Protest radnika Zastava Namenski proizvodi

Protestima pred Skupstinom grada i strajkom gladju kragujevacki oruzari ponovo su istakli svoje socijalne zahteve i zatrazili posao i plate

Radnici Zastave Namenski proizvodi, sredinom aprila, doneli su odluku da »zbog nepodnosljivo teskog materijalnog polozaja« protestuju ispred Skupstine grada. Medju konkretnim zahtevima za isplatu zarada, radnici su ponovili ranije zahteve da se resi status fabrike, zakljuce ugovori sa Vojskom Jugoslavije, vrati dug drzave za izvezeno oruzje, kako bi se novim programima obezbedio posao za sve radnike.

Isplatom zarade za mart i toplih obroka za mart i april, prekinut je strajk gladju i protest radnika uz najavu njegovog nastavka za mesec dana ukoliko se ne rese statusna pitanja fabrike.

Ko je kriv za bedu radnika?

Tokom protesta, medjutim, ostrica radnickog nezadovoljstva nije imala odredjen smer, da bi se, lutajuci tokom protesta, zadrzala na rukovodstvu fabrike, cija je smena zatrazena. »Rukovodstvo fabrike ne radi u interesu radnika, jer nije sposobno da obezbedi posao za sve radnike« - bio je jasan predsednik Sindikata Zoran Nedeljkovic u obracanju radnicima. U optuzbama tokom protesta direktori uopste nisu bili postedjeni. Naprotiv, upucena im je jasna poruka »lopovi«, »batina je iz raja izasla«, »letece perje«, najavljujuci time i nasilno izbacivanje direktora iz kancelarija.

Na takve pretnje celnici fabrike odgovarali su samo pismima u kojima apeluju da radnici prekinu sa protestima, da se vrate u fabriku, napominjuci da oni cine sve sto je u njihovoj moci da rese probleme zaostalih zarada. Konkretnu podrsku sindikalnim zahtevima dao je Nebojsa Divljan, predsednik Upravnog odbora fabrike oruzja, ali je i optuzio »sindikalne lidere« za »sektaski odnos, slepo podanistvo radnika i njihov strah, koji se zloupotrebljava«. Upozoravajuci da strajk gladju nije resenje, Divljan je prozvao sindikalno rukovodstvo kao najodgovornije za sudbinu fabrike i ljudi.

Strajk gladju

Radnik Namenske, Bozidar Kostic, svoje ucesce u strajku gladju objasnio je da su ga muka i beda naterali na gladovanje, jer radnici zele da prisile rukovodstvo da resi probleme najstarije fabrike na Balkanu. Sasvim suprotan stav imao je, takodje radnik ove fabrike, Milan Milutinovic, koji kaze da iz iskustva i ucesca u prethodnom strajku gladju zna koliko je to teska odluka, sa neizvesnim ishodom. »Odgovorni za polozaj u kome se fabrika nalazi i bedu radnika nisu vredni i dostojni nasih zivota«, rekao je Milutinovic i dodao »mi za njih ne postojimo«.

Slavisa Lazic, tehnolog Vojne fabrike, izjasnjavajuci se protiv strajka gladju, predlozio je vise »sindikalnih akcija«. Jedna od njih je »Upoznaj svog rukovodioca da bi ga vise voleo« u kojoj bi jedna grupa radnika odlazila u kucne posete direktorima, i u blizem razgovoru se upoznala sa njihovim stavovima i razmisljanjima. U drugoj akciji pod nazivom »Snaga i zdravlje ulaze na usta« Lazic je predlagao da najsiromasniji radnici »odlaze na rucak u C-market, koji bi placali kada im fabrika isplati zaradjeno«. Akcija »Zderaci bez mane i straha« obuhvatala bi grupe radnika koji bi odlazili na »svecane ruckove i koktele« sto bi im pomoglo da prezive dok cekaju na svoje zarade. Lazicevi predlozi, iako burno pozdravljeni na protestu, nisu bili prihvaceni, jer je odluka o gladovanju bila konacna.

Dok se 60 radnika iscrpljivalo gladovanjem u krugu fabrike, sindikalni rukovodioci bili su u svakodnevnom kontaktu sa najvisim rukovodiocima Namenske i grupe Zastava, ocekujuci da ce odgovor o isplati zarada prekinuti taj tezak i mucan izbor jednog broja oruzara. Medjusobnim kompromisom i »popustanjem« postignut je dogovor i prvi put potpisan pismeni sporazum o dinamici isplate licnih dohodaka radnicima Namenske.

Time je prekinut strajk gladju i protestno okupljanje pred Skupstinom grada uz najavu nastavka ukoliko se ne rese statusna pitanja fabrike.

Govoreci na tribini »Radikalne ekonomske reforme ili ekonomska i socijalna katastrofa« koordinator Grupe 17 Mladjan Dinkic, uzimajuci kao primer Namensku, rekao je da »ne postoji strategija resavanja problema radnika koji su ostali bez posla, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kojim je ogranicena proizvodnja artiljerijskog oruzja«.

On je optuzio Milosevica da umesto da omoguci sredstva za prekvalifikaciju i otvaranje novih radnih mesta, »pusta radnike da trpe, a kada ne mogu vise da izdrze, daje im malo para, zaustavi strajk i sve u ciklusima, bez strategije sta da radi za godinu dana«. Izrazavajuci zaljenje sto takva politika nema pravog protivnika, Dinkic je rekao da »Milosevicu niko nije interesantan ukoliko nije u velikom broju na ulicama i ukoliko ga ne goni motkom«.

Gordana Mirovic
Olivera S. Tomic