Umetnicki sindikalizam

Veoma je vazno da je Sindikat samostalnih likovnih umetnika osnovan da bi ocigledno supstituisao paralisanost njihovog udruzenja u resavanju vitalnih pitanja stvaralaca kroz jedno vrlo aktivno i vrlo javno lobiranje za interese svog clanstva

Vec duza kriza u Udruzenju likovnih umetnika Srbije, koja je uzrokovana pogresnom postavkom u trenutku njegovog osnivanja, izazvala je sada i jedno dosta znacajno podvajanje njegovog clanstva.

Naime, oktobra meseca 1997. godine osnovan je Sindikat samostalnih likovnih umetnika - clanova ULUS-a, cije bi delovanje trebalo da ispuni prazninu koja objektivno i postoji u radu ovog udruzenja, a tice se ostvarivanja nekolikih programskih ciljeva: stvarnu borbu za poboljsanje drustvenog i materijalnog polozaja clanstva, osiguravanje vece slobode stvaralastva koja ocigledno biva ugrozena najnovijim drustvenim procesima, ostvarivanje saradnje i sindikalisticko povezivanje sa srodnim asocijacijama u Jugoslaviji i svetu, povecavanje raznih vidova solidarnosti medju clanovima itd. Dakle, vec iz ovih pitanja vidljivo je da je nastao jos jedan borbeni sindikat koji ce imati za sta da se bori, koji ce znati kojim specificnim sredstvima da ostvaruje svoje ciljeve s obzirom na profesiju njegovih clanova, najzad, koji ce zahvaljujuci svome ionako permanentnom javnom istupanju (izlozbe, intervjui, stalno prisustvo u medijima) moci da u zizi drustvene paznje kontinuirano namece svoje interese i efektno zahteva resavanje brojnih staleskih problema.

Kako se moglo i ocekivati, njihova prva velika javna manifestacija postala je jedna izlozba - upravo Prva godisnja izlozba koju je Sindikat samostalnih likovnih umetnika priredio, kako su to narocito istakli - u bivsem Muzeju »25. maj«.

Iako je ona privukla respektabilni broj ucesnika - gotovo 300, iako su pri tom na njoj svoja dela izlozili umetnici prakticno svih generacija - od doajena srpskog slikarstva Leposave Bele Pavlovic (rodjene 1906. godine) do pocetnika kojima je ovo gotovo prvo javno predstavljanje, iako su u proglasu naveli da je ona zamisljena kao prikaz srpskog stvaralastva svih orijentacija i praksi, od klasicnih likovnih disciplina do prosirenih medija, iako su nameravali da ona postane presek tla, kako stoji u predgovoru kataloga, izlozba je, pored nekih uobicajenih, reklo bi se - pocetnickih mana, pokazala i nedostatke koji se ipak ne bi smeli ciniti. A pri tom oni nisu iskljucivo posledica ljudskog faktora, vec su izraz supstancijalnih postavki ovog tipa masovnih, entuzijastickih i staleskih manifestacija.

Stoga nije moguce (a ni potrebno) u kritickim osvrtima ukazivati na jedan broj izlozenih radova kojima na bilo kakvim - pa i u najmasovnijim, neselekcioniranim udruzenjskim ili sindikalnim priredbama ipak nije mesto, ali je potrebno istaci nedozvoljeno proizvoljnu i losu postavku koja neka dela vidno potcenjuje otkrivajuci ne samo esteticke preference (pri tom vrlo kompetentnih) autora postavke koji se zasigurno u ovoj vrsti otvorenih izlozbi za sve ucesnike koji su ovde ravnopravni po definiciji, ne smeju ispoljavati, vec i njihovu nedovoljnu muzeolosku izgradjenost koja - uprkos svojoj slobodi, ipak ima i neke nenarusive metodoloske i prakticne principe.

Zatim, novoformirani Sindikat likovnih umetnika je pokazao stanovitu nemoc, sto je mozda u ovom trenutku tek pocetne afirmacije i prirodno, ali se upravo stoga mora biti obazriv i o tome voditi racuna, koja je ispoljena na trima tematskim razgovorima na kojima se nisu odazvali pozivu neki od neophodnih ucesnika. Na primer, na razgovor Sistem umetnosti - predlozi reformi nisu dosli republicki i gradski ministri za kulturu koji bi zaista morali da se u ovakvim prilikama javno izjasnjavaju i o dnevnim i o strateskim pitanjima naseg ukupnog kulturnog zivota i o uslovima u kojima deluje ovdasnji sistem umetnosti, jer upravo te drzavne institucije i njihove celne licnosti na najodlucniji nacin kreiraju i projektuju te procese.

Najzad, razgovor koji je naslovljen Aktuelna umetnicka scena i vrednovanje umetnickih dela koji je podrazumevao striktnija esteticka pitanja, ipak je pod uticajem dnevnih dogadjaja otisao na teren opstih, poznatih jadikovki nad sudbinom umetnika za koju su svi krivi (sto nije netacno) ali je to rasprava one vrste koja, ako se ne kontrolise i ne usmerava, uvek ispadne besplodna. Kada je vec osnovan ovakav sindikat, onda je bilo normalno ocekivati da on hrabro i sindikalisticki borbeno istupi sa svojim tezama, predlozima i zahtevima koji se moraju nametnuti kao dnevna drustvena pitanja i rezolutno traziti odgovore na njih od svih upucenih i prisutnih u tom jedinstvenom sistemu - od drzave do specijalizovanih institucija koje se bave njihovim radom, od medija do kritike, od umetnickih skola do fondacija koje pomazu njihovu delatnost itd.

Uprkos primedbama mora se istaci da je veoma vazno da je Sindikat samostalnih likovnih umetnika osnovan da bi ocigledno supstituisao paralisanost njihovog udruzenja u resavaju vitalnih pitanja stvaralaca kroz jedno vrlo aktivno i vrlo javno lobiranje za interese svog clanstva. Takodje je veoma znacajno da su oni u rekordnom roku pokrenuli i jednu novu veliku likovnu manifestaciju koja ce smanjiti pritisak na neke druge (poput Oktobarskog salona, koji sada ima i uslove i razloge da se vrati svojoj osnovnoj nameni), a koja ce imati zadatak da vec sledece godine nadje nacin da okupi i afirmisane srpske umetnike koji su ovoga puta izostali - nadamo se iskljucivo iz razloga sumnjicenja da tek osnovani Sindikat ima organizacionih sposobnosti da kvalitetno uradi priredbu sa tako velikim brojem ucesnika.

A ovo su - uz druge, sve dobri razlozi da se ovaj novi fenomen organizovanja stvaralaca na nasoj umetnickoj sceni ozbiljno podrzi - i to ne samo iz razloga profesionalne solidarnosti, vec ponajpre iz svesti o mestu umetnickog Sindikata u vremenu bliske buducnosti koje nam neposredno predstoji, a koje ce zasigurno biti istovremeno uslovljeno i mnogobrojnim neprozirnim opasnostima.

Jovan Despotovic