Kovnica junaka

Tuzno je, barem nama obicnim smrtnicima, kada se bilo ciji zivot ugasi. Neka tuga me je obuzela i onomad, na vest da se u zatvoru Haskog suda obesio Slavko Dokmanovic, bivsi gradonacelnik Vukovara. Dan-dva potom, gledala sam na televiziji film o Nirnberskom procesu ondasnjim ratnim zlocincima. Tada se desilo nesto slicno. Samoubistvo je izvrsio Herman Gering, cuveni Hitlerov doglavnik. Razlike nisu male. Ne samo sto nisu isto Treci rajh i SAO Krajina, ovaj i onaj rat, pa ni sami Dokmanovic i Gering; potonjem je dokazana krivica i izrecena presuda, a prvom nije.

Zao mi je, kazem, svacijeg zivota, i ne znam sta da mislim dok ne saznam punu istinu. Kao zeni, blizak mi je lik patera Glazberga, koga u svom zivotopisu pominje poljski humanista Jan Kot, inace dokazani antifasista, ne krijuci simpatije prema pomenutom kaludjeru zbog toga sto je pomagao sve progonjene - i spanske republikance, i francuske gerilce, ali i - naciste. Blizi mi je takav, bezuslovni humanizam nego onaj koji je ideoloski obojen. A narocito mi smeta da se bilo koji smrtnik ishitreno »kuje« u junaka, kako to netom cini advokat pokojnog Dokmanovica, inace iz podalekog Cikaga, koji svog dojucerasnjeg klijenta smesta medju - svece - »u nebeskoj Srbiji u krilu svetog Save zajedno sa generacijama Srba koji su odlucili da se zrtvuju za slobodu otecestva« (Nasa Borba, 1. 07. 1998, str. 6). Ne mogu da proverim sta se zbiva u »nebeskoj Srbiji«, ali pitam se sta bi sveti Sava rekao ako bi bila dokazana krivica za zlocine vec oglasenog sveca. Kao obican smrtnik, jos i zena, priznajem, nikada zlocinca ne bih uzela za sveca. I dalje tugujem za svakim ugasenim zivotom, i onih koji nisu sveci.

Smiljana Vujin