Kultura otpora*

Ljudi koji su se sezdesetih i sedamdesetih godina okupljali oko Srpskog filozofskog drustva, Udruzenja knjizevnika Srbije i Socioloskog drustva Srbije, casopisa »Filozofija«, »Praxis", "Delo«, »Knjizevne novine«, »Gledista«, »Polja«, Korculanske letnje filozofske skole, Zimskih filozofskih susreta Srpskog filozofskog drustva, Strazilovskih susreta, Kino-kluba Beograd, Ateljea 212, listova »Student«, »Vidici«, »Susret«, kucnih »otvorenih univerziteta« i drugih sredista okupljanja disidenata i kriticke inteligencije, cinili su prepoznatljivu ljudsku i intelektualnu zajednicu koja je, u svom vremenu, branila vec pomenuti Salutatijev program, tj. trajne vrednosti nepatvorenog humanizma i svake obnove ljudske zajednice. Oni su razvili osobenu kulturu otpora, koja je pred silama staljinisticke represije i tiranije, u jugoslovenskoj verziji, branila dostojanstvo ljudsko i misaono, slobodu, pravo na razlike, pravo na istinu, ljudska prava i smisleni zivot. U ime humanistickih vrednosti branjena je vera u ljudsku prirodu i moc razuma i njihovu sposobnost da ostvare ljudski svet i progres. U ime liberalnih vrednosti branjena je vera u neotudjiva prava pojedinca da se u celini ostvari kao suverena, racionalna individua. U ime demokratskog socijalizma, »socijalizma sa ljudskim likom«, poricane su oficijelna ideologija i vlast kao nevesto maskirana (»samoupravna«) staljinisticka despotija i jednopartijska uzurpacija zajednice. U ime svestranosti i punoce zivota, kao sustinskog cilja filosofije i kulture - a posebno knjizevnosti - zahtevalo se zivljenje u istini i slobodi. Iz ove konvergencije i ovog plurala demokratskih teznji i probudjenog kritickog duha obnavlja se nasa, ma koliko tanka, demokratska tradicija i uporiste za konfrontaciju sa ogoljenom silom rezima. Koliko su tadasnje kriticke rasprave medju inteligencijom dokumenat proslosti a koliko ishodiste i sredstvo koje je omogucilo da se odredi nase tadasnje odstojanje od te proslosti, pokazace i rasprava koju cemo voditi ovde i sada medju nama.

Tih dvadeset i vise godina koje su ostale za nama, za ucesnicima Zimskog filozofskog susreta u Vrnjackoj Banji, iz februara 1973, tamnilo je i poricalo kriticki duh sa nasih prostora surovom represijom i retkom revnoscu vlasti da se obracuna sa drukcijim misljenjem. Brojna hapsenja, isterivanja iz sluzbe, gubitak i zabrana posla i zanimanja, policijski nadzor i oduzimanje pasosa, zabrana knjiga, filmova, pozorisnih predstava, izlozbi i casopisa, javnih skupova i gradjanskih udruzenja, pretnje i ucene medijskim kampanjama, preventivna cenzura u vidu »moralno-politicke podobnosti« i »posebnog drustvenog interesa«, i druge mere gusenja sloboda i likvidacije, bili su pratilac svakog istinskog intelektualnog angazmana i nekomformizma. Nasuprot manjinskom sloju pobunjenih, nepomirljivih i nezavisnih, stoji - nazalost - pretezuci sloj tzv. najamnicke inteligencije, »tehnicara vlasti«, koja je svojim »pevanjem i misljenjem« i te kako relevantna za odgovor na pitanje do koje je mere, danas i ovde, demokratija predstavljala ili predstavlja dominantan oblik vladavine. Dok su neki pesnici pevali ode politickoj policiji, ili delegatskom sistemu, filosofi velicali »partijsku liniju« i lazno samoupravljanje, istoricari izmisljali dobijene bitke i pobede i »istorijske« partijske kongrese, utesno je bilo saznanje da na drugoj strani jos uvek ima nepokorenih, buntovnika i meteznika, onih kod kojih svest o istoriji, o knjizevnosti, o filosofiji kao ocovecenju coveka i oslobodjenju coveka nikada nije ni slabila ni prestajala. Ove druge kao da je tesio pravi znalac veza knjizevnih disciplina i filosofije - Petrarka - svojim pohvalama vrlini, ljubavi, borbi protiv poroka i uverenju kako »nikada ostroumnost uma nece naci put zatvoren za nova istrazivanja. Budimo zato spokojni: nas trud nece biti uzaludan«. Filosofija, istorija i knjizevnost zivece uvek u onoj komplementarnosti koja dise sa upitnoscu pred svetom i covekom, i gde su pitanja (kako kaze Jaspers) uvek bitnija od odgovora, a svaki se odgovor ponovo pretvara u novo pitanje, i gde su nase zablude hrana promisljanja, stalna tacka postojanja.

__________

*) Iz: Trivo Indjic, Za novo prosvetiteljstvo, Institut za evropske studije, Beograd 1997, str. 195-197.