Igre za sve

Zanosima masovnog ludizma jedva odolevaju cak i askete, elitisti i mrzitelji »mundijalizma«

Nebojsa Popov

Pred cudesima fudbala i »carska se porice«. Naime, kralj malenog Butana na golemim Himalajima obustavio je zabranu televizije u vreme svetskog prvenstva u fudbalu (juna/jula u Francuskoj). Ni mastoviti Mekluan, vizionar ekranizacije »svetskog sela« nije mogao da nasluti razmere ekranizacije jednog istinskog spektakla.

Igre ima za sve. Teku i igre koje bas i ne spadaju u sport, ali ih bez njega ne bi ni bilo. Razradile se kladionice, raspricali svi koji veruju da ista o sportu znaju, obnovile uspomene i opomene. Obnavljaju se rasprave i o zloupotrebi sporta, recimo u doba uspona nacisticke Nemacke, kao i o sve upadljivijem odstupanju od drevnih obicaja da se za vreme olimpijade obustavljaju ratovi. U ova, postmoderna vremena, naporedu teku ratovi i igre, i sami ratovi bivaju ekranizovani kao spektakli.

Bogati zabavljaju siromasne

Mastoviti posmatraci vec su zapazili jedan paradoks. Naime, nekada su, u rimskoj Areni ili carigradskom Koloseumu, imucniju publiku »zabavljali« siromasniji »igraci«, mahom gladijatori, zarobljenici i robovi. Sada, pak, mnogi igraci, narocito vrhunski, »teze« i stotine miliona dolara. O tome i mnogi imucni mogu samo da sanjaju. Snove raspaljuje cinjenica da su mnogi do slave i bogatstva dospeli iz sirotinje. Spektakli su prilika da se zorno prikaze ostvarivost zivotnih snova.

Polet maste ne priznaje granice i date odnose. Kada, recimo, jedna siromasna Jamajka pobedi prebogati Japan, prilika je za ushicenje nekakvom kosmickom pravdom. Pred razigranim fudbalerima Kameruna i Nigerije ustuknule su ne samo vezanosti za svoje nego i razne predrasude, i rasne. I oko »nasih« se razmahala vaskolika kombinatorika. U godinama rastuce bede i izolacije od sveta samo ucesce Jugoslavije na svetskom prvenstvu dozivljeno je kao veliki uspeh. Tim vise sto su se tik pred pocetak sampionata nadvile pretnje sankcijama i za fudbal. A kada je igra zapocela, ambicije su okrilatile. U sportskoj i ostaloj stampi plamtele su zelje za sto visim, i najvisim, plasmanom. »Razbicemo Amere!«, odjekivalo je s naslovnih strana. Beograd je bio prozet ogromnim reklamama s fudbalskom loptom na zanosnom terenu, s porukom poput zapovesti - »Udji u igru!«. I zaista, u vreme prenosa, ulice su bile prazne, kao nekada kada je vazila parola »svi na more« (bajnog li doba, zavapice mnogi). I, tako, »nasi« su uspesno prosli prvu etapu, ali su ispali iz igre na prvom koraku zavrsnice. Neka mi bude dopusteno, kao i mnogim pretencioznim amaterima, da procenim da imamo vrsne pojedince ali ne i sjajnu ekipu. »Nasi« su, kao i u drugim disciplinama, pojedinacno vrsni, pogotovo u stranom ambijentu i timu, ali medju »svojima« smo - upusteni.

Iza nacionalisticke halabuke sve razgovetnije se ocrtavaju promene u strukturi drustva i vlasti, gde su u ubrzanom usponu lumpenski i nizi slojevi

Svetlosti i senke masovnog sporta

Industrijalizacija, zna se, na razlicite nacine zadire u sve pore zivota, pa su razliciti oblici sporta od koristi prvenstveno za sam sistem. Sport je na visokoj ceni kako zbog odrzavanja kondicije, bez koje se zaostaje u sveopstoj kompeticiji, tako i kao »laka droga« za masovne ucesnike, mahom nize slojeve kojih ima u visokorazvijenim i u nerazvijenim zemljama. Industrija opreme, takodje, zauzima vazno mesto u razvoju masovnih spektakala. Poznato je, takodje, da su sportski kanali veoma pogodni za razne finansijske mahinacije, ukljuciv i »pranje novca«. Spektakli su i mamac za turiste, raznih fela, koji zadaju brige vlastima, i na ovom mundijalu (ulicnim neredima, tucama, napadima na policiju, sve do medjunarodnih skandala). Od izvesnih maheraja nisu imune ni turisticke agencije koje su opljackale mnoge turiste (citava afera izbila je oko naplacenih i »nestalih« ulaznica).

Mesaju se, tako, razna zadovoljstva i nezadovoljstva. A sve to ima i svoju politicku stranu. Za drzavu je uspeh sportista vazan prilog njenom ugledu, pred svetom, i legitimitetu, pred podanicima. Zbog toga drzava, preko svojih ljudi i mehanizama, ulaze u sport, cesto i na ustrb elementarnih zivotnih potreba gradjana. Izgleda da to narocito vazi za siromasnije zemlje. Inace, nacin uplitanja politike zavisi od karaktera politickog poretka.

Jugoslavija je ne tako davno po spektaklima bila »nesumnjivo prva u svetu«, kako je primetio doajen jugoslovenske sociologije sporta (i psiholog prve zlatne generacije kosarkasa), slovenacki profesor Kreso Petrovic.* U doba uspona kriticke misli u nasoj sociologiji paznji analiticara ne izmice cinjenica da svim varijantama totalitarizma - od Nerona, preko Hitlera, do Staljina (Tito je zaobilazen) - vlast nastoji da prikaze prividnu snagu, prosperitet i socijalni mir. Usled toga, istice Petrovic, dolazi do »trovanja« sporta: sve je podredjeno prestizu drzave; vazi parola »sve je dopusteno«; profit izbija u prvi plan; dril »vojnika sporta« je obrazac za vaspitanje svih podanika; potiskuje se igra, potencira borba i pobeda; neguje agresivnost i na tribinama, a sve na stetu sporta a i potreba i interesa gradjana kao razvijenih licnosti (str. 237-238). Narocito je podsticajna Petroviceva analiza simbioze dva psiholoska i socijalna »mehanizma« - bekstva od odgovornosti i bekstva zbog odgovornosti. Naime, igraci se odricu, kao trajno infantilne osobe, odgovornosti za ono sto cine ili ne cine i traze »ocinsku zastitu i brigu« i nalaze je mahom kod osoba koje »zude za vlascu«, izbegavaju i minimalnu kontrolu na redovnom poslu i ostvaruju nekontrolisanu moc u upravama sportskih drustava (str. 249-250). Ova analiza ostala je vise u plodnim naznakama; dalje analize su nasilno prekinute, kao i kriticka misao u nasem drustvu uopste, da bi se kriticki proplamsaji povremeno obnavljali, pre svega pod prinudom nastalog kritickog razdoblja.

Poligon nacionalne revolucije

Do javnosti su i do sada povremeno dopirale izvesne cinjenice o uticaju mocnih politicara, poput Slobodana Penezica-Krcuna ili Draze Markovica, kao i raznih generala (Franje Tudjmana, na primer), visokih funkcionera partije i policije. A kako su nestajali stari kadrovi, koji su racunali s vecnoscu poretka u kojem vladaju, tako su nadolazili sve nestrpljiviji i ambiciozniji skorojevici. »Bilo je tesko posle Krcuna«, kaze Aca Obradovic, veteran jugoslovenskog fudbala (Nedeljni telegraf, 22. 04. 1998). Borislav Jovic, kada je bio na vrhuncu karijere uveo je svoj zavicajni klub u visi rang takmicenja a na lokalnom stadionu imao je lozu za razne pajtose (nestale kada je on sam pao s vlasti). Komicni prizori privlace manju paznju od izvesnih tragova ne bas vedrih »igara oko igre«. Mnogo toga vise spada u podzemlje, od pozamasnih finansijskih transakcija, preko sumnjivih politickih poslova, do pljacki i ubistava, u sklopu »permanentnog gradjanskog rata«. Iz usmene u pisanu knjizevnost povremeno dospevaju price o »poslovima« izmedju Staneta Dolanca, izvesno vreme najmocnijeg funkcionera uz Tita (prisetimo se samo kako je ubedio nase osvajace zlatne medalje da je poklone - Titu) i Zeljka Raznatovica Arkana, kao i ovog potonjeg s Radmilom Bogdanovicem, najvisim funkcionerom srpske policije, u upravi i kuloarima »Crvene zvezde« (ciji su funkcioneri velicali Milosevica i ulazili u njegovu vladu).

Umesto nagadjanja o tacnosti raznih verzija, valja ispitivati vidljive tragove simbioze o kojoj je pisao Petrovic, kao i neke pojave koje cekaju na ozbiljnu analizu. Posebnu paznju privlacili su organizovani navijaci, recimo »Delije« predvodjene vec pomenutim Arkanom, kao i zagrebacki »Bad Blue Bojsi« i splitska »Torcida«. O ukrstanju »puteva droge« kroz kapilare omladinske potkulture i policije pisali su, takodje, mnogi autori. Republika je objavila vise analitickih ogleda, prvenstveno Ivana Colovica, koji dokazuje tezu o huliganskoj revoluciji (videti zbornik Srpska strana rata, 1996). I drugi autori (Zanic, Perazovic i dr.) ukazivali su da na stadionima nastaje ratna atmosfera. Mnogi su sa tribina odlazili na ratista, u redovnoj vojsci ili paravojnim formacijama (Arkanovim »tigrovima«, na primer). I u drugim pogonima masovne kulture desavalo se nesto slicno; i mnogi »glumci« iz Sotrinog filma »Kosovski boj« otisli su s filma na ratista.

Obilje je cinjenica i za jednu drukciju tezu, o udelu masovnog sporta, u prvom redu funkcionera i organizovanih navijaca, u nacionalnoj revoluciji. Iza nacionalisticke halabuke sve razgovetnije se ocrtavaju promene u strukturi drustva i vlasti, gde su u ubrzanom usponu lumpenski i nizi slojevi. Najslikovitiji je primer nagli uspon vec pominjanog Arkana - kao »biznismena«, partijskog lidera i narodnog poslanika, a najupecatljivije kao vlasnika fudbalskog kluba »Obilic« koji se takodje naglo uzdigao, od podsaveza do drzavnog prvaka (o tome su pisali mnogi listovi, analiticnije od drugih Vreme). »A sad cu«, veli Arkan, »da gledam da uzmem Ligu sampiona« (NT, 22. 04. 1998). On je, pise Argument (25. 05. 1998), »eto dosanjao svoj veliki san - da sa svojim malenim klubom, ali velike tradicije i jos veceg srpskog simbola, dotakne sam vrh fudbalskog Olimpa«. Na vrhuncu bogatstva, moci i slave, on se odrice svake veze sa politikom. Cak i mesto predsednika kluba ustupa svojoj supruzi, Ceci, zvezdi popularne muzike, cime se jos jednom potvrdjuje prozimanje raznih oblika masovne kulture.

*

Da prava igra donosi razna zadovoljstva, to niko ne spori. Nekako se lagodnije osecamo i u planetarnom sarenilu, negoli u nadmetanjima Lucana i Backog Jarka ili ravnogorskoj »olimpijadi« momackog nadgornjavanja u bacanju kamena s ramena, potezanju uzeta ili penjanju uz drvo. Covek ostaje i homo ledans, uprkos svim kvariteljima istinske igre i mrziteljima »mundijalizma«.

_________________

*) Kreso Petrovic, »Manifestacije nekih drustvenih konflikata u prostoru sporta«, u zborniku Drustveni konflikti i socijalisticki razvoj Jugoslavije, izd. Jugoslovenskog udruzenja za sociologiju, Portoroz 1972, tom III, str. 243.

Posaljite nam vas komentar