Neophodnost preokreta

O politickoj strani odrastanja

Politicka strana odrastanja u danasnjoj Srbiji tice se svih generacija, a narocito onih izmedju dvadesetih i tridesetih godina starosti. Ona takodje ima naglaseno mesijanski karakter - ocekivanje politickog novuma koji ce otvoriti vrelo zatomljenih stremljenja, nada, ocekivanja i osecanja, ocekivanje politickog resenja kojeg za sada nema na vidiku na politickoj sceni Srbije. Odrastanje ovih deset i vise generacija protice u nekoj vrsti suspendovanog, beketovskog cekanja. Od duzine trajanja tog iscekivanja zavisice i dubina oziljaka na srcu ovog niza generacija.

Institucija i kultura

Institucionalna pitanja se ticu prirode politickih institucija i politicke kulture. Uopsteno govoreci, razlog za trenutno tragicno stanje institucija lezi u specificnom bekrijsko-satrapskom mentalitetu politickog vodjstva. Politicki pokret, koji se konstituise kroz frustraciju vladajucom ideologijom i drzavnim rezimom, a kroz alternativnu ideju o politickoj zajednici, u Srbiji se vec vekovima transformise iznutra, na vertikalnoj osnovi, od momenta kada celi pokret pocne da postize realne rezultate.

Ta transformacija znaci da politicko vodjstvo opozicionih politickih stranaka, sa prvim znacima priblizavanja realnih politickih uspeha, a time i vece kolicine vlasti, pocinje da automatski poprima bekrijski temperament i neodgovornost prema siroj javnosti, a satrapski pristup vladavini, koji je refleksija politicke tradicije patrijarhalno-birokratsko-strahovladalackog modela kontrole.

Na ovaj nacin se stvara jedna bizarna politicka scena: sto je vise politicke ravnoteze, sto su opozicione snage blize vlasti, to su vlast i opozicija slicnije u pojavi i maniru, i to manje sanse imaju slobodne i emancipatorske institucije. Najgori moguci, i istovremeno najverovatniji ishod ove dijalektike je onaj u kojem se lica iza poluga vlasti menjaju, ali duse ostaju iste, kao i institucije.

Ako se ovaj model bekrijsko-satrapskog vladanja i opozicionarenja ne prekine, sve institucije ce ostati korumpirane, zagusene politickim oportunizmom i profesionalnim kukaviclukom. Sudstvo ce ostati katastrofalno, policija ce ostati instrumentalno-kadrovska baza licne ili partijske vlasti, novine, radio i televizija ce ostati idiosinkraticna i polarizovana masa glasila u kojima postoji jasna, neprebrodiva i konstantno ozivljavana razlika izmedju »nas« i »vas«. Upravo zbog bekrijsko-satrapskog manira, unutarinstitucionalna evolucija srpskog politickog organizma malo je verovatna u narednih nekoliko godina.

Solidarnost i odgovornost

Moralno-duhovni odgovori, za razliku od institucionalno-organizacionih, u vreme politickih promena mogu biti inicirani od »dna« prema »vrhu«, javnim demonstracijama i podrskom novim zakonima i zahtevanjem specificnih obaveza od nove vlade. Centralna tacka ovog moralno-duhovnog pritiska na vlast trebalo bi da bude pravno-politicka emancipacija izbeglica, njihov prijem u srpsko drzavljanstvo i izjednacavanje u pravima i socijalnom polozaju sa svim ostalim gradjanima Srbije.

Ukoliko se ove dve centralne tacke evolucije politickog sistema u Srbiji realizuju, onda bi se i institucije, pod pritiskom promena u glasackoj populaciji i u samopouzdanju zaposlenih u javnom sektoru koje bi na taj nacin bilo omoguceno, pogurane klipom politicke odgovornosti, postepeno ali efikasno odvojile od okamenjenog oblika u kojem se nalaze, i bekrijsko-satrapski model vladavine bi dobio definitivno ograniceno vreme prezivljavanja.

Samim tim, ova dva konkretna koraka bi doprinela bar delimicnom razmicanju mraka u Srbiji, zastrasujuce tame u kojoj se gusi nada. Tada bi, zaista, postalo moguce »samo bunariti po Internetu i jos jednom se zaljubiti u Srbiji«, a to je zaista ono u cemu se ogledaju svi ciljevi demokratizacije i politicko-emancipatorske evolucije, narocito na Balkanu na kraju dvadesetog veka.

Aleksandar Fatic