Srbija na daci

Ovo je samo - i nista vise - melanholicni zapis umornoga putnika koji je, jednim drugim povodom i po drugome poslu, prolazio nedavno obroncima Ravne gore, od sela Ba navise prema Rajcu.

U suton, preko cvetnih padina, kolonama i zapregama svih vrsta kao da nema kraja; krenulo je mnogo sveta - citava jedna Srbija, kako nam se ucinilo - da slavi, krenulo je na cudan piknik a da niko zapravo i ne zna sta se slavi; ideologiju cetnicku porazila je ideologija komunisticka, a nju je, pak, na sledecoj istorijskoj okuci, porazila sama istorija. Svejedno, slavi se iako ideolozi cak ni nakon pola stoleca nisu nacisto o bitnom i u svetu poznatom - ko su pobednici a ko su pak izdajnici. I sve drugo kao da nije ni vazno. Odavno bez harizme lider SPO skuplja uveoke sa lovorovih venaca i izgovara nesuvisle fraze iz kojih se jasno razaznaje da iz istorije apsolutno nista ne zna, a sedi akademik je u novokomponovanoj cetnickoj ideologiji otkrio ukus starog pica one komunisticke ideologije kojoj je poklonio zlatne godine svoje mladosti. Jeci legendarna, arhaicna harmonika »dugmetara«, toci se rakija i servira obavezna gibanica, uz »cetnicki cevap« i na vasaru i terevenci traje slavlje sa lascivnim sloganima-reklamama i porukama koje vredjaju seni umrlih; i u nesnosnoj buci truba i turbo-folk muzike gasi se svaki tracak razuma, u toj terevenci zbore proroci kojima vise niko ne veruje i oglasavaju se propovednici koje odavno niko ne slusa. Sve je to daca, ona pijana, mnogobozacka, paganski neukusna i protivna duhu Hristovom, na koju je nedavno u skoro dramaticnom apelu ukazivao i stari patrijarh Pavle, podsecajuci da duse ne jedu i ne piju, vec zive od pijeteta koji im zivi duguju.

Taj ruzni obicaj i skup za obican svet dobija u ovakvim prilikama nacionalne razmere.

To je sve i mnogo novo nije. Na takvim gozbama nema pijeteta ni za zive ni za umrle. Srbija na daci o tome i ne razmislja jer su je sludili ideolozi i mesije. No slavi se - svuda, i svako slavi i pominje svoje. I tu, sutradan - opet pred suton - pod obroncima zivopisnoga Rajca, svetkuju i komunisti, i njima se crveno slovo u kalendaru - 13. maj - po nedokucivoj volji Bozjoj poklopilo tako. Tu su venci poginulima i , naravno, onaj obavezni - »velikom Srbinu«, kako oni zovu A. Rankovica. Oni su, istina, tisi, nema u njihovim svetkovinama buke ni muzike, ali su u ideoloskom smislu isto tako perfidni. Ipak - i to je novo - oni cute, i to njihovo cutanje kao da podseca da je vreme da razmislimo. Da razmislimo o tome kako je vreme da iskoracimo iz proslosti i da pogledamo nekuda dalje, dalje i preko rudnickih visova ka horizontima novoga vremena i novoga lica Evrope, novoga doba koje je porazilo ako ne sve ideologije, ono totalitarne sigurno.

Srbija treba da se klanja senima mrtvih, to zivi mrtvima duguju, ona treba da moli mir i pokoj njihovih dusa, ali je vreme da se Srbija vrati s dace. Ovakve, paganski su neukusne i uvredljive i za mrtve i za zive. Ni »pobednici i oslobodioci« ni »izdajnici« to nisu shvatili.

Mirko Djordjevic