Angazovanje za javnu stvar

Rec prof. dr Dragana Zunica prilikom otvaranja izlozbe »Republike« u Nisu

1. Najbolja strana ove izlozbe povodom deset godina izlazenja Republike - glasila gradjanskog samooslobadjanja jeste u tome sto dok je covek razgleda zaboravi na Republiku, razmisljajuci upravo o onome sto gleda: sta nam se dogadjalo, sta se nije moralo dogoditi, a sta se moglo dogoditi, sta smo cinili, sta nismo cinili, sta nam valja ciniti. Zavidim tvorcima jedne tako stabilne, tihe a uticajne demokratske institucije kao sto je Republika, sto su uspeli da svaku tastinu sopstvene uloge i zasluge zaklone iza same stvari oko koje su se okupili i oko koje nas okupljaju. Uostalom, pun smisao svakog gradjanskog angazmana i jeste u tome da se organizacija i institucija ne vide od akcije, a ne obrnuto.

2. Ja sam o stanju i perspektivama gradjanskog protesta u nas pokusao da razmisljam iz pozicije tipicnog gradjanina koji je nakon neuspelog (!?) gradjanskog protesta bacen iz odusevljenja u ocajanje izgubio strpljenje i gusi se u nemocnom besu, recju, iz pozicije coveka kome je, naprosto, doslo »dovde« zbog kabadahijske vlasti i podanickog puka.

2. 1. Takav covek, a srecemo ga i oko nas i, makar povremeno, u sebi samima, nalazi se izmedju sledecih mogucnosti:

2. 1. 1. Prvo, on moze da, cekajuci spas od azdaje ovoga rezima izvana, npr. od sv. Georgija, pokusa individualno bekstvo u neku privatnu zaokupljenost; no, pokazuje se na nasim bliznjima da je danas mirna predanost poslu ili hobiju unapred onemogucena, pa se pokusaj takvoga bekstva zavrsava u zacaranom krugu apatije i depresije. Pokusaj izbavljenja onda je hvatanje za ocajnicku pomisao o svrsishodnosti neke jednokratne teroristicke akcije, iliti - ne daj boze - tempiranog preddemokratskog udara nekog mladog prosvecenog pukovnika; no, taj nas pokusaj u krajnjem ishodu jos dublje gura u ocajanje i u ozbiljne psihosomatske poremecaje, personalne i kolektivne.

2. 1. 2. Druga mogucnost je kakav-takav angazman. Posle proslogodisnjeg iskustva gradjanskog protesta, ispostavilo se da se bar deo kolebljive i nestalne entuzijasticke energije i gradjanske volje mora sacuvati institucionalizacijom spontanog emancipatorskog okupljanja. To prosto znaci da pojedinac moze stati pod krov ove ili one vec postojece organizacije, ili pak pristupiti osnivanju neke nove. Kako god okrenemo, takve organizacije su ili partije ili nevladine organizacije (gde sada svrstavam i sindikate). Najzad, nacelno je moguc i neki personalisticki angazman, ali on ima smisla samo ako je pojedinac o kome je rec i sam vec neka vrsta institucije, sto se dogadja veoma retko. Prema standardnoj podeli javnoga i politickoga rada, trebalo bi da politicke stranke porade na brzoj promeni autoritarnog rezima u demokratski, a da nevladine organizacije otpocnu dug posao stvaranja gradjanskog drustva, izmedju ostalog, i putem obrazovanja za demokratiju, neophodnog upravo tamo gde se misli da se vec sve zna.

3. Institucionalizacija ima svoje dobre i lose strane.

3. 1. Dobre se pokazuju upravo sada, kada smo na najnizoj tacki i licnoga entuzijazma i gradjanske volje. Naime, ne samo da je deo one uzorne energije sacuvan i stavljen u trajniju delatnu formu, vec je u izvesnom smislu onaj ko je angazovan gotovo onemogucen da, u trenucima zamora i neuspeha, digne ruke od svega, da odustane i pobegne ravno u rezignaciju, ili u Savu (Nisava nije pogodna, jer nema odgovarajucu »demokratsku« dubinu). Poznajem tu situaciju i iz sopstvenog iskustva. Tacno je da se ona moze opisati onom narodnom »Dala baba dinar...«, ali, doista, ne moze se tek tako ostaviti jedan ozbiljno zapocet, i vazda nedovrsen posao, sve i kad bi medju nama bilo vise mladih - a svesnih da oni koji imaju pred sobom vise godina zivota mogu vise i izgubiti od nekrofilne vlasti, i da ce sopstvenu slobodu i dostojanstvo morati da izbore - sami.

3. 2. Losa strana institucionalizacije jeste, izmedju ostalog, i u tome sto su institucije i organizacije sklone da pre ili kasnije pocnu da se bave samima sobom. Ta obuzetost je isprva diktirana neznanjem, neiskustvom i nepostojanjem bliskih uzora, potom sve zescim materijalnim problemima, rascepom izmedju dobrovoljnog rada i nuzne delimicne profesionalizacije i, najzad, unutrasnjim kadrovskim problemima. Rec je o situaciji koja je u nekim partijama vec dobro poznata i koja sada pocinje da zahvata nevladine organizacije. Normalno je da se radi na formiranju, sirenju i jacanju mreze tih organizacija, ali nije dobro kada se od drveca te mreze vise ne vidi suma demokratije, odnosno kada se demokratske institucije od sredstava demokratizacije pretvore u samosvrhu, u nacin resavanja sopstvenih materijalnih, drustvenih, pa i dusevnih problema clanova.

Zbog toga sam na pocetku i pomenuo uzorno drzanje Republike, koja i sopstveni jubilej koristi kao povod za raspravu o samoj »javnoj stvari« do koje nam je stalo. I ja, uostalom, mislim da ovaj rezim svakako treba razoriti.