To sto su se brojne socijalne utopije istorijski realizovale kao totalitarni koncepti, bez prostora slobode, kao beda utopije, jos uvek ne znaci da se dublji smisao pojma moze sasvim otpisati - ins

Duh pobune je pripremao konacan slom okostalih struktura kakve su bile strukture real-socijalizma na Istoku

Mirko Djordjevic

Mada i covek i njegov svet pripadaju totalitetu istorije, ni istorija ni njen famozni kraj nisu u covekovoj moci, to nije smetalo F. Fukujami da od neke takve pretpostavke stvori citavu teoriju o »kraju istorije«; to je, naravno, znao jos stari Hegel - odakle sintagma i vodi poreklo - koji je i sam u jednom trenutku Napoleonovog imperijalnog pohoda prepoznao manifestaciju svetskog Duha. U slicnim momentima, kakav je bio i to Napoleonovo »dovrsavanje« Francuske revolucije, ozivljavaju takve milenaristicke vizije, pa je i Fukujama u kraju ruskog modela komunizma sasvim lako i mogao opaziti nesto slicno. Istorija se ne krece ciklicno »jer je vreme linearno a ne ciklicno« kako to objasnjava Mariten u jednom svom poznatom delu posvecenom upravo filosofiji istorije u kojem je ovaj pojam preciziran.1 U pominjanim prelomnim zbivanjima i individualna i kolektivna svest su bezmalo podjednako u znaku hilijastickih vizija, pa se svaki istorijski ciklus dozivljava kao kraj ili pocetak - ovaj put se realan kraj ruskog modela komunizma uzima kao neka vrsta »kraja istorije«; osim toga, pominjana opsesija se opaza i u sferi religijske i u sferi laicke svesti, i to jednako sada kao i na pocetku ovoga milenijuma; u glasovitom dijalogu na tu temu izmedju Umberta Eka i kardinala Martinija, upravo Eko istice kako je u sustini i »za laicku svest tako nesto opsesija«.2

Koliko god puta se pomene »kraj ideologije« toliko se puta zaboravi ono bitno - pojam ideologija nema samo i obavezno negativnu konotaciju; problemi se pak posebno komplikuju kada se koristi pojam utopija, sa kojim - i pored klasicnih vec dela u kojima je pojam preciziran - nastaju najveci nesporazumi; to sto su se brojne socijalne utopije istorijski realizovale kao totalitarni koncepti, bez prostora slobode, kao beda utopije, jos uvek ne znaci da se dublji smisao pojma moze sasvim otpisati - inspirativna snaga utopijskih vizija je nesporna, one ce uvek sacuvati svoj magicni sjaj o kojem - medju drugima - uverljivo govori i F. Fire u svojim delima, koji ne dovodi u sumnju ni pominjana Le livre noir du communisme u kojoj je valorizovana cak i novija, »sezdesetosmaska« inkarnacija utopije; najpoznatiji sociolozi i istoricari ideja jasno odredjuju dve dimenzije pojma, totalitarnu i inspirativnu, pa se u tom smislu govori i o »pozitivnom bilansu utopija«; utopije su se realizovale i u vidu famoznih »paragvajskih redukcija« - ili boljsevickog raja u Rusiji - ali i u vidu potrage za razumnim uredjenjem odnosa u ljudskoj zajednici, sa recimo osmosatnim radnim danom i pravicnom raspodelom viska rada u zajednici u kojoj bi trebalo upravljati stvarima a ne ljudima; u svom delu Princip nade iz 1959. Ernst Bloch - na tragu Mennheima - naglasava da je utopija »teznja i kvasac, simbol i kljuc nade«, a O. Vajld je govorio da je utopija jednostavno »ostvarivanje utopije«. Rasprava o smislu i sustini utopije nije okoncana, ali pomenuto stajace mesto jednako opstaje, i jednako zamagljuje vazne rasprave, bilo da je rec o kraju ruskog modela komunizma, bilo pak o smislu studentske »kontestacije« iz vremena velikog talasa godine 1968, koji danas - na svoju tridesetu godisnjicu - postaje predmet vaznih rasprava i u svetu i kod nas.

Nisu ovo jedini koncepti i ideje koji se bez mere konceptualizuju pri cemu se zabune ne smanjuju vec se uvecavaju.

Kada se koristi pojam disidentstvo, iako bi se reklo da stvari nisu nejasne, ima mnogo zabuna; upravo se taj pojam dovodi u vezu i sa famoznim krajem i istorije i ideologije - govori se i o disidentskoj utopiji i ideologiji koje su - kako se istice - takodje dozivele neki svoj »kraj«; da bi se ovo objasnilo u intelektualnom opticaju je jos jedan pojam koji se najcesce oznacava kao »ubrzanje istorije« kakvoga ranije navodno nije bilo; iako ni ta sintagma nije mnogo jasna, iako i ona deluje kao jos jedno stajace mesto, ne bi se moglo pouzdano tvrditi da za nesto slicno nema i neke empirijske osnovanosti - ona upucuje na neke cinjenice o kojima govore razlozno Eko i kardinal Martini, na cinjenice koje nisu nepoznate, jer je proces globalizacije uocen jos u Marksovom Manifestu komunisticke partije. Istorija se zaista odvija brzo, sve brze, i na istorijskoj skali vremena u trajanju ni celo jedno stolece zgasnuo je sjaj ruske komunisticke utopije koja je bila »utopija na vlasti«, ugasila se jedna nada koja nije bila bez hilijastickih dimenzija, nestala je jedna Imperija koja je najavljivala novu civilizaciju u vidu planetarnog komunistickog carstva slobode; po sebi se razume da se neki kraj istorije mora odvajati od kraja jednog modela, od kraja ruskog mita, sto se gotovo nikako ne cini - ruski komunizam nije iscrpio inspirativnu moc komunisticke utopije, niti je bio obrazac koji se moze graditi samo na ruskom iskustvu; jos jednostavnije receno - ako se na ovakav nacin »urusio« ruski model, nisu nestali svi ljudski i drustveni problemi koje je on »uveo u igru«; realne, istorijske reminiscencije traju jednakim intenzitetom i u novim pokretima, i u »sezdesetosmaskom« mitu o revoluciji koja je jedina pokretacka snaga istorije, i u disidentstvu shvacenom na najsiroj osnovi, i u tom smislu ne moze biti ni reci o nekakvom »kraju istorije« kao ni o »kraju ideologije«, kao sto nema mnogo smisla govoriti ni o konacnom nestajanju disidentstva kao vida otpora okostalim strukturama - pomenuto ubrzanje istorije je zaista ucinilo svoje - nestanak komunizma ipak ostaje jedna velika misterija koju ni najozbiljnija istrazivanja za sada nisu ucinila makar nesto jasnijom - nisu bili u pravu komunisti-utopisti, nisu to bili ni antikomunisti, a nesto se slicno ne moze reci ni za sve disidente.

Sasvim neocekivano, istorija je »dala rec« bivsim komunistima koji su se i pozabavili komunizmom na veoma zanimljiv nacin.

Mit o poslednjem boju

Iako, dakle, pominjano ubrzanje istorije nije bez ikakve osnove, promene u vezi s krajem komunizma nisu zaista dovrsene.

Ako se ostaje - sto se cesto dogadja - u domenu prorocke i pateticne fraze, pomenuta se misterija moze samo uvecavati, ako se pak krene sistemom refleksije i autorefleksije otvaraju se vece mogucnosti da se o pomenutoj misteriji makar nesto vise kaze, da se blize objasni ona poslednja borba koju malo ko nije pominjao. Tesko je u vezi s tim zaobici F. M. Dostojevskog koga najcesce nazivaju prorokom, i koji je i sam verovao u svoju prorocku moc - a rec je upravo o komunizmu i njegovoj u mnogo cemu i danas zagonetnoj sudbini. Veliki pisac je verovao da je komunizam zapadnjackog porekla, da je dosao kao »opasnost sa Zapada« i da je Rusiji dosudjen kao zla sudbina. Opsednut slovenofilskom ideologijom veliki pisac je u jednom trenutku - pred sam kraj zivota - bio poverovao da ce se komunizam i katolicizam u buducnosti sjediniti, ali ne zbog toga sto vode poreklo iz korena ljudske nade, vec zbog toga sto je zapadno hriscanstvo - po cvrstom uverenju Dostojevskog - izneverilo svoju misiju; tako ce se okoncati velika borba izmedju Dobra i Zla pri cemu je veliki pisac bio uveren da je rusko pravoslavlje olicenje Dobra a zapadno hriscanstvo olicenje Zla; pisac je bio pomesao planove i zapravo je sledio ruski imperijalni mit o kontinentalnoj ruskoj hegemoniji i shema do koje je dosao nije izdrzala probu vremena, iako je mnogi cak i danas uzimaju kao izraz prorocanskog dara. On je uzimao idealno rusko pravoslavlje i suprotstavljao ga istorijskom katolicizmu i umesto prorocanstva dogodilo se ono sto se u takvim slucajevima dogadja - prorocanstvo deluje privlacno i magicno ali u svetlu cinjenica gubi svaku moc uverljivosti. Istorija je, naime, presudila drugacije. Nije papa rimski krenuo »pesice i bosonog, bedan i go, sa svojom vojskom od dvadeset hiljada boraca jezuita iskusnih u lovu na ljudske duse« - kako je prorokovao pisac - da bi se pridruzio komunistima, vec je bilo obrnuto - papa je doziveo kraj komunizma. Dostojevski je verovao da ce se tako okoncati borba Dobra i Zla i da tu nista nece moci promeniti ni Karl Marks ni Bakunjin. Ovo cudno prorocanstvo je dugo ostalo neka vrsta apokrifnog spisa i nije objavljivano u delima velikog pisca, iako se u tim delima - kao na primer u Beleznicama iz 1864. - mogu sresti i beleske kakva je ova - »Papa - vodja komunizma«.4

Ta konacna borba nije nesto sto su pominjali samo komunisti niti se o tome izrazavao samo pisac kakav je F. M. Dostojevski.

Vidjenje smisla i sustine komunizma Dostojevski je iskazao jednom metaforom-mitologemom tipicnom za njegov iskaz, ali i oni koji su od nekog slicnog sistema iskaza daleko nisu se mnogo udaljili od biblijskih i religijskih simbola jer je komunizam zivljen kao vernicko iskustvo u doslovnom smislu reci - kod svih se prepoznaje mit o velikoj i poslednjoj borbi na koju se misli u Otkrivanju Jovana Bogoslova 16. 16, gde se u apokalipticnoj viziji pominje i samo mesto - »I sabra ih na mjesto koje se jevrejski zove Armagedon«. I oni, cak, poput B. Rasla, koji su bili skloni racionalnijem sistemu tumacenja, u ruskom boljsevizmu vide jednu vrstu religije. »Medju svim religijama«, kaze Rasl u jednom manje poznatom svom spisu, »boljsevizam se moze dovesti u vezu sa religijom jednoga Muhameda a ne sa religijama kakve su hriscanstvo i budizam«; u hriscanstvu i budizmu engleski mislilac je video »licne religije« koje se istorijski nece lako redukovati na koncepte kolektivistickog tipa, iako novija istorija poznaje i nesto tome uveliko slicno. Taj su problem najbolje sagledali upravo disidenti bivsi komunisti, i to oni iz prvog kruga koji olicavaju Arthur Koestler ili Ignjacio Silone, cije vizije potvrdjuju slutnje B. Rasla.5 Njihovo iskustvo je vernicko ali je revalorizovano u postupku jedne neuobicajeno smele refleksije i autorefleksije koje su ponudile - i danas nude - mnogo vise od onoga sto su nudili proroci u kakve je spadao i jedan F. M. Dostojevski. Osim toga, to je iskustvo valorizovano kolektivno, kao iskustvo prve generacije poklonika komunizma, posebno ruskog komunizma, i to pod intelektualnim nadzorom jednoga Rejmona Arona koji je godine 1952. objavio knjigu Le Dieu des tenebres - Calman-Lévy, Paris - koja predstavlja dogadjaj o kojem se kod nas relativno malo zna; iz perspektive svega sto se dogodilo - od nedovrsene studentske revolucije iz 1968. do rusenja Berlinskog zida, te nestajanja ruskog modela komunizma - ovaj sistem refleksije i autorefleksije otvara mogucnosti novog vidjenja citavoga problema, omogucuje da se jos jednom pogleda na bedu i sjaj utopije koja je dotrajavala decenijama. Tako kako je zamisljana, bitka izmedju Dobra i Zla, poslednja borba kod komunistickog Armagedona je okoncana i okoncali su je - iako proces nije dovrsen - komunisti i bivsi komunisti.6 Kestler je posvedocio prihvatanje komunizma i kao ideje i kao prakse, sagledavsi svu bedu ruske utopije, ali ne odustajuci od njenog magicnog sjaja. »Ista zudnja i isto stanje duha«, kaze on, »izrazeni kao sve ili nista, privlacili su me i Obecanoj zemlji i Komunistickoj partiji«. Komunizam - verovao je on - nece srusiti antikomunisti, no oni, disidenti, bivsi komunisti. »Mi bivsi komunisti«, kaze Kestler, »a ne ljudi sa desnice, s pravim poznavanjem problema mozemo suditi o komunizmu«. Sedam godina pripadanja takvoj Partiji i on objasnjava biblijskom metaforom iz Prve knjige Mojsijeve 29. 1-35. u kojoj je ispricana i jedna ljupka prica o praocu Jakovu - jedna od onih koje ce Tomas Man »prepricavati« na stotinama stranica u svom romanu Josif i njegova braca - koji je sedam godina sluzio kod pustinjskog osobenjaka Lavana da bi zasluzio njegovu lepu kcer Rahilu - nakon sedam godina, nocu su mu u sator doveli ruznu Liju, sestru lepotice Rahile. Iluzija je bila grozno placena i Kestler je tom biblijskom metaforom izmerio i svoju iluziju komunizma. Odatle i saznanja, sasvim produbljena u postupku jedne autorefleksije - »Iskustvo komunizma ce«, kaze on, »srusiti komunizam«. Najozbiljnije zaokupljen autorefleksijom - kao i drugi disidenti prvog istorijskog kruga - on je bio precizan - »Ja ne iskljucujem mogucnost«, zakljucuje on, »da ce zavrsni udarac doci iz same Rusije«. Do slicnih zakljucaka je dosao i I. Silone koji je takodje jedan od »junaka« knjige R. Arona; za njega su komunisti koji su disidirali tragicni junaci jedne neuspele civilizacije, sa pecatom tragike na licu, kojima, makar na kraju velike istorijske drame, nece biti uskracena velika uloga; to je »poseban soj ljudi«, kaze Silone, »poput svestenika koji su skinuli mantiju ili nalik bivsim oficirima od karijere« koje je duboko i tragicno iskustvo dovelo do refleksije koja je nesto sasvim drugo od uobicajene ispovesti; iskustvo u takvoj »crkvi« - tako je i Sinjavski definisao i komunizam ali i disidentsku »elitu« - Silonea je dovelo do jednog spoznanja koje ce artikulisati biblijskim simbolima u kojima Armagedon igra dobro znanu ulogu. »Poslednja i velika borba«, kaze Silone, »vodice se izmedju komunista i bivsih komunista«, cega se seca i sam P. Toljati s kojim je Silone vodio poslednju veliku polemiku o komunizmu; medjutim, za razliku od Kestlera, Silone je naglasavao razliku izmedju sekularizovane vere-ideologije i istinske vere koja jedina otvara prostore duhovne slobode. Tu je i razmedja i u odnosu na mnoge potonje iluzije medju kojima svoje mesto ima i iluzija brojnih disidenata, ali ono sto je bitno ostaje i danas vazan reper u trazenju i nalazenju novih puteva kriticke misli koja je jedina brana od svake iluzije, i koja jedina uspeva u jasnijem smislu da pomeri granice dometa same te misli.

Iskustvo disidenata prvog istorijskog kruga nije zanimljivo samo u istorijskom smislu - ono upucuje i na drugi disidentski krug.

U susretu sa tom temom otvara se pitanje disidentskog pokreta novijega doba, tacnije drugog disidentskog kruga koji je zapoceo u nasim prilikama sa M. Djilasom i M. Mihajlovim, a u ruskim prilikama sa pobunom i disidentstvom velikog pisca i svedoka iz Gulaga A. Solzenjicina; kada u savremenim zbivanjima vidimo to i takvo iskustvo, namece se pitanje refleksije i autorefleksije koja je u drugom disidentskom krugu izostala; tako se opet otvara problem, odnosno citav niz problema - ko su disidenti, da li je disidentske revolucije bilo ili nije bilo ili da li ce se disidentstvo ugasiti kao pojava.7

I komunizam i antikomunizam su zivljeni - uglavnom - religijski, ali ni disidentski pokret nije bio slobodan od neceg slicnog; od prvih dana revolucije u Rusiji, do studentske pobune, recimo, revolucija je shvatana ne samo kao oslobodjenje vec i kao spasenje; utopija se uglavnom realizovala kao oslobodjenje metodom terora, kao beda socijalnog raja a spasenje je ostajalo u sferi sjaja utopije koji se ne gasi jer je projekat i kao oslobodjenje i kao spasenje dozivljavan milenaristicki. Kada se pokazalo da mu hiljadugodisnjica nije bila sudjena, slom iluzija se manifestovao kao drama i komunista i antikomunista - ali i brojnih disidenata. Nastupilo je vreme sabiranja rezultata ne samo nacistickog vec i komunistickog totalitarizma, a oni nece biti sigurno ni priblizno jasni bez kritickog promisljanja i duhovnog zamaha autorefleksije.8

Procesi o kojima je rec nisu dovrseni - to se mora ponoviti - ali drama, najpre kao drama savesti a potom i kao realna drama smene sistema ni sada ne gubi na dinamici - u nekoj vrsti istorijskog prologa ona je zapocela u famoznom moskovskom hotelu Ludz - sedistu Kominterne - ali se decenijama odvijala na svim meridijanima; u svakom slucaju, jos smo daleko od njenog poslednjeg cina. Svaki razgovor o disidentstvu, o smislu novih »utopija« kakva je bila i neokoncana studentska revolucija, recimo, vraca nas toj drami; pominjano ubrzanje istorije takodje deluje kao jos jedno stajace mesto ali sintagma nije bez realnog sadrzaja - za nepun vek su nestali i ruski komunizam i dva totalitarizma koji su ostavili tragicne posledice.

Ni svi disidenti nisu - iako to zele da dokazu - precizno videli stvarnu prirodu totalitarizama koji se nisu - komunisticki i nacisticki - okoncali na istovetan nacin.9

Strah od jednog poredjenja

To se najbolje vidi na sve cescem poredjenju komunizma i fasizma pri cemu je vec samo poredjenje lose utemeljeno; u navodjenoj Crnoj knjizi komunizma problem je - pa i samo poredjenje - utemeljen i mora se priznati ozbiljno osvetljen, ali kod nas se problemu ozbiljnije nije ni pristupilo; neki vec u samom poredjenju vide skandal i pokusaj politicke manipulacije, pri cemu ti isti problem postavljaju upravo skandalozno; problem odnosa izmedju prirode nacistickog i komunistickog totalitarizma je zapravo odavno postavljen i - sto je najzanimljivije - odavno su ponudjena i objasnjenja na koja se danas jednostavno zaboravilo. U pitanju je i jedna vrsta namernoga precutkivanja sustine problema, a on se s raspadom ruskog totalitarnog modela sve vise i sve ozbiljnije namece. Istini za volju, i prve reakcije na Crnu knjigu komunizma su vec i u Evropi otvorile citav krug nesporazuma koji se u raspravama otklanjaju - sto kod nas nije slucaj; culi su se, na primer, prigovori da pomenuta knjiga moze »dobro doci desnicarima« ali su takvi prigovori otklanjani isticanjem sustinskog problema a on je u kritickom osvetljavanju, u autorefleksiji o samoj prirodi totalitarizma bez obzira kako se on u istoriji manifestovao; sukob je zahvatio i disidentske krugove pa se pokazalo da su zivi i disidentski koreni slobode ali i disidentski koreni neslobode ili novoga totalitarizma. Nevolja je u tome - kaze se u pristupu pominjanoj knjizi - »sto jos uvek nije srusen mentalni Berlinski zid«, pa se ne vidi, na primer, da su jos disidenti prvog istorijskoga kruga problem jasno postavili i ponudili dosta uverljiv odgovor, o cemu govore Kestler, Silone, Zid, Suvarin ili Zivojin Pavlovic - da samo neke iz tog kruga pomenemo - argumentima koji nisu do danas izgubili snagu jedne nesumnjive uverljivosti; osim disidenata tog prvog kruga svoja su svedocanstva ostavili i ljudi koji su neopravdano zaboravljeni - cije se knjige i ideje upravo sada, u raspravama oko pomenute knjige, vracaju.11 U pitanju je aktuelna skola »prilagodjene istorije«.

U tim raspravama svaka, pa i najmanja, nepreciznost izaziva citav novi niz nesporazuma.

»Nacisti su bili nehumani«, kaze na jednom mestu Edgar Moren, »jer je njihova doktrina bila nehumana, a staljinisti su bili nehumani iako je njihova doktrina bila humana. Na cijoj je strani, dakle, olaksavajuca okolnost?«. Sve podseca na sistem proste analogije ali samo ako se zanemari pitanje s kojim Moren zavrsava svoje zapazanje, a ono ni u kojem slucaju nije uobicajeno retorsko pitanje; tu se problem zapravo vraca onamo gde se istorijski gledano i bio otvorio - vracamo se teroru kao sredstvu kojeg se nije libio nijedan od dva totalitarizma ovoga stoleca; nevolja je opet u tome sto se uvek jedna strana istorije skriva, u cemu se isticu i mnogi nekadasnji disidenti - mit o Revoluciji kao pokretackoj snazi istorije nadziveo je mnoge revolucije i dotrajao je - o cemu ce jos biti reci - sve do nasih dana; famozna pak »skrivena strana« u istoriji se tek ukljucuje u ozbiljnije rasprave i one daju prve rezultate tek snagom autorefleksije istorijskih aktera i kritickim misljenjem koje ne pristaje na gotove sheme.12

Neki primeri manipulacije su takvi da se jednostavno ne mogu zaobici - neki se ticu cak i najnovijih zbivanja kod nas.

U vreme rata u Bosni - takav primer analizira i N. Gorbanjevska - lepljeni su u Parizu plakati na kojima je S. Milosevic prikazivan zajedno sa Hitlerom; bilo bi primerenije - kaze se tu - da je prikazan zajedno sa Staljinom »koji je bio osvedoceni strucnjak za etnicko ciscenje«, ali se to ne cini, jedna se strana istorije - po potrebi - skriva da bi se druga - opet po nekoj potrebi - istakla; kriticka istoriografija ne moze da pristane na nesto slicno jer takva metoda nece dovesti do razloznijeg odgovora o pravoj prirodi totalitarizma, bilo da je rec o klasicnim njegovim vidovima, kakvi su nacizam i staljinizam, ili pak totalitarizam nacionalnog i nacionalistickog tipa; danas se sve vise govori o nacistickim logorima - sve vise kako vreme odmice - a na logore iz vremena ruskog komunizma - na famozne Gulage - zaboravilo se do te mere da se jednostavno o njima vise i ne govori.

Neke skrivene strane istorije se otkrivaju, ali se i dalje neke druge strane skrivaju - fenomen deluje opet »misteriozno«.

Vracanje ulaznice

U nasim prilikama, pak, borba za nasledje te vrste tek pocinje i ne bi se moglo reci - to je skoro sigurno - da ona mnogo obecava.

Nisu disidenti jedini pokret ili grupa koje je istorija »upotrebila«, kako se to naglasava, jer istorija u tom smislu sve upotrebljava. Nije nepoznato - o tome smo govorili napred - ni to da je pobedu odnela »nomenklatura«, ali idejno nasledje nije nikako sasvim nestalo vec po samom zakonu da nesto slicno nikada ne nestaje bez traga. Disidentstvo nije samo stvar disidentske "elite" vec kretanje koje je otvaralo u najsirem smislu nove prostore slobode i podsticalo moc kritickoga rasudjivanja. U tom smislu se disidentstvo ne bi moglo odvajati od studentske i radnicke pobune iz godine 68. koja je obelezila evropski krug dogadjanja. Danas »sezdesetosmasi« - izraz je bukvalni prevod francuske reci - pisu memoare i iz njih se vidi i ono sto se u vreme same pobune nije ni moglo jasnije sagledati. Ispod »diskretnog sarma burzoazije« i utopijskog zanosa za promenom sveta, skrivalo se realno saznanje da se u okostalim strukturama nesto mora menjati. »Vi koji najcvrsce drzite komandne poluge vlasti« - stoji u jednom secanju - »u ime jedne najvise istine morate znati da je svaka istorijska istina, ako je vizija samo nekolicine ljudi a ne istina koja se dugo otkriva, obicna mitomanija«.14 U jednom drugom prisecanju - u knjizi memoarskih zapisa - ispovest ucesnika tih zbivanja je jos preciznija - »Ja sam vanbracno dete iz jednog djavolskog braka - braka izmedju fasizma i staljinizma«.15 U ovim zapazanjima ima mnogo onoga o cemu bi se sada, nakon trideset godina, moralo razmisljati. Po mnogim znacima uistinu je to bila »utopija na ulicama« ciji su plocnici - kao i zidovi zdanja - »procvetali grafitima«, no - jer su kretanja bila evropskih razmera - situacija nije bila ista na Istoku i na Zapadu; mit o Revoluciji je bio ideja vodilja jedne pobunjene generacije koja je za pobunu samu imala dosta razloga - nevolja je u tome sto na komunistickom Istoku trajnijih institucija nije ni bilo pa se mitologija ukorenjivala dublje, sa posebno cuvanim kultom Vodje i jedne i jedine Partije koja je »kolektivni um istorije«. Ta protivurecnost, medjutim, ne bi trebalo da bude apsolutizovana - iz duha pobuna radjao se siri prostor slobode, slobode stampe, recimo, te slobode okupljanja, sto je idejno nasledje koje smo pomenuli koje ce trajati i dotrajati do velikih gradjanskih pokreta poslednjih godina protiv autoritarnog nacionalistickog totalitarizma. To znaci zapravo da se ni disidentstvo ni studentska pobuna ne mogu pojednostavljivati - sto se u famoznoj bici za nasledje jednako cini.

Neki znaci toga vremena jos nisu - kako mi verujemo - dobro citani ni dovoljno protumaceni.

Oni su vezani za mit o Revoluciji i za pojam oppositio u klasicnom smislu reci; kada je svojevremeno - to je prvi znak - studentska pobuna u Jugoslaviji bila u punom zamahu, jedan istaknuti studentski prvak iz Vojvodine objavio je svoj credo pod naslovom Necu u opoziciju; on je zeleo kao i citav niz ucesnika da bude kriticar stanja, cak i famozni kriticar »svega postojeceg« ali da istovremeno ostane i veran clan svoje - tada jedine - Partije, u cemu se prepoznaje glasovita maksima madjarskoga marksiste-staljiniste Lukaca - »Kakva je da je, to je moja Partija«. Drugi primer je jos jasniji - o njemu govori mit o kubanskom revolucionaru Ce Gevari koji je kultno negovan u publicistici ne samo kod nas nego i u svetu.16 Presudnu ulogu su imali klisei i stereotipi koji se i danas koriste kada se baca pogled na idejne tokove toga vremena, pa se u tom smislu i nastavljalo trajanje mita o Revoluciji; usamljeni pobunjenici, opsednuti »kompleksom Antigone« su u kubanskom pobunjeniku videli inkarnaciju Istorije, smecuci s uma elementarne cinjenice koje saopstavaju biografi kubanskog revolucionara, koje i on sam u svojim beleskama potvrdjuje. »Ja ne mogu da budem prijatelj«, ispoveda se Ce Gevara, »sa onim ko ne deli moje misljenje«, a svoje je uverenje obrazlagao kao nuznu potrebu, kao eticki stav »efikasne mrznje koja od coveka stvara masinu za ubijanje«, u kojem cilju je na Kubi prvi formirao »logore za prevaspitavanje«. Bez obzira na sve ovo Ce Gevara se nasao na zastavama u tim burnim vremenima, ali bi bilo pogresno - i to se zaboravlja - da se to vreme ne svodi u celini samo na ovakve ideje; ta je odlika ono sto potvrdjuje slozenost pokreta, odnosno svih tokova drustvenih promena u tim vremenima. Iako se cinilo da svi zele isto, nisu svi zeleli isto - iako se cini da su svi postupali isto, nisu svi postupali isto. U studentskim i disidentskim pokretima osnovni tok bi valjalo citati po liniji osnovnog motiva, a to je pobuna u ime novih prostora slobode, pobuna koja se odvaja od poznatog sredstva - od terora koji je vec po doktrini proglasavan kao »babica novog drustva«. Tu se valja jos jednom prisetiti F. M. Dostojevskog, ali ne ostrascenog publiciste vec umetnika i mislioca koji sledi nit najdublje intuicije - o utopiji, o harmonicnom uredjenju ljudske zajednice, o buducnosti koju treba - ili ne treba - platiti po svaku cenu. U romanu Braca Karamazovi ta je vizija progovorila u glasovitoj paraboli o pobuni, kako se i naziva poglavlje u kojem Ivan Karamazov kazuje bratu Aljosi jednu od svojih »enigmi«; ovaj duhoviti cinik govori o buducem raju, o sreci koju ce covek uzivati u konacno harmonicnoj ljudskoj zajednici, u vecnoj utopiji ljudske srece, ali ono sto ga muci - cime i druge muci - nije nimalo jednostavno. »Suvise skupo cene tu harmoniju«, kaze Ivan, »nije za nas dzep da toliko platimo ulaznicu. I stoga ja zurim da svoju ulaznicu vratim«. Malo dalje glasoviti disident medju junacima u delu velikog pisca je jos precizniji - »Ne da ja ne prihvatam Boga, Aljosa, nego mu samo ulaznicu sa najvecim postovanjem vracam«. Ova parabola u »teologiji« F. M. Dostojevskog znaci da je motiv bitan - ako se patnjom i nasiljem gradi ljudska sreca i ako su to jedina sredstva, onda nije ovaj religijski disident jedini koji je izabrao pravo da vrati ulaznicu; kada se parabola prevede na sekularni plan ona je jos jasnija, sto je isticao i sam pisac u svojim razmisljanjima o socijalizmu, revoluciji i buducem harmonicnom drustvu. Slobodnije receno, disidenti se prepoznaju po tome sto u jednom trenutku u drami ispitivanja savesti, odlucno - sa jasnom motivacijom - vracaju ulaznicu ili clansku kartu Komunisticke partije, kako to Kestler i pokazuje, sluzeci se - videli smo - slicnom simbolikom. Teror i nasilje kao jedina proklamovana sredstva, kojima se pravda i najuzviseniji cilj, su dovoljan razlog da se odustane od igre i da se izabere druga uloga - uloga aktivnog ali nenasilnog otpora. Ako je ruski pisac ovaj problem resio ovako - jednom parabolom - u planu dijalektike ljudskog i bozanskog sveta, resenje se sasvim prepoznatljivo vidi i na konkretnom istorijskom planu. To je mucilo i disidente prvog disidentskog kruga, disidente uopste, ali su pravi disidenti uvek vracali ulaznicu. U tom smislu se disidentstvo mora uzimati u najsirem kontekstu, u smislu permanentne pobune sa ciljem otvaranja novih prostora slobode - i 68. je utopija sijala svojim magicnim sjajem, ali se istorijski ucinak ne meri u utopijskim vec u realnim dimenzijama. Usamljenici i pobunjenici se utapaju u pokrete, ali njihova etika traje u nasledju kasnijih generacija; svi ucesnici su skloni da kriticki sude o »fantazmima godine 68«, no nije rec samo i uvek o fantazmima - duh pobune je pripremao konacan slom okostalih struktura kakve su bile strukture real-socijalizma na Istoku. O tome, uostalom, govore i raslojavanja medju disidentima - jedni su postali novi proroci i propovednici, drugi su ostali verni duhu pobune koja u znacenju dobija ako je izmerena eticki, onako kako je to ucinio Dostojevski u svojoj glasovitoj paraboli o pobuni. Nema idealnog disidenta ali ima disidentskog ideala koji - ipak - nije utopija u negativnom znacenju reci.17

Koliko god i kako sve mi prosirivali disidentstvo kao fenomen, ili vrednovali istorijski »ucinak« generacije iz 68, ostaje cinjenica da je i jedno i drugo u znaku vracanja ulaznice - u smislu koji podrazumeva parabola velikog ruskog pisca; razlicito ce se tumaciti i jedno i drugo - ali neki znaci ostaju nesporni. Sa generacijom pobunjenih studenata mi smo bili u krugu evropskih kretanja, u smeru trazenja puteva iz cvrstih okvira okostalih struktura; vec u prvim porukama studentima Sorbone zahtevano je pravo na ispoljavanje svojih politickih uverenja, trazena je autonomija Univerziteta i - ono najvaznije u tadasnjim prilikama - puna sloboda stampe - istina sve u senci vracanja cistim, izvornim idealima, kako su jos uvek - po zakonu trajanja stanja mitoloske svesti - dozivljavani ideali i ciljevi SKJ. O kakvoj se razmedji izmedju ideala i stvarnosti radi, najbolje ce pokazati nacin kako su u Francuskoj i ondasnjoj Titovoj Jugoslaviji okoncani protesti. Obracajuci se javnosti - svestan da su okostale institucije zaista uzdrmane - De Gol je upotrebio dva jaka argumenta. On je, najpre, revolucionarnom i utopijskom zanosu ponudio reforme kao sredstvo, ali je izvukao i jasne konsekvence sto se tice mita o revoluciji, podsetivsi na opasnost od »totalitarnog modela komunizma«. To resenje danas priznaju kao vidovito cak i oni koji su u samom De Golu videli olicenje institucija koje se ne mogu reformisati. Kod nas je bilo uveliko drugacije - rezim nije odustao od komunisticke formule. Institucija u demokratskom smislu nije ni bilo osim partijske »nomenklature« na cijem se vrhu nalazio harizmatski Vodja, pa je »revolucija« okoncana kombinacijom nasilja i klasicnih staljinistickih »cistki«. Medjutim, dobro je poznato da nista ne prolazi bez traga - seme nade posejano tada ostalo je zivo, u nekom vidu i obliku, sve do vremena nenasilnog gradjanskog otpora Milosevicevoj vladavini.

Ti se znaci ne mogu zanemariti, bez obzira na sve sporove medju disidentima cije »elite« nastavljaju borbu za nasledje.

Post scriptum

Koliko ce u svemu tome biti utopijskog a koliko moguceg o tome moze u svakom slucaju sud izreci samo kriticko misljenje.

Marks nije mnogo gresio kada je utvrdio da u knjizi Filozofija bede starog socijaliste Prudona nema neke originalnije misli, ali je svakako pogresio - a tu su pogresku ponavljali marksisti - sto nije pazljivije procitao pismo koje mu je utopista bio uputio. »Buduci da smo na celu pokreta ne dozvolimo da postanemo apostoli jedne nove netolerantne religije, makar to bila religija logike i razuma« - pisao je originalni utopista ocu marksizma koga je sumnjicio da mu je neke ideje prisvojio. »Prihvatimo i ohrabrimo i ono sto je drugacije«, nastavljao je on, »i ne smatrajmo nikada da je neko pitanje iscrpljeno, pa kada cak i istrosimo i poslednji argument, zapocnimo, ako treba, s novom elokvencijom pa i ironijom«.18

I beda i sjaj utopije ostaju cinjenice, a njihove se dimenzije mere, i najdublje spoznaju, samo kritickim prosudjivanjem.

__________________

1 Jacljues Maritain: Pour une philosophie de l'Histoire, Paris, novo izdanje iz 1959.

2 Umberto Eco - Carlo Maria Martini: Croire en ljuoi, Payot, Paris 1998, str. 10.

3 N. Popov: Promenljivo i postojano u zbivanjima na istoku Evrope u knjizi Jugoslavija pod naponom promena, Beograd 1990, u kojoj su problemi nestajanja komunizma vidjeni na nov nacin.

4 To je prorocanstvo Dostojevski objavio u 41. broju ruskog casopisa Gradjanin godine 1873, odakle smo ga mi - godine 1973, povodom njegove tacne stogodisnjice - preveli i objavili u beogradskom casopisu Gledista.

Iako je bio opsednut katolicizmom i komunizmom F. M. Dostojevski u sustini nije poznavao nijedan od bitnih, temeljnih dokumenata ni komunisticke ni katolicke socijalne doktrine; nije mu bila, na primer, poznata ni bula Ljui pluribus iz 1846. u kojoj je komunizam bio precizno definisan dve godine pre pojave Manifesta, kao ni dokumenti kakvi su Nostis et Nobiscum iz 1849. ili Ljuanta Cura iz 1864. godine u kojima nije odbacena ideja vec praksa jedne totalitarne ideologije ruskih revolucionara »koji grese kada sebe smatraju jedinima koji ispravno tumace Marksa«, kako je u samim dokumentima naglasavano. Veliki pisac se nikada nije oslobodio svoje uske ideologije pa je tako i na komunizam mogao gledati kao na doktrinu koja ce trajati hiljadu godina.

5 Bertrand Russel: La théorie et la pratiljue du bolchevisme, izdanje Sirène, Paris 1922.

6 Ideje R. Arona ovde su date u sirem kontekstu, uglavnom po svedocenjima A. Kestlera, posebno iz knjiga memoarskog tipa kakve su poznate njegove knjige La corde raide, Calmann-Lévy, Paris 1953, ili Hiéroglyphes u vise tomova koju je objavio isti izdavac godine 1952. Licno iskustvo - tipicno vernicko - ovde je prelamano kroz prizmu kolektivnog iskustva komunizma u globalnim okvirima, ali sa naglaskom na ruskom boljsevickom politickom mitu; osnovni pojam kojim ne operise samo Kestler oznacen je kao iluzija od cega i F. Fire polazi u promisljanju smisla istorije i sudbine ruskog komunizma koji se upravo »urusio«.

7 Ako je autorefleksija dala rezultate u knjizi R. Arona koju smo naveli kao znacajan dokument - a oni su duhovno veoma izazovni - drugi disidentski krug necem slicnom tek pristupa, no jedan Solzenjicin vec bira ulogu novoga proroka; tu se nazire smisao i svrha jedne osobene intelektualne promemorije koja je kao pocetak projekta ponudjena u Republici. Zamisao ide za tim da se nadje odgovor zbog cega je autorefleksija kod disidenata drugog kruga - posebno kod nasih - izostala, odnosno zbog cega je sve manje ima u brojnim svedocenjima i disidentskim »ispovestima«; borba za disidentsko nasledje, pokusaji utvrdjivanja svoje uloge i istorijskog mesta u procesu rusenja komunizma, podela disidenata na »leve« i »desne«, raslojavanje disidentskog pokreta i vracanje brojnih disidenata na mesto odakle su poceli, izbor nacionalnog i nacionalistickog totalitarizma, predstavljaju krugove tema koje se ne mogu raspraviti bez refleksije i autorefleksije koja istrazuje granice i domete kritickoga misljenja.

Tako zamisljena autorefleksija kao projekat bi bila prilika da se i u nasim prilikama zapocne znacajan posao.

8 Vazno je uociti razliku izmedju memoarskog kazivanja i ispovesti - cega je bilo dosta i do sada - i onog sto je metodoloski primenio R. Aron. To na zanimljiv nacin potvrdjuje knjiga A. Nenadovica Mirko Tepavac - secanja i komentari, Radio B-92, Beograd 1998, ciji »junak« bukvalno potvrdjuje ono do cega je dosao F. Fire, te ono sto nude najozbiljnije analize autora Crne knjige komunizma; i Tepavac pominje »najvecu i najuticajniju iluziju nasega veka« kao jedan »neizvodljiv projekat«, a njegova razmatranja o revoluciji - posebno socijalistickoga tipa - bukvalno se poklapaju sa Kestlerovim zakljuccima - Francuska revolucija je nasiljem otvorila puteve koji vode opstem dobru, dok su »socijalisticke revolucije nasiljem odvele drustvo u bezizlaz i zamenile jedno nasilje drugim«; time se otvara polje kritickog osvetljavanja totalitarizma uopste, sto postaje posebno komplikovano - kao sto cemo videti - kada se dva totalitarizma ovoga stoleca pokusaju porediti; brojni su pak disidenti onaj »kolektivni um istorije« - to je bila Partija - zamenili nacionalnim umom, odnosno verom u »umne snage nacije« kako je to J. Staljin formulisao.

9 Nacisticki totalitarizam je pobedjen i istorijskim akterima i promotorima je sudjeno, ili im se cak i danas jos uvek sudi; ali s »krajem komunizma« - tu je F. Fire u pravu - u sferi smo autenticne misterije - komunizam nije zamenjen restauracijom bilo kojega tipa, komunisti su u vreme krize sistema odustali od sile iako su je imali i iako su je mogli i primeniti, oni su neocekivano prihvatili klasicna pravila parlamentarne igre i - ako su dosli na vlast silom - nisu sisli s vlasti odupiruci se silom; misterija se pri svakom ozbiljnijem posmatranju samo uvecava - svi su nacisticki zapovednici koncentracionih logora sudjeni, ali nije ni formalno procesiran niko od zapovednika komunistickih koncentracionih logora, od kojih su oni iz vremena Gulaga bili nista manje surovi - prvi put je doslo do neke tajanstvene saglasnosti izmedju istorijskih aktera pri cemu se ne zna u najmanju ruku ni ko su sve oni bili ni kako je do toga doslo, o cemu ce tek biti reci; prve knjige o tome se tek pojavljuju.

10 U nasoj, tipicno provincijalnoj varijanti, to je spor o »izdajnicima i oslobodiocima« u kojem se ne cuje dovoljno glas ozbiljne istoriografije, dok je glas publicista i partijskih ideologa, koji po potrebi prekrajaju istoriju, cak i prejak - medju njima, naravno, nema saglasnosti oko toga ko su sve bili ucesnici, recimo, antifasistickog otpora.

11 U takve knjige koje danas dozivljavaju nova izdanja spada i poznata knjiga Margarete Buber-Nojman Staljinova i Hitlerova zatocenica koja postoji i na nasem jeziku - izdanje »Vjesnik«, NPH, Zagreb 1952, u kojoj je prikazana istovetna priroda nemackog nacizma i ruskog komunizma ili staljinizma; zanimljivo je da knjiga svojevremeno nije bila docekana kao skandal, dok se i danas samo postavljanje poredjenja dozivljava kao skandal - ili se u najmanju ruku problem prirode totalitarizma deformise i to veoma.

12 Takvu jednu raspravu - i polemiku sa tezama cak i Crne knjige komunizma - otvara knjiga koja u naslovu sadrzi sintagmu o skrivenoj strani istorije - Thierry Njolton: L'Histoire interdite u izdanju Jean-Claude Lattés, Paris 1998, koja donosi obilje materijala ne samo iz novije francuske vec i evropske istorije, posebno materijala koji se odnose na Drugi svetski rat, na odnose koji su postojali izmedju ruskog totalitarizma i zapadnih demokratija koji su se u ratu nasli na »istoj strani«.

13 Karakteristican je u tom smislu esej P. Matvejevica Dissidence d'hier et d'aujourd'hui u casopisu Diagonales, jun-jul 1997, Zeneva, u kojem se problem uopstavanjem vidno suzava; zanemaruju se periodi u razvoju i formiranju disidentstva.

14 Jean-Edern Hallier: La Cause des peuples, Seuil, Paris 1972.

15 Bernard-Henri Lévy u svojim secanjima La barbarie à visage humaine, Grasset Fasljuelle, Paris 1977, pokazuje do kakvog je raslojavanja doslo medju »sezdesetosmasima« u Evropi nakon Solzenjicinovog dolaska na Zapad.

16 Kod nas je mit o Gevari trajao dugo u nekoj vrsti politicko-estradne poezije kakvu imamo u knjizi Radovic-Beckovic Ce u izdanju kuce »Rad«, Beograd 1989, ciji su iskazi gradjeni od slogana iz vremena Kubanske revolucije i studentske pobune koja je zahvatila i ondasnju Jugoslaviju.

17 Zanimljivo je da u citavoj disidentskoj literaturi - cak i u umetnickim delima disidenata kakav je jedan A. Kestler - nema umetnicki uspelijeg lika disidenta; umetnicki najuspeliji i najsugestivniji lik disidenta ponudio je pisac koji nije bio dosledni disident-pobunjenik - M. Krleza u romanu Banket u Blitvi u kojem Nils Nilsen zivi u stanju permanentne pobune u jednoj politicki mracnoj stvarnosti totalitarnog sistema, u kojem se prepoznaje politicka kultura i praksa balkanskoga neocezarizma, koji je nakon sloma komunizma jos jasnije prepoznatljiv u balkanskim prilikama, mnogo aktuelniji nakon raspada Jugoslavije od same pisceve imaginacije.

18 Proudhon: Oeuvres choisies, Gallimard, Paris 1967, str. 89.