Strast lumpena

Lumpenska masa je, u isto vreme, glavna zrtva, ali i glavna baza, nosilac i podrzavalac ratnonacionalistickog rezima Slobodana Milosevica i njegovih saveznika

SM zatvara krug. Nakon sto je, u poslednjih deset godina, potrosio Sloveniju, Hrvatsku, BiH i Makedoniju, i nakon sto su mu, ovih dana, velike sile ogranicile vlast i na Kosovu, dedinjski tiranin, nezasiti demon vlasti, »balkanski kasapin«, ustremljuje se, na kraju, i na Crnu Goru.

Postjugoslovenski ratovi bili su prava grobnica poslednjih ostataka ovog tipa. Najvecim delom, to su bili ne ratovi vojski protiv vojski, nego ratovi naoruzanih bandi protiv civilnog stanovnistva. Posebno protiv onih najnemocnijih: zena, dece i starijih osoba. Ratovi za teritorije, etnicko ciscenje, genocid, magnum crimen. Kukavicka beda ispod maske herojstva.

O tome govore barem tri faktora. Prvo, to je nesrecna istorija. Apstraktno, to je dugo trajanje i ponavljanje razornih ratova, te u ovom trajanju (ponavljanju) formirana, ratnicka i, neizbezno, autoritarna, cak nekrofilna, genocidna i fratricidna kultura. Konkretno, to je drama sasvim osobenog, dvostrukog, velikosrpsko-crnogorskog identiteta, te, ovom dvostrukoscu proizvedena i odrzavana, trauma crnogorskog drzavnog pitanja. Drugo, to je ogromna lumpenska masa. Ne samo lumpenproletarijat, nego i raspad svih ostalih drustvenih klasa, talog sistematskog razaranja privrede i drustva u poslednjih deset godina spoljasnjih i unutrasnjih sankcija. Lumpenska masa je, u isto vreme, glavna zrtva, ali i glavna baza, nosilac i podrzavalac ratnonacionalistickog rezima Slobodana Milosevica i njegovih saveznika. Gradja produzenog neopatrijarhata, nasilja i rata. Falanga laznih heroja, izmanipulisanih »patriota«. I trece, cak najvaznije, to je demon vlasti, jedini aktivni faktor rata. Ni nesrecna istorija, ni lumpenska masa, kao pasivni faktori, sami po sebi, bez ovog aktivnog faktora, ne bi mogli da proizvedu kataklizmu rata. To je onaj faktor o kojem pise i Maks Veber, najpoznatiji sociolog vlasti. U slucaju vlasti Slobodana Milosevica i Crne Gore devedesetosme, ovaj faktor je pojacan. Samo na prvi pogled paradoksalno, u stvari sasvim je logicno. Sto je slabija i ugrozenija, vlast Slobodana Milosevica sve je opasnija. U tom smislu, treba razumeti i bitnu povezanost izmedju sve manjeg manevarskog prostora ove vlasti u Srbiji i na Kosovu, na jednoj, i njeno sve bezobzirnije nastojanje da nesrecu rata prebaci u Crnu Goru, na drugoj strani.

Naravno, stvar nije sasvim prosta, jednostavna, jednodimenzionalna. Naprotiv. SM faktor u Crnoj Gori devedesetosme prisutan je na dva razlicita nacina.

Prvi od ova dva nacina svima je dobro poznat. To je ona, otvoreno i direktno, cak sirovo, antidemokratska politika SM transmisija i saveznika, koja se Crnom Gorom siri vec vise od pola godine, ali koja se zahuktava upravo ovih dana.

Drugi vid prisustva SM faktora u Crnoj Gori devedesetosme, manje je poznat, ali za tek zapocetu, a odocnelu tranziciju ka demokratiji, nije manje stetan. Rec je o negativnom dejstvu kojeg ovaj faktor indirektno vrsi na sam crnogorski antimilosevicevski blok. Ovo dejstvo, opet, manifestuje se u dva oblika. Najpre, SM faktor, to jest realna ugrozenost Crne Gore od strane ovog faktora, staroj nomenklaturi unutar antimilosevicevskog dela nekada jedinstvene vladajuce partije, sluzi kao generalni alibi i izgovor za produzavanje prakse starih nedemokratskih monopola i privilegija. I drugo, ova monopolska praksa, uz slicne doprinose nekih drugih antimilosevicevskih aktera, najdirektnije je kumovala relativnoj ogranicenosti i moguce nedovoljnosti antimilosevicevske koalicije, te sukobljavanju izmedju ove koalicije i antimilosevicevskih partija koje su ostale izvan nje, sto i pred izbore najdirektnije hrani one druge, milosevicevske partije i snage.

Ipak, faktor SM 1998. nije isto sto i taj faktor 1988. Deset godina propadanja ostavilo je traga. Procenat glasova koji ovaj osvaja na izborima, iz godine u godinu, sve je manji. I, mada SM ovaj manjak, za sada, uspesno nadoknadjuje ocajnickom koalicijom sa ultranacionalistima (citaj fasistima), ukupna politicka snaga ovog bloka, ipak, postojano opada. Posebno u Crnoj Gori. Sledstveno, ratnonacionalisticka harizma velikog vodje pada. Takozvani kontramiting SM pristalica na Terazijama 24. decembra 1996. bio je samo bleda senka, cak farsa onog sa Usca 1988. Slicno, demonstracije milosevicevaca u Podgorici 14. januara 1998.

Izbor 31. maja 1998. jeste izbor izmedju reformi i daljeg propadanja. Ali, jos vaznije, i pre tog izbora, 31. maja 1998. Crna Gora je jos jednom pred izborom izmedju unutrasnjeg mira i rata. A unutrasnji mir je uslov za svaki drugi izbor. Ako je ovaj tekst uopste bio propaganda, onda je bio propaganda protiv tog rata. Fratricid u Crnoj Gori na kraju dvadesetog veka bio bi ne samo njena materijalna, nego i njena moralna, definitivna i nepovratna kataklizma. To bi morali da imaju na umu cak i oni koji su se, voljno ili nevoljno, vezali za »balkanskog kasapina«, glavnog vinovnika nasilja i haosa na Balkanu posle hladnog rata. Za povlacenje nikad nije kasno. A za Crnu Goru moglo bi biti spasonosno.

Milan Popovic