Ruske balkanske karte

Kada se duze prati ruska stampa - ona moskovska i petrogradska ali i ona zagranicna koja je veoma uticajna - i osvrti na rusko-srpske odnose, mogu se opaziti najmanje dve cinjenice vazne i nove; najpre, Rusi se jos nisu navikli na »tabloide« i kao i do sada citaju ozbiljne listove i casopise; druga je cinjenica - u njima je sve manje famozne istorije, slovenofilskih pateticnih fraza, recimo. To je ostavljeno brojnim nacionalistickim listicima i, naravno, zvanicnoj propagandi Milosevicevih, uglavnom dosadnih, komentatora koji se i »hrane« takvim izvorima, uz najcesce citiranu u Beogradu Zjuganovljevu Pravdu. Analiticari, pak, koji se ozbiljno bave »ruskim kartama na Balkanu« idu dublje i »srpsku paradigmu« vide uveliko drugacije, u nastojanju da otkriju mogucnosti »novih slicnosti« medju slovenskim narodima; o onom prvom kao u sali kazu - »Nama je vas, balkanski primer uterao pamet u glavu«. Mnogo je slicnosti bilo inace u raspadu Jugoslavije i velike Imperije pa ipak - Rusija je krenula drugim putem. Drugacije su prema tome - sada i ovde - i njene namere u drzavama nastalim nakon raspada Jugoslavije, ona se sada odredjuje prema sirem regionu i mi joj nismo jedina briga.

Jedan od najpoznatijih analiticara Sergej Romanjenko u tome razlikuje vise etapa tokom poslednjih godina.

Prvu obelezava ministar Kozirjov koji je na Balkan gledao u kontekstu evropske politike i - upravo time - stekao u Beogradu glas diplomate »koji nas mrzi«; nije odnose pomerio napred ni Primakov - iskusni diplomata koji i u arapskom svetu belezi velike uspehe - a njegovog su zamenika, koji se pojavio u Beogradu sa dobrim namerama upravo u vreme eskalacije kosovske krize bukvalno oterali - u Beogradu su razumeli da je on dosao da »se umesa u nase unutrasnje stvari«. S. Romanjenko u svojim komentarima, pa i sirim analitickim istrazivanjima, kakva su ona u reviji Novoe pokolenije za mart ove godine, uocava dublje i prave razloge, nalazi stvarne, moguce, osnove novih slicnosti. Najpre - kaze on - slaba je opozicija i u Rusiji i u SRJ, nacionalisticke magle su zamaglile punu svest o gradjanskom drustvu koje valja graditi nakon perioda totalitarizma, a pojmovi o demokratiji skoro i da ne postoje. Sve je u senci nekakvog »etnickog zdravog razuma« - sintagma A. Solzenjicina - koji je - u Jugoslaviji posebno - doneo uzas rata i etnickih sukoba koji jos okoncani nisu. Tome Romanjenko posvecuje veci deo svojih istrazivanja, u tome vidi »logicni kraj jedne preduge istorije« kako je istakao u Europe 2000 - integration and disintegration u februarskom broju, gde je analiza i utemeljena oko »nove ruske karte na Balkanu«.

Romanjenkova zapazanja se sve vise preuzimaju kao primer ozbiljnog pristupa za jednu rusku balkansku politiku u novim uslovima.

»Nacionalista ne moze biti demokrata« - kaze on - »a ni antikomunizam u svakom slucaju nije znak neke odanosti liberalnim i demokratskim vrednostima«. U redovnim komentarima o najnovijim zbivanjima ne samo na relaciji izmedju Srbije i Rusije, vec sire - posebno u komentarima o novim zbivanjima oko Kosova - u pariskoj Ruskoj misli, posebno u broju od 2-8. aprila o. g. srecemo zapazanja koja se ne bi mogla zaobici. Rusko protivljenje sankcijama prema SRJ ucvrscuje Milosevica, kao sto ga na svoj nacin ucvrscuje i americko zalaganje za sankcije, jer stvara prostor za nacionalisticku homogenizaciju; to sto Rusija jemci teritorijalnu celovitost SRJ jos ne znaci da bi ona trebalo da podrzava Milosevica. »I ruska politika na Balkanu« - kaze S. Romanjenko - »se sada nasla pred skakljivim pitanjem. Fakticki, Rusija sada ne podrzava Srbiju vec rezim Milosevic-Seselj«, a to bi moglo biti kobno po Rusiju. Romanjenko to objasnjava jednostavno ali sasvim tacno - »To bi iskompromitovalo Rusiju u ocima medjunarodne zajednice, ali i u ocima mnogih Srba koji nikako ne prihvataju pozicije socijalista i radikala«. Najbolji put je na crti jedne uravnotezenije politike u odnosu na Balkan u celini, i Rusija bi morala da ostvaruje kontakte sa svima, pa i sa Albancima na Kosovu. Njeno iskustvo sa »autonomijama« je zaista veliko - ima ih mnogo i najrazlicitijeg stepena - i ono bi moglo biti jedna ruska »karta« za odnose na Balkanu. Dobra karta kako za sam Balkan tako i za rusku politiku na Balkanu koja - to i drugi podvlace - za sada, blago receno, luta u potrazi za modelom. U tome i Romanjenko i brojni ruski komentatori balkanskih prilika vide veliku »protivrecnost i nedoslednost« ruske politike prema SRJ ali i prema drugim drzavama nastalim nakon raspada Jugoslavije; prava je legenda kazu oni ona »prica« o Srbiji ili Crnoj Gori koje su navodno »najbolji i prirodni saveznici Rusije«, sto se posebno vidi sada - a tome se posvecuje mnogo paznje - kada su odnosi izmedju Srbije i Crne Gore, najblaze receno, zategnuti. Politika koristi mitove i legende, ali se od njih u ozbiljnom smislu graditi ne moze, ako hoce da bude realna politika. Rusija je - po mnogim znacima - na putu otkrivanja mogucnosti jedne realne politike, svuda u svetu, pa i na Balkanu.

Ruski komentatori se inace cude - pa i blago podsmevaju - onim stereotipima i kliseima koje dopisnici beogradskih glasila skupljaju po beznacajnim ruskim glasilima u Rusiji.

Mirko Djordjevic