Broj 189

Pojedinac, zajednica i kultura*

Nacija i pleme

Drustveno konstruisani oblici zajednickog zivota su zahtevni. Od razlicitih »zajednica«, bile one konstituisane nacionalno, kulturno, politicki, prirodno ili nekako drugacije, oni zahtevaju da se zivi zajedno, a ne da se voli onaj s kojim se zivi. Cak - da se zajedno zivi sa iskustvom da se ne volimo. Nacionalne drzave su oblik drustvenog zajednickog zivota »zajednicâ«. Nacija kao zajednica postaje »pleme« i ima za krajnju posledicu etnicko ciscenje, posto jedinstvo ne postoji u drustvenim konstrukcijama; nacionalna drzava kao drustvena konstrukcija stvara mogucnosti zajednickog zivota, integrise i omogucava zajednice, koje moraju da priznaju princip drustvenog, a time - na kraju DzDz veka - vlastitu drustvenu konstituisanost. -...-

Totalitarizam - rasprava koju tek treba odrzati

Nema sumnje da je neophodno imati u vidu posledice Ausvica, Gulaga i Hirosime. Ali konsekvence sazrevaju vec zahvaljujuci samoj promeni perspektive. Pitanja »sta se dogodilo«, »sta stoji iza toga« i »sta se promenilo« pocinju - posebno tamo gde je odgovornost za nezamislivo morala da se preuzme direktno ili naknadno - da se mesaju i uticu jedno na drugo. Nije se smelo - i ne sme se - podleci grehu relativizacije, jer se vec u njoj krije izdaja, pa je stoga poricano: Solzenjicinov knjizevni izvestaj sa lica mesta proglasen je knjigom desnicara; »Izdana revolucija« Trockog - knjigom izdajnika; Kestler, Kravcenko - izdajnicima, mogla bi se navesti i druga imena. -...-

Etnicki i republikanski nacionalizam

Za naciju su, u odnosu na spoljasnji svet, bitne razlike koje obelezavaju velike kolektive, dok je iznutra bitna homogenost. Doduse, kriterijumi homogenosti i razlike mogu da budu medjusobno zamenljivi, ali reklo bi se da izmedju njih postoji vise mehanicka veza: ako se razlika naglasava prema spolja, raste pritisak za homogenost unutra. Isto vazi i u obrnutom smeru.

No, dva nacionalisticka/nacionalno-drzavna koncepta stekla su simbolican i, najkasnije sa Fridrihom Majnkeom (Friedrich Meinecke), kanonski znacaj: etnicki nacionalizam u Nemackoj i republikanski nacionalizam u Francuskoj. Oni oznacavaju razlicite vidove institucionalizacije vlastitog i tudjeg, naciju kao socijalnu zajednicu i naciju kao politicko drustvo. Ali, kao sto je cesto slucaj, od samog tipoloskog razlikovanja zanimljiviji su oblici mesanja. Ne postoji jedno drustvo u kojem je »ili ovako« i drugo u kojem je »ili onako«, nego samo drustva u kojima jedno i drugo - ono »subjektivno« i ono »objektivno«, »kultura« i »drzava«, »supstanca« i »forma«, »zajednica« i »drustvo« - obrazuju razlicite mesavine. I upravo su one presudne. Pored svih konvergencija, priblizavanja i globalizacijâ, razlike treba traziti u tim mesavinama, a ne u »cistim« tipovima. -...-

Nestajanje pojedinca

Fihte i Bares slave u subjektu kolektiv i ukidaju subjekt: on se stapa sa Mi. Individua realizuje onu, u njoj unapred datu fiktivnu zajednicu kao cistu, kao »neometenu« i »nepomucenu«, kao »o-tudjenu« u pravom smislu reci. Politicko-teorijski projekti cistote ispisuju se i opisuju protiv svakodnevice razlikâ, razlikovanja i bivanja razlikovanim, ali i protiv institucija modernog drustva. Realnost pojma Ja kod Baresa udaljena je od onoga sto se dogadjalo i dogadja jednako kao i materijalizovani konstrukt cistog pra-naroda kod Fihtea. Cak ni konkretno vreme i njegovo »prolazenje« ne mogu da naude ovom »Ja« i »Mi« kao identicnom. Zato su metafore vecnosti i smrti toliko blizu. -...-

Ludilo nacionalizma

Zamisljeni »narod« kao politicki koncept i »kategorija patosa« mora da bude nacinjen takvim da se moze doziveti. Intelektualni koncept koji je o ovome razvijen u DzIDz veku zvao se obrazovanje (na kraju, kod Pestalocija i Fihtea jednako: uciti pesme) - na kraju veka pao je pod vlast niceanske kritike obrazovnog filistra; politicki koncept zvao se simbolizacija (izmedju ostalog u pokretu za spomenike itd.). Klasicne nacionalne institucije su skola i vojska, emancipacija i regrutacija. U sadrzaj nacionalne zajednice i u zajednice nacije ulazi obecanje emancipacije, koje daje moderna - ono se, u svakom slucaju, sastoji u iscezavanju pojedinca bilo u »masi« naroda ili vojske. Nacionalna zajednica polaze pravo na zivot pojedinca. Ona je zato veza izmedju jedne moderne opcije i jednog samo prividno »tradicionalnog« vezivanja za »korenove«. Otkrice »korenova«, »naroda« kao porekla, otkrice »krvi i tla« je, medjutim, radikalno moderno, posto treba da izvrsi skok, prelom, prekid koji je konstitutivan za modernu drzavu kao naciju: vladavina naroda postoji samo kao reprezentacija, narod postoji samo u svojoj reprezentaciji, narod i nacija konstituisu se u cinu reprezentacije. Drugim recima, to znaci: narod i nacija razlazu se u pokusaju supstancijalizacije po definiciji simbolickog toposa. Pokusaj da se otkrije sta se krije iza toga stavlja se u neku ruku pod pretnju kazne. Moze se otkriti samo sta se ne moze otkriti. Pomama ovog otkrica je ludilo nacionalnog toposa. Supstancijalno nacionalni topos moze se prikazati samo kao tajna. No, harizma, tajna i entuzijazam imaju jednu zajednicku karakteristiku: nisu svakodnevni. Nacija kao drzava vezuje se za organizaciju, a to znaci - za trajnost; nacija kao pateticna tajna je, medjutim, strukturalno epizodna (u cemu lezi i njena nova, postmoderna sansa). Kobna je bila veza izmedju organizacije i patosa, vlasti i odusevljenja. -...-

Borba se nikada ne zavrsava, stalno ide dalje, ona je princip, to jest: ona u principu ne moze da se zavrsi. Tu se radja nacionalizam DzDz veka u svojoj nemackoj varijanti. On vise nije samo patetican, nego futuristicki; on se ne vezuje za mase, za svakog pojedinca, nego za ratnike. -...-

Poreklo prava na samoodredjenje

Formulisano sredinom DzIDz veka u Nemackoj, pravo na samoodredjenje postalo je politicki koriscena ikona zapadno-evropskog razvoja post-prosvetiteljskog doba; pesnici su ga opevali, patrioti/nacionalisti i socijalisti isticali njegovu vaznost, a ponekad su ga i zivotom placali. Samoodredjenje kao pravo narodâ, medjutim, uslo je ne samo u diskusiju, nego i u politicku i drustvenu praksu evropskog novog poretka, i to, zahvaljujuci Vilsonu, kao posledica Prvog svetskog rata i, zahvaljujuci Lenjinu, kao posledica Ruske revolucije. Tako je samoodredjenje od pocetka stajalo u podrucju napetosti izmedju emancipativnog principa, to jest samoostvarenja pojedinca i, najzad, grupe, i jednog diskursa koji je na jednoj strani ucvrscivao vlast, te je, dakle, legitimizovao, a s druge je tezio vlasti, te je, dakle, delegitimizovao. Na taj nacin, samoodredjenje sadrzi, s jedne strane, mogucnost priznavanja statusa ljuo postojecih nacionalnih drzava, koje mogu smatrati da su legitimizovane Renanovim principom »dnevnog plebiscita«, a istovremeno je identicno s mogucnoscu secesije, odnosno - kako je to savrseno jasno formulisao Pomerans (Pomerance, 1982) - sadrzi ideju »pravednog rata«: the just njar of self-determination. -...-

Relativnost prava na samoodredjenje

Jedan od momenata razvoja, koji je imao posledice po suverenu, samoodredjenu nacionalnu drzavu, bio je proces koji se moze shvatiti kao internacionalizovanje prava. U godinama posle 1945. doslo je do stvarne transformacije odnosa izmedju drzave, nacije i demokratije, transformacije koju je dugo prikrivao diskurs samoodredjenja, negovan u Ujedinjenim nacijama, i njegovo svodjenje na politicki eksplozivan problem dekolonizacije. Stvoren je promenjeni uzorak moci i prinude, u kojem je nacionalna drzava postala jedan tip politickog aktera medju drugima, vezan za druge tipove i s njima konfrontiran. To znaci da se dinamika drzave promenila zahvaljujuci internacionalnim i transnacionalnim organizacijama, od samih Ujedinjenih nacija, Evropske zajednice, grupnih lobija socijalnih pokreta etc, a time se promenilo i razgranicavanje iznutra i spolja. Drzave, koje su zahvaljujuci opisanom prelazu sa jednakosti na razliku iznutra postale manje ili vise fragmentirane politicke arene, jos su jednom prozete medjunarodnim vladinim i nevladinim organizacijama. To vazi cak i za novoosnovane nacionalne drzave koje se pozivaju na nacionalno-kulturno jedinstvo, kakva je, recimo, Hrvatska, u kojima je ucesce aktivnih inostranih nevladinih organizacija natprosecno visoko. Drugo, porast globalnih povezivanja i problema smanjio je instrumente koji stoje na raspolaganju pojedinacnim drzavama. Opadaju drzavne pretenzije i mogucnost kontrolisanja dobara, usluga, cinilaca proizvodnje, tehnologija, ideja i kulturnih praksi. Nastaju drugaciji granicni rezimi, koji vise ne dopustaju pojedinacna drzavna resenja. Trece, poreska politika stoji pod uticajem ne samo lokalnih zahteva, nego i privatnog kapitala. Cetvrto, jezgro tradicionalnog suvereniteta: odbrana i zakonski sistem, ali i komunikacije (sateliti, telefon, televizija, internet etc.) podleze u obradi i oblikovanju jos samo medjunarodnoj kooperaciji. A prinuda na kooperaciju, koja je pojacana zahvaljujuci navedenim momentima razvoja, ima za posledicu povisenje unutrasnje dinamike internacionalizovanja.

Posledica ovog razvoja, ako sledimo tu sasvim sazetu transformacionu teoremu, nije nikakva supranacionalna drzava, nego mnogostruke birokratske odluke izmedju vladâ, izmedju nacionalnih i internacionalnih birokratija. S jedne strane, ponovo se definisu i delimicno relativizuju prava, duznosti, moc i mogucnosti nacionalnih drzava. Kriza nacionalne drzave je u toj slici njen sredisnji polozaj, izmedju sveta i ljudi kao gradjana. -...-

Svako zna da je identifikaciona ponuda nacije bila i ostala virulentna. Posledice realizovanja kolektivnog samoodredjenja kao nacionalnog mozemo poznavati ako to hocemo. No, nacionalna drzava ostaje garant mogucnosti samoodredjenja kao politickog i socijalnog ucesca, i priznanja. Ona, medjutim, vise nije jedina i vise se ne vezuje za jednu odredjenu grupu. Ona stoga ne moze da priznaje grupe kao grupe, nego samo individue, ukljucujuci, u odredjenim okolnostima, i njihovu grupnu pripadnost, pracenu mnogim posledicama. No, nacionalna drzava vise nije jedini akter na tom polju. Ona ne reprezentuje ni pojedince, ni grupe (niti pak model predstavnicke demokratije), nego preko predstavnicki izabranih zastupnika treba da brine o tome da kroz devolutivno samoodredjenje ucestvuje u oblikovanju mogucnosti i granica ucesca i priznavanja. Ona to moze da postigne tako sto ce priznati ne grupe i specificna grupna prava, nego grupnu pripadnost u granicama opsteg ljudskog prava. Ona ne garantuje egzistenciju grupâ koje su same kontingentne i promenljive, nego mogucnost obrazovanja grupa. Nacionalna drzava, dakle, nije vise samoodredjenje realizovano cinjenicom njenog postojanja i priznavanja, nego jos uvek mocna institucija i pretpostavka za njegovo realizovanje i za ogranicavanje principijelno bezgranicnih procesa drustvenog legitimizovanja i obrazovanja grupa. Ukratko, samoodredjenje se institucionalno moze organizovati u formi procesualne racionalnosti, moze se utuzivati, ali ne bezgranicno.

_______________

*) Iz: Ulrih Bilefeld, Stranci: prijatelji ili neprijatelji, Biblioteka DzDz vek, Beograd 1998, str. 226-227, 232-233, 257, 277, 296-297, 298, 311-312, 322-324, 325; prevela s nemackog Drinka Gojkovic.

Posaljite nam vas komentar