Zapad je zagledan u sebe, vidi samo sebe, pa i istocne disidente vidi na neki nacin kao sebe, kao deo sebe

Nije li disidentski pokret u Beogradu sedamdesetih i ranih osamdesetih godina bio pod jakim uticajem zapadnih predstava o disidentstvu, buduci da nije imao dovoljno jaku podlogu da se razvije kao autohtoni pokret koji zadovoljava domace drustvene potrebe za drugim i drukcijim zivotom

Pavle Rak

U cetrnaestom veku, u Vizantiji, procvetao je duhovni pokret isihasta (isihija = mir, spokojnost, tisina, molcanije, cutanje) koji su u svojim duhovnim vezbama (askisis = vezbanje) zeleli da spoje um i srce, da ih ociste i prosvetle kako bi se u njima nastanila ljubav koja bi obuhvatila celu vaseljenu. I ne samo da su zeleli, nego su mnogi od njih i uspevali, o cemu imamo potresna svedocanstva u asketskoj literaturi toga vremena, kod Grigorija Sinaita, Grigorija Palame, Nikole Kavasile - da pomenem samo neke od poznatijih. Jedan od spoljasnjih, da tako kazem, tehnickih detalja ovog sticanja univerzalne ljubavi, bila je posebna molitva pri kojoj je trebalo obratiti paznju na to da se spoje um i srce, sto se postizalo i tako da se za vreme izgovaranja molitve ne samo paznja podviznikovog uma zadrzava u predelu srca, nego se i telesni polozaj prilagodjavao zeljenom spajanju. Podviznik je sedeo pognut, sa glavom naklonjenom prema grudima, i pogledom koji je pratio taj opsti pokret misli i tela. A sve je to samo po sebi bilo beznacajno, ako nije bilo potcinjeno glavnom cilju: da se podviznik upodobi Hristu, koji je toliko voleo svet, da je za njega, kao pastir dobri, polozio i dusu svoju.

U tom istom cetrnaestom veku nasli su se i ljudi koji su od sveg tog asketskog delanja videli samo najgrublju njegovu materijalnu stranu: sedenje u pognutom polozaju i pogled uprt nanize, kako su govorili, u pupak. Ovi ljuti protivnici isihasta su zato podviznike podrugljivo nazvali pupkopoklonicima, ostavsi potpuno slepi za sve predivne uzlete duha i ljubavi. Zelevsi da se isihazam zvanicno osudi, izazvali su spor, koji nije razresen u njihovu korist. Umesto da prestanu da klevecu na isihaste, ovi protivnici Isusove molitve su otisli na Zapad, gde je fama o pravoslavnim pupkopoklonicima brzo postala zvanican stav, i trebalo je preko sest stotina godina da se taj zvanican stav nedavno ublazi.

Skuceni vidici

Da odmah kazem, pre nego sto se i pojavi mogucnost nesporazuma: disidenti koji su se u drugoj polovini ovog veka pojavili na Istoku nemaju skoro nista zajednickog sa isihastima, to jest imaju onoliko zajednickog koliko bi mogli imati i bilo koji drugi ljudi zainteresovani da ociste sebe i svet oko sebe, pre nego sto su i poceli da se dogovaraju kako to da ucine. Ako bi pristupili dogovoru pred zajednicko menjanje sveta, disidenti i isihasti bi se ubrzo razisli; nadam se, u miru. U ovom slucaju, zajednicko je to kako na njih gleda Zapad: kao i u cetrnaestom veku, Zapad nije mnogo zainteresovan da vidi ko su disidenti i sta oni rade, nego ih gleda preko i kroz - svoj pupak. To jest, Zapad je zagledan u sebe, vidi samo sebe, pa i istocne disidente vidi na neki nacin kao sebe, kao deo sebe.

A disidenti, da li icim opravdavaju ovu zapadnu tacku gledista? Smatram da samo delimicno. Kao i u cetrnaestom veku, oni izmedju ostalog »gledaju i u pupak«, mada to nije ni jedino, ni najbitnije od onoga sto cine.

Moze li se disidentstvo opredeljivati iskljucivo politicko-policijskim kriterijumima tipa: to su ljudi kojima je onemoguceno da objavljuju u zemlji, koji, dakle, svoje radove objavljuju u inostranstvu, odbijajuci da emigriraju? Donekle da, ali je takvo odredjivanje upravo ono sto u slucaju disidenata nazivam »gledanjem u pupak«. Jer je objavljivanje u inostranstvu, napustanje zemlje ili ostajanje u njoj, samo spoljasnja strana stvari, takticki postupak kojim se zeli postici nesto drugo, sto se moze i sadrzajno odrediti. I tu (za mene) pocinju problemi, jer sam u zivotu dolazio u dodir sa razlicitim disidentskim grupama, koje su se dosta razlikovale ne samo po metodima, nego i po sadrzaju svoga delovanja.

Imao sam, od kraja sezdesetih pa nadalje, manjeg ili veceg iskustva sa disidentskom sredinom u tri zemlje: Jugoslaviji, Cehoslovackoj i Sovjetskom Savezu, od toga najvise u Lenjingradu. I evo tog mog iskustva, zasnovanog uglavnom na putovanjima u Rusiju. Zasto bas ruskog iskustva? Zato sto jugoslovensko iskustvo ne smatram tipicnim za disidentstvo, a iskustvo koje sam imao u Cehoslovackoj je ipak bilo ograniceno (ono malo sto sam doziveo, da kazem odmah, pre je licilo na Rusiju nego na Jugoslaviju).

Rusko iskustvo

Lenjingrad je, medjutim, pruzio sasvim drukciju sliku: to sto sam ja ocekivao bio je samo mali delic pejzaza, a pejzaz je bio: pun, relativno dobro organizovan, raznovrstan kulturni zivot. Peticije i druge politicke aktivnosti su tu zauzimale ponajmanje mesta, to jest onoliko koliko je to zahtevala odbrana onog sto je bilo u prvom planu. A u prvom planu je bila nezavisna i pluralisticka kultura. Mozda bi se moglo reci jos uopstenije: u prvom planu je bio jednostavno zivot koji je koliko je god to moguce daleko od zivota kakav namece drzava. Disidenti koje sam u Lenjingradu posecivao tih godina retko su o sebi govorili kao o disidentima. Njihovo odredjenje onoga sto su radili, polja u kojem su se kretali, njihovog zivota, bilo je druga kultura.

Politicka delatnost koja bi se svela na pitanja ideologije i vlasti promasila bi svoj osnovni cilj; umesto da bude organizacioni okvir zivota ljudske zajednice, okvir koji treba ispuniti sadrzajem, ali koji u taj sadrzaj ne bi trebalo da se mesa, ona bi ostala prazna ljustura koja se bavi sama sobom. Ako politika ne potpomaze ostale delatnosti (da ne govorimo o slucaju kada ih ometa), ili ako ostalih delatnosti nema, odnosno ima ih jako malo - onda je ona besmislena.

Kakav cu hleb jesti, socijalisticki ili antisocijalisticki, u kakvom cu preduzecu raditi, drzavnom ili privatnom, da li cu komunicirati preko drzavne ili privatizovane telefonske mreze, da li cu se voziti drzavnim ili privatnim zeleznicama - sve je to neuporedivo manje vazno od toga da li su mi hleb, posao, komunikacije itd. dostupni pod povoljnim uslovima. Politika treba da obezbedi da ti uslovi budu optimalni, i nista vise.

Komunisti su u Rusiji kojekako obezbedjivali hleb i transport (sto sa manje, sto sa vise uspeha), ali su potpuno omanuli kada je rec o kulturi, jer nisu smeli ni mogli da obezbede njezin osnovni preduslov: slobodu. To je osnovno obelezje stanja koje ruski disidenti nisu mogli da prihvate, od cega su hteli da se odvoje (definicija disidentstva). I odvojili su se, potpuno. Stvorili su novi, od drzave nezavisni kulturni i informativni prostor. Ponavljam i insistiram na tome: nisu stvorili tajne politicke organizacije (bilo je i toga, ali vrlo malo); nego su stvorili punokrvan paralelni kulturni zivot, kojem je zvanicna kultura bila potrebna samo u nekim segmentima (opste obrazovanje, klasicna umetnost i literatura). Sve ostalo: izlozbe, casopisi, koncerti svih vrsta muzike, pa cak i neke klice paralelnog obrazovnog sistema, veoma ogranicenog, naravno, po svojoj funkciji, ali veoma sirokog po sadrzaju - postojalo je kao da ga se sovjetska drzava ni najmanje ne tice. Bilo je to nesto o cemu se van Rusije nije mnogo znalo. Radilo se o pravom disidentstvu: ne samo o protivljenju necemu, nego o skoro potpunom istupanju iz toga, u jedno drugo i drukcije postojanje.

Paralelni zivot

Citanja po kucama, ceste diskusije, pa cak i pravi, dosta redovni seminari, bili su poseceni onoliko koliko su to uslovi dozvoljavali. To znaci da su prostorije u kojima su se odrzavali, bile uvek pune.

U istim uslovima se odvijao likovni zivot: izlozbe po stanovima ili u slobodnom prostoru (jedna takva izlozba je postala cuvena kao »buldozerska«, jer je buldozerom rasturena, ali treba reci da je to ipak bio izuzetak). Na tim izlozbama se mogla videti apstraktna umetnost, i ekspresionizam, i slike sa religioznom tematikom, i dela koja bi se mogla po nekim svojim svojstvima svrstati u nadrealizam, ili fantasticnu, oniricku umetnost... Izlozbe su nalazile redovnog odjeka u pomenutim casopisima, gde je objavljivana i likovna kritika i teorija.

Na slican nacin se odvijao i muzicki zivot, pri cemu ne mislim samo na kantautore koji su uzivali izuzetnu popularnost (i koji su vise ulazili u kategoriju knjizevnog zivota), nego i na kompozitore avangardne muzike poput Znitkea, gotovo legendarne licnosti.

Svi ti ljudi, koji su u sovjetskim uslovima ziveli van domasaja sovjetske kulture, a bilo ih je na hiljade u obe prestonice, i mnogo manje u provinciji, sa izuzetkom, mozda, Novosibirska i Tomska, morali su od necega da zive. Cuvene su bile mnogobrojne lenjingradske kotlarnice, gde se radilo u smenama koje su trajale po dvadeset cetiri casa, a posao nije bio mnogo zahtevan: trebalo je samo s vremena na vreme pogledati na manometre, da pritisak nije prevelik, i u slucaju potrebe privrnuti neki ventil. U takvim kotlarnicama se danima i nocima diskutovalo, ili pak pisalo i citalo. Slican je bio posao nocnih cuvara, ili dezurstva u preduzecu za odrzavanje liftova itd. Bilo je i ljudi koji su pripadali drugoj kulturi i istovremeno imali stalna, pa cak i veoma visoka mesta u zvanicnoj (neki univerzitetski profesori ili visoki cinovnici). Takav se polozaj nije mogao dugo odrzati, a u svakom slucaju je trebalo strogo odvojiti dva zivota: onaj na radnom mestu i onaj pravi, u kulturi. Stoga je cesto kotlarnica bila privlacnija; tamo se i zaradjivalo, i radilo ono sto se htelo, tamo je odvojenost od drzave bila potpunija i laksa, mada ne i savrsena. I kotlarnice su, naime, bile drzavne, od toga se nije moglo pobeci.

Secam se da je bilo i pokusaja da se od drzave potpuno pobegne. Ljudi su odlazili u udaljena sela, tamo se bavili pcelarstvom i povrtarstvom, pa ako su se uz to bavili i kulturom, to jest nekim javnim delovanjem, bili su pravi i najpotpuniji disidenti; ako ne, postajali su »unutrasnji emigranti«.

Izazovi vlasti

Ipak, desilo se da u svetu disidenti postanu poznati skoro iskljucivo po svojoj politickoj, »pravozastitnickoj«, delatnosti. Zapad je u disidentima video ono sto mu je bilo korisno: ideoloskog saveznika u hladnom ratu. Zapad je u odnosu na Sovjetski Savez i rusko drustvo gledao i video samo sebe, svoj »pupak«, a taj pupak je bio iskljucivo ideoloske prirode. Zapad nije interesovala ruska disidentska kultura, nego njene politicke posledice. Pa i to ne direktne, teorijske, idejne, nego posledice onog kasnog stadijuma sukoba kulture i vlasti, kad dodje do zatvaranja i zabrana. Taj ideoloski pupak zapadnog gledanja na disidentstvo je ostavio ozbiljne posledice i na samo disidentstvo koje mu se ponekad prilagodjavalo, pokusavalo sto je moguce vise da lici na ono sto se od njega unapred ocekivalo, ne bi li tako dobilo na publicitetu i efikasnosti u konkretnim slucajevima, kada je sukob sa sovjetskom vlascu vec bio u toku. Takodje, taj zapadni ideoloski pupak je obelezio sredine gde je disidentstvo bilo slabasno, neautohtono, nedovoljno oslonjeno na sopstvene kulturne tradicije, nego je od pocetka samo sebe gledalo u ogledalu Zapada. A posto je to ogledalo iskrivljeno, tamo se pre svega video »pupak«, to jest ideologija, peticije i slicno. Drukcije tesko da je i moglo biti tamo gde je sopstvena kulturna tradicija neuporedivo slabija od one u Rusiji, gde je kulturna sredina dosta tanka i nesamostalna u odnosu na drzavu, gde su kulturne potrebe manje, pa se ne moze formirati dovoljno brojna publika, ili samostalna stvaralacka sredina, kojoj bi kultura bila osnovna zivotna potreba kojoj se tada potcinjavaju i karijera, i komfor i »ugled u drustvu«. Na kraju, drukcije nije moglo biti tamo gde su kulturne potrebe toliko neizdiferencirane, da ih moze zadovoljiti i nesto umniji surogat stvaralacke slobode i kulture (koji je Sveta Lukic svojevremeno nazvao »socijalistickim estetizmom«). U takvoj sredini, interes za neku drugu, paralelnu i nezvanicnu kulturu je tako slabasan da oko sebe ne moze okupiti i trajnije odrzavati dovoljno veliku grupu ljudi, pa disidentima ostaje kao jedina »hrana« i domen delovanja, jedini raison d'être, prosirivanje kruga politickih sloboda. U takvoj disidentskoj sredini sve je politizovano: od knjizevnosti, koja cesto zamenjuje nezadovoljavajucu istoriografiju i sociologiju, pa do filozofije koja zajedno sa sociologijom sve vise postaje drustvena kritika. Dodajmo tome da takav razvoj situacije u ovim sredinama potpuno odgovara ocekivanjima inostranstva, gde je onda mnogo lakse naci podrsku i odjek za takvu vrstu disidentstva. Iako je ova ocena izvesnog disidentstva (da, naime, odgovara ocekivanjima inostranstva), formalno u skladu sa rezimskom ocenom disidentstva kojom su se pravdali progoni i zabrane, ne ustezem se da je ovde iznesem, jer smatram, za razliku od tadasnjeg rezima, da inostranstvo nije kvintesencija zla, i da se nasi interesi, osobito ako se radi o licnim i stvaralackim slobodama, mogu i te kako poklopiti sa interesima zemalja gde su po tom pitanju standardi znatno visi od nasih.

Zavrsicu tako sto cu suprotstaviti dva dogadjaja gotovo anegdotskog karaktera koji kao da sazimaju sve ostalo sto sam rekao o prirodi disidentske delatnosti u Rusiji i kod nas.

Dva dogadjaja

Ucestale tvrdnje da od nje prima novac dale su mu ideju da zaista pokusa nesto da dobije. Zatrazio je prijem i predstavio nekoliko brojeva svog casopisa (izlazio je na ruskom, engleskom i francuskom), zatim je pokazao kako je tretiran od strane ruskog rezima, i najzad zatrazio pomoc. Odgovor je usledio odmah: da sve sto je pokazao nije dovoljno subverzivno da bi moglo opravdati ikakav izdatak iz budzeta CIA. U celokupnom disidentskom umetnickom pokretu likovne druge kulture policijski cinovnik nije nigde mogao da ugleda svoj »pupak«, jer u svemu tome ideologija i peticionastvo nisu zauzimali mnogo mesta. Ljudi su se svojom umetnoscu bavili ozbiljno i hteli su da u casopisu najpre ona bude predstavljena. Za sovjetsku tajnu policiju je vec to bilo dovoljno subverzivno, za zapadnu - ne.

Drugi detalj je iz Beograda; dogadjaj se desio samo koju godinu ranije, ako dobro pamtim, 1979. godine. Kulturna situacija dosta mracna, posle poznatog Titovog pisma, posle obracuna sa profesorima Filozofskog fakulteta. Poveca grupa disidentskih filozofa i sociologa (i ne samo njih), tesko ili nikako ne objavljuje svoje radove, ne nalazi posao. Vec nekoliko godina se povremeno sastajemo po stanovima i ti sastanci su cak dobili naziv »Slobodni univerzitet«. Sve vise pomisljamo i na pokretanje publikacije kojom bismo se predstavili zainteresovanoj publici. Posle vise razgovora u tom pravcu, sa jednim prijateljem, pravnikom, pripremili smo mali elaborat na temu: koje su zakonske i vanzakonske mogucnosti postojale u tadasnjoj Jugoslaviji za pokretanje nezavisne publikacije.

Bilo je vise mogucnosti, i poredjali smo ih prema verovatnoci da »prodju« u ministarstvu informacija (ne racunajuci prvu i najdostupniju varijantu, to jest da poput ruskih, cesih, poljskih disidenata, organizujemo neprijavljene, samizdatske publikacije - sto su tih godina u Beogradu uradili Djilas, Ignjatovic i Selic, bez neke vece podrske drugih disidenata). Da ne duzim, a i zaboravio sam neke detalje elaborata koji je uglavnom bio pripremio moj prijatelj, moglo se u ministarstvu informacija pokusati sa nezavisnim almanasima, tipa privatnih autorskih izdanja (sto je tih godina uveliko koristio privatni izdavac Masic); dok je zahtev za registracijom lista ili casopisa koji bi bio periodicna publikacija ili grupe gradjana, ili privatnog izdavaca, ili nekog nezavisnog udruzenja - imao gotovo nikakve izglede na uspeh. Takvi su bili zakoni. Po njima je jos nekako mogao da prodje samo autor, ili eventualno grupa autora. Odgovor nisam docekao. Posle nekoliko meseci sam se nasao u Parizu, i tu sam doznao da je disidentska beogradska grupa izazvala jugoslovenske vlasti trazeci od njih da registruju nezavisni list Javnost. Izabran je, dakle, put koji je imao najmanje izgleda da donese uspeh. Naravno, ne mislim da je odluka beogradskih disidenata donosena imajuci u vidu nas elaborat. Bilo je medju disidentima i drugih pravnika, i svi su oni znali sta se moze, a sta ne.

Pitanje, medjutim, ne glasi: sta se tada moglo, nego: sta se htelo. Na osnovu ucinjenog izbora, ispada da se htelo upravo da zahtev bude odbijen, pa da onda postane povod za peticije, napise u inostranstvu, citavu kampanju koja ce pokazati stanje slobode stampe i informacija u Jugoslaviji. Nemam nista protiv takvog cilja, samo dodajem, da takav cilj ima malo zajednickog sa stvarnom zeljom da se publici predstave tekstovi filozofa i sociologa koji su ucestvovali u radu »Slobodnog univerziteta«. Stvaralacka delatnost je u takvom slucaju odlucno gurnuta u drugi plan, da bi se uslo u politicku borbu, na terenu pravne procedure.

Uz konstataciju da je i jedno i drugo, i stvaralastvo i politicka borba, korisno onda kada ni jednog ni drugog nema dovoljno u javnosti, zeleo bih samo da naglasim razliku izmedju ova dva tipa disidentstva koja predstavljaju ova dva slucaja. Prvi smatram karakteristicnim za rusko disidentstvo, a drugi ne samo za nase, nego i za sliku koja je u svetu uopste vladala o disidentstvu, pa cak i o ruskom. Zaista za kraj predlazem jos, ne kao zakljucak, nego kao temu za diskusiju, sledecu hipotezu: Nije li disidentski pokret u Beogradu sedamdesetih i ranih osamdesetih godina bio pod jakim uticajem zapadnih predstava o disidentstvu, buduci da nije imao dovoljno jaku podlogu da se razvije kao autohtoni pokret koji zadovoljava domace drustvene potrebe za drugim i drukcijim zivotom? Za razliku od Rusije, Ceske, Poljske itd., malo je gradjana tadasnje Jugoslavije osecalo da im nedostaje ista drugo, sem nesto vise novca. Zato je disidentski pokret kod nas bio ogranicen na uzak sloj ljudi koje je ponajvise tistala nemogucnost da se ravnopravno bave politikom, oblascu u kojoj je vladao skoro apsolutni monopol.

Nijedna tvrdnja ovog tipa ne moze biti primenjena na sve konkretne slucajeve, tako da vec unapred vidim nezadovoljstvo nekih ucesnika u tadasnjim zbivanjima. Zato ponavljam: ovo je samo pokusaj opisa i objasnjenja razlike izmedju ruskog i beogradskog disidentstva. Ko misli da je teza potpuno nezasnovana neka pokusa da odgovori na pitanje zasto kod nas nije bilo iole ozbiljnijeg (po trajnosti izlazenja, po broju autora, po vezama sa publikom) samizdata?

Kakve sve ovo ima veze sa isihastima? Ostavljam da citalac sam zakljuci.

Autor zivi u Parizu a radi po Evropi