Ruzan san u zlatnom Pragu

U istorijskim spektaklima, cak i onim u kojima je patina naglasena, ima neceg cudnog - najcesce su to snovi o necem minulom sto se ne vraca.

To se videlo i pocetkom juna meseca kada je zavrsen Sveslovenski kongres u gradu Vltavi, i kada je publikovan pompezni Manifest kojim su se ucesnici obratili kulturnoj javnosti svih slovenskih zemalja; u njemu se osudjuje »zapadni imperijalizam«, velica se »velika Oktobarska revolucija« a jedan je ucesnik iz brojne - novine kazu »jake srpske delegacije« - delegacije iz Beograda istakao »opravdano reagovanje Milosevicevog rezima na terorizam albanskog zivlja na Kosovu«; nema u tome niceg cudnog - organizatori su ruski komunisti, zajedno sa ceskim, i Crkva cija uloga - istini za volju - nije sasvim jasna; tu jaku delegaciju - javlja se da je brojala tridesetak clanova -zvanicno je predvodio g. D. Kalezic, dekan Bogoslovskog fakulteta SPC.

Sve je bilo spremljeno, sve predvidjeno pa ipak - od samog pocetka sve je krenulo naopacke.

Ceski predsednik g. V. Havel i kao sef drzave i kao covek koji poznaje istoriju politickih mitologija kakve su panslovenska ili pangermanska se ogradio jer - kako je istakao - »panslovenska ideja se protivi ideji Evropske unije«; ucesce u spektaklu je odbio i poglavar ceske Pravoslavne crkve g. Dorotej koji nije ucestvovao u sluzbi bozjoj koja je bila takodje predvidjena. I nije ni moglo drugacije biti - na skupu nije bilo onih imena svetske slavistike, ni sa Istoka ni sa Zapada, koja su odavno izrekla sud o slicnim mitovima. Sve je bilo politika, prizemna, prepoznatljiva, nacionalisticki ostrascena bez smisla za genezu ideja i njihovu regeneraciju i degeneraciju u vremenu; jedna sumnjiva i nicim ne utemeljena - uveliko usiljena - regeneracija slavenofilskog mita je nudjena u okvirima partijske drzave postkomunistickog perioda; nikom danas - najmanje slovenskim narodima koji traze nove »modele novih slicnosti« -nisu potrebne stare floskule.

M. Dj.