Torbarska politika

Grupa od pedesetak oruzara u Kragujevcu strajkuje gladju. Kao da se nista ne dogadja, zivot oko njih se valja lenjo, onako kako zemlji sankcija i pristaje. Funkcionise jedino buvljak i ljudi natovareni torbama »krmacama«. Kolegama oruzara iz fabrike automobila ukazala se u isto vreme mogucnost da saradjuju sa »Pezoom«. Da li ce od toga nesto biti ili ce se ispostaviti da su ljudi iz pustinje doziveli fatamorganu, saznace se uskoro. Tek, nada je tu, a to je dovoljno da se radnici »Zastave-automobila« drze podalje od strajkaca »Zastave-namenske«.

Na Univerzitetu u Pristini studenti su se zabarikadirali u zgradi jednog fakulteta s namerom da ga ne prepuste studentima albanske nacionalnosti. Za to vreme njihovi profesori prazne prostorije i iseljavaju stvari. Tesko je verovati da jedni o drugima misle da cine pametnu stvar.

U Beogradu akcije dela studenata koji su ustali u »odbranu srpskog Kosova« nisu imale nikakvog uspeha. Patriotski studenti nemaju nimalo laskavo misljenje o studentima koji su za pregovore, ali ni ovi poslednji ne bi trebalo da likuju zbog toga sto su pregovori sa Albancima poceli. Milosevic je lako prepustao teritorije u Hrvatskoj i Bosni (prema memoarima Ricarda Holbruka, u Dejtonu je Milosevic rekao: »Dao sam vam Sarajevo, a vi pricate gluposti«), ali se nece lako odreci Kosova. Pregovori koje je poceo sa Rugovom mogli bi da traju veoma dugo, onoliko koliko mu je potrebno da oko svoje vlasti ojaca utvrde koje ce odoleti eventualnim napadima iz zemlje i inostranstva. Zato gusi ono malo preostale nezavisnosti univerziteta i slobode medija. Osim toga, verovatno se nada da ce se ovde uvek naci neko ko ce narodu objasniti da nije vreme za rasprave o demokratiji dok se pregovara o »kolevci srpstva«.

Holbruk i Gelbard su se okliznuli o onu cuvenu koru od banane. Dok su zadovoljni isli po ovoj zemlji iz koje su svetu objavili da je Milosevic pristao na pregovore, ovaj je vec poceo da realizuje scenario za konacan obracun sa Crnom Gorom. Tek tada se pokazalo u kakvoj je bednoj mentalnoj kondiciji opoziciona pamet. Zbunjenost u SPO-u, gaf DS koji ce verovatno uci u politicke anale. A Milosevic nije uradio nista sto vec ranije nije izveo. Na isti nacin srusio je Antu Markovica, Milana Panica i Dobricu Cosica. Radikali su mu tada pomagali, a sada mu »prete« kako ce izaci iz vlade ukoliko se na Kosovu »neko odluci na popustanje«. Te prave i lazne pretnje mogu da budu takodje u funkciji odrzanja Milosevica kao »jedinog pregovaraca«, sto u ovoj konkurenciji nije tesko postici.

Perspektive su sumorne zbog zbunjenosti i nekompetentnosti opozicije ciji glavni hendikep, cini se, vise i nije nacionalizam koji je ispario poput alkohola, nego trka za novcem koji donose mrvice vlasti u opstinama ili kooperacija sa drzavom u velikim poslovima.

Moglo bi se reci da vise nije dilema »nacionalno pitanje ili demokratsko pitanje«, nego sinergicna parola »malo vlasti - vise novca«. Ako sudbina univerziteta i medija ne podigne posustali gradjanski duh, to svakako nece biti strajkovi radnika koji se medjusobno ignorisu.

Posto mi sami ne znamo sta cemo sa sobom, ostaje da vidimo kakva ce resenja biti izlucena iz svetskih diplomatskih torbi. Ako vecu tezinu i znacaj dobije Kosovo zbog zapaljivosti u balkanskom kotlu, reformskoj vlasti u Crnoj Gori se ne pise dobro. Srbiji, malaksaloj i bez inspiracije, ugasilo bi se i poslednje svetlo koje je njene tamne prozore osvetljavalo makar i spolja.

Olivija Rusovac