Bivstvovanje gradjanina

Ivan Ratkovic

Beograd je krajem 1996. bio najlepsi grad na svetu.

Docek nove godine na Trgu namerno su propustili oni koji se osecaju krivim.

Arhitektonska dela samo su jedan od elemenata koji cine estetski kvalitet grada. Pozitivna energija u ogromnoj kolicini dominirala je Trgom u novogodisnjoj noci i bili smo svedoci realizacije Tesline ideje: iznad Trga lebdela je energetska kupola. Ideja materijalne-energetske arhitekture je ostvarena: kupola ne ogranicava vidik ni prostiranje glasa ni slobodno kretanje samo nas je ovih dana stitila od nepogoda - kise, snega, vetra... Trg je oslobodjen i oslobodjenje se obelezava ritualnim cinom uklanjanja betonskih zardinjera koje je svojevremeno kada su postavljene slikar Milovan Vidak nazvao pisoarima za kucice. Trgovi i ulice namenjeni su Gradjanima. Kako protumaciti zatrpavanje Trga ogromnim pisoarima iz kojih raste trnje?

Ako je arhitektura humana disciplina da li projekat koncentracionog logora mozemo smatrati arhitektonskim delom? Postoji li moralna dilema za arhitekte ili se mogu ponasati kao nesvesna bica koja izvrsavaju naloge investitora? Sta reci za sistematsku razgradnju Beograda uz servilnu podrsku arhitektonske strukture? Proces urusavanja grada i gradjana ima svoju dugu istoriju na ovim terenima da bi u zadnje vreme dostigao dimenzije horor arhitekture. Izgubili smo svaku nadu i nekoliko godina unazad ziveli smo kao u strasnom snu. Odjednom u popristu uzasa Beograd se prikazuje kao najlepsi grad na svetu. Oslobodila se akumulirana stvaralacka energija. Humorom protiv sile, sledeca kupola iznad grada, reinkarnacija Beograda u liku gradjanina sveta sa obaveznom pistaljkom. Lakse je bilo unistiti grad nego zatrti korene civilnog drustva.

Grad je proizvod covekove ideje o zajednickom zivotu na omedjenoj teritoriji - to je proces koji traje - stvaralacki proces koji prolazi kroz razlicite faze. Gradovi-remek dela posledica su drustvenog nadahnuca. Stvaranje gradova je kolektivni cin koji je izraz stanja duha i civilizacijskog nivoa arhitekata koliko i politicara i bankara. Grad je najstarija demokratska tvorevina. Tesko je reci da li je demokratija stvorila grad ili obrnuto. Od tiranskih vladavina nisu ostali gradovi nego piramide. Osnovni elemenat gradjana grada je ulica. Ukrstanjem dve ili vise ulica nastaje trg. Na ulicama i trgovima stvarala se istorija, na rimskom forumu, renesansnim trgovima, ulicama revolucionarnog Pariza. Ulica je mesto gde gradjanin srece svoje izabrane politicare, umetnike, naucnike i astrologe.

Grad je po definiciji demokratski i kao takav predstavlja stalnu opasnost za tiranske rezime. Metode unistavanja gradova razlikuju se prema tipu tiranije. Sofisticirani nacin je plansko pretvaranje grada u logor. Grad se pretvara u super-grad sa strogom podelom na zone, ulice i trgovi se povecavaju do neljudskih dimenzija; postaju prostor za organizovanu paradu, na kome se individua oseca bespomocno. Diktatorski rezimi koji nisu dovoljno pedantni, organizovani i uporni da grad preurede u logor pribegavaju varvarskim metodama rusenja i razaranja gradskog identiteta.

Specificnost juznoamerickog tipa tiranije su favele - divlja naselja i zabranjene zone za politicku oligarhiju. Kakva je to ironija - navodno socijalisticko drustvo sa favelama bez minimuma osnovnih higijenskih potreba. Da bi se strategija razaranja grada uspesno sprovela potrebno je bilo stvoriti - skolovati specifican profil arhitekte - sluzbenika poslusnickog tipa, nedovoljno obrazovanog iz humanitarnih disciplina, da bi se ogranicila pretenzija kriticke svesti. Socijalni, psiholoski, istorijski, klimatski, ekoloski, a najmanje politicki kontekst za ovakvog arhitektu ne postoji.

U sredini afirmisane socijalne patologije, pljacke, rata, etnickog ciscenja, nastaje jedna arhitektura preneta iz slikovnica (casopisa »neprijateljskih« zemalja), bez ikakvog konteksta sa fizickom i socijalnom okolinom, ulizicka i puna licne sujete. Oni koji su upropastili jednu veliku zemlju, koji su rusili istorijske spomenike i citave gradove, nasli su grupu odabranih nesvesnih arhitekata da novokomponovanom arhitekturom, obucenom u najskuplje uvozne materijale impresioniraju prostotu. Ovi pretenciozni objekti kao elementi kulturnog genocida, van svakog konteksta sa okolinom sem socijalno-patoloskog, materijalizovani su simboli ovog rezima.

Onda kada nam je bilo najpotrebnije, kada smo bili otpisani, kada su nas gosti sve redje posecivali, kada to niko nije mogao ocekivati probudio se duh Grada - zato je tesko reci demokratija ili Grad - sta je prvo pocelo. Ponovo su se probudili gradovi-drzave-polisi.

Zorica Tomic

Ako iluzija vise nije mogucna, naprosto zato sto vise nije mogucno stvarno, na sta upozorava Bodrijar, onda se u anamnesticku sliku autizma postojece vlasti u Srbiji, i njoj korespondentne slike Stvarnosti, uplice jos jedan simptom njene simbolicke autodestrukcije: lahorasta, spontana i nenasilna setnja na koju je oterano srpsko gradjanstvo, transformisala se u autoimunu insuficijenciju sistema. Bez obzira da li je u tom tinjanju pothranjivan samodovoljnoscu postojeceg autistickog sindroma (pseudostvarnost promovisana preko drzavnih medija, jedva da i najokorelijeg pristalicu rezima moze dalje zavaravati), ili se u svojoj progresiji manifestuje preko ociglednih instrumenata sile, taj raskrinkavajuci simptom, otkriva svojevrsnu agoniju inscenacije: institut »kontramitinga«, policijski kordoni u samom centru grada, otvorena pretnja suzavcem, sve to u ime cinizma moci demonstrira samrtni ropac vlasti, koja simulirajuci »stvarnost«, pokusava zapravo da prekine zacarani krug svog nepostojanja.

Ako se svaka generacija rado prepoznaje i pronalazi svoj identitet u nekoj od velikih mitoloskih figura koju ponovo interpretira u svetlu svojih trenutnih problema, kakve su Edip, Sizif, Faust, ili Narcis, onda se moze reci da poslednju fazu balkanskog previranja na putu ka evropeizaciji prati izranjanje jednog novog junaka, bezimenog, ali heroizovanog GRADSKOG SETACA, koji postaje mogucna paradigma ovog kulturno/istorijskog trenutka i njegov nezaobilazni fenomen. Nasuprot drevnom Lovcu, ne tako dalekoj figuri Ratnika, Turisti sedamdesetih, Japijevcu osamdesetih ili Hakeru devedesetih, SETAC sa kraja milenijuma ustanovljuje nov simbolicki kod, kod kojim je mogucno citati svojevrsnu antropolosku mutaciju, koja se na spektakularan nacin odvija svakodnevno, pred nasim ocima, na ulici, trgu, u procesiji, najavljujuci nastajanje novog stupnja individualizma, koji, paradoksalno, odrasta u Masi.

Izmedju »pobune masa« i »pobune elita«, izmedju prezrenog populizma i dovrsenog individualizma postindustrijskog drustva, olicenog u liku apaticnog, nezainteresovanog i samozavodljivog Narcisa, umece se jedan novi clan, sama paradoksalna MASA koja je supstrat i rodno mesto tog individualiteta. Uvrezeno misljenje o masi kao o svojevrsnom socijalnom fenomenu, podrazumeva uverenje da je ucestvovanje u njoj, bez obzira da li je ono intencionalno ili ne, uprkos spoljasnjem osecanju moci koji izranja najpre iz gubitka/nestajanja straha od dodira sa Drugim, a potom i iz samog kvantuma mase, istovremeno pristajanje na gubitak licnog identiteta, na stapanje sa gomilom, na nekonceptualizovano sledbenistvo koje brise/rastace granice individualiteta.

Lice Mase koje ustanovljuje kvalitet, prirodu ali i dimenzije protesta koji su poput virusa zahvatili najpre gradove u Srbiji da bi se potom prosirili i na susedne zemlje (za sada Bugarska i Albanija), pokazuje, ipak, nove obrise: tendenciju samoporicanja, dijalektiku preobrazaja u kojoj individualizovanje atoma mase zavrsava, kontradiktorno, u suspenziji upravo onih konstituensa koji je cine masom.

Nasuprot gubljenju/stapanju u masi koja obezbedjuje Jednakost, mesanje sa Drugim, drustvenu homogenizaciju i ukidanje Razlika (sem prema nepripadnicima mase), ova setajuca masa (masa koja se seta), indukuje gradjansko samoosvescenje, proces koji legitimise dedramatizaciju/utrnjenje/metamorfozu klasne svesti, njeno pretvaranje u politicku svest Urbanog Setaca. Ovaj individualitet u nastajanju prepoznaje se najpre u postepenoj radikalizaciji interesovanja za javnu sferu, u pokusaju da se prigusena drustvenost revitalizuje. Drugim recima, da bi egzistencijalna pustinja bila mogucna za zivot, vlastiti politicki angazman pretvara se u primarni zadatak. Otuda se moze reci da je uprkos evidentnoj masovnosti, SETNJA postala u pravom smislu reci individualan cin: ona je, zapravo, svojom nestrukturiranoscu, svojom specificnom socijalizacijom, svojim demonstrativnim opozivom arhaicne Javnosti, poziv na kreativnost, imperativ da se u zajednickom projektu izrazi licni stav, da se izrazi Razlika. U Individualnoj setnji, koja se obavlja sa desetinama hiljada Drugih, nepoznatih sugradjana, odvija se proces susedovanja, zblizavanja i civilizovane ljubaznosti. Paradoks ove mase sadrzan je u cinjenici da je individualitet istovremeno njen integrisuci ali i dezintegrisuci cinilac, pa se ucesce u setnji moze razumeti kao licni stav kojim se upravo opovrgava samo ucestvovanje u masi, buduci da ono provocira na autonomiju, takmicenje, poredjenje.

Mastovitost individualnih cinova koji se krecu u rasponu od najraznovrsnijih parola, bedzeva, invertovanih znacenja delova odece kao znakova pobune, do fantasticno inventivnih sprava za proizvodnju buke, ukazuje, izmedju ostalog, na Protestnu Setnju kao na ludicki performans. Striktno licni predmeti postaju univerzalni simboli pobune, parola poput one »Ja volim Ivanu« postaje znak, ta jednostavna recenica prerasta u novi komunikacijski kod, koji indukuje neprekidnu smenu drugih, drugacijih, razbarusenih i kratkotrajnih znacenja, dragocenih upravo zato sto svojim treperavim plutanjem u simbolickom poretku, nagovestavaju slabljenje otvrdlih Parola, Univerzalnog smisla, Jednoznacnosti jezika ideoloske gradjevine koji kodifikuje Sistem, otvarajuci prostor za jedan potencijalno demokratski univerzum polifonicnosti glasova, disperzivnosti smisla.

Ozbiljnost Individualne Pobune (izborna volja svakog individualnog glasa je dovedena u pitanje), medjutim, indukuje jedan humoristicni diskurs, jedan kod veselosti, lake razigranosti smeha koji nasuprot militantnoj ozbiljnosti revolucionarnih parola, nasuprot pretecem tonu specijalistickih kontramitinga, pateticnom rezimskom prizivanju tradicionalnih mitema, kao razgranicavajucih linija upravo medju susedima, ustanovljava zacikivanje smehom kao neku vrstu ulaznice u Setacku Kolonu.

Stavise, drzavni mediji koji s bezobzirnoscu nedostojnom cak i cinika koji nema mere, minimalizujuci vrednost i znacenje ovog Urbanog Protesta, pretvorili su se, od pateticno-preteceg promotora Poretka, u sopstvenu karikaturu, u permanentni slagvort spontanom, nekontrolisanom i nekanonizovanom humoru. U tom smislu se moze reci da su drzavni mediji, uprkos svojoj osnovnoj nameri da minimalizuju, oblate i ucutkaju protest, ucinili za njega mnogo vise nego oni koji su ga u hodu konceptualizovali. Tako se u lancu drustvenog komuniciranja preplicu, ali ne i sukobljavaju, upravo dva paralelna koda, cinicni i humoristicni, medjusobno neuporedivi, buduci da se humoristicni kod setackih parola ispoljava kao samoironijski modus, koji najpre samog sebe relativizuje. Duhovite parole koje bez ostrascenosti pronosi Samosvesni Setac gradskog protesta, pokazuju, ne bez lucidnosti, izvesno odustajanje od pedagogije, od svecanosti smisla, suspendujuci dosadni i autoritativni diskurs dokazivanja na kojem se temelje svi medijski komentari.

Umesto Ideologije koja tezi Univerzalnom, pokusavajuci da artikulise/oblikuje Istinu, humoristicna protivteza Znakova Setnje postavlja se s onu stranu istinitog i laznog, prekoracuje granice Velikih tema, razarajuci podrazumevajucu vladavinu velikih Oznacitelja i konacno, obezvredjujuci vazenje distinktivnih opozicija. Humoristicni ton koji dodatno osnazuje setacku masu podriva, dakle, pretenziju na Smisao, ukida sadrzaje: na mesto ideoloske transmisije stupa humoristicna desupstancijalizacija, svojevrsno hiperkonceptualizovano poigravanje recima, slikama, zvukovima. Ali taj humor, i to je ono sto je zanimljivo, drzi na distanci, upravo on ne dozvoljava potpuno amalgamiranje mase, on je zato tako zdrav, tako kurativan, jer ne dopusta da gledalac/recipijent/ucesnik prione uz poruku. Ne dopustajuci pasivnu identifikaciju, on je jos jedna od figura svrgavanja iluzije i autonomizacije Politickog.

Ali znacajnija od ovoga, cini se da je upravo mutacija koja se neosetno odigrava u komunikacijskom procesu: umesto grubog ubedjivanja, mehanicistickog i autoritarnog vrbovanja koje preko svojih instrumenata sprovodi rezim, humoristicni kod SETNJE poziva na duhovno saucesnistvo Subjekata, na zajednicki projekt u kojem se svi ucesnici medjusobno obracaju jedni drugima sluzeci se »kulturnim« ili »sofisticiranim« referencama, manje ili vise diskretnim aluzijama, dakle postujuci u saucesniku prosvecenog sabesednika, bez obzira na razlike u polu, dobu, obrazovanju, profesionalnom statusu ili uverenjima.

Jedna od protivrecnosti koja karakterise MASOVNOST OVOG INDIVIDUALNOG protesta, jeste njegova nenasilnost. Za razliku od preteceg kvantuma koji masa per definitionem sadrzi, a prema nekim teoreticarima, integracija u masi predstavlja jedan od mehanizama samouvecanja, ona je reprezentant sile, snage, bujice, ona je zbog toga tako privlacna, protest o kome je rec je mirni protest. Masa koja nije okrenuta ka destrukciji stoga moze izabrati Jaje, taj simbol krhkosti, u pohodu ka monumentalnosti rezimskih institucija. Upotreba pistaljki, zvona, praporaca, vecernje lupanje u kontejnere i lonce, muzika poklopaca, ustanovljavaju jedan novi kod bucne uljudnosti, namesto rezimski prizeljkivanog krvavog sukobljavanja.

U pokusaju da se uhvati Korak sa Setnjom, u nameri da se setaci prestignu i da se parira spontanitetu Urbanog Hepeninga, vlast poseze za teatrom. Spektakularizaciju Politickog, koja je vrhunila u modelu rezimski organizovanih kontramitinga, u pokusaju da se Politicko demonstrira na tvrd, beskompromisno delirantan nacin, prokrijumcarilo se njegovo preokretanje u sopstvenu banalizaciju, u sumorni brevijarijum ocekivanog. U faktickoj nemogucnosti da se dosegne/sustigne Setnja, nasuprot toj stvarnoj i simbolickoj dinamici koraka, nasuprot pokretu, napredovanju, nasuprot hodu, artikulise se zbiljnost sistema u njegovoj staticnosti, nepokretnosti, nesposobnosti za promenu.

Taj susret dva sistema, aktivnog i pasivnog, pokretnog i staticnog, promenljivog i nepromenljivog, odigrava se na crti jedne imaginarne granice povucene u samom centru grada, na granici sacinjenoj od ljudskih tela: milicijski kordon, taj cuvarni niz oklopljenih, stabilnih, nepomerljivih ljudskih Stitova, ti redovi (dakle ipak Poredak, nikako Haos!) disciplinovane zastite u uniformi, nasuprot Zaustavljenoj Koloni Setaca (dakle, takodje Poredak!) koja se transformise u saroliku, razigranu gotovo veselu masu demonstranata. Brisan prostor od oko 2 metra sirine, simbolicki potcrtava ovu granicnu zonu, potvrdjujuci njenu krhkost, njenu nestabilnost, ali isto tako i distancu koja je neophodna svakom pogledu, svakoj prezentaciji, i konacno, svakom odmeravanju. Pogled na drugu masu, ziva predstava o onoj nasuprot, ne dozvoljava nijednoj od njih da se raspadne.

Tako se Kolona nasla ispred Kordona, gradjanska neposlusnost naspram sluzenju sistemu, hodanje naspram stajanja, Ritam naspram tisine. Ali ritam, koji je uvek izvorno ritam nogu, dakle, ritam koraka u Setnji, bez obzira na integrativnu funkciju koja se ostvaruje u masi, apartno od osecanja pripadnosti grupi u kojoj se stapaju zbijenost (udova) i jednakost u (ucestvovanju), nezavisno od simulacije porasta broja ucesnika, koji ce potencijalno, odnosno simbolicki, tu masu uciniti nikada-do-kraja-dovrsenom, nema smisla, ukoliko nije teatralizovan za pogled Drugog, upravo za onoga kome je ta procesija i namenjena. Ako se Paradoksalni Setac u pesackoj koloni oseca zivljim nego ikada, nece li za to (ipak?) zakasnelo »cudo gradjanskog samoosvescenja« imati da zahvali upravo onima kojima je ta demonstracija ritma upucena?

Ako smo jos donedavno verovali u tezu da je nesluceni razvoj elektronskih medija profilisao savremenog coveka kao L'homme telespectateur-a, sposobnog jos jedino da zavaljen u fotelji sa daljinskim upravljacem u ruci, promeni kanal, povrsno prelazeci sa programa na program, sada smo svedoci detektovanja jedne transformacije koju su upravo ti mediji prouzrokovali, stvarajuci novi model Urbanog Humaniteta Setac kao L'homme promeneur. Izuzece/suspenzija medija iz mogucnosti strukturisanja vremena i smisla istorije, politike, ili stvarnosti, medija koji su postali autoreferentni, jer je zivot ponovo izasao na ulice, a da to potencijalni setac nije znao sve dok se slucajno nije nasao napolju, taj kulturni prevrat odigrao se u ime integriteta upravo onog bezimenog glasa, onog nepriznatog identiteta, cije je elementarno pravo, licna volja, dovedena u pitanje. Otuda je anonimni glasac, implicite prozvan da se predstavi, da individualnim angazmanom, ali upravo u masi, bude aktivni ucesnik u jednom novom, pomaljajucem Politickom.

Setnja o kojoj je rec, zapravo je indukovana setnja, to je izlazak u grad koji demonstrira pripadnost centru, ne u stvarnom vec pre u simbolickom smislu - biti u centru zbivanja, biti nezaobilazan, neophodan, jednom recju biti Ucesnik, biti Akter, biti Stvaran. Otuda se i moze reci da je nepregledna masa sveta koja svakodnevno demonstrira gradskim ulicama zapravo masa u zbegu. Setac je izbeglica iz jednog virtuelnog, nepostojeceg, nakaradnog sveta: grad, trgovi, ulice, zamenili su Sumu. Ovo Urbano Otpadnistvo zapocinje svakog dana redovno, u odredjeno vreme i isto tako u odredjeno vreme se zavrsava razilaskom setaca, njihovim povratkom kuci. Grad time postaje svojevrsno utociste, mesto okupljanja, mesto susreta. L'homme promeneur proteran je iz svog stana na ulicu, nagnan na jedan novi modus komunikativne prakse, na opstenje koje ne zahteva reci, vec prisustvo, ucestvovanje. Tako svakodnevne setnje predstavljaju zapravo osvajanje Grada, imaginarni prostor Urbanog postaje visenamenski poligon za odigravanje Svecanosti, za pretvaranje mase u zbegu u Svecanu masu, u masu koja obezbedjuje atmosferu opustanja, ali jos uvek ne i atmosferu rasterecenja. U takvoj masi ljudi se krecu jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima: ljubazna predusretljivost sa kojom Setaci jedni drugima omogucavaju hod u koloni, bez guranja, zurbe ili nadmetanja u brzini koraka, cine ovu masu uredjenom, civilizovanom, otvorenom. Gradske promenade u kojima se smenjuju siroki bulevari zaboravljenim ulicama, iznenadjujuca otkrica Strukture Grada, pogledi koji obuhvataju mnogo vise nego prizemne etaze izloga, cine od setaca ne vise potrosacki orijentisanog pojedinca u potrazi za senzacijom kupovine/trosenja/posedovanja, vec oblikuju svojevrsnog Prinudnog Turistu, koji u bezinteresnoj setnji, lakim korakom, bez zurbe i cilja, otkriva sopstveni Grad.

Permanentna Setnja u centru grada oblikuje, tako, fenomen Poslepodnevnog Nomadizma, jer setnje su tokom vise od dva meseca izvodjene posle podne, permanentne selidbe, u kojoj su spojene deteritorijalizacije i odmeravanje prostora. U tom izazovu kontrolisanog lutanja, pomalja se jedan promenljivi, klizajuci identitet, multifunkcionalno rasporedjen prema delovima dana: licno, profesionalno i drustveno, smenjuju se ritmicki, otelovljujuci nezamislivu ravnotezu u kojoj do skora nije bilo ozbiljnih preduslova da se ovo poslednje uopste pojavi.

Ali ako je Setnja, makar u poslednja dva meseca postala sudbina ovog gradjanstva, sta ce se dogoditi kada potencijalno demokratski razmeksano polje Politickog, postane fluidno, transparentno i nesporno? Hoce li ovaj paradoksalni Setac izrastao u procesiji, dramaticno iskustvo Gradjanskog Samoosvescenja razumeti kao permanentnu pretnju potencijalnom zanemarivanju njegovih performansi, ili ce nastaviti u hodu prema novoj mutaciji Dovrsenog Individualiteta, pred kojim se rastvara Res Publica u svojoj pacifizovanoj toleranciji, u svojoj ravnodusnoj nebitnosti?

Bojan Jovanovic

Za razliku od poslednjih velikih masovnih protesta organizovanih u cilju manifestovanja nacionalnog jedinstva i podrske vodji kao nacionalnog spasitelja koji je od komuniste postao zastitnik naroda, pomenuti masovni bunt je bio izraz rasprsnute nacionalne svesti kao potrosene opcije uspostavljanja i potvrdjivanja kolektivnog identiteta. Kada je otkucalo tempirano vreme nacionalizma iskompromitovano borbom za nacionalne interese pod vodjstvom presvucenih komunista koji su nacionalizmom obnovili, odnosno samo produzili zivot svoje ideologije i vlasti, dominanta kolektivnog identiteta se ukazala u svetlu jedne nove mogucnosti.

Medjutim, u okviru ovog opstenarodnog protesta uporedo sa novom javili su se u njenom okruzenju i ostaci stare mase. Poslednji put je na scenu stupila takva masa sa prepoznatljivim odlikama slepe sile 1988. i 1989. godine u vreme tzv. dogadjanja naroda u antibirokratskoj revoluciji poistovecivanja sa rezimom koji je nudio resenje nacionalnih problema. Brojni pojedinci su prema modelu negativne identifikacije precutno podrzali vodju i njegovo potonje nepriznato, tajno ratovanje. Porazni ucinak takve politike doveo ih je do razocarenja u dotadasnjeg vodju, ali ne i u ideju vodje koga vide u novim liderima cija imena uzvikuju na trgu iskazujuci svoju netolerantnost prema drugima.

Sagledavana do sada prvenstveno kao suprotnost eliti, masa je odredjivana negativnim obelezjima i minornom kulturnom vrednoscu. Pokazalo se, medjutim, da masa nije slepa sila, instrument brze, revolucionarne promene vec skup pojedinaca koji nastoje da ocuvaju i izraze svoju individualnost, svoju licnost i svoj identitet. Tako okupljeni pojedinci ne pokazuju stepen sugestibilnosti karakteristican za ranije mase. Nekadasnja histericna zena, na koju su licile mase u proslosti, preobrazila se u mladu, lepu, pametnu i slobodnu devojku neosvojivu lakim i naivnim zavodjenjem.

Nacin na koji se pojedinac ugradjivao i nalazio sebe u totalitetu dotadasnje mase u vidu nacije, klase, revolucionarnog projekta baziran na odricanju od individualnog i potvrdjivanja kolektivnim identitetom, razlicit je od oslobadjanja pojedinca pretpostavljenog okvira kolektiva. U fenomenu nove mase ne dolazi do izrazaja manifestno, vec pretpostavljeno jedinstvo koje omogucuje svakom pojedincu da iskaze svoj identitet. Oslobodjeni kolektivne prisile za unifikacijom, pojedinci nisu vise deo mase tako sto se odricu svoje individualnosti, vec sigurni da je kolektiv deo njih pokazuju da kroz njihovu posebnost progovara kolektivno.

Dragan Zunic

Zasto mislim da je bas vedrina najvaznija strana kulturne dimenzije gradjanskog protesta u Srbiji? Zato sto je vedrina potpuna novina u bicu jednoga sumornog i ocajnog naroda, i zato sto je revnosni i ozbiljni naucnici nisu mogli ni prepoznati ni nagovestiti u svojim - rekao bi Nice - glupim i siromasnim naucnim interpretacijama sveta. Pre nekoliko godina, na naucnom skupu o pluralizmu u estetici (Beograd, 18-19. 12. 1993) i sâm sam se, zbunjeno i rezignirano, retoricki zapitao gde to danas ima vedrine neophodne za pokusaj jedne estetike kao vesele nauke.

Evo sada vedrine! Prepoznao sam kako se radja iz duha slobode. Svi smo mogli videti kako se gradjanima vraca samopouzdanje - vera u sopstvenu vaznost i sopstvenu moc, i osetiti kako raste samopostovanje probudjenih i slobodno udruzenih individua. Vedrina se pojavila na ozarenim licima, u duhovitim parolama i sloganima, u raznolikim kreativnim nacinima osporavanja jednoga tupavog i jalovog rezima. Na srecu, neki su se, kao sto rekoh, ipak bavili i istrazivanjima, zabelezili sve vazne manifestacije protesta, sabrali parole, grafite i natpise, slikali jedan ozbiljni politicki performans. A i bez istrazivanja, pazljiviji ucesnik protesta mogao je registrovati za nase prilike sasvim netipicne, a za protest upravo tipicne oblike uljudnosti, simpatije, solidarnosti, kao i sveopste entuzijasticko ozivljavanje duhovitosti, kreativnosti i estetske dimenzije svakodnevlja. U ovom protestu ustali su: gradjani protiv autoritarnosti i populizma, masta protiv sivila, stvaralastvo protiv rutine, svezina protiv ustajalosti, radost protiv natmurenosti, pamet protiv praznoglavosti, mladost protiv senilnosti, duhovnost protiv sirovosti, sirina protiv skucenosti, sloboda protiv podanistva, zivot protiv smrti... Sve zajedno: vedrina protiv sopstvenog beznadja i protiv rezimske nekrofilnosti.

Nisam, naravno, slep za sve one izlive podgradjanske gluposti i skucenosti koji su se tu i tamo mogli cuti i videti. Ali sam takodje, poput drugih, svedokom njihovog blagog, premda nepokolebljivog, preziranja i osudjivanja od strane pribrane i samosvesne gradjanske vecine. Kad arlaukanje utihne, ostaje smirena vedrina prisebnih.

Djordjije Uskokovic

Dozvolite mi da najpre iznesem svoj utisak, ili percepciju jednog, moguce dvostrukog paradoksa. Prvi paradoks je da sam i ja pozvan da govorim na ovoj tribini, na Fakultetu politickih nauka. Ocigledno, danas to nije onaj Fakultet politickih nauka koji sam upoznao kada smo moji vrsnjaci i ja protestovali - pre gotovo trideset godina (1966, 1968, 1972...). Tada je ovaj Fakultet bio uglavnom »rasadnik kadrova« ili stub politicke lojalnosti, oslonac rezima, tada jedine (dakle i vladajuce) partije i drzave, vise nego cak i Pravni ili Ekonomski. A danas je, evo, on preuzeo barjak protesta cak i od tradicionalno »revolucionarnih« - Filozofskog, Filoloskog, akademija umetnosti, a pogotovu od Studentskog grada. Dakle, kad je rec o tzv. vanstranackom i vaninstitucionalnom protestu, ovaj Fakultet - prednjaci. I to je drugi deo tog paradoksa. Ali to je paradoks samo na prvi pogled. Moguce je dati sociolosko objasnjenje tog prividnog paradoksa. Naime, Fakultet politickih nauka nije vise proizvodjac lojalnih i potrebnih kadrova politickog, drzavnog, diplomatskog i medijskog establismenta. Stavise, ni diploma ovog fakulteta, kao ni ostalih, ne predstavlja nikakvu preporuku, niti ulaznicu u svet establismenta, dakle ni vizu za socijalnu promociju. Naprotiv, on je danas, sa stanovista establismenta - postao suvisan. On, kao i mnogi drugi fakulteti, vise nije neophodan, cak, mozda, ni potreban, kao, uostalom, i univerzitet u celini. Zato ne treba zanemariti, a pogotovo prevideti ulogu pojedinaca - kriticki orijentisanih profesora i studenata kojima je politika, umesto poziva, postala predmet kritickog promisljanja. Dakle, ne iznenadjuje me ni cinjenica da su medju najaktivnijim »protestantima« (studentima koji protestuju) najaktivniji bas studenti s ovog fakulteta, i to - oni najbolji. Dakle, ne radi se o paradoksu, nego o logickoj, tj. zakonitoj realnosti, o necemu sto je »normalno«.