Pojam gradjanina*

Gradjanstvo kao forma clanstva koje je usmereno prema poretku politike (polity) ima osobitu vrstu prvenstva u odnosu na sve ostale tipove identiteta

Ruso u prologu poznatog traktata o obrazovanju (Emil) donosi jednu od najsnaznijih prica-legendi koja slavi figuru gradjanina i velica lepotu gradjanskih vrlina. Spartanska majka srece glasnika koji se upravo vratio sa ratista u kojem ratuje pet njezinih sinova. Bledoga lica pita za novosti. Svi njezini sinovi su poginuli, ali Sparta je pobedila. Okamenjena, pozurila je u hram da se zahvali bogovima. Uz ovu pricu-legendu Ruso je kratko zapisao: »To je bio gradjanin«. Mozda u svetu, da se slozimo sa Rejmondom Aronom, i nema bas mnogo gradjana u Rusoovom znacenju (i sam Ruso ce utvrditi kako »imamo fizicare, geometre, hemicare, astronome, pesnike, muzicare i slikare, ali nemamo vise gradjane«), ljudi posvecenih javnom dobru i spremnih da svoje partikularne interese zrtvuju interesima politicke zajednice, jedna stvar izgleda sasvim izvesna: nema dinamicnije figure u modernoj politickoj istoriji od gradjanina; mozda nijedna ideja u ljudskoj istoriji nije tako snazno sazimala u sebi aspiracije ljudi za jednakoscu i zelju za slobodom kao sto je ideja gradjanstva. U naoko krhkoj figuri gradjanina, da se posluzimo Monteskjeovom sjajnom metaforom posvecenoj republici i republikanskoj vrlini, otkriva se dinamika socijalnih, politickih i ustavnih borbi, slozeni procesi politicke emancipacije (»osvajanje prava«), konstitucionalizacije arbitrarne vlasti i osvajanja demokratije. Ponekad se cini da je ta figura tako snazna i tako neukrotiva da je spremna da razori i same temelje na kojima se ustanovljava. Ideja gradjanstva tako je snazna da ce ona sve do osamnaestog veka u sebi sadrzati dva sredisnja normativna pojma, politike i slobode. Drzava je societas civilis, a sloboda i nije nista drugo do udruzena akcija slobodnih ljudi jednakog statusa (gradjanstvo) da zajednickim delanjem, mudroscu i participacijom oblikuju opste dobro politicke zajednice. Monteskje je mozda snaznije od svih drugih nagovestio sta znaci odsustvo gradjanskog statusa za jednu zajednicu. U Perzijskim pismima Monteskje izdvaja jednu »sliku« perzijske despotije. Prica Monteskje da kada vladar kazni podanika, ne samo sto niko ne smije da mu pomogne, vec ni ime ne smije da mu se pomene. Monteskjeov komentar je sledeci: despotija u biti i nije nikakav politicki poredak; tamo gde se sasvim ponisti osobita asimetrija izmedju prava i obligacija, vladara i podanika, javnog i privatnog, ponistava se i sama bit politike. Sjajno mesto. I doista, sledeci ovo Monteskjeovo mesto iz njegove teorije »negativnih rezima«, princip gradjanstva i nije nista drugo do jedna vrsta drustvenog ugovora (pactum subjectionis) u najsirem znacenju ovog pojma, kojim se uredjuju medjusobni odnosi gradjana i njihove politicke zajednice. Nije otuda slucajno sto su prve odredbe ustava gotovo svih modernih drzava posvecene upravo ovom ugovoru. Princip gradjanstva kljucna je ustanova moderne drzave; ovaj status utoliko je vazniji, jer se dominantno, ne samo raspodela prava i duznosti, vec i pristup distribuciji dobara uredjuje duz ose gradjani/negradjani. Otuda, kako to naglasava Majkl Volzer (Michael Njalzer), vladavina gradjana nad negradjanima, punopravnih clanova nad strancima, cini najsnazniju formu moderne tiranije. Privari patria grave est (»izgubiti domovinu stvarno je gadno«) zapisao je Filip Decijus (Philippus Decius) upozoravajuci kako je veliki strah ljudi od gubitka statusa gradjanina. Baldus (1327-1400), svakako najpoznatiji jurista Firence i jedan od arhitekata mediteranske republikanske tradicije, pomno analizira statute tadasnjih gradova (Firenca, Bolonja, Perudja) utvrdjujuci da je gubitak gradjanstva najteza kazna koja moze zadesiti coveka. Otuda su odredbe o gubitku gradjanstva sastavni deo svih gradskih statuta. Slucaj dvojice gradjana Firence, od kojih je jedan lekar, koji 45 godina cekaju da im se povoljno resi molba da dobiju gradjanski status, sastavni je deo ove »negativne« (tiranske) formule. Hana Arendt i Judit Sklar (Skhlar) obnovile su ovaj klasicni motiv analizom politicke dinamike savremenih drustava. Potaknuta negativnim iskustvom totalitarnih rezima (staljinizam, fasizam), a osobito tegobnom situacijom izbeglica i nedrzavljana, H. Arendt zapaza da je prvi korak ka totalnoj dominaciji nad ljudima onaj kada u njima ubijete pravnu licnost (gradjanina). »Pravo na gradjanstvo« drugo je ime za jedno univerzalno pravo koje prethodi svim drugim pravima ljudi. Postojanje negradjana, utvrdjuje H. Arendt, otkriva tegobnu sliku o odnosu »prava coveka« i »prava gradjanina«; jednom kada covek izgubi politicki status gradjanina (»imati efektivna prava kontigentno je sa clanstvom u politickoj zajednici«) ljudska prava cista su apstrakcija. Kako nedrzavljani, izbeglice i manjine nemaju vladavinu koja bi reprezentovala i stitila njihova prava (jednako pravima gradjanstva) oni su prisiljeni da zive u stanju pune nepravnosti ili u uslovima koji su garantovani medjunarodnim ugovorima. Ovo potonje takve je prirode da ih (izbeglice, nedrzavljane) izjednacava gotovo sa brigom o retkim zivotinjama ili biljkama. Mozda je gorcina Hane Arendt presnazna, no iskustvo miliona ljudi bez statusa gradjanstva i pripadajucih prava, na prostoru bivse Jugoslavije, obnavlja ovaj teski motiv republikanske tradicije. Ovaj problem morao bi da ima visoko mesto u javnom diskursu svake zrele politicke kulture. »Princip gradjanstva univerzalna je ljudska potreba«, valja se sloziti sa Dejvidom Hiterom (David Heater). Sta je to dakle sto cini princip gradjanstva univerzalnom ljudskom potrebom i koje su to opste oznake koje princip gradjanstva oznacavaju kao jedan od najekspanzivnijih koncepata politickog plana ljudske istorije?

Univerzalnost principa gradjanstva ogleda se u postojanju odredjenih zajednickih obiljezja koji se mogu identifikovati nezavisno od toga o kakvom se tipu poretka radi. Prva se oznaka gradjanstva izrazava u cinjenici da je gradjanstvo jedan opsti status: pravo gradjanstva omogucava ljudima (gradjanima) »puno clanstvo« u jednoj politickoj zajednici, drugo, princip gradjanstva uvek je povezan sa idejom jednakosti: dakle, svi koji uzivaju ovaj status imaju ista prava i iste politicke duznosti, iste slobode i ista ogranicenja, istu moc i iste odgovornosti; trece, princip gradjanstva uvek u sebi sadrzi osobitu vrstu reciprociteta (simetrije) izmedju gradjana i politicke zajednice. Princip gradjanstva, kako to otkrivaju savremene debate, sazima u sebi podjednako principe pravde i principe clanstva u politickoj zajednici, a slojevita i pluralna struktura ovog statusa, otkriva u sebi slozenu politicku dinamiku politickog subjektiviziranja ljudi, konstitucionalizacije politike i osvajanja demokratije. Na prvu vrstu procesa upozorava osobito Aleksis Tokvil (Aledzis Tocljueville) u svom klasicnom stivu Stari rezim i francuska revolucija. Dva su kljucna procesa, utvrdjuje Tokvil, koji prate francusku burzoasku revoluciju: jedan je proces republikaniziranja politike; drugi, pak, proces centraliziranja politike. U politickom smislu proces republikaniziranja politike izrazava se u procesu »osvajanja prava«; drugi, pak, proces oznacava u biti proces ekspanzije, teritorijalizacije i rutiniziranja politicke moci. »Osvajanje prava« koje je za Tokvila drugo ime za procese politickog emancipiranja, utire put konstitucionalizaciji politike i principu legaliteta koji ce Tokvil sa rezignacijom konzervativnog liberala oznaciti kao kljucni princip na kojem pociva moderna evropska drzava. »Ne sme se zaboraviti da oni (evropski narodi - M. P.) cene slobodu, ali da uopste legalitet vrednuju jos vise: oni su manje uplaseni tiranijom nego arbitrarnom vlascu.« U savremenoj teoriji gradjanstva ovaj motiv zamasno su obnovili T. H. Marsal (Marshall) i B. Tarner (Turner). Prvi, idejom o postupnom osvajanju civilnog, politickog i socijalnog gradjanstva, drugi, pak, idejom o mutaciji »stanovnika grada« (deinsein) u gradjanina (citizen). Bodenova, a osobito Kantova teorija gradjanstva (od podanika ka gradjaninu) sastavni je deo ovog diskurzivnog obrasca. Povezanost, pak, principa gradjanstva sa procesima »osvajanja demokratije« moze se oznaciti kao opste mesto u savremenoj politickoj teoriji. »Prava gradjanstva esencijalno su obiljezje i pretpostavka zastite i oblikovanja javne sfere kao polja legitimnih debata jednog kompleksnog drustva. Sekularna institucija prava, dakle, ne moze biti odvojena od pitanja demokratije: infrastruktura demokratije, a ne samo poredak prava (pravna drzava), fundamentalna je, mada, dakako, ogranicena brana svakoj upotrebi sile.« -...-

Gradjanin i politicka zajednica

Prvo, kako to izvodi Hiter, otkrivajuci liberalno jezgro u svom republikanizmu, uzivanje gradjanskog statusa kljucno je za razvoj moralne zrelosti individue. Gradjanin je onaj koji ima politicku slobodu i odgovornost. Milov (J. S. Mill) motiv da je »maksimalni razmah slobode na oblikovanju karaktera ispunjen samo onda kada (...) licnost tezi da postane gradjanin, jednako privilegovan kao i svi drugi. Moralna autonomija onaj je atribut pomocu kojeg se gradjanin razlikuje od drugih statusa. Druga je bitna znacajka politickog identiteta da on prethodi i prekriva sve druge identitete. Ljudi mogu da dele razlicite lojalnosti, no svi su podjednako gradjani. Gradjanstvo je politicki identitet par edzcellence (...) ono pomaze da se pacifikuju razjedinjavajuci sentimenti drugih identiteta". Ista vrsta ideje prepoznaje se i u »argumentu civilnog drustva« Majkla Volzera. Ideja o uzajamnoj napetosti i antinomiji politickog gradjanstva i tipa identiteta koji se oblikuje unutar polja civilnog drustva, sastavni je deo strategije antipolitike, koja je bila osnov radikalne delegitimizacije »starog rezima«. Osnovna ideja da aktivno ucesce u autonomnom civilnom drustvu koje je sastavljeno od mnostva dobrovoljnih asocijacija, formi individualnih i kolektivnih autonomija, koje se razlikuju od drzave, predstavlja superiornu formu u odnosu na gradjanstvo koje je usmereno ka drzavi. Ova ideja, za koju A. Arato sa pravom kaze da je »dar Istoka«, zamasno je prihvacena i u savremenoj teoriji demokratije. Argumentira se da »postojeci karakter moderne drzave, sa svojom anonimnoscu, birokratskom rigidnoscu i ispraznjenim demokratskim sadrzajima, nije prostor koji razvija gradjanstvo, vec cinilac koji je ogranicava. Otuda principe gradjanstva treba lokalizirati«. Majkl Volzer, koji prihvata normativnu i pojmovnu matricu civilnog drustva, nudi u prilog ovog stanovista dvije grupe argumenata. Prvo, moderna demokratska drustva moraju podjednako odgovarati i na imperative civilnog drustva i politicke drzave; kljucna je slabost politickih strategija u savremenim politickim sistemima »odsustvo nuznog pluralizma civilnog drustva«. Medjutim, bitno obiljezje civilnog drustva kao osobite »zajednice zajednicâ« jeste da se ova strategija ne oblikuje kao zasebna strategija u odnosu na ostale dominantne politicke strategije. Domasaj civilnog drustva uvek je korektivan i komplementaran. Ovaj tip argumenta otkriva se u teorijskoj redefiniciji o odnosu politickog identiteta (gradjanstva) i drugih tipova identiteta. »Ovde je paradoks argumenta civilnog drustva. Gradjanstvo je jedna od mnogih uloga koje individua ima, a sama drzava razlikuje se od svih drugih asocijacija. Drzava istovremeno omedjava civilno drustvo i zauzima prostor unutar njega. Ona fiksira granice i bazicna pravila svih asocijativnih aktivnosti. Drzava upucuje clanove asocijacija da misle o zajednickom dobru izvan njihove sopstvene koncepcije dobrog zivota. Cak je i razoreni totalitarizam, recimo poljska komunisticka drzava, imala takvu vrstu uticaja na Solidarnost; ona je determinisala da je Solidarnost bila poljski sindikat, koji je usmeren na politicke aranzmane i ekonomsku praksu rada unutar granica Poljske.« Ono gde argumentacija koja dolazi iz polja civilnog drustva ima osobitu vrednost su opomene da imperativi politicke drzave zakonito »potiskuju civilno drustvo« (Arato) i da dobro uredjen demokratski poredak pretpostavlja neku vrstu fluidnog odnosa izmedju gradjana i politicke zajednice, koji bi ostavio dovoljno prostora za otpor gradjana nekontrolisanim i arbitrarnim akcijama drzave (gradjanska neposlusnost), ali koji bi istovremeno omogucio da se gradjanskim i participativnim akcijama da mnogo »licniji« doprinos ljudi unutar poretka politike.

Ovaj rad, da dovrsimo uvodna razmatranja, pociva na stanovistu da koncept gradjanstva (»citizenship«, »Burgerschaft«, »citoyenete«, »cittadinanza«) ima znacenje koje je znatno sire od pojma »nacionaliteta« (gradjanstvo jednako politicki nacionalitet), ali da istovremeno i teorije koje gradjanstvo oznacavaju tako siroko da ovaj pojam prekriva sve vrste prakse ljudi, predstavljaju tako evazivna i siroka znacenja koja dovode u pitanje analiticki i normativni status ovog pojma. Osnovno je polaziste ovog rada, koje, kako se da prepoznati, u ovome aspektu sledi osnovne motive Volzerove analize, da gradjanstvo kao forma clanstva koje je usmereno prema poretku politike (polity) ima osobitu vrstu prvenstva u odnosu na sve ostale tipove identiteta. U odnosu na dva izlozena stanovista od kojih je jedno dominantno liberalno, a drugo u osnovi komunitarno, u ovome radu zagovara se jedna osobita gradjansko republikanska ideja (ideal) gradjanstva, koja u svom uvodnom i minimalnom znacenju definise status gradjanstva kao skup pravila (procedura) koje definisu individuu kao kompetentnog clana poretka politike (polity). U svom osnovnom znacenju poredak politike koji se izvodi iz anglosaksonskog pojma polity ne prekriva samo poredak »politicke drzave« u najuzem znacenju ovoga pojma, vec podjednako i poredak »civilnog drustva« (prosireno znacenje drzave u gramsijevskoj tradiciji); ovo znacenje gradjanstva upucuje da ovako razumevan poredak politike ne prekriva samo vertikalne odnose nejednakosti i nepristrasna pravila izbora gradjana (proceduralizam), vec i osobito polje horizontalne jednakosti u kojoj gradjani kao slobodni akteri oblikuju jednu minimalnu koncepciju »opsteg dobra« unutar polja javne politicke kulture. Habermasova definicija gradjanstva sastavni je deo ovoga teorijskog polja. No, nagovestaj takvog pristupa moguce je vec rekonstruisati kod Rolsa (Ranjls). Teorijski pristupi razvijeni u okviru modernog konstitucionalizma (Ulrih Projs) takodjer idu u ovome smeru (»mi sledimo put koji ide izmedju dva ekstrema i oznacavamo gradjanstvo kao skup /predominantno/ pravnih pravila, koja definisu licnost kao kompetentnog clana poretka politike«), no njihova je poteskoca sto nedovoljno recipiraju znacaj polja politicke kulture. -...-

Gradjanin i drzava

Posredovanja koja idu od »pocetne pozicije« u kojoj se akteri (individue) nalaze zarobljeni i zaronjeni u polje pretpolitickih identiteta, tako su viseznacna i slozena u dobro uredjenim drustvima ustavnih demokratija, da se potencijalni i stalno opasni totalitarni naboj pretpolitickih identiteta izrazava, kako je to govorio Isaija Berlin, kao neka vrsta nuznog i korisnog »socijalnog gubitka«. To je istovremeno i ona tacka na kojoj razlicite diskurzivne strategije u savremenoj politickoj filozofiji pokazuju mnogo vecu bliskost no sto bi se na osnovu polaznih stanovista moglo prepoznati.

________________

*) Iz: Milan Podunavac, Princip gradjanstva i poredak politike, izd. »Princip« i FPN, Beograd, 1998. Obrada redakcijska.