 |
|
Milosevic ili grandomanija patuljakaKad jedan mali narod dobije vladara koji pati od manije velicine, moze ocekivati da ce ga snaci svakakve bede i bedastoce. Kad bi taj narod posedovao moc samorefleksije, akcident dolaska na tron vladara-grandomana dao bi se, s vise ili manje muke, izleciti. Ali, ako je grandomanija vodje pracena sistematskim radom na stvaranju svenarodne grandomanije (proglasenje naroda za »nebeski«, za »pranarod«, »starostavni«, »drzavotvorni narod« itsl.) stvari postaju mnogo komplikovanije i beznadeznije. Bede i bedastoce koje vodja navlaci na vrat svojim podanicima oni primaju kao sudbinski porez na umisljenu ekskluzivnost. »Svi nas mrze zato sto smo veliki.« Manija velicine i manija gonjenja su komplementarne. Odavno je jasno da Slobodan Milosevic ima manijakalnu potrebu da se njime bave glavni mocnici sveta. On smatra da mu je mesto medju njima. Jedini nacin da mu to uspe je zakuvavanje nesreca (a za to, svakako, ima dara). Jedini nacin da se umuva za sto sa velikim igracima jeste da kao svoj ulog ponudi ceo jedan narod. A onda se naprosto topi od milja kad ga proglase za »tvrdog pregovaraca«. »Gledajte me, kako ih mucim i kinjim!«, namiguje on svojim podanicima. A podanici, videci ga kako izigrava nadmoc u igri sa mocnima, pronalaze nadomestak i utehu za bedu u koju ih je uvalio. Ne shvatajuci da je uteha u bedi bedna uteha. Narodno trpljenje beda u koje ih uvaljuje njihov obljubljeni bedonosac ne moze se objasniti samo grandomanijom koja je narodu usadjena sistematskim ispiranjem mozdanih vijuga, vec i odredjenim, mnogo starijim slojem u njihovom mentalitetu i karakteru, slojem koji bih nazvao osobenim oblikom zluradosti. Postoji jedan govorni stereotip koji blize objasnjava to sto imam na umu. Naime, cesto se u necijem govoru moze cuti (sa raznim varijacijama): »Volim da ga mucim i kinjim (ili da mu napakostim) vise nego leba da jedem«. Onima koji ovako misle i govore sankcije ne mogu mnogo nauditi. Mogu im samo doneti nakazno zadovoljstvo.
Studenti - cuvari »nacionalnog interesa«Studenti su oduvek bili simbol slobodoumnosti i progresivnosti. Ono sto su pre nekoliko meseci ucinili makedonski, a ovih nedelja i srpski studenti sa Kosova, kazuje da nazadnost i mrakobesije nisu samo »privilegija« starijih, a duhovna uskost obelezje neobrazovanih. Srpski studenti sa Kosova zagrizeno su se usprotivili da njihovi ispisnici albanskog porekla udju na »vekovno srpske« fakultete, jer to, vele, nije »u skladu sa srpskim nacionalnim interesima«. Kako su samo lako upili u sebe sve mrzosti i predrasude svojih oceva! Njihov rektor im je objasnio da su oni deo »maticnog naroda« i da im iz toga slede osobena prava - da budu skolovani kao upravljacka elita nad amorfnom i zatucanom masom pripadnika »nematicnog naroda«. Ranije su, u Hrvatskoj i Bosni, ekskluzivna prava Srba izvodjena iz njihove »prirodjene drzavotvornosti« - sada se izvode iz njihove »maticnosti«. Podlaci lako izmisle pojam koji ce opravdati njihovu podlost.
Patnje »malog Moma«Jedna narodna kletva glasi: »Dabogda imao pa nemao!«. Izgleda da svoje puno dejstvo ova kletva postize na onima koji su imali pa izgubili vlast - oni postaju pravi velikopatnici. A svaka preterana patnja je smesna i groteskna. Zato pravi znalci slasti vlasti ne dopustaju sebi luksuz da je izgube sve dok se gegaju i disu. Bacuska Jeljcin, koji sve vise lici na »mrtvaca na dopustu«, najavljuje da ce se, mozda, (vraga »mozda«) jos jednom kandidovati. Najdrecaviji primer velikih dusevnih jada koji snadju coveka kad izgubi vlast svakako je »mali Momo«. On nikako ne moze da se nacudi sebi kako je mogao da se toliko opusti i da izgubi ono sto je imao. Verovatno, u mazohistickim nastupima, sebi prebacuje da i nije bio dostojan posedovanja vlasti kad nije uspeo da je sacuva. Jer, cemu sluzi vlast nego produzetku i samoocuvu? Pokusao je »dogadjanjem naroda« da povrati izgubljeno, ali je sve ispalo kilavo i kljakavo. Sada sve nade polaze u dedinjskog samodrsca - nada se da ce mu ovaj pozajmiti bar malo svog eliksira vecne vlasti. Gledam ga kako se, na Studiju B, umiljava dedinjskom sizerenu pozivajuci se na svoje male zasluge u stvaranju zabljacke Jugoslavije. Ali, samopouzdanje osvajaca vlasti ne stice se servilnoscu i kukumavcenjem. »Mali Momo« je, cini mi se, izgubljen slucaj. Dedinjski gazda ce brzo shvatiti da je on investicija koja se ne isplati i da je gubitak vlasti vrsta bolesti koja moze postati prelazna.
MedijarinaVec mesecima, otkako je raspisan konkurs za dodelu frekvencija, na nekim nezavisnim radio-stanicama vrti se anketa sa pitanjem hoce li rezim ugusiti slobodne medije? Anketirani su, valjda da ne ureknu, odgovarali smuseno: mozda hoce, mozda nece, neke hoce, neke nece, sacekacemo, videcemo... A odgovor se znao unapred: hoce, samo je potpitanje kako. Odgovor na to »kako« dobili smo ovih dana: uvodjenjem medijarine (propisivanjem enormnih dazbina za koriscenje dodeljenih frekvencija). Ne treba imati nikakvih iluzija o Milosevic-Seseljevom odnosu prema slobodi medija. Kad bi mogli, oni bi i pticama zabranili da pevaju tako sto bi im razrezali namet na cvrkutanje. Ono se obavlja na nekim frekvencijama i izazivanjem treperenja vazduha - a sve su to drzavni resursi. Pitam se samo kad ce se setiti da izdavacima novina uvedu hartijarinu (roto-papir se pravi od sumskog drveca, a sume su nacionalno bogatstvo). Posle toga svaki novinar morace da placa jezikarinu (jer koristi srpski jezik, a jezik je takodje nacionalni i drzavni resurs).
Miodrag Stanisavljevic
| |
| © 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana | Posaljite nam vas komentar |