Kosovo naseg jada

Podivljali psi... Konji koji lutaju u potrazi za hranom... Miris paljevine, vonj baruta... Obrub cadji oko prozora... Sela bez ijedne zive duse... Izlozba jada i tuge...

Tako strani diplomati za koje je Gazda priredio izlozbu svoje »umetnosti« opisuju prizore koje su za sobom ostavili izvodjaci Milosevic-Seseljevih radova, onomad na Kosovu.

»Albanci su videli u Bosni kako izgledaju spaljena sela«, porucivao je pre par meseci Vojislav Seselj. »Pa nek se uzmu u pamet.« Poruka je izrecena javno i tada nikog ovde nije sablaznila. Pokazalo se da to nije bila prazna pretnja, vec iskaz dobro informisanog coveka. Ono sto Milosevic misli i smera vojvoda govori. Dovoljno je samo pazljivo citati izjave Milosevicevih doglavnika da bi se, s dosta verovatnoce, predvidelo sta sledi. Odmah posle Holbrukove »mirotvorne« balkanske ekskurzije, jedan od dedinjskih spikera je obznanio da je »sustina nase politike na Kosovu istrajavanje u pregovorima i trazenju miroljubivog resenja i, istovremeno, nemilosrdna borba protiv terorizma«. Milosevicu se ucinilo da je ovom formulom nasao nepobitno logicko opravdanje za jos jedan nastavak serije etnickog ciscenja i uski prolaz za orgiju ubijanja i rusenja. Njegova nekrofilija i njegova ruinofilija vole formalna opravdanja. Ali, sadrzina njegovih "dela" uvek prevazidje njihovu formu. Onaj ko je prvi, s razlogom ili bez osnova, izrekao rec »terorizam«, dao je Milosevicu velicanstvenu dimnu zavesu. Jedan strani novinar veli da je, posle decanske ofanzive, jedan Milosevicev policijski velikodostojnik u devet minuta svog izlaganja rec »terorizam« pomenuo cak sezdeset cetiri puta! »Selo u kome se nadje i jedan terorista da se iskoreni!« Ovako, verovatno, glasi dedinjsko-batajnicka reinterpretacija jednog poznatog clana Dusanovog zakonika.

Milosevic-Seseljevo resavanje »kosovskog problema« manifestuje se kao strast obezljudjivanja prostora, strast stvaranja puste zemlje. I kao etnicko ciscenje po dobro nam poznatom i ranije isprobanom receptu. A ogavnost koja se ponavlja naprosto je nepodnosljiva.

Cari srpske propagande

Zasto dedinjski stab ne uposli malo mastovitije perace krvavih tragova? Pitanje je deplasirano - tu nema posla za mastu. Kad neko poteze objasnjenje koje mu je jedino preostalo bolje mu je da cuti. Jer, bezocnost zlocina udruzena sa bezocnoscu opravdanja zlocina samo pogorsava stvari i izaziva jos vecu indignaciju.

Strani novinari i diplomati su zacelo bili opijeni carima srpske propagande - pardon: srpske istine. (»Srpska istina« ce verovatno postati idiom za svaku budalastu interpretaciju cinjenica i postupak za pravljenje gegova.) Valja reci da, ipak, ceo posao nije bio uzaludan, bar sto se tice domacih novinara (sto je najgore, i kod onih koji se nazivaju »nezavisnima«). Valja procitati njihove izvestaje sa »lica mesta« na koja su ih vodili ljubazni gazdini policajci. Oni su bili na »licu mesta«, ali kakvo je lice mesta ostaje nam tajna. Nesto su videli, ali sta su videli ne znaju ni sami. Artiljerijsko »raspamecivanje« nesrpskog zivlja uvek je praceno duhovnim raspamecivanjem samih Srba.

Skaska o 100 kovcega

»Uzvraticemo im zestoko!« kostresi se, kao prigradski petao, batajnicki vojvoda. Okrsaj sa natovcima - objasnjava poznati vojni komentator - pomogao bi da se izleci »srpsko ratnicko bice koje je vec prilicno razmeksano«. »Zasto priredjujemo skupe ispracaje u vojsku ako nismo spremni da se bijemo?« pita se.

»Imamo li izgleda? Ima li nam spasa?« pita voditelj. Imamo velikih izgleda da isprasimo natovce i da »srpsko ratnicko bice ocvrsne«, objasnjava komentator. Nasa sansa se zove »sindrom 100 limenih sanduka« (ne nasih, nego njihovih, natovskih). Kad u antisrpsku Ameriku stigne sto limenih sanduka, ratobornost javnog mnenja ce prekonoc splasnuti i oni ce brzo dati vetra petama. U Americi je ljudski zivot skup. Nasa komparativna prednost je jevtinoca radne snage i jevtinoca ljudskog zivota. Elem, mi treba da se bijemo i ginemo dok se ne ispuni spasonosna brojka od 100 limenih kovcega... Koliko ce to cekanje potrajati, koliko ce biti potrebno limenih kovcega za srpske momke - nije vazno. Vazno je da se pesmi »Rado ide Srbin u vojnike« vrati verodostojnost.

Miodrag Stanisavljevic