Broj192-193

Kultura vlasti

Temeljno moralno ociscenje mora zapoceti od onih koji su ili sami najvise zagadjeni ili su dali najznacajniji doprinos tolikom zagadjivanju

Ukoliko Milosevicev politicki autizam eskalira, sto je od mogucih opcija najizvesnije, aktivirace se alternativa jos jednog rata - ovog puta u samoj Srbiji - bilo medju samim gradjanima koji podrzavaju rezim ili su njegovi ogorceni protivnici, bilo sa kosovskim Albancima koji su vec (pre)dugo vremena u stanju latentnog protesta a sada u zacetku oruzane pobune, bilo u novom kriznom podrucju - u Crnoj Gori koja je, poput edz-jugoslovenskih republika, izgleda ozbiljno krenula putem stvarnih politickih reformi.

Za pravo ovakvim procenama daje i sama Miloseviceva supruga Mira Markovic koja se ponasa na nacin veoma slican verskim fanaticima koje nikakva zivotna realnost ne moze odvratiti od uverenja u siguran epilog: zagrobno suocenje sa Bogom. Ona naime, uprkos svim istorijskim cinjenicama kao i procesima koji se nezaustavljivo odvijaju u postkomunistickim zemljama nepokolebljivo veruje u sasvim izvesnu komunisticku buducnost sveta, pa u skladu sa takvim uverenjem fanaticno, uz sva politicka i nepoliticka sredstva, podrzava totalno anahronu, laznokomunisticku ideologiju rezima svoga muza. Njene »Dnevnicke beleske« u Bazaru (a koje se u poslednje vreme ne bez razloga nazivaju »Bolnicke beleske«) vec odavno su postale svojevrsna najava dogadjaja koji u temelju potresaju i sadasnju Jugoslaviju.

Poredak familijarne vlasti

Dakle, u takvoj politickoj atmosferi koja je sada preovladjujuca, zanimljivo je opservirati specificni drustveni milje u kojem deluju srpski intelektualci, umetnici i ostale javne licnosti. Pri tom, stalno treba imati na umu da se u svakoj vrsti totalitarizma sve oblasti drustvenog zivota (racunajuci i obrazovanje, nauku, kulturu, umetnost i sl.) ili potpuno kontrolosu ili se toliki institucionalni uticaj vrsi da je tesko razluciti opravdanost (drzavnog) ispoljavanja interesa neke zajednice od licnog, autarhicnog diktata vladaoca. Stojan Cerovic je imenovao nacin vladanja u Srbiji tokom devedesetih godina nazivajuci taj fenomen - Familija. Stozer porodice je bracni par diktatora, a oko njega se granaju manje familije koje cine njihovi licni predsednici, ministri i ambasadori, sve do sefova nekih - pa i opozicionih partija, rektora, dekana i profesora univerziteta, direktora, urednika i novinara TV i radio-stanica, stampe, upravnika vodecih kulturnih institucija itd. Ako je ovo tacno, a opste je misljenje da jeste, lakse se prepoznaju i shvataju procesi koji su ovih godina temeljno razarali srpsku kulturu i umetnost. Totalna dominacija neukusa, kica, sunda i to ne samo u zutoj stampi i na komercijalnim (privatnim) televizijama, vec i u tzv. ozbiljnim dnevnim i nedeljnim novinama, te na glavnim drzavnim i trabantskim televizijama - naravno da nije nimalo slucajna.

Ovde se mnogi pitaju da li je iko tokom proteklih godina video vladalacki par u nekom pozoristu, na operskoj predstavi ili koncertu ozbiljne muzike, u galeriji ili muzeju na kakvoj umetnickoj izlozbi? Odgovor, doista pouzdan, brzo se dobija: naravno da nije! Sa izuzetkom, jedinim - koji ogoljava ovo pravilo, njihove pojave na jednoj bogataskoj zabavi (dakako zatvorenoj za javnost) priredjenoj u Narodnom pozoristu kada su deca tiranovih licnih bankara (famozni Karici) bila neukusno promovisana na priredbi organizovanoj toboze u dobrotvorne svrhe. Ne mora obavezno da znaci da se nedostatak ukusa kod vladalaca posledicno prenosi na podanike. Ali ako su oni po razumevanju ciljeva vlasti istovremeno i tirani, onda njihov pogled na svet, uz to i esteticki nazori, ma kakvi da su, postaju najpre pozeljni, a potom i obavezni prvo za uzu, zatim i za siru familiju, najzad, oni se prenose kroz institucije sistema kulture i umetnosti, te medije koje kontrolisu clanovi porodice - i na samo pucanstvo.

Kako se menjalo raspolozenje diktatora tako su se njegove politicke perjanice utrkivale da sto pre i sto bolje izraze novoproglaseno opste stanoviste

Sindrom kelnera i sobarica

Danasnji status rezimskih politicara koji opserviraju Miloseviceve ukupne potrebe sasvim je blizak jednoj profesiji - posluzi, ciji je iskljucivi zadatak da izvrsavaju gazdine naloge. Pripadnici takvih zanimanja se u svakidasnjem zivotu nazivaju kelneri i sobarice a njima ponajvise slice svi sadasnji predsednikovi ljudi - njegovi licni strucnjaci-savetnici sa nekada casnim zvanjima: akademika, doktora nauka, profesora univerziteta itd., kao i profesijama pravnika, ekonomista, novinara...

Bivalo je nekada u totalitarnim rezimima, cak i kod nas, autonomnih licnosti sa moralnim i profesionalnim integritetom koji su znali i umeli da se prema svakovrsnim apetitima i nerazumnim zahtevima vladalaca postave na castan nacin i tako spasu - ne samo vlastiti obraz, vec i ugled drustvenog staleza kojem pripadaju. Brojni su primeri koji potvrdjuju cvrstinu nekog profesionalnog stanovista ispred gole sile vlasti kojoj drzavnici Milosevicevog kova pocesto umeju da pribegnu. Sudije su, nekada, umele i istovremeno imale hrabrost da presudjuju i na stetu licnosti sa samog vrha drustvene ili drzavne piramide.

Kako je potpuno jasno Milosevicev politicki rezim proglasio opsti »kontinuitet« - od ideoloskog do drzavnog i imovinskog, tako su u njega aplicirane i sve najgore karakteristike pravosudnog totalitarnog sistema. S tom znacajnom razlikom da je pravosudje u odnosu na politicku vlast dovedeno u jos nepovoljniji polozaj. Najnovija faza zaostravanja odnosa sa Crnom Gorom i preko saveznog pravosudja koje je pod direktnom kontrolom Milosevica ovo besramno potvrdjuje. Pojedine vidjenije sudije (po mestima koja zauzimaju u nasem pravosudju, na primer, predsednik Vrhovnog suda, a ne po moralnim stavovima) nimalo se ne libe da igraju iskljucivo ulogu pravnika-kelnera Milosevicevim ukupnim politickim i drzavnickim apetitima konacno razarajuci sistem u kojem sami deluju.

A ponasanje njegovih partijskih drugova i koalicionih saveznika (racunajuci odavno Seseljevu, a odskora i Draskovicevu stranku) jos je upecatljivije. Kako se menjalo raspolozenje diktatora tako su se njegove politicke perjanice utrkivale da sto pre i sto bolje izraze novoproglaseno opste stanoviste. Medju njima su dakako i licnosti sa nekada ozbiljnim akademskim i naucnim te profesionalnim zvanjima. Nista od toga ih, medjutim, nije moglo odvratiti od bolesne potrebe da se vladaocu dodvore brzom promenom vlastitog misljenja, potvrdjujuci time ispravnost i njegove promene misljenja, kad god se to od njih ocekivalo. Stavise, da se istovremeno prave da su zaboravili sta su prethodno radili, mislili i govorili. I tu se ne zna ko je imao necasniju ulogu - da li lideri pomenutih stranaka i profesionalni politicari koji direktno zavise od (zlo)volje tiranina ili onolika sila nasih akademika, ministara, sudija, urednika u mas-medijima - cak i lekara (sto je do sada nezabelezen fenomen).

Vreme kulturnih prebega

Odavno se nije dogodilo ovako brzo i masovno premestanje vecine nasih tzv. kulturnih radnika iz konformisticke pozicije ideoloskog nezameranja ili apologetike vladajuceg rezima u jedan novi vid naknadnog opozicionog aktivizma. Moralo bi se odmah istaci i to da je opsta eticka norma koja je uzrokovala ovu neobicnu situaciju bila uspostavljena kao (ne)propisana obaveza jos u vreme dolaska komunisticke partije na vlast u Jugoslaviji sa pobednickim pokretom Titovih partizana nakon Drugog svetskog rata. Takav, za ozbiljne intelektualce i umetnike, moralno problematican i kompromitujuci odnos prema javnosti ili manje obrazovanoj populaciji gradjana koji zive u istom politickom i socijalnom miljeu, neprekidno je negovan kao oblik - za novouspostavljeni boljsevicki rezim - ocekivanog ali i pozeljnog ponasanja sve do danas. Jedino se povremeno menjao intenzitet primene tog pravila na sta su uticali brojni i vrlo razliciti faktori u zavisnosti od trenutne unutrasnje politicke situacije ili medjunarodnog rejtinga Tita i njegovog poretka.

Logika i potreba svakog totalitarnog rezima je potpuna kontrola svih oblasti drustvenog zivota od ekonomije i privrede sve do onih najsofisticiranijih koji direktno formiraju njegov javni imidz u cemu ponajvise ucestvuju upravo kultura i umetnicko stvaralastvo. Titov posleratni pokret je to dobro znao i veoma mnogo je polagao na gradjenje predstave o vlastitom rezimu, te stoga nije cudo da su vrhunski umetnici i intelektualci - poslusni, kooperativni, ideoloski neutralni ili clanovi partije - veoma udobno ziveli sa najvecim privilegijama koje su tada iskljucivo pripadale politickoj i vojnoj eliti. Cena takvog drustvenog polozaja, koja se obavezno morala platiti, bila je potpuno odsustvo kritickog razmatranja negativnih procesa koji su se u svakoj drzavi, pa i u jugoslovenskoj, prirodno pojavljivali.

Ova vrlo odredjena i nedvosmislena poruka koja nije predvidjala izuzetke, postala je trajno dobro u tom drustvenom sloju, a danas je ona razumljiva svakome ko ima nameru da napravi karijeru u bilo kojoj oblasti.

Podela poslova

Milosevicev isto tako totalitarni rezim najzad je dobio priliku da pokaze svoje pravo lice netolerantnog stava prema drugacijem ili suprotnom politickom misljenju; radikalizovao je i pristup prema problemima ostvarivanja umetnickih sloboda. Afere koje su jedna za drugom potresale srpsku kulturu tokom devedesetih godina (na primer, smene direktora mnogih pa i najvecih umetnickih institucija poput Narodnog pozorista, Muzeja savremene umetnosti, Beogradskog dramskog pozorista itd., a sada se priprema da na zatvorsku kaznu posalje vodju radikalne umetnicke grupe »Magnet« Nuneta Popovica zbog javnih performansa u kojima je ostro kritikovao negativne drustvene tendencije za koje su odgovorni politicari od samog Milosevica do lokalnih vlasti) svakome su jasno pokazale sta rezim stvarno misli o ovim drustvenim poslovima.

Jedna neformalna podela poslova kao da je tada nacinjena medju dvojkom tirana: predsednik Milosevic se uzeo baviti medjunarodnim polozajem drzave, privredom i ekonomijom a njegov ideoloski mentor i vodja jugoslovenskih (neo)komunista Mira Markovic preuzela je brigu o obrazovanju, kulturi, umetnosti... Ovaj skladni par je u svojim rukama prikupio prakticno svu vlast komunicirajuci sa podanicima iskljucivo preko svojih direktora, upravnika, umetnika, novinara i svih ostalih clanova uze i sire familije - kelnera i sobarica njihovog licnog rezima.

Otpor ovakvom stanju bice sigurno dugotrajan i tezak. Na njegovo celo mogu stati upravo autonomne licnosti spremne da se odupru iskusenjima oportunizma, konformizma i karijerizma. Kako su mnogi medju tim potencijalnim liderima nove, reformisane Jugoslavije, njene kulture i umetnosti, na razlicite nacine odgovorni za sadasnje stanje, morace se najpre nedvosmisleno pokazati znaci njihovog vlastitog i istinskog preobrazaja. Tacno je da temeljno moralno ociscenje mora zapoceti od onih koji su ili sami najvise zagadjeni ili su dali najznacajniji doprinos tolikom zagadjivanju. Tacno je i to da svako ima prava da uvidi kako je nekada bio u zabludi i da promeni misljenje. Ali je tacno i to da nikako nije dovoljno da se njihova, u udobnim kabinetima i ateljeima srocena saopstenja samo procitaju i da samo na taj nacin pokusaju da skinu ljagu sa sebe i svojih profesija. Dokazi o istinskoj promeni moraju biti jasno izneti.

Jovan Despotovic

Posaljite nam vas komentar