj York Revienj of Books, 21. mart 1996, str. 24. Dzonson trosi veliki deo svog vremena na napadanje permisivnog drustva i, naravno, homoseksualnosti.

13 J. Carey, The Intellectuals and the Masses, London, Faber, 1992.

14 Kerijev najnoviji izlet u ovu temu dogodio se nedavno, u vidu njegove krajnje neverovatne uloge priredjivaca Faberove knjige nauke (Faber Book of Science). On sada zastupa glediste da su naucnici zamenili knjizevnu inteligenciju kao novi intelektualci. Ova pozicija mu je omogucila da bude citiran u casopisu The Times Higher Education Supplement, gde kaze: »Leonardo da Vinci je bio levak, vegetarijanac, homoseksualac i kopile«. Keri, izgleda, nije upoznat sa cinjenicom da istorija nauke obiluje prevarama, bestidnim predrasudama, greskama i karijerizmom. Prestizni casopis Nature, na primer, stampao je nacisticke denuncijacije »jevrejske nauke«; v. Nj. Gratzer (ed.), A Bedside Nature: Genius and Eccentricity in Science 1869-1953, Basingstoke, Macmillan, 1995.

15 »No intellectuals please, nje're British«, Observer, 5. jul 1992.

16 T. Draper, »An Anti-Intellectual Intellectual«, Nenj York Revienj of Books, 2. novembar 1995, str. 29-34.

17 U. Eco, »Ur-Fascism«, Nenj York Revienj of Books, 22. jun 1995, str. 12-15.

18 R. Njilliams, Keynjords, London, Fontana, 1988, str. 169.

19 U vezi s Drajfusovom aferom citaoci mogu konsultovati J.-D. Bredin, The Affair: the case of Alfred Dreyfus, Nenj York, Braziller, 1986. O tome kako je ovo iskustvo definisalo intelektualca u Francuskoj, v. P. Ory, »Lju'est-ce lju'un intellectuel?«, u: P. Ory (ed.), Dernieres ljuestions audz intellectuels, Paris, Olivier Orban, 1990, str. 9-50.

20 I. Berlin, »The birth of the Russian intelligentsia«, u: Russian Thinkers, London, Hogarth Press, 1978, str. 114-35.

21 Knjiga se pojavila i na engleskom: B. Shragin i A. Todds (eds). Landmarks: A Collection of Essays on the Russian Intelligentsia, Nenj York, Karz Honjard, 1977. V. C. Read, Religion, Revolution and the Russian Intelligentsia, 1900-1912: The »Vekhi« Debate and its Intellectual Background, London, Macmillan, 1979.

22 A. Solzhenitsyn et al., From Under the Rubble, Boston, Little Bronjn, 1975.

23 A. Njalicki, Stanislanj Brzozonjski and the Polish Beginnings of »Njestern Mardzism«, Odzford, Clarendon Press, 1989, str. 176-98.

24 S. A. Fedyukin, The Great October Revolution and the Intelligentsia, Mosconj, Progress Publishers, 1975, str. 25.

25 Klasicno mesto je Staljinov govor Drustvu marksistickih agronoma (decembra 1929), u: J. V. Staljin, Sochineniya, DzIII, Moskva, 1950, str. 141-72.

26 »Permanent and transitory aspects of Mardzism«, in: L. Kolakonjski, Mardzism and Beyond: On Historical Understanding and Individual Responsibility, London, Pall Mall Press, 1971, str. 191-205.

27 L. Kolakovski, »O teoloskom nasledju u savremenom misljenju«, u: Filozofski eseji, preveo S. Nikolic, Beograd, Nolit 1964, str. 55.

28 »O teoloskom nasledju u savremenom misljenju«, str. 57. Kritiku pozicije Kolakovskog v. u: A. MacIntyre, After Virtue: a study in moral theory, London, Ducknjorth Press, 1981, str. vii-viii.

29 K. Manhajm, Ideologija i utopija, preveo B. Zivojinovic, Nolit, Beograd 1978, str. 13.

30 V. A. Montefiore, »The political responsibility of intellectuals«, u I. Maclean (ed.), The Political Responsibility of Intellectuals, Cambridge, CUP, 1990, str. 201.

31 J. Benda, La Trahison des clercs, Paris, Grasset, 1927.

32 J. Benda, La jeunesse d'un clerc, Paris, Gallimard, 1938.

33 H. Stuart Hughes, Consciousness and Society: The Reorientation of European Social Thought 1890-1930, St. Albans, Paladin, 1974, str. 417. Knjiga koju pominje je, naravno, La Trahison des clercs, objavljena 1927.

34 T. Garton Ash, »Prague: Intellectuals and Politicians«, Nenj York Revienj of Books, 12. januar 1995, str. 35.

35 T. Garton Ash, »Prague: Intellectuals and Politicians«.

36 S. Koch, Double Lives: Stalin, Njilli Muenzenberg and the Seduction of the Intellectuals, London, Harper Collins, 1995.

37 Kao sto komentarise Alan Rajan: »Mozda od Hajdegerovih refleksija o Bicu do nacizma put i nije kratak, ali bilo bi veoma tesko reci za njega da je bio nesto drugo do elitista, iracionalista i nostalgicar, prepun prezira prema humanistickim impulsima iza vecine modernih politickih ideja«. Alan Ryan, »Dangerous Liaison«, Nenj York Revienj of Books, 11. januar 1996.

38 V. Havel, »The responsibility of intellectuals«, Nenj York Revienj of Books, 22. jun 1995, str. 36-7.

39 R. Debray, Le pouvoir intellectuel en France, Paris, Ramsay, 1979. (Engleski prevod: Teachers, Njriters, Celebrities: The Intellectuals in Modern France, London, Verso, 1981.)

40 R. Jacoby, The Last Intellectuals: American Culture in the Age of the Academe, Nenj York, Basic Books, 1987.

41 V. B. Robbins (ed.), Intellectuals: Aesthetics, Politics, Academics, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1990, i Secular Vocations: Intellectuals, Professionalism, Culture, London i Nenj York, Verso, 1993.

42 O Leviju, v. K. Muir, »Pretentious, Moi?«, The Times Magazine, 16. decembar 1995.

43 V. na primer B. Berube, »Public Academy«, The Nenj Yorker, 9. januar 1995. i R. S. Boynton, »The Nenj Intellectuals«, Atlantic Monthly, mart 1995, str. 53-70.

44 V. C. Njest, »The Dilemma of the Black Intellectual«, u: Keeping Faith, Nenj York i London, Routledge, 1993, str. 67-85, i »The Crisis of Black Leadership«, u: Race Matters, Nenj York, Vintage Books, 1994, str. 53-70.

45 V. M. Naim, »Intellectuels en ljuete d'identite«, Le Monde, 20. maj 1994. Slucaj Palestinke Hane Asravi (Ashranji) pruza pozitivniji primer: v. A. Shlaim, »Njoman of the Year«, Nenj York Revienj of Books, 8. jun 1995, str. 24-7.

46 V. »Kenzaburo Oe dans les meandres de l'ambiguite japonaise«, Le Monde, 28. jul 1995.

47 V. B. Strauss, »Anschnjellender Bocksgesang«, u: S. Schnjilk i U. Schacht, Die selbstbenjusste Nation, Frankfurt, Ullstein, 1995, str. 19-40. Zanimljivo je zapaziti da Straus, iako duboko kritican prema intelektualcima sa levice, ne okleva da sebe izjednaci sa »pesnikom-misliocem« i »usamljenim vidiocem«.

48 R. Bellamy, »Honj not to make Italians«, The Times Literary Supplement, 22. decembar 1995.

49 M. Njalzer, The Company of Critics: Social Criticism and Political Commitment in the Tnjentieth Century, London, Peter Halban, 1989.

50 R. Rorty, Contingency, Irony and Solidarity, Cambridge, CUP, 1989.

51 U vezi s time v. debatu izmedju Rortija, Virdzinije Held (Virginia Held) i Alasdera Mekintajera (Alasdair MacIntyre) o drustvenoj odgovornosti intelektualca u Journal of Philosophy, 1983, str. 572-91.

52 Z. Bauman, Legislators and Interpreters: On Modernity, Post-modernity and Intellectuals, Odzford, Polity Press, 1987. Vazno je shvatiti da Bauman ne misli da druga uloga treba da eliminise prvu: "I dalje ostaje funkcija intelektualaca da dovedu projekt modernosti do njegovog punog ostvarenja« (str. 192).

53 Bezrezervan napad na ove pozicije moze se naci u: C. Norris, Uncritical Theory: Postmodernism, Intellectuals and the Gulf Njar, London, Lanjrence and Njishart, 1992. Norisova naklonost je na strani Habermasa, Comskog i Deride. Ovaj poslednji, prema Norisu, ne spada »u one olake tonove postmodernisticke retorike koja veselo proglasava kraj rezima stvarnosti, istine i prosvetiteljske kritike« (str. 18).

54 S. Rushdie, »A declaration of independence«, Liber, 17. mart 1994. i C. Simon, »Algerie, la guerre culturelle«, Le Monde, 19. maj 1994.

55 S. Rushdie, Imaginary Homelands: Essays and Criticism, 1981-1991, London, Granta, 1991, str. 414.