Problem i resenje Kosova

Kosovo jeste pocetak i kraj vremena smrti, najkobnije politike koja je Srbiju ikada vodila i vodala

Zivotodavna, najbezazlenija rec najbezazlenijih na svetu, rec deteta, Hocu da zivim, rec protiv rata Necu rat, Necu da budem ubica... A samo to je bio dovoljan razlog organima javnog reda i mira da deci, studentima, drsko upadnu u rec i zivot, da ih privedu (10. juna ove godine, u vecernjim satima) na visecasovni famozni informativni razgovor zbog uznemiravanja javnosti, uznemiravanja gradjana, a o svemu tome sredstva javnog informisanja jedva da su saopstila ista sto ima ikakvu informativnu vrednost, valjda zbog-radi ne-uznemiravanja javnosti. Da li ce ovo sto pisem biti i-gde objavljeno, bez cenzure, molim, ili nikako? Odgovor Narodnih novina je nikako, tekst je defetisticki, demoralise ratnike. Da li se ikada i igde dogodilo, da li je zabelezeno stanje takve patoloske fiksacije ratom, stanje patoloskog mira - mirenja sa ratom, sa ljudozderskom politikom, sa smrcu? Zar je za Srbiju, za gradjane Srbije, za javno mnenje i vlast u Srbiji, za koga je opasna, cak, opasnija antiratna kampanja od samoga rata? Kakva je to opaka, izleciva ili smrtonosna bolest vlasti i javnog mnenja u Srbiji? Kako je uopste moguce zamisliti, ne razumevanje i objasnjenje, vec opravdanje ponasanja u situaciji u kojoj nekoga ne uznemirava divljanje zla svake vrste, glad, bolesti, kriminal, droge za dusu, telo i duh, razaranje svih duhovnih vrednosti (ubi nas neznanje, teror neukusa, neman nihilizma, zivot bez zivota), a da ga uznemirava tek protest protiv zla, strajk, bojkot, antiratna kampanja, gradjanska neposlusnost ili svaki otpor zlu i zlotvorima?

Krug se zatvara. Kosovo jeste pocetak i kraj vremena smrti, najkobnije politike koja je Srbiju ikada vodila i vodala, kao da je Srbija hroma i slepa, kod ociju k'o bez ociju, prepustena na milost i nemilost dzelatima - vlastodrscima. Ali, nije rec samo o onima, istina (ni oni sami?!), nijedan narod, niko ne zasluzuje zlu vlast, kakva je njihova, ova ovih u Srbiji; tacno je da su na ovim prostorima, vekovima, i najneviniji i zlocinci zrtve jedne iste politike kao jednog jedinog Boga, te da od stradalnika mogu i regrutuju se najopasniji dzelati. No, istina je i to da gradjani, punoletni, sa ili bez navodnika, da biraci biraju i ubiraju plodove vlastitog izbora: dobro ili zlo. Onim sto im je najvrednije, svetim i svetovnim, zivotom, svojim, svoje dece, zivotom bliznjih, dakle zivotom bilo kojeg coveka, zar ne, tek, placaju svaku gresku vlastitog izbora, a kamoli grubo krsenje normi koje vaze za svakog coveka kao takvog, coveka kao coveka, za svaku zajednicu, za svaki narod, za sve drzave. Da, samo smo ljudi, srecom, nismo nepogresivi, sloboda je pocetak i kraj svega sto je ljudsko, ali jao onima koji nista ne nauce ni iz vlastitih gresaka. Zar ni nakon desetogodisnjeg stradanja, sunovrata u duhu zloduha, morbidne kletve Ja sam te stvorio, ja cu te unistiti, Ima da te nema, Sve sto je stvoreno razoricemo, zar nijedan biser mudrosti nismo stekli, zar smo kao bez ijednog, zar se nista nije promenilo u odnosu prema Kosovu? Nije valjda da su i danas kao i (pre) desetak godina, bez obzira na medjusobne svadje, kletve i klevetanja, da su jedinstveni partizani, cetnici, komunisti, antikomunisti, nacionalisti, nacisti, nacional-demokrate, naciona-cega-sve-ne-mitomani, akademici i kriminalci, pesnici i zlocinci, cak, da su svi Srbi i Albanci jedinstveni u tome sto svi hoce rat? Srecom, nisu svi za rat. A da, ne dao Bog, jesu, ni to ne bi bilo opravdanje za rat. Jedinstvo, to misticno, svemoguce jedinstvo, samo je forma, indiferentna i na dobro i na zlo; moguce je biti jedinstven u savrsenom dobru ili u savrsenom zlu, u istini ili zabludi, mogu svi biti u pravu, ili svi u krivoj Drini. Sila, nasilje, rat, to nisu sredstva resavanja bilo kojeg problema slobodnih i razumnih bica, ne ni koliko je smrt resenje problema zivota, a politika, ako to uopste jeste politika, koja ne bira sredstva, koristi sva sredstva ili samo silu, dakle, to je bezumlje u kojem nema mesta za razum ni u politici, ni u pravu i zakonima, u moralu i etici, ni u cemu, te ni u primeni sile u striktno definisanim situacijama i na striktno definisan nacin. Od visegodisnjeg sistematskog mas-medijskog sejanja nepoverenja, raspirivanja najnizih strasti, mrznje, poziva i huskanja na rat, danas je u Srbiji ne manje opasna hladnokrvna, podmukla precutna saglasnost sa vlastodrscima - saglasnost onog dela, ne tako neznatnog, inace antiprotivnog mnenja Srbije - da ovaj rezim, navodno, treba da zavrsi prljav posao u mracnoj informativnoj noci, daleko od ociju ovdasnje javnosti, zbog-radi ne-uznemiravanja javnosti; sve to je apsurdno, bez obzira na slepo verovanje da bi na taj nacin zavrsio i jedan od najmracnijih rezima DzDz veka. Ne znam kako je drugacije moguce razumeti ovaj jezivi mir javnog mnenja u Srbiji, koji opasno uznemiravaju, ljute, tek osmeh i suza deteta: Hocu da zivim! Dovoljno je biti covek, jednostavno je, priznati vlastite greske, osuditi zlo u sebi i bliznjima, cuvati od sebe druge i drugacije, to je kraj srljanja iz zla u zlo i pocetak izbavljenja.

Ni nakon mnogo godina problem Kosova uopste nije ni postavljen, zato prvo recimo zbogom ratu, potom spasimo problem (od kojekakvih nadrilekara, konzilijuma policajaca, vojske i politicara ljudozderske politike), onda smo svi blize blagorodnom za sve, istinskom resenju problema Kosova.

Vreme je, vreme je za Vreme Zivota.

Drasko Bjelica