Mocnici u nebranom grozdju

Konstantin Obradovic

Totalitarni koncept izgradnje drustva i drzave pojavio se u osvit DzDz veka boljsevickom pobedom u Rusiji da bi se okoncao, posle silnih peripetija, rusenjem Berlinskog zida. Demokratije, tacnije ne-totalitarci, nose se, dakle, skoro citavo stolece s totalitarcima: najpre, za dlaku su uspeli da spasu glavu od nacistickih razbojnika posto su se, zbog vlastite ludosti, doveli u situaciju da ih jedan propali »artist«, ludak i kriminalni tip, drzi u saci; potom su skoro pola veka strepeli da im kremaljske gazde ne sruce bombu na tu istu glavu preganjajuci se s njima kroz periode »hladnog rata« i »detanta«. I konacno su doziveli svoj »najlepsi trenutak« kada se sovjetska imperija urusila iznutra. No, uprkos tom nagomilanom iskustvu ti »svetski mocnici« ostaju zbunjeni i jako podsecaju na one pacice cika Jove Zmaja - »ucili su ucili, od srede do petka, al' se nisu maknuli dalje od pocetka«. Oni, ocigledno, za te silne godine nisu uspeli da proniknu u nacin misljenja totalitaraca, a ova kosovska zavrzlama najnoviji je primer te njihove ozbiljne mentalne slabosti. Jer, da su na Kosovu danas, kao, uostalom, juce u Hrvatskoj i Bosni, udarili totalitarci na totalitarce u to, mislim, ne bi trebalo sumnjati.

Ovaj autoritarni rezim (nije, srecom, totalitaran, ali njime ocigledno upravljaju ljudi totalitarne svesti) je svojom nerazumnom politikom doprineo da se na Kosovu zapuca. Kad neko radi godinama ovo sto se ovde radi i ne uspeva da se sporazume sa vecinom, kako onda da dodje do sporazuma sa manjinom? Pritegnut pristaje da im dâ neku autonomiju, tim »nepokornim Siptarima«, »mocnici« mu predlazu onu po Ustavu iz 1974. U svojoj nedotupavnosti zaboravili su da je Titov rezim bio totalitaran, da taj »ustav« nije bio nikakav ustav, a od autonomije su prvenstveno profitirali SK-albanski nomenklaturisti, jer, u protivnom, ta pokrajina ne bi bila najbednija u bivsoj SFRJ. Albancima bi svakako trebalo dati neku autonomiju, a o tome se valja sporazumeti, no tesko da ovaj rezim, ovakav kakav je, uopste moze da se s bilo kim i bilo o cemu istinski sporazume. No, svejedno: Albanci, i »umereni« i »neumereni«, to ionako nece, vec hoce nezavisnost. Sto bi oni bili gori od Hrvata, Slovenaca i ostalih? Pa ratuju. I, ocigledno, »etnicki ciste« Kosovo. Ovaj rezim je najverovatnije nesmiljeno raspalio ono proletos u Drenici, ali tvrditi da hoce da »etnicki ocisti« blizu dva miliona Albanaca, to je ipak kojesta. Ne sto to mozda neko ne bi zeleo, vec prosto nije moguce. A Zapad ga upravo za to optuzuje i hoce da ga izbombarduje ako ne povuce policiju i vojsku iz pokrajine.

Kad je vec do ozbiljne pucnjave doslo, traziti to od bilo koje drzave ili vlasti koju, nota bene, ti isti »mocnici« priznaju kao zakonitu i s njom pregovaraju, zaista je kojesta. A protivnik ratuje u istom onom maniru poznatom iz prakse »hrabrih vijetnamskih boraca«, polpotove bratije itd., s primesama marksisticko-lenjinisticke upornosti i nesmiljenosti: ubija Srbe-civile, uzima medju njima taoce, pali srpske kuce, ne bi li te Srbe prosto odande najurio. A tu sacicu proterati, nije bas neizvodljivo. I svetski »mocnici« su sad zbunjeni, pritiskaju jednog totalitarca, stidljivo prete prstom onom drugom, zapetljali su se, da Bog sacuva. Ni Milosevicu, ni UCK oni, ocigledno, nisu dorasli, zato sto ne razumeju s kim imaju posla. Kao sto to nisu razumeli ni u Hrvatskoj, ni u Bosni. Nije moje da ih savetujem, ali ako tako nastave imace sutra »Veliku Albaniju«, koju sada nece, pa ce se s njom petljati i bociti kao danas, recimo, sa Zagrebom. Kako god se to zavrsilo to je Zapadu, mislim, u krajnjoj liniji svejedno. Nece se srusiti svet sto ce tamo neka »balkanska bagra« (a to smo za njih svi mi, sa ovih prostora) opet prekrojiti neke granice. No, ako nastave s tim svojim ludostima jednog ce se dana pojaviti neki zbilja snazan i opasan totalitarac, pa onda neka svetski »mocnici« vide kako da izvuku zivu glavu. Uostalom, kad neko ne postuje svoje vlastite demokratske principe, moral, pa i pravo na kojem citavo njegovo drustvo pociva, tako mu i treba, zar ne?