Broj 190

Otpori kritickom misljenju

U okviru projekta Republike o razvoju i zaprekama kritickog misljenja predvidjena su, pored analitickih tekstova i dokumenata, i kazivanja ucesnika u konkretnim zbivanjima. U ovom broju objavljujemo kazivanja Jagosa Djuretica, nekadasnjeg urednika casopisa Gledista a potom direktora izdavackog preduzeca »Filip Visnjic«, poznatog i po uglednim bibliotekama »Libertas« i »Albatros«.

Ocekujemo siru saradnju ucesnika u vaznijim dogadjajima u vezi sa nasom temom.

Cenzura i autocenzura

Vec je 1963. zacet proces drustvene kritike, sto je dalo podsticaj da se Gledista transformisu u casopis za drustvenu kritiku i teoriju, sto je bilo naznaceno i u njegovom podnaslovu. Za mnoge politicare taj podnaslov bio je crvena marama, ali kako je u to vreme nastalo opste otopljavanje i liberalizacija, i u samom rezimu javila se ideja da bi se podrska otopljavanju mogla dati samim postojanjem ovakvih casopisa. Ali, posle nekoliko brojeva, javila se reakcija. Veljko Vlahovic, tadasnji predsednik Ideoloske komisije CK SK Jugoslavije izrazio je zelju da prisustvuje sastanku Redakcije Gledista. Ostace mi neizbrisivo secanje na taj sastanak jer je Vlahovic izlaganje poceo recenicom: »Ne zaboravite, drugovi, da mi nismo izgubili vlast i da nismo spremni da je predamo«. To je delovalo sokantno i mozda je to razlog sto tadasnji glavni urednici Svetozar Stojanovic i Zika Berisavljevic nisu nasli nacin da mu pariraju. Plaseci se da ne bude ugrozena koncepcija casopisa, oni su oprezno nastojali da amortizuju njegovu zestinu. Meni se ukazala ideja da okrenem smer razgovora jednim malim lukavstvom. Poceo sam recima »kako sam se nadala, dobro sam se udala«, zeleci da mucnu atmosferu relaksiram i platformu za razgovor ucinim ravnopravnijom. Rekao sam da smo mi intelektualci koji su ozbiljno shvatili demokratske principe nase zemlje, demokratsku posebnost Jugoslavije medju ostalim socijalistickim zemljama i da svojim ponasanjem zelimo da podupremo razvoj koji je zasnovan na programu Saveza komunista. Takodje sam rekao da je demokratizacija nezamisliva bez drustvene kritike i da je normalno da postoji ovakav casopis koji ce se suocavati sa otporima demokratskom razvitku. Vlahovic je to primio dobro i razgovor je dalje tekao u pravcu koji nam je dao za pravo da koristimo slobodu kritickog misljenja koja proistice iz sloboda koje su tada bile proklamovane.

Disidentsko gnezdo
Moj zamenik Kosta Nenezic pricao mi je kakva je bila potera za casopisom Filozofija. »Strpali su me u auto i odvezli u Gradski komitet. Cuo sam zamor iza vrata koja su se otvorila. Video sam Sasu Gligorijevica, Petra Stambolica, Drazu Markovica kako vecaju o Vlahovicevoj sahrani. Sasa Gligorijevic me uhvatio za grudi i povikao 'neka vas direktor podnese ostavku zbog antisamoupravnog ponasanja'. Rekao sam mu 'druze Sasa, sa tim covekom radim osam godina, svi ce potvrditi da on nije takav'. 'Nije vazno, on je deveti (uz osam otpustenih profesora sa Filozofskog fakulteta) - to je disidentsko gnezdo'. Posto sam rekao da ja tu odluku necu moci da sprovedem, oni su se povukli. To cine uvek kad vide da ce pretrpeti neuspeh.«
O tome kakva je atmosfera vladala u drustvu svedoci i cinjenica da Nenezic nije sa mnom hteo da o otimanju casopisa i njegovom »odlasku« u komitet razgovara u kuci, nego me je odveo u Kosutnjak. Poceo je da govori tek kad smo izasli iz automobila. »Sad sam shvatio da sve znaju i da do svih podataka dolaze prisluskivanjem«, rekao mi je Nenezic.

Sloboda kao taktika

U to vreme nije bilo reci ni o kakvim sustinskim politickim slobodama posto je rezim samo popustao stege i napustao ideju da drzava i partija kontrolisu svaku pojedinost. Ali smo kasnije iz Brozovih izlaganja shvatili da je to zapravo bila taktika. Jer, u jednom susretu sa ruskim ambasadorom on je rekao »mi intelektualce pustimo da se malo bave kritikom ne bi li izmilela koja glava iznad vode da je mozemo udariti maljem«.

Sto se Veljka Vlahovica tice, on je imao primedbe na neke objavljene tekstove, narocito na tekst Milovana Danojlica o poltroneriji, koji je objavljen u Delu. Tekst je zestoko povredio osecanja nekih mocnika posto je Danojlic napao sefove koji prouzrokuju poltroneriju i koji uzivaju u poltronskom odnosu umnozavajuci pleme poltrona. Vlahovic je upitao »zasto, drugovi, ne biste na to reagovali i to ne samo kada je u pitanju ponasanje visokih rukovodilaca?«. Na informaciju Zike Berisavljevica da »upravo Jagos pise za sledeci broj polemiku sa Danojlicem« Vlahovic je odgovorio da je zadovoljan, tekst je objavljen, ali je izazvao razocaranje. Ja sam, naime, polemisao sa Danojlicem ne osporavajuci njegovu tvrdnju da sefovi proizvode poltroneriju. Stao sam na stanoviste da poltronerija proistice iz ukupnih drustvenih odnosa i da se moraju menjati sustinski uzroci fenomena poltronerije i da u tim izmenama moraju da ucestvuju i sami poltroni, kao ona druga, ponizena strana. Njihov polozaj uporedio sam sa odnosom klasa u drustvu.

Vlahovic je zeleo da ga prati imidz slobodoumnog coveka, sto se vidi i iz cinjenice da je ucestvovao na skupu »Marks i savremenost« koji je odrzan u Novom Sadu (1964). Kao i svi drugi, podneo je referat, ali je prosao veoma lose jer ga je, uz jos neke, Gajo Petrovic sasekao. Petrovic je pokazao da Vlahovic uopste ne razume problem alijenacije koja je bila tema skupa, i hteo je da poruci da politicari ne treba da se mesaju u filosofiju, nauku i drustvenu teoriju, koje su podrucje slobode.

Zavladala je konsternacija. Moze se govoriti o nasim navikama da u partijskim rukovodiocima gledamo nedodirljive bogove i da smo vremenom postali skloni autocenzuri, sto nas je pratilo tokom celog tog perioda, a u nekim elementima tome podlezemo i danas.

S druge strane, Veljko Vlahovic je doziveo sarkasticnu kritiku svojih drugova zbog pokusaja stupanja u dijalog »sa njima«, kako su nas zvali.

Domar
Dok je Kosta Nenezic ispitivan gde se nalazi Filozofija, trajala je potraga za licnoscu koja ce otvoriti ulazna vrata u »Filipu Visnjicu«. Nacelnik SUP-a koji se prezivao Bokan pitao je ko je domar preduzeca. Odgovoreno mu je da se zove Milan Vekic. »Deder pogledajte za Vekica«, rekao je. Ubrzo je dobio odgovor da je Vekic bio u vaspitnom domu za maloletnike u Krusevcu, sto znaci da ima dosije. »U zgradu cemo uci bez problema, ako je tako«, rekao je nacelnik SUP-a.

Simbioza nespojivog

Redakcija Gledista je po tradiciji koja je dosta dugo bila postovana, bila sastavljena uvek od dve struje. Predstavnika u Redakciji imenovali su CK omladine Srbije i Beogradski univerzitet. Oni koje je imenovao CK omladine, bili su povezani direktno sa CK-om i osecali su potrebu da stite liniju Saveza komunista. A oni sa Univerziteta su bili u tom smislu mnogo manje obavezni, imenovani su slobodoumniji intelektualci. Tako da je redakcija funkcionisala kao redakcija sastavljena na »dvopartijskom« sistemu. Mada ne bi trebalo misliti da je razlika bila sustinska. Svi smo mi tada verovali u »socijalizam sa ljudskim likom«, u pobedu samoupravne koncepcije i dugo smo mislili da je ono sto se javlja kao otpor demokratizaciji - neka vrsta devijacije. Trebalo nam je mnogo vremena da shvatimo da u drustvu nije bilo sustinskih promena. Ocekivali smo demokratski razvoj, pa smo se zaklinjali u norme koje su bile liberalnije nego sama praksa. To je i bilo uporiste Gledista koje je trazilo vise slobode i odupiranje rezimu. Ona druga struja bila je odgovorna, ali ni nju nisu cinili sasvim birokratizovani ljudi, inace se ne bi moglo raditi.

Casopis ipak nije uspeo da postane ono sto smo hteli, da bude casopis za drustvenu kritiku i teoriju. Ipak smo stalno trpeli kritike i ogranicenja. Desavalo se da se izbacuju tekstovi. Iz mog teksta o Korculanskoj letnjoj skoli koja je odrzana 1965. godine o temi »Sta je istorija« izbaceno je dve trecine sadrzaja.

Mislim da smo vec tada kao jedna manje-vise formirana intelektualna zajednica u Beogradu poceli da raskidamo sa iluzijama. Vera se postepeno razarala, kako u Redakciji, tako i medju mojim prijateljima.

Kada je o represiji rec, karakteristicno je ono sto se dogodilo sa mojim tekstom koji je bio osvrt na Korculansku letnju skolu i temu »Sta je istorija«. Napisao sam veoma kriticki intoniran tekst; on je prosao redakcijsku recenziju, casopis je prelomljen, ali je tadasnji urednik Bozidar Perkovic iz nekog razloga prelomljeni casopis stavio u tasnu. Na moje pitanje zasto je to uradio odgovorio je »treba da se vidim sa Cicom (Milojkom Drulovicem, tada predsednikom Ideoloske komisije CK Srbije), hoce nesto da pogleda«. Na sastanku Redakcije, Perkovic je rekao da postoji problem sa mojim tekstom i da iz njega mora da ispadnu dve trecine. »Sve je to obelezeno i molim da se ne sporimo.« Nisam se slozio, rekavsi da podnosim ostavku i otkaz na radno mesto. Tu uvredu nisam mogao da podnesem. Na mojoj strani bio je drugi glavni urednik, Ljuba Stojic, ali je on bio nemocniji jer je bio predstavnik slobodoumnije struje koja nije imala nigde oslonac sem u samoj sebi.

Zahvaljujuci ubedjivanju Ljube Stojica i Branka Pavlovica koji su sa mnom ostali cele noci, odustao sam od ostavke, ali sam ostao sa osecanjem porazenosti.

Telefon sa »bubom«
Pre nego sto su oteli casopis Filozofija, pokusali su da ga zabrane, ali nisu mogli posto casopis zvanicno nije objavljen. Trazili su primerak od mene, ali ga nisam dao jer casopis nije zavrsen. Culi smo da je casopis odstampan, rekli su mi. Odgovorio sam da casopis bez korica ne moze da se smatra odstampanim. Rekli su mi onda da »drug Veljko pre smrti hoce da vidi casopis. Jesi li ti komunista«, pitali su. Rekao sam da to nema veze sa obavezom da dam casopis i da ga cak ni javni tuzilac jos nije dobio. Onda se tehnickom direktoru javio tuzilac i trazio casopis bez korica. »Obecao sam mu, to je tuzilac«, rekao mi je tehnicki urednik. Odgovorio sam tehnickom: »Sada ces sa tog istog telefona, sa istog broja da kazes tuziocu da sam zabranio da se iznosi casopis pre nego sto se odstampa«. To je i uradio, seca se Jagos Djuretic.

»Samoupravni« gangsterizam

U stampariji izdavackog preduzeca »Filip Visnjic« stampan je casopis Filozofija. To je bilo 1975. godine, kada je grupa profesora izbacivana sa Filosofskog fakulteta, zbog njihovog kritickog pogleda na drustvo. Ta grupa profesora, pak, dobila je veoma povoljne ocene u vidu referata koje su dali intelektualci - profesori univerziteta - iz Ljubljane, Zagreba, Splita, Zadra, Titograda i Beograda. Casopis je stampao upravo te referate.* To je zasmetalo rezimu i putevima koje nije bilo tesko dokuciti politicki rukovodioci su saznali da je materijal u stampi. Trebalo je da se casopis jos samo ukorici. To, medjutim, nije uradjeno jer se Redakcija zbog »krtice« koja je ubacena, podelila na dve struje i sporila o tome ko ce da potpise taj broj casopisa. Dao sam nalog da se casopis zakljuca u jednoj prostoriji dok se ne resi problem i na koricama odstampa sastav Redakcije. To je bilo 8. marta (na dan smrti Veljka Vlahovica i Ive Andrica; ali je vest o smrti naseg nobelovca objavljena kasnije, jer je prednost data politicaru). Moj zamenik, Kosta Nenezic, pozvan je u Opstinski komitet SK. Tek cu sutradan saznati, kada je on dosao k meni kuci, da je casopis otet iz zakljucanog preduzeca i zakljucane prostorije i da ga je pokupila vrhuska opstine: predsednik Skupstine opstine Munir Lasic, predsednik Opstinskog komiteta SK Vojin Moraca, predsednik sindikata Nenad Susnjar, predstavnik omladine, Socijalistickog saveza i nacelnik SUP-a. Nacelnik SUP-a je u direktnom kontaktu sa domarem obezbedio da se preduzece otkljuca. Oni su od Koste Nenezica, koga su vodili kao taoca, trazili da im kaze gde se nalazi casopis. Posto ovaj to nije znao, poceli su da obijaju sva vrata redom. Posto su nasli casopis, stavili su ga u kombi i odvezli. Uzeli su cak i signalni primerak iz mog stola i stolova tehnickog urednika i mog zamenika Koste Nenezica. Srecom, jedan primerak sam poneo kuci i on je sacuvan. Nikada nisam saznao sta se desilo sa tirazom casopisa.

Istoga dana u preduzecu je odrzan sastanak partijskog aktiva koji se do tada nikada nije sastajao, niti sam ja znao ko je sve clan partije, posto u preduzecu nismo imali organizaciju SK. Ja na taj sastanak nisam pozvan »da ne bi bio uznemiravan«. Ali su me »uznemirili« sutradan, i to u nedelju, kada su me pozvali na razgovor. Predsednik komiteta Moraca rekao mi je da sam napravio ozbiljnu politicku gresku zato sto sam stampao casopis Filozofija »koji je protiv naseg drustva«. Posto sam ocekivao takvu optuzbu, stavio sam partijsku knjizicu na sto rekavsi da je moj zadatak da obezbedim posao za preduzece i da nemam obavezu da cenzurisem tudje tekstove. Dodao sam da u ovom trenutku stampam knjigu adventisticke crkve, bilten Predsednistva SKJ i casopis Filozofija. Tada je Munir Lasic konstatovao da »nije Jagos napravio gresku nego smo mi povredili ustav jer smo upali u preduzece i oteli casopis«. Rekli su mi takodje da je partijski aktiv preduzeca odlucio da sazove zbor radnika »Filipa Visnjica« na kojem ce zahtevati da se osudi direktor i da se ne stampa vec odstampani casopis! Zahtevacemo da se ne suprotstavljas odlukama, rekli su.

Sutradan su me u preduzecu docekali kao da sam na smrt osudjen. Vec su se oprastali od mene. Na sastanku sam rekao da smo casopis stampali u skladu sa zakonom, da partija misli da se tekstovi suprotstavljaju samoupravnom razvitku i da se mora uzeti u obzir cinjenica da su prostorije obijene i da je casopis otet, a da su organi duzni da nadoknade stetu. Na to je tehnicki direktor dobacio »valjda mozemo da trosak podnesemo sami«. Rekao sam da je partija bogatija od nas, dok su trojica iz opstinskih i partijskih struktura uglas doviknuli »ne, to ce da plati drustvo«.

Priredila Olivija Rusovac

_________

*) Rec je o grupi profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu koju je Tito oznacio kao »krivce« za »kvarenje omladine« i studentski bunt; oni su, posle dugotrajne i raznovrsne kampanje, udaljeni sa fakulteta, odlukom Narodne skupstine Srbije. Pre toga, organi fakulteta su usvojili referate o svakom od njih pojedinacno, tako da su odlukama nadleznih organa oni ostali na svojim izbornim i radnim mestima. Autori referata su: Ivan Kuvacic, Cvetko Kostic, Antun Zun, Vasilije Krestic, Ivan Stajnberger, Predrag Vranicki, Vasa Cubrilovic, Vojislav Stojanovic, Svetozar Radojcic, Dusan Pirjevec, Veljko Korac, Vojin Milic, Gajo Petrovic, Zdravko Mlinar, Predrag Ognjenovic, Rudi Supek, Srdjan Vrcan, Svetlana Knjazev-Adamovic, Jovan Arandjelovic, Miodrag Rankovic, Branko Bosnjak, Branko Horvat, Milan Kangrga, Relja Novakovic, Lazar Trifunovic, Joze Goricar, Gorazd Kuselj, Dejan Medakovic, Jovan Marjanovic, Bosko Gluscevic, Danko Grlic, Marija Brida, Radmila Sajkovic, Nikola Rot i Eva Berkovic.

Videti o tome: Nebojsa Popov, Contra fatum. Slucaj grupe profesora Filozofskog fakulteta (1968-1988), »Mladost«, Beograd 1989.

Posaljite nam vas komentar