Geslo »Uradi pa pricaj«

Cetvrti pokusaj objedinjavanja demokratske opozicije u Srbiji

Neposredno pred ulazak ovog broja naseg lista u stampu, 15. juna, u beogradskom Media centru su pokretaci objedinjavanja demokratske opozicije odrzali konferenciju za stampu na kojoj su predstavili svoj prvi dokument - Proglas - koji u celosti prenosimo.

Na konferenciji za stampu ucestvovali su: Velimir Ilic (Srbija-Zajedno), Vuk Obradovic (Socijaldemokratija), Zoran Djindjic (Demokratska stranka), Milan Panic (Alijansa za promene), Nebojsa Covic (Demokratska alternativa), Vesna Pesic (Gradjanski savez Srbije) i Vladan Batic (Demohriscanska stranka Srbije). Svi stranacki prvaci su iskazali uverenje da mogu steci poverenje gradjana u borbi za raspisivanje vanrednih izbora, u pobedu na njima i u ostvarenje demokratskih promena u Srbiji, a zajedno sa Crnom Gorom i u Jugoslaviji. Oni takodje isticu da je njihova inicijativa otvorena za sve demokratske stranke, udruzenja gradjana i pojedinacne gradjane. Najavili su i da planiraju takve komunikacije u nastajucem pokretu koje ce iskljuciti dosadasnja rdjava iskustva s nametanjem bilo cijeg monopola na vodjstvo pokretom. Vesna Pesic je istakla jednu vaznu osobenost ovog projekta objedinjavanja demokratske opozicije: najpre valja obaviti konkretne poslove, a tek potom pricati o rezultatima: »uradi pa pricaj«.

Dabome, prerano je za valjanu procenu ishoda ove inicijative. Ni dosadasnji pokusaji - Ujedinjena opozicija Srbije (UOS, 1990), DEPOS (1992) i Zajedno (1996) - jos nisu valjano analizirani. Ako sadasnji protagonisti objedinjavanja opozicije prakticno pokazu da su iz ranijih polovicnih uspeha i poraza izvukli odgovarajuce pouke, porasce sanse za ozbiljnije poduhvate i uspehe. Cak nije neophodna izricita »samokritika«, mada bi ona doprinela uspostavljanju poverenja (pogotovo prema liderima s hipotekama jos iz starog rezima, a ne samo iz kolaboracije sa sadasnjom vlascu). Umesto apstraktnog kudjenja ili pohvala liderstva, neophodno je naci demokratski put afirmacije racionalnih autoriteta, bez kojih nema ni racionalnog vodjstva demokratskog pokreta, uz jasne prepreke nametanju iracionalnih autoriteta »komandanata«. U tom pogledu bi, verovatno, bilo korisno sprovesti »predizbore« u samom pokretu. Ostaje da se vidi i kakav ce odnos prema ovoj inicijativi pokazati druge stranke, kao i sam rezim. Za fer i slobodne izbore, naime, i dalje je neophodan barem minimalni konsenzus vlasti i opozicije oko »pravila igre« u »mirnoj, izbornoj smeni vlasti« u poslednjoj partijskoj drzavi na Balkanu.

Nas list svih proteklih godina nije skrivao svoju privrzenost procesu demokratskih promena. To, svakako, ne znaci puko navijanje, bez kritickog odnosa prema svemu sto ogranicava ili sputava uspostavljanje parlamentarne demokratije i poretka slobode. Tako cemo pratiti i dalji tok ove znacajne inicijative.

Nebojsa Popov