Obrisi urbane javnosti

Uspeh bi bio potpuniji kada bi se borba za postojanje pretvorila u borbu za kvalitetno postojanje

Istorija, strani kadrovi i domaci autoriteti

Od ovog obrasca razmisljanja nije daleko odmakao ni jedan deo lokalne stampe u Srbiji. Pored mnogih primera u titelskim novinama Titel danas od 5. juna 1998. godine na naslovnoj strani nailazimo i na teorijski osvescen pristup temi proslosti: »Gde smo to mi? Zar smo stablo bez korena? Istorija i tradicija ne pocinju od nas, ali racunaju na nasu obavezu. Ne budemo li vodili racuna o obavezama zatrce nam se tragovi sa ovih prostora«. I nakon kratke zalopojke nad ulazom u apoteku koji je zamenjen novim - ruznijim - autor konstatuje »... zakljucak je isti: staro je lepse«.

U skladu sa tim u lokalnoj stampi mozemo saznati kako je bilo biti Valjevac pre sto pedeset godina, ko su Valjevci koji su ziveli u Sarajevu i Vojvodini i sta su tamo radili u 17. i 18. veku, ko su gimnazijalci valjevske gimnazije '43/44. godine. Sve to na istom ili cak vecem broju strana Kolubare koliko zauzima, ako se izuzme vec na stranicama Republike hvaljeni forum Valjevaca, i pregled aktuelnih zbivanja u Valjevu u prethodnom mesecu. Mnogo stosta se iz lokalne stampe moze saznati i o revolucionarnoj i socijalistickoj proslosti Pozege, o Titelu u raznim periodima: od 1690. do 1696, iz prve polovine osamnaestog veka, zatim 1848, pa onda 1939-41, te od 1941-45. - sve to u posebnim i opsirnim clancima. Treba li pominjati da su nam i u proslosti uvek smetali stranci.

Postoje i podmukliji obrasci delovanja istorije zajedno sa stranim faktorom. Kao i uvek, razni naucni autoriteti imaju poslednju rec.

»Dr Dragan Stanimirovic, profesor Pravnog fakulteta u Nisu i Srpskom Sarajevu« u intervjuu pod naslovom »Kakvo drustvo, takav univerzitet« osvrce se na najnovija dogadjanja povodom donosenja novog Zakona o univerzitetu i uz to nam prenosi svoja iskustva iz Republike Srpske. Zanimljivo je da se vladin predlog Zakona gotovo i ne kritikuje u ovom intervjuu. Profesor Stanimirovic (slicno kao i potpredsednik Saveza studenata Niskog univerziteta, koji se takodje osvrce na novi Zakon o univerzitetu, u broju 72 niskog Videla) glavni problem vidi u nacinu donosenja Zakona. Zanimljivo je da se u ovom intervjuu Niski univerzitet pojavljuje samo na fotografiji, odnosno na natpisu ispred kojeg su se profesor Stanimirovic i njegove kolege fotografisali.

Medjutim, u pomenutom intervjuu (valjda je zbog aktuelnosti teme izabran taj naslov) vrlo se opsirno govori o stradanju srpske inteligencije i srpskog naroda uopste, u proslosti, kako od strane komunista tako i od nase »bivse brace«. U nekim slucajevima to izlazi na isto. Nedostatak umnih ljudi nam se sad obija o glavu, pa zato profesor Stanimirovic (mada je to za njega ocigledno i bez svedocanstava) ipak pledira za »otkrivanje pravih uzroka«, a za prepoznavanje istine nije samo potrebno »kriticko preispitivanje dogadjaja iz '41. nego i iz 1918. godine«. Medjutim, postoji i jedan dogadjaj za koji nam nisu krivi drugi. A nije ni istorija. U intervjuu se konstatuje: »Nas niko ne sprecava da se borimo protiv 'bele kuge', ali mi to ne cinimo i za to nam nisu krivi drugi«. Valjda nam ni ne treba univerzitet ako na njemu nece imati ko da studira, a i ovim sadasnjim studentima je bolje decu da prave.

Jedno od pozitivnih resenja se nudi u petodelnom feljtonu niskog Videla. To je studija (mada pre izgleda kao nacrt projekta) dr Marka Radunovica sa Instituta za poljoprivredu, »Ekonomska unija pravoslavnih balkanskih zemalja«. Pored niza »objektivnih i subjektivnih« razloga (za koje autor kaze da postoje ali ih, valjda zbog njihove ociglednosti, ne navodi), autor kao kljucni navodi ekonomski razlog, ali samo kao prvi korak ka daljoj integraciji pravoslavne balkanske brace. Ono sto je zanimljivo jeste da se ova unija formira vise kao nuzno odbrambeno zlo (u cilju opstanka i razvoja srpskog naroda) u uslovima »revizije rezultata II svetskog rata« i »pokusaja SAD i drugih clanica NATO pakta da destabilizuju SR Jugoslaviju i stvore novu arhitekturu na Balkanu«, a to se posebno ogleda u »dvojnom tretmanu«, pazi sad, »SR Jugoslavije i drugih srpskih zemalja« sa jedne i »ostalih balkanskih zemalja sa druge strane«.

Racionalni motiv ovakvog udruzivanja je interes, koji se u prvom redu ogleda u »solidarnosti balkanskih naroda«. Kao integrisuci faktori, pored ekonomskog figuriraju i verska, geopoliticka i istorijska komponenta saradnje na Balkanu. Uz to postoji jos jedan istorijski zasnovan osnov saradnje, a to je vojni faktor - »na primer, u smislu vekovnih borbi balkanskih naroda protiv Turaka«. U pretposlednjem pasusu ovog feljtona opet se »namece« kljucno pitanje »da li i koliko velike sile ometaju ekonomsku saradnju na Balkanu?«.

Defetizam ili samo zamor i malodusnost

Uvodnicar zapaza da defetizam ima i drugu stranu, a to je prema Vujaklijinom odredjenju defetiste »covek malodusan bez vere u uspeh i pobedu«. Treci deo ove dileme je da »obican svet hoce samo da normalno zivi«. Medjutim, autor ne vidi ni opasnost sopstvenog zakljucka da »samo, izgleda, niko ne zna kako da to (normalan zivot) izvedemo, sa zrtvama ili bez«. Opasnost se sastoji u tome sto u svetu cinjenica, ono sto je u pocetku »lazna dilema«, ako je dovoljan broj ljudi shvati dovoljno ozbiljno, pocinje da deluje kao »stvarna dilema« - skupa sa zrtvama. U tom slucaju su malodusnost i osecanje nemoci logicni prateci efekti. Ukoliko ono sto ljudi hoce nije realna mogucnost, a ono sto nece jeste realna alternativa, onda dugotrajna borba samo protiv onoga sto nece, cak i bez izgleda da se bore za ono sto hoce, zamara ljude. Put za nesmetano delovanje vlasti je otvoren.

U takvoj situaciji sasvim racionalno deluje prica citatelja iz Valjeva u junskom broju revije Kolubara, u kojoj se navode razlozi za »jedno poduze odsustvo iz ovih krajeva«. Kako preveliki utrosak energije da se dodje do trivijalnih dostignuca u Srbiji deluje besmisleno i obeshrabrujuce najbolje ilustruju sledeci redovi: »ubedjivati se sa nekim da je glupo praviti megalomansku benzinsku pumpu u istorijskom jezgru Valjeva cini me napetim - sta bre, tu uopste ima da se prica!? ... Voleo bih, kad bi to samo moglo, da odnekud sa strane merim posledice novog zakona o Univerzitetu ili raspodele frekvencija elektronskim medijima, da se sarkasticno nasmejem i kazem 'E, Srbi, Srbi...', kao sto bi se odavde iskezio na slicnu vest iz Sri Lanke ili Iraka; ali, znam, otis'o - ne otis'o nerviracu se«. Jos da prestanemo i da se nerviramo, pa ce verovatno oni koji su nas doveli do ovog stanja biti srecni.

Jedan sindrom ovog raspolozenja je nacin izvestavanja lokalne stampe o krsenjima osnovnih ljudskih prava. Vrlo cesto se tu ne radi samo o suptilnim krsenjima ljudskih prava nego o golom nasilju i neposrednoj i samovoljnoj primeni prerogativa vlasti. Da nije samo policija onaj zastrasujuci spoj samovoljne upotrebe vlasti i batina pokazuje slucaj »ucitelja sa prutom«, Zivojina Stamenkovica iz sela Medevca, o kome pise bilten Odbora za ljudska prava Prava coveka iz Leskovca. Ucitelj je 20. novembra 1997. istukao prutom, sakama i lenjirom pet od osam djaka, koliko pohadja nastavu u ovoj skoli. Povod: ucenica prvog razreda nije naucila da srice slova.

U daljem razvoju, dogadjaji se smenjuju veoma brzo. Deca beze iz skole, roditelji se bune i konacno, na intervenciju ministra 17. decembra ucitelj je suspendovan. Dolazi nova uciteljica i sve je na izgled u redu. Medjutim, tu stupaju na scenu »partijski drugovi iz SPS«, koji su »stali u odbranu svog clana«. Tu se posebno istice predsednik SO Medvedja Zivojin Pavlovic. Skolski nadzornici promovisu Zivojina Stamenkovica u »daleko najboljeg ucitelja u Jablanickom okrugu«.

»Daleko najbolji ucitelj« se tokom dvadesetpetogodisnje karijere valjda dosta koristio prutevima, pa je od sverca drva kupio kamion marke »mercedes«, dzip »micubisi«, motorni camac na Orlanskom jezeru, uz to gradi kucu u Kragujevcu, a onu u kojoj je skolska zgrada preuredio je za svoje potrebe. Otvorio je sporedni ulaz za djake da bi neometano mogao da upotrebljava hodnik skolske zgrade. Kazu da je ucitelj prisvojio TV i video koji su poklon skoli. Ozidan i betoniran NjC ucitelj koristi kao ostavu i susnicu mesa, dok deca koriste onaj stari, drveni klozet star pedeset godina. Valjda da bi stigao sve, seljaci kazu da je nastavu cesto prepustao svojoj zeni koja je posluzitelj skole.

Da citav njegov trud ne bi bio uzaludan »partijski drugovi iz SPS-a« su »ucitelju sa prutom« pomogli da se vrati, sa odnekud svima poznatim argumentom da je citav slucaj ispolitizovan. Uz pomoc ministrove pomocnice ucitelj se vraca u skolu 16. marta. Opet djaci ne idu u skolu, samo sto ovoga puta posecuju i neuropsihijatra i piju bensedine. Opet roditelji obijaju pragove. I opet ga ministar suspenduje, uz blagi prekor onima koji su mu radili iza ledja i dezavuisali njegov neukaljani lik i delo.

Ali ni tu nije kraj. Sada su »partijski drugovi iz SPS-a« pokrenuli akciju i posvadjali mestane, da se »ucitelj sa prutom« ne samo ne iseli iz skolske zgrade, nego da mu se dogradi jos jedno odeljenje. Uzaludno je pozivanje na zakon da ucitelj nije mogao otkupiti skolski stan niti steci stanarsko pravo. Nije pomogao ni argument da ucitelj kao mestanin ovog sela ima kucu samo kilometar dalje. Predsednik SO Medvedja je sazvao seoski zbor da se, kako jedan mestanin rece, u formi pitanja upucenog Zivojinu Pavlovicu, na seoskom zboru nadglasa ono sto je zakon propisao. Za sada ne znamo rezultate ovog »samoupravnog cina«.

Puni su i ostali lokalni listovi izvestaja o krsenjima ljudskih prava. Pominju se i ekonomska prava radnika i ekoloska prava i manje ili vise drasticni slucajevi krsenja individualnih prava. Nisko Videlo objavljuje feljton Radovana Delibasica, »Ja, najveci kriminalac Toplice«, novinara koji je na izdrzavanju zatvorske kazne jer je kako sam kaze »obelodanio podatke o pljacki u preduzecu 'Jedinstvo'«. Borske novine u svakom broju donose izvestaje Helsinskog odbora za ljudska prava, kao i podlistak sindikata Nezavisnost Instituta za bakar. Radnici u Boru, oni koji rade, rade za 900 dinara, uz put se guse i ne svojom voljom guse druge i unistavaju okolinu. A ako pozele da idu kod lekara, naici ce na ljude koji privatizuju zdravstvo »iznutra«, po receptu JUL-a. Sve je za pare. Ali su, i opet, za sve krivi kadrovi sa strane, koji dodju u Bor, pokupe sto vise mogu i napuste ga. Kako kazu Borske novine, niko ko je rodjen u Boru nema nikakve sanse da na kadrovskoj vrtesci zauzme neko znacajnije mesto.

U svakom slucaju, ne moze se reci da lokalna stampa ne pise o krsenju ljudskih prava u svojim sredinama. Ono sto zabrinjava je nacin na koji pise. Tesko je osim opisa i osude, sto je samo ponekad dovoljno, naci neki trag akcije da se problematicni slucajevi sprece. Izgleda da i ovakav tip angazovanja pada pod ostricu objektivnog novinarstva bez zauzimanja stava. Uzbunjivanje gradjanstva je stran nacin obavestavanja istog o onome sto se zbiva. Pisanje i prenosenje izvestaja o slucajevima krsenja ljudskih prava vise lici na pisanje »coveka malodusnog i bez vere u uspeh i pobedu«. Ni pobeda ne mora uvek biti trijumf, niti konacna.

Pluralizam, haos i njihovo ukidanje

Zanimljivost citavog slucaja je da predlog da »akademik profesor dr« bude jedini kandidat, na jedan retoricki vest nacin ukida pluralizam i ustanovljene mehanizme kontrole i provere putem glasanja. Naime, ne radi se o tome da je »akademik profesor dr Mira Markovic« jedini predlog za kandidata, nego je to »predlog da bude jedini kandidat«. Valjda clanstvo pre glasanja o kandidatu treba najpre da ostalima oduzme pravo da se kandiduju i da glasa da to bude jedini kandidat. Time se glasanjem o proceduri izglasava kandidat. Ljudi su oslobodjeni odgovornosti da glasaju za i protiv licnosti. Verovatno ce se ta procedura pretvoriti u mehanizam, pa nece biti potrebe da se u statut unose odredbe o dozivotnom predsedniku.

Kad se raskrsti sa mangupima u sopstvenim redovima, valjda na red dolaze i ostali. Pored akcije »spasavanja« Univerziteta, pokusaja gusenja elektronskih medija, stalna meta uredjivanja je i lokalna stampa. Za sada nije pokrenuta inicijativa da se donese neki zakon o tome, ali se sve cini da se oni nepocudni ucutkaju. U svakom od nezavisnih lokalnih listova mozete na delu naci pokusaje tihe opstrukcije. Tako je na primer povecanjem postarine otezana distribucija, narocito onih listova, kao sto je nisko Videlo, koji zbog nepostojanja distributivne mreze svoje tiraze rasprodaju putem poste. Govora o izuzimanju ili olaksicama naravno nema.

Ipak, omiljeni nacin opstrukcije rada ovih listova su ipak sudske tuzbe. Izvestaji sa sudjenja novinama i novinarima mogu se naci u valjevskoj Kolubari, kragujevackoj Nezavisnoj svetlosti, cacanskim Zapisima i da ne nabrajam dalje. Sampion u ovoj kategoriji su Borske novine koje su u broju od 28. maja, proslavile svoj stoti izlazak na sud. Pored izbacivanja iz prostorija, izbacivanja iz stana glavnog i odgovornog urednika, zadivljujuce, ovaj list i dalje izlazi. Lista »zlocina« ovog malog lista je velika, npr. preneli su fotokarikaturu predsednika. Zanimljivo je da ta karikatura u opstini, gde je prvi put objavljena, nije bila inkriminisana - toliko o slepoci pravde. Dalje, prisustvovali su skidanju slike »naseg predsednika« iz jedne kancelarije. Najnoviji »zlocin« je jos strasniji. Naime, potpisali su tekst redakcijskim inicijalima - B. N. Medjutim, nasao se jedan anonimni, ali lojalni gradjanin da trazi od suda da se javno objavi da on nije pisao taj tekst. Valjda su svi bas pomislili da je to on. A ni pismo redakciji nije niti dovoljan, niti uobicajeni put.

Stoga je i samo izlazenje ovih novina uspeh. Uspeh utoliko znacajniji jer se radi o borbi protiv agresivnih pokusaja uredjivanja pluralizma po zdravoj pameti stranim merilima. Ali uspeh bi bio potpuniji kada bi se borba za postojanje pretvorila u borbu za kvalitetno postojanje. U suprotnom ce se obesmisliti ionako preveliki utrosak energije da se dodje do samorazumljivih dostignuca, kao sto je postojanje razlicitih stavova i njihovo stampanje u novinama. Sa malo vise pameti, verovatno bi sacuvali i nesto energije.

Djordje Pavicevic