Sta se to, zapravo, zbilo pre tri decenije kada su neke sudbonosne odluke centara vlasti zacele ovo sto danas imamo - gradjanski rat i raspad jedne drzave

Isti jad i bes dozivljavam i dan danas, posle 25 godina, uz nezadrzive suze i dodatnu gorcinu koju dozivljavam gledajuci nacin na koji su ti narodi i ta zemlja propali dobrim delom zbog onih koji su nas nekad progonili

Danilo Udovicki

Aliji Hodzicu

Sedmi juli devetsto devedeset prve. Nisam hteo da odem iz Beograda avionom kao sto sam dosao, nekoliko dana ranije, na sam dan izbijanja vojnih sukoba u Sloveniji. Krenuo sam umesto toga sa potpuno opustele beogradske stanice. Kompozicija mog voza, »Venecija ekspres«, sastojala se od ravno tri potpuno prazna vagona, bez prve klase. Tog popodneva je Milosevic odrzao svoj verovatno najzlokobniji govor u kojem je, jedva uvijenim recima, rekao: Sloveniju otpisujemo, a sa Hrvatskom cemo da se obracunavamo.

Moja kompozicija od tri vagona i jednog putnika nikada, cinilo mi se, nije sporije milela, kao pogrebni voz jedne lepe zemlje, u svetu jedinstvene po broju naroda, kultura, jezika, religija, pisama, klima, narecja, prirodnih lepota na tako maloj teritoriji, na kojoj su, uprkos vekovnom komadanju, ti narodi ziveli - kad god im je za to pruzena prilika - u medjusobnoj toleranciji i komsijskom druzenju, emblematicno izrazenim kroz obavezno slatko i tursku kafu.

Dok su moja tri vagona polako tonula u noc u pravcu Hrvatske, navirale su mi uspomene: sta se to, zapravo, zbilo pre tri decenije kada su neke sudbonosne odluke centara vlasti zacele ovo sto danas imamo - gradjanski rat i raspad jedne drzave.

Nagovestaji represije

Obzirom na situaciju, a posto mi je upravo tih dana dosao i poziv za odsluzenje vojnog roka, doticni oficir i nekolicina profesora su mi savetovali da se u jedinici nikako ne prijavljujem kao clan SKJ. Ostacu i dalje clan fakultetske organizacije. To ce me zastititi od daljih progona Univerzitetskog komiteta, sto bi u vojsci, kako je tvrdio, bilo katastrofalno - upravo onako kako se kasnije zbilo sa Lazarom Stojanovicem.2

Imao sam nacina da se uverim da su politicke obavestajne sluzbe u vojsci svakako dosta znale o meni i mom clanstvu u »Partiji«, ali to nisu mogle otvoreno da iznesu. Oficiri su mi postavljali pitanja slicna onima koja su kasnije postavljana Lazaru, ali uvek kao »slucajno« i »privatno«, mada nikako bez prisustva potencijalnog svedoka. Nedostajao im je institucionalni okvir koji bi njihovim pitanjima pruzio uverljivu »legitimnost«, a ja sam pak iz istih razloga mogao mnogo lakse da se »pravim lud«. Doduse, ni represija jos nije bila poprimila pun zamah u Srbiji: tek su »skidani« clanovi hrvatskog partijskog rukovodstva. Bilo je to prolece 1971. Iz raznih komesanja oko mene zakljucio sam takodje da sam politicki kadar u vojsci prilicno zaintrigirao netipicnim ponasanjem i neuobicajenim poreklom.

Tako su me, prvo, u obrenovacki garnizon gde sam rasporedjen, dopratila do kasarne dvojica »neprijatelja«, poznatih disidenata sa Filozofskog fakulteta, Sreten Vujovic3 i sam Alija Hodzic, sa kojima sam dotad stanovao; nasuprot tome, nekoliko meseci kasnije, u garnizon me je telefonom pozvao prijatelj, general dr Gojko Nikolis, ne secam se vise kojim povodom, i oficiri su bili vrlo impresionirani.4 Zatim, posto je vojna administracija uporno odbijala da me u spise uvede kao Jugoslovena - po njima je vec tada to bila »nepostojeca narodnost« - izjasnio sam se kao Francuz, sto nisu mogli da mi ospore, ali im je to, bez sumnje, izgledalo pomalo cudnovato.5 Ipak, time sam zaradio privilegiju da mi se poveri prevodjenje Prudona za nekog generala u Beogradu, koji je spremao magisterijum. Kasnije se takodje desilo da u kasarni slucajno naletim na generala Ristica, oca mog tadasnjeg druga, Ljubise Ristica. Zanemarujuci sva vojna pravila o pozdravljanju izmedju vojnika i generala (nisam ih bas najbolje ni znao), prosto smo se srdacno rukovali u prisustvu oficira i pukovnika garnizona. Bila je noc, pa im nisam video izraz lica. Zatim, moj bliski drug Vladimir Mijanovic, sa kojim cu kasnije deliti sudbinu u vetrovitoj Zabeli, u to je vreme vec bio u zatvoru, sa osudom od 18 meseci, koja mu je u toku zatvora skracena na 12 - mozda na osnovu neke intervencije Nikezicevog kruga. Zahvaljujuci tom skracenju, nekoliko dana po izlasku iz Centralnog zatvora Vladimir me je iznenadio posetom u garnizonu. Nema sumnje da su sluzbe koje su u to vreme bdele nad »bezbednoscu« zemlje morale negde da zapisu da sam se, uprkos prijateljevanju sa bar dvojicom generala, takodje druzio i sa »drzavnim neprijateljima«.

Konacno, u nekom trenutku sam dobio upalu pluca - tipicnu bolest u vojsci koja je nepotrebno stajanje u mestu po nekoliko sati na vetru i snegu smatrala obukom. Lecio sam se dva meseca u beogradskoj Vojnoj bolnici za tuberkulozu (kako bi Amerikanci rekli, na racun poreskih obveznika), a neoprezno sam, doduse pod visokom temperaturom, odatle poslao mojoj francuskoj rodbini pismo. To pismo je, iako ubaceno u normalno postansko sanduce - ali unutar kruga bolnice - cenzorska sluzba zadrzala (kasnije su mi ga pokazali na sudjenju). Na nesrecu, zbog njegovog pogresnog prevoda sa francuskog, iz pisma su zakljucili da se ja zapravo spremam da dezertiram! Tako sam, tek mnogo kasnije, na sudjenju, shvatio zasto su mi, po izlasku iz bolnice, na stan u Beogradu u kojem je stanovao moj drug Alija Hodzic, poslali vojnu policiju, iako sam ja vec u to vreme bio u kasarni - doduse sa nekoliko sati kasnjenja po neformalnom odobrenju kapetana koji mi je bio naklonjen, a koga sam slucajno sreo na autobuskoj stanici pred povratak u kasarnu.

Ocigledno je da je u mom slucaju bilo nekoliko kanala informisanja, cesto kontradiktornih, koji se nisu uvek ukrstali, jer, ukoliko je, recimo, KOS bio zaduzen za jedan nivo, o tome svakako nizi nivo nije smeo da zna. Posto je i SDB - koji me je vise puta saslusavao u civilu - svakako bio takodje ukljucen na trecem nivou, stvar se dalje komplikovala, jer KOS kao ozbiljna vojna kontraobavestajna sluzba nije sebi mogao da dopusti da se igra SDB-ovskih mahinacija.

Vrata od kupea: »Nista ne brinite, ovo je samo pasoska kontrola!« (za »putovnicu« se ocigledno jos nije znalo). Otmena sivo-plava uniforma, beretka, masinka o ramenu, bedz na rukavu: »Policija«. Voz je stao u nekoj neuglednoj selendri. Stigli smo u Hrvatsku. Bilo bi zgodno, mislio sam, kad bi neko, kao kod Felinija, okacio gramofon na drvo, ili crkveni toranj, i pustio, tada jos popularnu, pesmu »Jugoslavijo, Jugoslavijo...«.

Operativna vlast prelazi u ruke Staneta Dolanca, bivseg policajca i novog Titovog izvrsitelja - zapravo vaskrslog Rankovica

Negde u decembru 1972. uhapsen je Lazar Stojanovic u vojnoj kasarni. Nesto ranije, u Sarajevu je uhapsen asistent Sarajevskog univerziteta Boza Jaksic. U zatvor su dospeli i Jelka Kljajic, Milan Nikolic i Pavlusko Imsirovic. Upozoren, poznati reditelj Dusan Makavejev napusta Beograd, pocetkom februara 1973. Nedelju dana kasnije uhapsen sam i ja. Optuzbe su bile sklepane zbrda-zdola. Tako je, recimo, Ljiljana Jovicic, tada supruga Vlade Mijanovica - oboje uhapseni u istom casu kada i ja - tuzena sto je primila pismo od muza, u kojem je bilo nekih politickih viceva - pa ga valjda nije prijavila.

Godinu dana po mom izlasku iz vojske, u sest ujutru ledenog 15. februara 1973. upali su mi u kucu u Jajincima - u kojoj sam donedavno stanovao sa Vladom i Ljiljom Mijanovic-Jovicic. Jos su digli iz kreveta neke jadne komsije koje su imale da budu svedoci. Medjutim, povod pretresa (»posedovanje antiustavnih materijala«) njima nije saopsten, vec im je kasnije receno, posto sam odveden na saslusanje, da je bilo u pitanju »posedovanje droga«. Vrlo slicno. Posto je pre odlaska za Hercegovinu, Ljiljana Jovicic odbranila na Filozofskom fakultetu diplomski rad o Trockom (sva su se njegova dela, kao i Dojcerova o njemu, slobodno prodavala kod »Nolita« na Terazijama), kuca je bila puna odgovarajucih publikacija i knjiga. To je SDB znao: upadali su mi u stan u mom odsustvu, upravo u vreme kada su hapsili Lazara i Bozu Jaksica. Gazda, clan Partije, koji je stanovao u blizini a radio u Vinci, upravo je tada poceo da se ponasa cudno, pa je pored ostalog izjavio da ce nam se useliti u jednu sobu da »vidi sta se to tu dogadja« (verovatno je i on bio obavesten o drogama).

Nisam mu to dopustio, pa je valjda zvao SDB, da me doticna sluzba izbaci iz kuce, odnosno obezbedi drugi smestaj... sto je i ucinila! Bilo je tu i nekih publikacija trockista, koje su meni pripadale, iako nikada nisam nasao vremena ni da ih otvorim - tada sam intenzivno radio na programiranju generalnih planova sedam gradova u Nigeriji. Tekstove, koji su bili vecinom od poljskih disidenata Mihnjika, Kuronja i Modzelevskog, doneo mi je sin porodicnih prijatelja Lili i Ludvika Grojnovskog. Za vreme Drugog svetskog rata u Parizu, Ludvik je mojoj majci Françoise bio neposredno nadredjeni u francuskom pokretu otpora, dok je Lili sa njom saradjivala u ilegali.6 Sa njihovim sinom Miselom, tada trockistom po uverenju, studentom matematike, koji je dosao u Beograd da se upozna sa tadasnjom »novom matematikom« koja se jos nije predavala u Francuskoj, nismo se narocito slagali politicki, jer, kako mu rece Alija Hodzic u jednom trenutku, »to sto nam pricas je cist staljinizam«. Zajednicka nam je, medjutim, bila podrska poljskim kao i ceskim disidentima. Najzad, u stanu mi je bila kompletna dokumentacija o studentskom pokretu i strajku na Umetnickoj akademiji 1968, koju mi je posle gorepomenutog Dolancevog govora doneo Ljubisa Ristic, misleci, kao i ja, da ce tu biti bezbedniji...

Iako sam optuzen za trockizam, prvo pitanje istraznog sudije u Centralnom zatvoru glasilo je: »Jeste li bili clan Univerzitetskog akcionog odbora tokom junskog strajka 1968?«.7

Trockizam, kao motiv sudskog progona, bio je izabran prevashodno zbog neugodnog prizvuka takve etikete, a i zato sto manje-vise niko ziv, pa ni sam Tuzilac i Sudija, nisu imali pojma sta to znaci, te je SDB mogao sve to da mistifikuje koliko god je hteo. Davanje ocene organizacija koje su dovodjene sa mnom u vezu bio je monopol SDB-a. Sud nije nista proveravao. Pri tom, potpuno je zanemarivana cinjenica da je drzava zapravo odrzavala srdacne odnose sa trockistima jos od 1948, kada je doslo do raskida sa Staljinom. Trockisti su prvi izrazili podrsku Titu (koga su, uzgred budi receno, Sovjeti svojevremeno takodje optuzili za trockizam).

SDB je bio u pravu samo u jednom, a to je da sam pokusao, ranije, da pomognem Jelki Kljajic, Pavlusku Imsirovicu i Milanu Nikolicu, koji su bili optuzeni kao zaverenicka trockisticka grupa. Medju njima je jedino Pavlusko sebe smatrao ideoloski trockistom. Stupio sam u kontakt sa profesorom Ernestom Mandelom, cuvenim belgijskim ekonomistom i liderom jedne evropske trockisticke struje - koga sam poznavao jer sam mu bio prevodilac u vreme kada je kao gost Gradskog komiteta SKJ posetio Beograd. Mandelovo ime je, uz mnogo mistifikacija, prozimalo celu optuznicu to troje. Indigniran takvom situacijom, Mandel je bio u principu spreman da se pojavi na sudu i posvedoci, kao sto je i bilo istina, da on nikada nije ulazio ni u kakve konspirativne odnose sa tom »grupom trockista«, vec da ih je video i sa njima, kao i sa mnogim drugim studentima, javno razgovarao na Filozofskom fakultetu, na kojem je, tokom boravka u Beogradu, zvanicno bio pozvan da govori. Takvo svedocenje je SDB iz razumljivih razloga po svaku cenu hteo da osujeti. U tome je i uspeo, ali mene to, nazalost, nije oslobodilo SDB-ovog besa. Mandel je i u mojoj optuznici figurirao kao strasilo. Moje kriminalno »delo« u vezi sa njim je definisano doslovce recima: »Primio je pismo od poznatog trockiste...«.

No ipak, sacekali su jos godinu dana da dodje Dolanc na vlast pa da i mene stave na tapet. Imali su me na zubu vec od 1970. godine, kada sam kao univerzitetski delegat uzeo u odbranu list Student. SDB-ov bes se ispoljavao u neprestanom pracenju i pozivima na »svedocenje« - svedocenje koje je jednom prilikom trajalo i punih sest sati.

Saslusavao me je izvesni Pantelic - secam mu se belih ociju, skupih cipela i americkih cigareta - agent SDB-a zaduzen za Univerzitet, koga smo zvali »Panta«. Oko deset godina kasnije sreo sam Pantelica u Njujorku, kada sam 1980. u konzulat SFRJ dosao po pasos koji mi je oduzet sedam godina ranije prilikom hapsenja, a po izlasku odbijan iz razloga »bezbednosti«. Bio je dobro "uznapredovao«, verovatno na racun uspesnog »rada« na Univerzitetu. Sada je bio jugoslovenski konzul u SAD. U konzulatima je obicno jedan od tri konzula agent bezbednosti. Sa njim sam se dopisivao oko dve godine - koliko mi je trebalo vremena da se izborim da mi vrate pasos - ja u Bostonu, on u Njujorku - i ne znajuci da je u pitanju nas »Panta«.8 Insistirao sam na pasosu samo iz principijelnih razloga, jer za mene kao francuskog drzavljanina, pasos SFRJ nije imao neku narocitu prakticnu svrhu.

Sem tog sestocasovnog saslusanja u njihovim prostorijama, dva ili tri puta su mi dolazili i u stan.

Nisu, zapravo, znali sta ce sa nama. Naredba je ocigledno postojala da se »Vlada Revolucija«, kako su ga zvali 1968, Ljilja i ja nekako osudimo, ako moze, kao nova trockisticka grupa. Zato su nas u isti mah pohapsili na trima razlicitim stranama Jugoslavije (Vladu u vojsci - to im je bio specijalitet, Ljilju u Herceg Novom, gde je predavala sociologiju u gimnaziji). Ali, sem viceva, u Vladinom i Ljiljaninom slucaju nije bilo nicega za sta bi mogli da se uhvate. A sto je bilo jos gore, ni vicevi nisu bili trockisticki. Tako je i sam slucaj vec prilicno licio na vic. Srecom po njih dvoje - iako je i to bilo tanko - kod mene su bile sve njihove i moje knjige. Ja sam jos imao i Miselova pisma, kojima mi je odgovarao na moje potrazivanje da se profesor Mandel obavesti da se u Beogradu njegovo ime zloupotrebljava, te da bi njegovo pojavljivanje na sudu moglo da bude od ogromnog znacaja u raskrinkavanju optuznice protiv uhapsenih »trockista«.

Dvoumljenja policije i »politickih faktora« pokazala su se u tome sto me nisu uhapsili odmah nakon pretresa stana i kancelarije na radnom mestu, gde sam drzao komplet Studenta - pa je i to propalo. Naredjeno mi je, pre nego sto sam pusten oko 23 casa, da se vratim u SDB sutradan ujutru oko 11 sati (valjda da bi, pored ostalog, stigli da prevedu Miselova pisma - doduse stalno pogresno i tendenciozno. No, dvoumili su se jos celog drugog dana, dok me najzad, oko ponoci, nisu odveli u prihvatni zatvor u Ulici 29. novembra. Moram im priznati da su mi dozvolili da malo odremam u jednoj fotelji (prethodne noci sam, naravno, malo mogao da spavam) pa su me odveli i na neki pasulj u obliznjoj kafani.

U Ulici 29. novembra ostavljen sam da cekam pod strazom, ali strazar naviknut na drugaciji izgled uobicajenih prestupnika rece mi: »Ja ne znam sta je, ali ovde moram da vas cuvam«. »Pa«, rekoh, »cuvajte me«. Kada je saznao da sam arhitekta, poceo je da sparta po holu i da mi pokazuje velicinu i vrstu stana koji ima, pa da mu ja kazem sta bi mogao da menja. Uskoro sam pozvan u kancelarije i predstavljeni su mi istrazni sudija i tuzilac. Prvi, mrsav i lazno sladunjav (tokom celog istrazivanja me nudio kafom, te ponavljao kako cemo, kada se ovo zavrsi, ici u grad da zajedno popijemo kafu) a cuo sam kasnije da je bio, kao nekadasnji policijski istrazitelj, opak batinas. On je istovremeno saslusavao i Lazara Stojanovica, sto mu se u jednom trenutku omaklo.

Trazio sam naseg prijatelja Srdju Popovica za advokata, ali se sutradan pojavio njegov brat od strica, Rade Mikijelj, koga nisam poznavao. No, posto nije bilo prilike do tri meseca kasnije da se vidimo nasamo (mada i tada uz prisluskivanje) nisam nikad saznao sta se desilo. Posto su obavljene formalnosti, saopsteno mi je da je moj prestup vrlo ozbiljan i da nosi kaznu od cetiri do deset godina zatvora. Poslat sam pod strazom u podzemlje, a sudija se vrati i vikne strazaru odozgo: »Politicki kriminal«. Shvatio sam kasnije da je time upozorio strazara da me ne mlati, sto se sistematski i sadisticki radilo s drugima. U celiji do moje jaukao je mladic i preklinjao da mu se posalje lekar. Oni bi mogli i majku zatvorenika da biju cele noci ne bi li im odala gde joj se krije sin prestupnik. Video sam mnoge mladice od 18 i 20 godina sa unistenim zdravljem i propalim bubrezima. Mlatili su i mene nekoliko puta (mada daleko blaze, kroz kaput i zimsku odecu, ali modrice od pendreka ipak su mi se pojavile) jedanput greskom, a drugi put kada sam izbezumljen lupao usred noci na vrata koja su odbijali da otvore. Zvao sam strazare da hitno nose jednog malog Roma u bolnicu - umirao je od trovanja. Dobio sam batine, ali su ga bar odveli i spasli. Na zalbu, odgovoreno je preko advokata da sam pokusao bekstvo.

Prebacen sam u CZ pre zore i zakljucan u mrklom mraku ledene samice. Voda se zamrzavala u posudi. Kaput nisam skidao dva meseca, pored ostalog i da mi omeksa gole daske na kojima sam spavao. Imao sam i jedno prastaro cebe kruto od prljavstine, koje je u istoj meri i zaudaralo.

Jedan nas drug iz prve »trockisticke« grupe prosvercovao je, ranije, par pisama iz zatvora (a ja ih prevodio i slao u Francusku da se javnost obavesti): to mi je zapravo bilo jedino »delo«. U jednom je pismu tvrdio da su ga izludjivali pacovi koji su mu jeli hranu. Tako sam cele te prve noci lupao nogom o daske, da rasteram ono sto mi se u potpunoj tmini cinilo da mora da su pacovi - cist proizvod moje uobrazilje. Mrak je bio takav da uopste nisam znao gde sam i kolike su dimenzije prostora u koji su me bacili - sto je za arhitektu vazno. Ali za godinu dana u tom boravistu - a menjao sam nekoliko puta razne celije - nisam niti video pacove, niti cuo za njih. No, zato su nam na hranu iz paketa kidisale bube »klozetare«, kako ih zovu zatvorenici, na sta se covek ipak nekako navikavao. Njujorski stanovi su ih prepuni.

Sa pomenutim pismima je jedino bilo nezgodno sto sam ja u istrazi poricao njihovo postojanje, odnosno da sam ih prevodio, a onda je, usred sudjenja, tuzilac, kao iz madjionicarskog sesira, izvadio tajni »dnevnik« nasega druga, u kojem je ovaj neoprezno cuvao originale tih pisama pod naslovom »Sudjenje trockisti«. Dnevnik mu je oduzet kada su ga prebacivali u Zabelu, ali nas o tome nije obavestio. Nismo bili profesionalci...

Ni moj otac Laza Udovicki (koga je tadasnji srpski ministar policije slagao tvrdeci da je u mom slucaju u pitanju obicno proveravanje, sto mi je otac preneo - na spanskom! - preko telefona, pred moj drugi odlazak u SDB), ni nas prijatelj i advokat Srdja Popovic - kome sam na brzinu objasnio sta se dogodilo dok me je vozio po Beogradu pre nego sto me je iskrcao ispred zgrade SDB-a - nisu mislili da iz toga moze da proistekne ista ozbiljno. Doduse, Srdja Popovic mi je, za svaki slucaj, preporucio da je najbolje da cutim i uopste ne odgovaram na pitanja. To je, medjutim, mnogo teze nego sto se misli. (Medju svima nama, samo je Vlada Mijanovic, tvrd kao hercegovacki kamen na kojem se rodio, ocutao sva tri hapsenja, uz jos dva strajka gladju.) Sem toga, nista nije teze nego nositi se sa apsurdom. Otud verovatno nasa fascinacija pozoristem apsurda.

Smatrajuci da nema niceg nezakonitog, a jos manje kriminalnog, u onome sto sam cinio, upustio sam se sa policijom i tuziocem u raspravu, skoro nehotice, kao da je u pitanju bio racionalan, ako ne i posten postupak u kojem se trazila istina. Tako, recimo, ako su me optuzivali da sam primio od prijatelja plavi sapun na poklon i stavio ga u dzep - sto je ocigledno predstavljalo delo neprijateljske delatnosti - umesto da ocutim, pa neka se to pojavi na sudu, ja bih im rekao da je rec o besmislici, a da je, sem toga, inkriminisani sapun bio zut a ne plav, te da dzepova nisam imao jer sam krenuo da se tusiram. Na osnovu toga bi mi se u optuznici kasnije pojavilo: »Priznaje da je primio zut sapun i njime se nasapunjao«. Takvih mojih »priznanja« je bilo desetak.

Naravno, sto se sudbine na sudu tice, nikakvih bitnih razlika ne bi bilo, bilo da sam cutao ili odgovarao. Jedino bi se vlasti nesto vise brukale na sudjenju: izvestaji u novinama bili bi jos zavrnutiji, iako nista manje truli, a ja bih, mozda, iz toga izvukao neku malu satisfakciju. Ono sto predstavlja najveci rizik u takvim okolnostima jeste da se, iako nehotice, neko drugi ne inkriminise, jer tamo gde nema istrage radi istine, vec je motivacija gola represija bilo kojim sredstvima, sve se moze zloupotrebiti. Tako sam u istrazi, na njihovo pitanje, rekao da sam se na veceri u gradskom restoranu video sa jednim profesorom prava iz Pariza, za koga su takodje znali da je trockista posto je godinama dolazio u Jugoslaviju kao zvanican gost. Pitali su me za razlog mog susreta sa njim - a ceo je moj razgovor sa profesorom u restoranu sniman sa susednog stola, sto je bilo jasno - odgovorio sam im, kao sto su i znali, da se profesor interesovao za slucaj uhapsenih studenata i da sam ga uputio na advokata jednog od trojice, Srdju Popovica - sto mi se cinilo savrseno ispravnim postupkom. Tu moju izjavu su, medjutim, iskoristili da i Srdju Popovica na neki nacin inkriminisu, odnosno uvuku u moj slucaj kao svedoka optuzbe - iako je bio moj advokat Srdja je odbio da svedoci i zaradio je administrativnu kaznu - mojom krivicom. Stalno su gledali da mu dodju glave i, kratko vreme po mom izlasku iz Zabele, direktno su ga optuzili za neprijateljsku propagandu, za ono sto je govorio na pretresu kao zvanicni branitelj jednog politickog optuzenika.9

U kupe su usla dvojica Bosanaca. Unose razne dnevne i nedeljne listove. Naslov preko cele strane Oslobodjenja: »Izjavljujemo saucesce svima onima koji su izgubili nevine zivote zbog tudje ludosti. Izjavljujemo saucesce i sebi samima«. Eto jos jednog predskazanja. Putuju za Ljubljanu. Svice. Vrata kupea otvaraju se s treskom. Uniformisani covek urla kao zver. Usli smo u Sloveniju. Opet pasosi. Uniformisani bar nije naoruzan. Posto je izasao, Bosanci komentarisu: »Dakle, ovaj kao da je Balkanac«.

Hocu da sidjem iz vagona, kao sto sam to cesto cinio na toj granici tokom pedeset godina putovanja ovom voznom linijom, koja je nekako fizicki spajala, svih tih godina, moja dva identiteta. Uzasavam se granica. Svaki uspesan prolaz preko neke granice, a posebno one na rubu Zapada i Istoka, budio je u meni osecaj slobode. Izlaskom iz voza slavio bih tu slobodu. Napolju, covek koji jos uvek nosi znacku »JZ« pocne da vice. Ne dozvoljava mi da sidjem. Nije Slovenac. Odbrusim mu: »Vi ste Jugoslovenska zeleznica, ne morate da vrsite posao slovenackog policajca«. Lice mu se ukoci. Ili me nije razumeo ili me smatra cistom budalom. Ja se ipak vratim u kupe. Bosanaca vise nema.

Poggio Reale. Italijanski policajac se zabezekne kad me primeti - kao da je ugledao prezivelu zrtvu atomskog napada. »Siete giornalista?« Nosim dva fotoaparata i vise beleznica, jer sam od mog univerziteta dobio neki novac da tokom sledecih mesec dana proucavam u Firenci Bruneleskijevu arhitekturu za knjigu koju pisem i seminar koji pripremam za tu jesen. »No, sono professore.« Ode bez reci. Nesto me steze u grlu. Najradije bih se vratio u Beograd. Opseda me slika one puste stanice i tisine, neverovatne tisine usred bela dana.

Tamo gde nema istrage radi istine, vec je motivacija gola represija bilo kojim sredstvima, sve se moze zloupotrebiti

Ali, prijatelji su me iznenadili necim sto nisam ocekivao. Kad su me moji cuvari izveli u dvoriste da me uvedu u maricu, svi, njih pedesetak, izasli su na prozore uz gromoglasan aplauz koji je odjekivao u praznoj sudnici. Tada sam osetio da bih mogao i deset godina da izdrzim. Nesto se u meni preporodilo. Mladji cuvar je pitao starijeg: »A zasto mu to tapsu?«. Stariji mu je odbrusio: "Cuti, ne mozes ti to da razumes«.

Vratio sam se vozom, jula 1996, kao sto sam i otisao. Krenuo sam na stanicu - Gare de Lyon - na moj Simplon Orijent ekspres, koji je jos moja majka u mladosti odlazila da vidi kako krece prema nekom Beogradu, »kapiji orijenta«, kako su ga zvali. Bilo joj je sudjeno, a valjda i meni...

Orijent ekspresa vise nema. Nijedan voz vise ne polazi za Beograd iz Pariza. Treba ici u Lozanu, gde se hvata patrljak nekadasnjeg voza, koji, doduse, ide do Zagreba, ali onda naglo skrece na sever, prema Budimpesti. Odatle se hvata Avala ekspres.10 Hteo sam pre svega da obidjem Aliju Hodzica u Zagrebu, ali i da prodjem starim putem, koliko se moze. U Lozani je cekao hrvatski kuset. Osecao sam mesavinu straha, prkosa i radoznalosti. Kada mi je kondukter zatrazio »putovnicu« nasmejao sam se i primetio: »Znaci, vise nije pasos?«. Kondukter se takodje nasmesio i slegao ramenima. U znak zahvalnosti zamolio sam ga za dodatnu »deku« (a ne za cebe) jer je noc bila hladna. Ujutru sam ga pitao ima li gde da se doruckuje. Nema. Ali moze da mi skuha kavu. Hocete tursku (tursku!) ili neskafe? Tursku, naravno. A za pojesti nesto, neka sacekam Ljubljanu. Tamo ce na peronu biti - bureka (bureka!). Na peronu se ispostavilo da uopste niceg nema; a onda me je docekalo najvece iznenadjenje: kondukter mi je doneo u kupe svoj hleb, odnosno kruh, i svoju hrenovku. Kako se na tome zahvaliti kada svaka rec, svaki postupak u sebi nosi visestruka znacenja. U vagonu je jedan kupe bio plombiran: hrana za Bosnu. U drugom kupeu su Bosanci, davnasnji iseljenici, sada prvi put od rata krenuli u posetu rodjacima - nemaju slovenacku tranzitnu vizu (70 dolara), koja je za njih uvedena prethodnog dana.

U Zagrebu, na stanici, niko se nije ni iznenadio, ni okrenuo, niti digao glavu na moj beogradski naglasak. Reklo bi se, sve po starom. Mladi taksista se zali da je za vreme Jugoslavije strasno patio jer mu nije bilo dozvoljeno da za sebe kaze da je Hrvat. Ja ne znam kako je to bilo, ja sam odavno otisao za Ameriku - odavno, stvarno, njemu je tada bilo tek dve godine... Ali zato me je debelo opeljesio, toliko da sutradan nisam imao dovoljno da podignem prtljag sa garderobe. Imam franke ali to starom garderoberu nista ne znaci. Menjacnica zatvorena. Garderober kaze da dam sta imam, on ce platiti razliku. Meni uzasno neprijatno, nudim mu telefonsku karticu kupljenu prethodnog dana; ni to mu nista ne znaci. A onda, pogledavsi me u oci, rece: »Samo kad ste nam vi dosli«.

Tokom rata sam nekoliko puta zvao Aliju, ali poslednji put, kad je u njegovom Stocu bilo najgore, odazvao se na telefon neki rodjak koji rece da su se svi sklonili u Svajcarsku. Istina je, medjutim, bila sasvim druga, sto sam od Alije cuo tek u Zagrebu. Na moje pitanje o porodici, poceo je sasvim mirnim, iako tihim glasom, da redja ko mu je sve ubijen, i tek posle cetvrtog ili petog clana familije doda... i majka.

Presudu "u ime naroda" Komnenic je procitao sa bombonom u ustima

Samoubistvo Jugoslavije je, dakle, pocelo jos pod Titom, odmah po definitivnom slamanju slobodnog studentskog pokreta. Nije mu cak bilo dovoljno da ucutka slobodnu omladinsku stampu i hapsi, nego je ukinuo i Savez studenata Jugoslavije, nesto sto se ni Aleksandar I nije usudio da ucini - mada je predratni studentski pokret bio u otvorenom sukobu sa diktaturom.

Pomenuti Program i sam princip samoupravljanja nosili su ogroman potencijal gradjanskog samooslobadjanja i ljudske emancipacije. Snaga im je bila tolika da su ih se i sami njihovi tvorci prepali. Temeljne pretpostavke tih institucija su bile: da nista ne treba da bude tako sveto da se ne moze podrediti bespostednoj kritici i da autenticna samouprava - u sustini liberterskog porekla - u sebi nosi klicu cuvenog »odumiranja« drzave kao institucije vladanja nad ljudima.

Vazno je, pri tom, podvuci da ideja drustvenog samoupravljanja nije proisticala iz nekog lokalnog balkansko-komunistickog hira, odnosno da nije proizlazila iz neke kardeljevske naklonosti da se eksperimentise drustvom, vec da je ono imalo duboke korene u samoj srpskoj socijaldemokratiji jos iz proslog veka. Njegove je daleko rafiniranije oblike zagovarao savremeni napredni pokret u Evropi, a posebno u Cehoslovackoj, Poljskoj, Francuskoj, Nemackoj i Italiji. Poznata je, uostalom, cinjenica da se sam Tito dosta odupirao uvodjenju tog sistema 1953. Shvatao je da je taj princip mogao vremenom da ugrozi monopol vlasti po njegovom staljinistickom konceptu. I bio je u pravu. To je upravo pocelo da se dogadja 1968. Zato je taj pokret trebalo preseci, pa makar se narodu u zamenu dao nacionalizam - birokratskog tipa, naravno.

Tim povodom, ne bih se u potpunosti slozio sa Lazarom Stojanovicem, mojim drugom preko trideset godina - a to ukljucuje i zajednickih godinu dana u Zabeli - da samoupravljanja u Jugoslaviji nije bilo ni horizontalno.11 To je zavisilo, po mom misljenju, od gradjanske svesti sredine, ili vestine da se policijsko-partijski nasrtaji neutralisu. Jugoslovenski Institut za urbanizam, u kojem sam radio kao istrazivac u Beogradu funkcionisao je striktno - i u atmosferi jedinstvene slobode - po principu samouprave. Dovoljno je reci da nismo imali ni partijsku organizaciju niti sindikalnu jedinicu, mada je u njemu bilo clanova Partije, pa cak i jedan clan Gradskog komiteta - unuka vidjenog predratnog gradjanskog politicara. Direktor Instituta, tridesetpetogodisnji Rajko Rajic, direktno je prkosio policijskim pritiscima koji su vrseni nad njim da me otpusti iz te radne organizacije. Odgovor mu je bio jednostavan: ne pristajem da se bavim takvim staljinistickim metodama. Kada sam osudjen, javio mi je preko oca da ce za mene uvek biti mesta u nasem institutu.

Drugi primer je bio Filozofski fakultet na kojem sam bio vanredni student. U partijskoj organizaciji koja je bila u sukobu sa hijerarhijom, upravo po pitanju buducnosti i smisla samoupravljanja kao oblika direktne demokratije, vladalo je autenticno samoupravljanje, posebno nakon reformi koje smo uveli 1968. Partijskoj drzavi je trebalo skoro pet godina da izadje na kraj sa samoupravnim strukturama Univerziteta, iako je naredba da se protera osmoro profesora Filozofskog fakulteta poticala direktno od Tita. Nije moglo da im dodje glave ni izbacivanje profesora iz Partije. Sloboda je na tom fakultetu bila i ostala neokrnjena. Najzad, nije bilo druge nego da se sam zakon o samoupravljanju u Srbiji (bas slucajno samo u Srbiji) modifikuje i, dakle, ukinu odredjene forme postojeceg samoupravnog sistema Univerziteta, da bi se najzad »moralno-politicki nepodobni« profesori »legalno« izbacili.

Srpsko partijsko rukovodstvo, barem ono mladje po rangu ili godinama - kasnije proglaseno »liberalnim«, kakvim ga je zapravo Tito okarakterisao jer je za njega to bila pogrdna rec - u velikoj je meri odgovorno za slom junskog studentskog pokreta. Nije se ni ono mnogo ustezalo da hapsi, sudi i etiketira. Nismo slucajno Canadanovica zvali »Canadasvilijem«. Koliko nam je bilo poznato, Nikezic se tu jedini izdvajao. Bio je vec duze vreme u sukobu sa Titom.

Da li su oni koji su nas progonili, makar i po naredjenju, smatrali da ce sami time bolje proci, ili su verovali da je zrtvovanje omladinske stampe radi umirenja Moloha bilo manje zlo od masovnijeg hapsenja njenih aktera, tesko je reci bez blizeg istorijskog razmatranja tog pitanja. Ali, ironijom nama poznate staljinisticke logike, oni isti koji su nas u stampi i na forumima osudjivali za »anarholiberalizam« (sta god da je to moglo po njima da znaci) nasli su se sa nama u istom kosu, obelezeni istom etiketom.

Na nekom sustinski ljudskom planu, medjutim, bolji medju njima mogli su samo da budu zahvalni Titu sto ih je proterao iz zemaljskog raja vlasti. Izgubivsi vlast, dobili su slobodu. Od lutaka jednog rezima postali su slobodni ljudi. Dato im je da se priblize onoj vrsti apsolutne slobode koju smo mi doziveli u zatvoru.12 Kod nekih je, kao kod Latinke Perovic, preobrazaj bio impresivan. No, u svakom slucaju treba bez sumnje odati postovanje onom delu tog rukovodstva koje se in edztremis odvazilo da se Titu otvoreno, zajednicki suprotstavi, te se on po prvi put u istoriji rezima nadje u manjini. Ipak, cesto sam se pitao pred uzasnim spektaklom umorstva nase zemlje, gde su svi Pribicevici, Canadanovici i Bakocevici, koji su bili onoliko glasni kada su nas progonili.

Kako se jugoslovenski sistem po nuzdi svoje prirode postepeno liberalizovao, SKJ je postajao sve vise »Partija vatrogasaca« kako ju je nazvao Ljubisa Ristic na Masinskom fakultetu, poslednjeg dana borbe za ocuvanje Studenta onakvog kakav je bio uz Aliju Hodzica kao glavnog urednika.

Tu sednicu necu nikad zaboraviti. To vise nije bio ni makijavelizam: svima nam je bila na umu Orvelova »1984«. Koliko je ona sednica, na Prirodno-matematickom fakultetu, bila spontana, vesela, mladalacka i ubojita, te se prelivala stotinama razdraganih i besnih studenata - po amfiteatru, po holovima, pa sve do Studentskog trga, usred opste buke i klicanja, toliko je ova bila ustogljena, napeta mrznjom i opasana kordonima. Dok je vojna muzika trestala preko strateski namestenih glasnogovornika kao na nekadasnjim »mitinzima«, mladi policajci su izigravali studente redare, ako to nisu grmalji sa Masinskog fakulteta izigravali policajce. Niko ko nije imao ono sto su doticni redari smatrali prihvatljivim »ispravama« nije mogao da pridje na vise od pedeset metara zgradi u kojoj je trebalo da se odrzi sednica pod komandnom palicom Branka Pribicevica, profesora Fakulteta politickih nauka i sekretara Univerzitetskog komiteta SK.13 Partija je, u ovom poslednjem pokusaju, bila resena da se posto-poto bruci stane na put, bruci koja ju je pratila vec skoro dva meseca. Bila je resena da slomi vrat tim drznicima i najzad im pokaze ko je gazda. Zato je tu sednicu pripremala vise od mesec dana, ojacavala redove regrutovanih partijskih akolita-glasaca (mimo svakog zakona), kovala ratne planove i unapred pokusavala da predvidi svaku klizavu situaciju i nacin da se iz nje izvuce. Pobeda je bila neizbezna, a unapred informisana stampa je samo cekala da pusti u eter unapred pripremljene naslove.

Govornici su takodje bili filtrirani po dogovoru sa predsedavajucim, pa tako optuzeni Alija Hodzic nikada nije dosao do reci. Osudjen je maltene in absentia iako je sedeo u sali. Mislim da je jednog trenutka cak pokusao da govori pa su ga prekinuli, a glasanje po kratkom postupku mu je ubrzo i institucionalno oduzelo rec. Partija je gasila vatru. Nadlezni »liberali« su obavili prljav posao, ali je Tito verovatno vec smisljao i njihovo skidanje.

Nasa je golema greska bila sto smo drugu sednicu koja je vec bila u nasim rukama, prekinuli mi sami.14 Da smo ostali jos par sati - mada je vec davno bila prosla ponoc - i na licu mesta obavili glasanje, bili bismo odneli pravu, dotad nevidjenu pobedu. Usred naseg ogromnog ushicenja, zaboravili smo gde se nalazimo i sa kim imamo posla. U opstoj euforiji, najradije bismo pozeleli da se ovakve sednice ponove, onako kao 1968... Sacekali bi nas, naravno, iza sledeceg coska - ali bismo bar uspeli da kazemo sta studenti Beogradskog univerziteta zaista misle.

Bilo je raznoraznih levicarskih orijentacija u tom studentskom pokretu. Politicki pluralizam je bio nasa nasusna potreba i, ako se nekima moglo ciniti, verovatno s pravom, da je bilo dosta i decjih bolesti levicarenja.

Gde god i koliko god je Titov rezim, za vreme i posle »liberala«, sprecavao formiranje gradjanske svesti - u toj meri je odgovoran za sve fasizme koji su ga zamenili.

Autor je profesor Univerziteta u Ostinu (SAD)

___________________

1 Cf. »'Slucaj' Student«, II deo, priredio Ilija Moljkovic, Republika, br. 184, 14. mart 1998, str. 7 (prvi deo objavljen je u broju 183, 1-15. mart 1998, a treci u broju 185, 16-31. mart 1998).

2 Cf. Lazar Stojanovic, »Ko behu disidenti«, Republika, br. 182, 16-28. februar 1998, str. VI-Dz. U Savez komunista sam usao otprilike kada i Lazar Stojanovic, nakon najavljene politicke reforme 1965. Motivi koje iznosi u svom clanku o disidentima u Republici su bili gotovo identicni sa mojima. Posto se nismo poznavali, niti pripadali istoj sredini - a znao sam za druge koji su mislili na isti nacin - nasi motivi ukazuju na to da je bilo reci o prilicno rasprostranjenoj zelji i uverenju nase generacije da ulaskom u SKJ pokusamo da nesto menjamo u drustvu, a da pri tom ne budemo diskvalifikovani vec na prvom koraku. Nismo, medjutim, uprkos odredjenim uspesima, uspeli da kamen doguramo do vrha.

3 Dr Sreten Vujovic je sada redovan profesor na Filozofskom fakultetu. Ovde bih imao napomenu na clanak Lazara Stojanovica u Republici »Ko behu disidenti«. Rec disident nije po sebi pejorativna, iako mu je takav smisao komunisticka vlast pripisivala. Dissidens (glagol dissidere - osporavati, ne slagati se) na latinskom ne znaci otpadnik vec onaj koji se ne slaze, koji ima razlicito misljenje. Taj izraz skovan je na Zapadu da bi se njime obelezili ljudi na Istoku koji nisu mogli da se nazivaju oponentima, jer opozicije nije bilo, a na neki nacin bi bilo za njih i opasno da se takvima okarakterisu. Izraz je u sustini prilicno dobro opisivao kategoriju na koju se odnosio jer, najcesce, disidenti i nisu osporavali sistem kao takav, vec su najcesce nastojali da ga reformisu, jer se sa odredjenom praksom nisu slagali. Sam Lazar je izmislio rec koja upravo odgovara znacenju disident: u jednom kratkom tekstu, ne duzem od paragrafa, koji je objavio u Studentu negde krajem sezdesetih, upotrebio je rec »razlicitomisljenici«. Mi taj izraz »disident« za sebe nismo koristili jer smo bili pokret, a disidenti su prevashodno bili pojedinci, odnosno male grupe. Izraz je dosao u upotrebu kod nas zapravo kada je pokret slomljen 1972. Nije nam bilo ugodno da taj izraz koristimo i otud verovatno Lazarevo osecanje o njegovoj negativnoj konotaciji. Medjutim, kako smo se sve vise obracali svetskoj javnosti, nismo imali bolje reci da sebe opisemo zapadnjacima.

4 Gojko Nikolis je i sam bio vec neko vreme u ozbiljnoj nemilosti kod Tita, ali to nizi oficiri naravno nisu znali. Sem toga, sta god da je bilo u pitanju, on je za njih bio General.

5 Rodjen sam u Francuskoj od majke Francuskinje. Aliju Hodzica, koji je u Zagrebu, nesto malo kasnije, takodje sluzio vojsku, ubedjivali su da je on Musliman a ne Jugosloven. To je bilo vreme popisa stanovnistva, a nacionalne birokratije, ojacane takozvanom birokratskom decentralizacijom koja je bila u toku, zelele su da imaju sto veci broj vojnih regruta.

6 Porodicu Grojnovski su proterali iz Poljske kao Jevreje 1968, iako je posle rata pod komunistima Ludvik bio sef propagande.

7 Ja sam porekao da sam bio clan tog odbora, ali sam pri tom napravio osnovacku gresku sto sam na pitanja uopste odgovarao, cime sam im samo ukazivao na sve slabe tacke optuzbe. Daleko bi bilo bolje da se apsurdnost optuzbe pokazala na javnom sudjenju. Pomalo sam se naivno nadao da na kraju nece biti ni optuzbe ni sudjenja... Nada zna da coveku poremeti racionalno rasudjivanje.

8 Moram dodati, i to prvenstveno ukoliko nekim slucajem Pantelic procita ovaj tekst, da su mi se osecanja prema njemu dosta izmenila kada sam saznao za tragediju koju je imao sa detetom. Mislim, posto sam i sam roditelj, da se malo sta u zivotu moze coveku desiti gore. Otad sam prema njemu u sebi nosio, eto vec dvadeset godina, izvesno, pa i duboko saosecanje.

9 Cf. Lazar Stojanovic, »Ko behu disidenti«, Republika, br. 182, 16-28. februar 1998, str. VI-Dz. Posto sam vec izasao iz zatvora, na Srdjinu molbu sam u sudnici prevodio na engleski jezik ceo tok njegovog procesa za svedsku televiziju. Drskost i besmislica optuzbe bile su tako pregoleme, a svetska javnost toliko sokirana da je Srdja oslobodjen. Za nas je to bila prva mala pobeda u zlokobnom sistemu politickih procesa.

10 Jednoga dana trebalo bi da napisem cega sam se sve nagledao na tom vozu koji uglavnom koriste obespravljene i napustene srpske izbeglice iz cele Jugoslavije (bivse) trgujuci kineskom robom kupljenom u Budimpesti, da nekako prezive. Madjari se svete za nekadasnji ponizavajuci polozaj u odnosu na nas, a srpska policija ih nista manje, a verovatno u dosluhu sa Madjarima, potkrada i pljacka na najbestidniji nacin. Ali, kako rece s lalinskim naglaskom jedna zena carinik koja se popela u »Subatici«: »Sta hocete, ovo je policijska zemlja«.

11 Cf. Lazar Stojanovic, »Ko behu disidenti«, Republika, br. 182, 16-28. februar 1998, str. VI-Dz.

12 U mojim sudskim spisima stoji beleska da ne mogu da budem pusten iz zatvora prevremeno jer sam primeran osudjenik, ali se nekako ponasam i izrazavam slobodno kao da nisam u zatvoru, odnosno da na mene kazna nije imala nikakvog efekta. Ovaj zakljucak je izgleda proistekao iz jednog »nezvanicnog« razgovora sa zatvorskim vlastima, kojem tada nisam mogao da odredim povod. Stvar je bila pokrenuta molbom koju je moj otac negde uputio bez moga znanja, mada sam ga preklinjao da to ne cini jer bi se moglo zavrsiti samo njegovim ponizavanjem. Tako se i dogodilo. Otac mi je kasnije tokom posete, a posto je stvar propala, priznao sta je uradio i da sam bio u pravu.

13 To je bilo doslovce slucaj. Branko Pribicevic je sedeo sasvim napred, a kod svakog glasanja okretao se sa strogim pogledom da vidi kako mu glasaju »regruti«. Posto je svima verovatno receno da sede disciplinovano zajedno, bilo je lako videti ko se izdvaja, a nije iskljuceno da su se dogovorili da im Pribicevic daje znake kada treba glasati »da« a kada »ne«.

14 Verujem da je za Pribicevica to bio ako ne najgori a ono jedan od najgorih dana u zivotu. Nije imao srece. Jedan za drugim, svi oni koji su izlazili za govornicu da napadnu Student ispadali su sve gluplji od glupljeg, sve nepismeniji od nepismenijeg. Najzad, javio se za rec Malavrazic - student njegovog fakulteta za politicke nauke (videti Republiku br. 184, 14. mart 1998, str. 8-9). Sedeo sam iza Pribicevica koji je maltene sa uzdahom izgovorio onima koji su sedeli oko njega: »E, sad ovo slusaj. Sve stoji«. Ali Malavrazic, koji je po mom misljenju odrzao najnijansiraniji, najsuptilniji i najumniji govor te veceri - podrzao je svom snagom svoje argumentacije izrazene u paradoksima upravo list Student i njegovu politiku!