Broj 190

Poljska 1968.

Dogadjaji 1968. ili Mart bili su neka vrsta katarze za naciju

Godina 1968. je kao skup odredjenih dogadjaja u Poljskoj zapocela ranije nego u Evropi, 8. marta. Na terenu Varsavskog univerziteta u ulici Krakovsko psedmjesce ili u samom centru Varsave. Kako nedavno objavljeni dokumenti Sluzbe drzavne bezbednosti kazu, jedan broj studenata poceo se okupljati oko Adama Mihnjika i Henrika Slajfera. Sluzba drzavne bezbednosti ih odmah povezuje sa zapadnim diverzantskim centrima, pre svega sa pariskom Kulturom i radiom Slobodna Evropa. Vodjama »grupe« na terenu Univerziteta smatrani su pre svega Jacek Kuronj i Karol Modzelevski, a i neki drugi profesori, kao Bronjislav Backo, Zigmunt Bauman, Vlodjimjez Brus, Lesek Kolakovski, Janjina Zaksevska. Razlog okupljanja bila je zabrana Mickjevicevih Zadusnica na sceni Narodnog pozorista u Varsavi u reziji Kazimjeza Dejmeka. Premijera Zadusnica izvedena je decembra 1967. Odmah je proglasena delom uperenim protiv Sovjetskog Saveza. Ruska ambasada u Varsavi trazila je izbacivanje izvesnih mesta, tacnije aluzija na ruski carizam u DzIDz veku. Zadusnice su napisane u DzIDz veku. Njihov autor, najveci poljski pesnik Adam Mickjevic, proveo je nekoliko godina u progonstvu u Rusiji, zbog pripadnosti tajnoj omladinskoj organizaciji Filomati.

Kako je pocelo

Januara 1968. Adam Mihnjik i Henrik Slajfer dali su intervju pariskom Mondu, u kojem su objasnili sta se dogadja u Varsavi. Odmah posle toga Severin Blumstajn, Irena Grudjinska, Barbara Torunjcik i Boguslav Blajfer poceli su sakupljati potpise medju studentima za peticiju koju ce uputiti Sejmu, odnosno izraziti protest zbog »Raskida sa naprednom tradicijom poljskog naroda«. Sakupljeno je 3145 potpisa. Za ono vreme ogroman broj. Grupi studenata prikljucili su se i neki pisci.

Sedmog februara odrzan je sastanak Uprave poljskog PEN-cluba, na kojem je Antonji Slonjimski izneo rezoluciju u kojoj je ukazivao na opasno zaostravanje cenzure u Poljskoj, koja ugrozava nacionalnu kulturu. Trazio je da merodavni cinioci razmotre ovo vazno pitanje kulturne politike zemlje.

Devetog februara rektor Varsavskog univerziteta, Stanislav Turski, obavesten je da su studenti Adam Mihnjik i Henrik Slajfer u istraznom zatvoru zbog pruzanja »laznih informacija« stranim novinarima. Rektor je zatrazio intervenciju ministra prosvete. Dok je cekao prijem kod ministra, Varsavom je poceo kruziti letak izrazito antisemitskog sadrzaja u vidu stiha, ispod kojeg je bio potpisan Roman Dmovski.1 Letak se poceo tretirati kao provokacija.

Sto su ljudi vise radili manje su zaradjivali i uopste manje imali

Dvadeset sestog februara studenti su se obratili istoricaru i piscu Pavelu Jasenici da posreduje u zakazivanju sastanka Uprave Udruzenja poljskih pisaca, na kojem ce se razmotriti pitanje antisemitizma na VU. Sastanak je odrzan 29. februara. Prvog marta ministar prosvete je obavestio rektora VU da su studenti Adam Mihnjik i Henrik Slajfer iskljuceni sa Univerziteta. Treceg marta Jasenica je uputio pismo rektoru VU, apelujuci da se iskljuceni studenti vrate na Univerzitet.

»Grupa« okupljena oko Jaceka Kuronja odlucila je da za 8. mart u 12h sazove miting u dvoristu Univerziteta. Miting je bio posvecen odbrani demokratskih sloboda u Poljskoj. Okupilo se oko 1000 studenata. Neki su vikali »dole komunizam«, »dole gestapo«, »sloboda i demokratija«, ali su pevali i drzavnu himnu i Internacionalu. Trazilo se oslobadjanje Mihnjika i Slajfera, kao i jos osmorice manje poznatih studenata, kojima je takodje pretilo izbacivanje s Univerziteta.

Devetog marta studenti su se uputili pred rektorat zahtevajuci da se pojavi rektor. Dok su pregovarali sa prorektorom VU u dvoriste su usli autobusi s »radnicima«. Pregovaracka grupa zapocela je pregovore i sa njima. Oko 14h njihovi autobusi su poceli napustati prostor Univerziteta. Dok su odlazili studenti su ih gadjali grudvama snega i kamenicama. Pola sata kasnije na isti teren usla je policija ZOMO2 i oko 300 policajaca ORMO3, koji su, primenivsi pendreke, »uveli red i mir« na Univerzitetu. Akcija je trajala oko cetiri sata, jer su se studenti razbezali po okolnim ulicama. Zapravo, smirivanje je trajalo do 23h, jer se u medjuvremenu prosirilo na druge delove Varsave. Varsavskim studentima pritekli su u pomoc studenti iz drugih gradova, ali su njihovi autobusi zaustavljani, studenti prebijani i vracani. Slicno se policija ponela i prema stranim novinarima. Uhapseno je 45 studenata.

Socijalno zaledje

Novembra 1967. sirom Poljske - redovi. Dugacki. Od rane zore. Posebno ispred mesara. Ljudi stvaraju rezerve hrane, narocito secera, brasna, kase, a, kada nadju, i mesnih preradjevina. Zbog rasta cena upravo prehrambenih proizvoda, a i poskupljenja niza drugih stvari, koje ce uticati na vec veoma nizak standard Poljaka. Govori se i o devalvaciji. Sve to, naravno, izaziva strah i uznemirenost. Time pocinju da se bave partijski komiteti, od lokalnih do centralnog. Pocinje da se prica o strajkovima, cak o generalnom strajku ili »kontrarevoluciji«. Vise niko ne slusa objasnjenja vlasti da je do nestasica doslo zbog pojacanog izvoza. Na drugoj strani, stalno se govorilo o efikasnosti rada u svim domenima, posebno u industrijskim gigantima, celicanama, rudnicima, tekstilnoj industriji, brodogradilistima. O efikasnosti koju nisu pratile odgovarajuce zarade, cak naprotiv. Sto su ljudi vise radili manje su zaradjivali i uopste manje imali. Nezadovoljstvo je raslo. Na kraju je to postao »neresiv problem«. Poceli su i strajkovi. Najpre u vidu pauza od 20 minuta, pola sata. Kao upozorenje. Pored strajkova pojavljuju se brosure i leci. Otvoreno pozivaju na pobunu. Ne samo zbog nestasice mesa. To vec postaje opasno. Vlasti jednostavno nisu naviknute na neposlusnost. Naime, posle 1956, ili Poznanjskih dogadjaja, u Poljskoj je vladao relativan mir. Izgledalo je da se stvari sa Gomulkinim povratkom na kormilo drzave popravljaju. Kako do reformi sistema nije doslo, usledilo je nezadovoljstvo. U svim domenima. Studentski protesti vec su se iz Varsave preneli na druge vece i manje gradove: Krakov, Vroclav, Poznanj, Lublin, Gdanjsk, Katovice, Zelenu Guru i dr. Cak su organizovane manifestacije u mestima gde studenata nije bilo. Petnaestog marta oko 2000 osoba demonstriralo je u Legnici. Demonstracije su kao i drugde razbili odredi milicije i ORMO-a. Po desetak osoba, takozvanih vodja, hapseno je i zadrzavano u zatvoru. Pre svega zbog kontakta sa Varsavom. U stvari, bio je to refleks ciste solidarnosti, koja ce se razviti tek desetak godina kasnije. Opozicije ili organizovane opozicije tada jos nije bilo, ali pojavljuju se prve »neformalne grupe«. U panici, vlasti, posebno partijski komiteti, pribegavali su intervenciji policije ili nedozvoljavanju da se izlazi na ulice i tamo demonstrira. Kako se nesto moralo i dopustiti, dopusteno je okupljanje unutar radnih organizacija, fabrika i skola. I tadasnje diskusije u zatvorenom prostoru bile su uobicajene. S pozicija socijalizma. Diskutanti su, medjutim, bili obelezavani, praceni, stanovi su im pretresani. S tim sto policija jos uvek nije ulazila u fabrike, preduzeca, univerzitete. Ili, ako je ulazila, nije se dugo zadrzavala, niti se ponasala drasticno, kako ce to uskoro poceti da cini. Izuzetak je Jagelonski univerzitet u Krakovu, gde su u najstariju zgradu univerziteta, Collegium Maius, bacali suzavac koji se danima osecao.

Drasticne mere nisu primenjivane toliko zbog vredjanja poljskih, vec sovjetskih vlasti. Pojavljivala se parola: »Preziveli smo potop svedski, prezivecemo i sovjetski«. Za najvise vlasti, koje su u Ustav unele clan o vecnom poljsko-sovjetskom prijateljstvu, to je bilo neoprostivo. Drskost je morala da se kazni.

Kako je bio potreban krivac, on je nadjen u Jevrejima

(Zlo)upotreba antisemitizma

Za svaki problem, situaciju, komunisticke vlasti smisle uvek neko resenje. Da bi pobunu studenata i inteligencije, na jednoj strani, i radnika, na drugoj, neutralisale ili potisle u drugi plan, zapocelo se sa antisemitskom kampanjom. U Poljskoj, u kojoj gotovo da nema Jevreja. Ali, kako je bio potreban krivac, on je nadjen u Jevrejima. Stvar su pripremili Mocar, ministar unutrasnjih poslova Poljske, sluzba drzavne bezbednosti i izvesni partijski centri. Trebalo je pokazati da je posleratna Poljska jedinstvena i da je niko ne sme razjedinjavati. Poljska je i suverena drzava koja sama donosi odluke. Najbolje po sebe.

Medjutim, Poljska je od 1945. do 1989. bila nesuverena drzava. Zavisila je od moskovske centrale. Ova je odredjivala stepen gradjanskih sloboda, ulogu Crkve, oblik ekonomije i kulture. Ova je odredjivala ili, tacnije, kontrolisala. Prvih posleratnih godina neposredno, a kasnije posredno. Antisemitizam je spadao u njena oprobana sredstva u borbi za vlast i ocuvanje vlasti. Drustvo ili narod kao ni u Sovjetskom Savezu nije imao nikakvog uticaja na zbivanja ni u jednoj oblasti, niti u donosenju bilo kakvih odluka koje se ticu sudbine zemlje.

Situacija u Poljskoj se ogromno promenila posle 1956. Nestao je svakodnevni sovjetski diktat u vojsci, policiji, privredi, kulturi.

U vreme nemira 1967. i 1968. Poljaci su bili gospodari svoje zemlje. Na partijskim polozajima vec se nalazila druga ili treca garnitura kadrova, koji nisu postavljani direktno iz Moskve. Od povratka Gomulke na vlast do sredine 60-ih godina u Poljskoj je u svakom pogledu bilo mnogo bolje nego u komunistickoj centrali Medjutim, kriza komunistickog sistema pocela je ponovo da jaca totalitarno krilo vlasti. Jer, pored napada na Jevreje usledili su i nista manje zestoki napadi na inteligenciju. Veoma znacajan sloj u poljskom drustvu. Odmah posle rata, kao i u svim drugim komunistickim zemljama, ona je bila desetkovana. Cetvrt veka kasnije ona se nekako oporavila, stavila u ulogu vodja nezadovoljnih.

Sto se Jevreja u Poljskoj tice, oni su posebna prica. Zahvaljujuci toleranciji poljskih kraljeva u Poljskoj su nasli bolje uslove za zivot. Stvorili su svoj svet. Istina tipa geta, ali podnosljiviji nego u mnogim drugim zemljama Evrope, u Spaniji, Francuskoj, Nemackoj i sl. Antisemitizam u Poljskoj je postojao, ali se u svom drasticnom vidu ispoljio tek u DzIDz veku, kada je Poljska bila rasparcana i pod okupacijom. Tu je odredjenu negativnu ulogu odigrala i poljska crkva. Drugi svetski rat i Nemci resili su jevrejsko pitanje u Poljskoj - kako neki Poljaci i neki Jevreji ironicno kazu.

Pored ujedinjenja Poljaka oko pitanja narodne tradicije, u sta spadaju Mickjeviceve Zadusnice, Poljaci su se poceli ujedinjavati i oko uloge Jevreja. Ispostavilo se, toboz, da su komunizam u Poljsku doneli Jevreji. Da su oni osvajaci vlasti. Da su posle 1945. zauzeli sve kljucne polozaje. Da, iako su manjina, vladaju vecinom, Poljacima-katolicima. Na tome su se pomirili komunisti i nekomunisti, cak posle rata veoma proganjani pripadnici Zemaljske armije, unisteno plemstvo, marginalizovana inteligencija, eksploatisano radnistvo, slabljeno seljastvo. Pomirili su se zrtve i krvnici, kako kaze Andzej Scipjorski. Tako da su dogadjaji 1968. ili Mart bili neka vrsta katarze za naciju. Poljska crkva na celu sa kardinalom Visinskim branila je pretucene studente, koji su ocekivali podrsku radnika i seljaka i nisu je dobili, a nijednom reci ili propovedi nije osudila antisemitizam. Zato neki nezavisni intelektualci, posebno pisci poput Herberta, Jasenice, Slonjimskog, Scipjorskog, Martovske dogadjaje nazivaju velikom nacionalnom sramotom. Ako se doda i ucesce Poljske u intervenciji u Cehoslovackoj iste godine, onda je to najveca posleratna sramota.

Nikada propagandna masina sistema nije bila zesca nego marta 1968.

Represivni rezim

Policija koja je usla u dvoriste VU i narusila njegovu autonomiju smatrala je da je pendrecima uvela red i mir i da ce se pretuceni studenti smiriti. Medjutim, i sledeceg dana, 9. marta, doslo je do mitinga u sali Glavne politehnike u Varsavi, a od 11. marta studentska pobuna prosirila se na vecinu univerzitetskih gradova i centara. Svi su izrazavali solidarnost sa varsavskim studentima i zahtevali kaznjavanje milicije zbog brutalnog ponasanja prema studentima, oslobadjanje studenata iz zatvora i vracanje izbacenih studenata na fakultete. Stampa i drugi mediji nisu izvestavali o dogadjajima. Pokusali su da ih precute ili su ih predstavljali po svome. Odnosno, nikada propagandna masina sistema nije bila zesca nego marta 1968. Stvorena je nova verzija novogovora.

Glavna tema napada bili su »nahuskani studenti«, »nahuskani radnici«. Od koga nahuskani? Od intelektualaca, naravno. I to intelektualaca Jevreja, pre svega. To se, po njima, nije smelo tolerisati. I aprila meseca Sejm je javno i ostro osudio »sioniste svih fela«. U celu stvar upleteni su radnici. Radnici koji su »pruzali podrsku« Gomulki ili drugu Vjeslavu. Svakoga dana do kraja marta grupa radnika izrazava je svoju solidarnost, osudjujuci studente i intelektualce, narocito pisce i filosofe. Najglasniji su bili radnici Sleske, jednog od najradnickijih i najindustrijskijih regiona Poljske. Tada se na politickoj sceni pojavljuje nova licnost. Edvard Gjerek, radnik koji je vise godina pre toga proveo na Zapadu. Cetrnaestog marta drzi miting u Katovicama. Govori o tzv. gubitnicima koji se zaklanjaju iza ledja studenata i rovare, hoce da vrate staljinizam u Poljsku. Studenti se ne predaju, ali se njihovi glasovi slabo cuju van zgrada i dvorista univerziteta. Nemaju pristup medijima. Tada nastaje nesto veoma poljsko i novo. Nov vid satire. U stihu. I ona izrazava raspolozenje studenata.

U isto vreme vlasti organizuju mitinge po radnim organizacijama. Na njima se hvale vlasti. Uspesnost njihovog rukovodjenja. Na vidljiv nacin. Putem transparenata. S parolama. Jedna od najcescih, jer se vecina samo umnozava i kruzi sirom Poljske, glasi: »Studenti na ucenje, pisci za pera, sionisti u Sion«.

Sionizam nije bio samo verbalna vec i prakticna stvar. Pocinju cistke. Iako, toboz, svi Jevreji nisu sionisti. One »dobre« zadrzavaju, a one »rdjave« salju u Sion. Salju, tj. urucuju im pasose i putne karte u jednom pravcu, bez mogucnosti povratka, samo sa dva kofera, u kojima nisu mogli poneti ni svoje skolske diplome, ni, recimo, rukopise, cak ni albume porodicnih fotografija. Za kratko vreme, mesec-dva, Poljsku je napustilo sedamdesetak hiljada Jevreja koji su preziveli holokaust ili su rodjeni posle rata. Vecina je otisla u Izrael, mnogi u Ameriku, a manji deo je ostao u Evropi, u Svedskoj, Danskoj, Nemackoj, Austriji. Tako je Poljska konacno postala jednonacionalna drzava. Na veoma jednostavan nacin oslobodjena je svojih visevekovnih »neprijatelja« i razjedinitelja.

Iako su studenti i inteligencija ustali protiv antisemitizma, prozrevsi u proterivanju Jevreja jos jedan trik komunistickih vlasti, koje ne prezaju ni od cega da bi u njoj ostale, marta 1968. pre svega su se bavili Ustavom NRP, samoupravom u skolstvu, kulturnom politikom Poljske, slobodom izrazavanja, okupljanja i manifestovanja svega toga. Kako je u svim sredinama doslo do hapsenja i isterivanja studenata sa fakulteta poceli su nicati studentski komiteti. Oni su, a ne pojedinci, pregovarali sa vlastima. Tako da se s pravom mogu smatrati zacecima demokratske opozicije u Poljskoj. Oni su jedini ustali i protiv intervencije poljske vojske u Cehoslovackoj.

U Poljskoj je krajem 1968. doslo do brojnih sudjenja studentima i tzv. komandosima ili podstrekacima. Sudjenja su se nastavila i 1969. Sudjeno im je zbog ucesca u »tajnim organizacijama«. Na najduzu kaznu osudjeni su Jacek Kuronj i Karol Modzelevski. Dobili su po 3,5 godine zatvora. Da bi opravdale svoje postupke vlasti su donele niz novih zakona na osnovu kojih su se nevini iz politickih razloga mogli kaznjavati. To ce sredinom 70-ih i pocetkom 80-ih postati masovna praksa. Jedinstvena cak i u okviru Istocnog bloka.

U biti, represije za ucesce u Martovskim dogadjajima svele su se na izbacivanje s univerziteta i zatvore u trajanju od nekoliko meseci, jer je cilj kaznjavanja bilo zastrasivanje. Medjutim, stvari su se ipak otele kontroli. Policija se osamostalila. Postala je isto tako znacajan faktor kao i partija. Mada je Mocar, kao jedan od kreatora Martovskih dogadjaja, izgubio. Izgubio je i Gomulka. Na politicku scenu stupio je Gjerek. Obecavao je radikalne promene. Zapad mu je cak poverovao i dao kredite. Ali, ni on se nije usudjivao da se previse osamostali od centrale u Moskvi i posle deset godina igranja na zici otisao je sa scene prepustivsi mesto genseka generalu Jaruzelskom, koji je sledecih deset godina vrlo cesto posezao za slicnim sredstvima ocuvanja vlasti, izmisljajuci neprestano nove neprijatelje i opasnosti po Poljsku. Kada je nastala dvanaestmilionska Solidarnost ili masovna demokratska opozicija i tome je dosao kraj.

Biserka Rajcic

____________________

1 Roman Dmovski (1864-1939), poljski politicar i celni ideolog poljskog nacionalizma, vodj tzv. endecije.

2 ZOMO - Motorizovani odredi gradjanske milicije. Cuveni po zlu u vreme ratnog stanja u Poljskoj.

3 ORMO - Dobrovoljna rezerva gradjanske milicije. Veoma aktivna u vreme postojanja Solidarnosti.

Posaljite nam vas komentar